| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Jugoslovenska emigrantska vlada je u toku 1943. činila ogromne napore kod savezničkih vlada, a u prvom redu engleske, da se održi međunarodno priznanje četničke organizacije kao pokreta otpora protiv okupatora u Jugoslaviji.
Zahvaljujući veličanstvenoj borbi Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije protiv okupatora i njihovih pomagača, koja je zadivila svet, naročito slavnim bojevima u IV i V neprijateljskoj ofanzivi, istina o stvarnoj situaciji u Jugoslaviji sve više je prodirala u javno mnenje demokratskih zemalja, zbog čega su dezinformatorski i razbijački pokušaji emigrantske vlade iz dana u dan imali sve manje uspeha.
Na osnovu lažnih izveštaja koje je dobijala od Draže Mihailovića, emigrantska vlada je pokušavala da kod britanskih zvaničnih krugova povrati poverenje prema četnicima i da im obezbedi njihovu dalju moralnu i materijalnu podršku. Zbog toga je predsednik emigrantske vlade Slobodan Jovanović predao britanskom ministru inostranih poslova, Idnu, 11. januara 1943. godine "podsetnik", u čijem se prvom delu, između ostalog, kaže:
"'Đeneral Mihailović organizovao je sve srpske zemlje i Sloveniju i svuda postavio aktivne i rezervne oficire kao komandante... U otsudnom času đeneral Mihailović može da podigne blizu 200.000 najboljih boraca, pod uslovom da za ove borce ima i naoružanje ...
... Bilo bi od neocenjive koristi da se đeneralu Mihailoviću dostavi što pre sledeća pomoć:
— 30.000 pari odela, obuće i rublja, da bi đeneral Mihailović mogao da odene svoje četnike za zimu.
— Koncentrisanu hranu za borce, jer u našem narodu ne samo po gradovima, čak i po selima, vlada glad. Nemci su sve odneli.
— Što veći broj ručnih bombi i lakog automatskog naoružanja sa što više municije."1
U drugom delu ovog "podsetnika", kaže se, pored ostalog:
"Partizani — komunisti u sred rata nametnuli su socijalnu revoluciju i izvršili velika zverstva nad našim narodom. Ubijanja oficira i istaknutih domaćina imala su za cilj da obezglave narod.
Londonski radio stavlja partizane u isti red sa odredima đenerala Mihailovića. Đeneral Mihailović skrenuo je pažnju da ovo u najvećoj meri škodi ne samo interesima naroda — koji zna šta su partizani počinili — već isto tako škodi i engleskim interesima, naročito kod Srba. Isticanje partizana razjedinjuje akciju bašeg naroda protiv Nemaca i okupatora. Unosi naročito pometnju u Hrvatskoj i Sloveniji."2
Samo deset dana posle ovoga, 21. januara 1943. Slobodan Jovanović predao je Idnu i drugi "podsetnik", koji glasi:
"Izgleda da je u poslednje vreme u specijalnim emisijama za Jugoslaviju isticana borba jugoslovenskih partizana sa sve većom učestalošću i jačinom.
Međutim, jugoslovenski partizani, iako se u njihovim redovima nalaze ljudi mnogih narodnosti, dejstvuju pod vođstvom i direktivom komunista. Pobude vođa partizanskog pokreta u Jugoslaviji prvenstveno su ideološke, a njihovi ciljevi vezani su isključivo za njihovu koncepciju društvenog poretka. Ovaj ideološki i socijalni karakter partizanskog pokreta izražava se u njihovom nepomirljivom stavu prema svima izrazito nacionalnim pokretima, njihovom planskom uklanjanju svih istaknutih radnika na nacionalnoj stvari i sitematskom uništavanju temelja društvene i narodne državne organizacije.
Na taj način ozbiljna opasnost da se slavljenje partizanskih uspeha i postavljanje njihove aktivnosti kao primer drugima može pogrešno protumačiti kao odobravanje celokupnog njihovog programa i kao nameran poziv ostalima da se pridruže njihovomn pokretu. Izveštaj koji je u svome telegramu br. 935 od 7. novembra 1942. godine đeneral Mihailović uputio Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi, potvrđuje da se emisije iz Londona tumače na ovaj način. Šteta je utoliko veća što se emisije vesti BBC-a slušaju u celoj Jugoslaviji sa naročitim interesovanjem, a samim tim usmeno šire.
Celokupno dejstvo ovakve propagande u korist partizana do krajnosti je škodljivo. Ona ubija moral i slabi duh jugoslovenskih snaga, koji se bore protiv napadača iz čisto nacionalnih razloga. Ona u velikoj meri stvara zabunu među svima delovima jugoslovenskog naroda u pogledu ciljeva i koristi svakog otpora uopšte. Dalje, ona često navodi druge koji su raspoloženi na otpor, naročito među Hrvatima, da priđu partizanima ili da stvaraju potpuno nezavisno jedinice. Konačni rezultat ovoga je cepanje i slabljenje otpora prema zajedničkom neprijatelju, kao i velika smetnja stvaranju ujedinjene akcije pod zajedmčkom komandam.
Skrećući pažnju na ove činjeriice, Predsednik jugoslovenske vlade i zastupnik Ministra spoljnih poslova, ima čast da zamoli da se izdadu potrebne instrukcije kako se partizanski pokret u Jugoslaviji ne bi isticao i veličao u emisijama BBC, jer usled njegovih izrazito ideoloških ciljeva, on predstavlja stvarnu opasnost ne samo za jugoslovensku nacionalnu državu već i za društveni poredak. "3
Ove diplomatske korake vlada je preduzimala na osnovu izveštaja koje je dobijala u tom periodu od Draže Mihailovića, pa se tom prilikom služila i njegovom argumentacijom u klevetanju NOP.
Medutim, povodom prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću i odluka donetih na njemu, Mihailović je 23. decembra 1942. godine obavestio vladu. U telegramu on kaže:
"Skupština u Bihaću i odluke na njoj donete nisu prve ove vrste. Sve se ovo odigralo u manastiru Ostrogu početkom ove godine i bilo zaboravljeno, kao i u Užicu prošle godine. Niko živi ovamo ne pridaje ovim odlukama nikakvog značaja niti ih uzima ozbiljnim. Na njih se već priviklo. Značaj se ovome ne pridaje u toliko pre što se na njihovom čelu nalazi neki Tito, o kome se ne zna ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Cela ova komedija u Bihaću je stvar propagande. Ovo je najbolji dokaz da cilj komunističke borbe nije borba protivu okupatora nego borba za preuzimanje vlasti i svetsku komunističku revoluciju.4"
"U vezi sa izjavom preko Radio-Londona o ustaškom pukovniku Francetiću javljam istinu. Sa pouzdane strane obavešten sam da je Francetić živ i zdrav i da je došao da vodi pregovore sa komunistima u ime Pavelića za borbu protiv Srba.
Ustaše smatraju da je to jedini put kojim mogu izbeći odgovornost i kaznu za svoj zločin. Zato i pomažu komuniste ljudstvom, oružjem i novcem. Ponavljam — Francetić je živ i zdrav. "5
Lažna informacija o Francetiću trebalo je Draži da bude jedan od "konkretnih dokaza", koje je najavio u svojoj depeši vladi i čiju je sadržinu Jovanović 3. januara 1943. preneo diplomatskim predstavnicima emigrantske vlade akreditovanim kod vlada savezničkih i neutralnih zemalja. Pod tačkom 2. obaveštenja kaže se:
"U poslednje vreme ustaše su počele u veliko da sarađuju sa partizanima sa ciljem da što više unište Srba i da nađu utočište od neminovne kazne koja ih čeka zbog njihovih nečuvenih pokolja nad Srbima. Imamo konkretne dokaze. ""
Radi daljeg uticaja na promenu kursa propagande londonske radio-stanice, emigrantska vlada je ponovo intervenisala kod direktora BBC-a Kirpatrika. Razgovore s njim vodio je Živan Knežević. Pored toga, on je razgovarao i sa Herbertom Harisonom, urednikom emisija za Jugoslaviju.
Obavešten o merama koje je preduzimala emigrantska vlada i ozlojeđen propagandom iz Londona, a naročito komentarima novinara Harisona, koga u depešama upućenim svojim komandantima naziva "drkadžijom" i drugim pogrdnim imenima, Draža Mihailović je 17. februara 1943. uputio svim svojim komandantima sledeći telegram:
Naša vlada u Londonu je protivna engleskom navijanju za komuniste. Englezi su obični trgovci sa ljudskim mesom. Svi izveštaji o hrabrim partizanima u Jugoslaviji obične izmišljotine. Oni se ne bore protiv okupatora već samo protiv nas i to za vlast. Naredite da se prekine slušanje Radio-Londona čim počne da hvali komuniste. Kad Harison govori uvek prekinite slušanje. Ovih dana se uništavaju poslednji partizani u zapadnoj Bosni. Navijanje Radio-Londona dođe im kao posmrtno slovo."7
Emigrantska vlada je preduzimala mere da i u američkom javnom mnenju opovrgne istinu, koja je i tamo sve više prodirala. Zbog toga je Slobodan Jovanović 4. februara 1943. godine tražio od Mihailovića posebno ovlašćenje:
"Molim ovlastite nas da pod Vašim potpisom uputimo mesaž američkoj štampi u kome ćemo izneti: prvo, da ni jednog dana niste prestali da se borite; drugo, da ste učinili sve da se spreči bratoubilačka borba i da je inicijativom drugih nametnuta ideološka borba i našem narodu; da ne sarađujete ni sa jednim okupatorom niti narodnim izdajnikom. Naši američki prijatelji smatraju, da je ovo neophodno potrebno u ovom trenutku."8
Na ovo je Draža 9. februara 1943. godine odgovorio:
"Molim Vas učinite sve što je potrebno za obaveštenje američke javnosti i pobijanje tendencioznih laži. Dokaze i materijal dostavljao sam Vam i dostavljam Vam stalno. Prema ovome možete odmah preduzeti potrebno ne čekajući izveštaj koji ću Vam za kratko vreme dostaviti o situaciji i našem radu u pojedinim našim pokrajinama. Ponovo tvrdim da bratoubilačku borbu vode oni kojima nije cilj oslobodenje nego vlast po svaku cenu. Neprijatelja spoljnih i unutrašnjih imamo mnogo. Naša borba je teška i složena, ali i istrajna."11
Pre nego što je dobio Mihailovićev odgovor, Jovanović je 8. februara 1943. godine uputio ambasadoru Kraljevine Jugoslavije u SAD Konstantinu Fotiću sledeću depešu:
"U odgovor na Vaš telegram POV. br. 70 ovlašćujem Vas da izdate sledeći demanti:
Ovlašćen sam da izjavim u ime svoje Vlade:
1. Nije tačno da italijanska vojska snabdeva Đenerala Mihailovića oružjem.
2. Nije tačno da je jugoslovenska vlada bila protiv saradnje Đenerala Mihailovića i partizana.
3. Iz pojmljivih razloga nije moguće davati pojedinosti o aktivnosti Đenerala Mihailovića, ali se iz jugoslovenskih, britanskih i američkih zvaničnih podataka jasno vidi da je Đeneral Mihailović glavni stožer otpora u Jugoslaviji."10
Kako je istina o saradnji Draže Mihailovića i njegovih komandanata sa okupatorima sve više prodirala u medunarodnu javnost, emigrantska vlada je bila prinuđena da traži od svog ministra vojnog objašnjenja u tom pogledu. Zato je 25. februara 1943. uputila Mihailoviću sledeću depešu:
"Dobili smo izveštaj da je koncem septembra prošle godine Jevđević sklopio pakt sa Italijanima i da ste Vi posle toga posetili u Mostaru italijanskog generala Negra. Tvrdi se dalje da su Jevđevićevi četnici pod zaštitom Italijana uništili hrvatska naselja u Dalmaciji. Usled toga sovjetska vlada saopštila nam da smatra da Vi sarađujete sa Italijanima. U tom smislu počeli prodirati glasovi i u američkoj i engleskoj stampi. Na osnovu Vaših ranijih izveštaja mi smo te glasove suzbijali, ali kako se oni uporno održavaju na štetu naše opste stvari, a i na Vašu ličnu, molimo Vas da nas o svemu tačno izvestite."11
"Najveća je neistina da je Jevđević koncem septembra prošle godine sklopio ma kakav pakt sa Italijanima. Jevđević nema četnika niti ičim i kome komanduje, prema tome nije se mogao baviti uništavanjem hrvatskih sela. Isti je sa teškom mukom obuzdavao odmazdu našeg naroda prema ustaškim elementima u zapadnoj Hercegovini koji su elementi dali najkrvoločnije članove Crne Legije i kojim se danas na pustim srpskim zgarištima naseljava Bosanska krajina.
U označeno vreme kao ni u toku rata nisam uopšte bio u Mostaru, još manje imao kakvog sastanka ma s kojim Italijanom niti italijanskim generalom. Bilo je više pokušaja kako od strane Italijana tako isto i od strane Nemaca da do ovakvih susreta dođe ali do njih nikad nije dolazilo jer sam ih uvek sa najvećim gnušanjem odbijao. Samo pre nekoliko dana obnovljen je isti pokušaj od strane Nemaca, o čemu sleduje poseban izveštaj. Napominjem uzgred da je od meseca avgusta prošle godine pa sve do danas nerazdvojno sa mnom i neprekidno uz mene bio engleski major g. Bil Hadson sa kojim sam se nalazio na velikom odstojanju od oblasti Mostara."12
"Jedan naš komandant poslao mi je pod 26. februarom sledeći radiogram:
Nemački komandant u Gornjem Milanovcu poručnik Kriger pisao mi je pismo i moli da se sastanem s njim pod uslovom u pogledu mesta i bezbednosti koje ja budem postavio. Razlog sastanku nije izneo. Molim naređenje po prednjem.
Na ovaj radiogram odgovorio sam: Ne odobravam i ne primam nikakav sastanak sa nemačkim komandantom. Odgovorite — dok Vi streljate i hapsite nevine Srbe i dok se nalazite u našoj Otadžbini ne može između nas biti nikakvog razgovora.
S druge strane, od jednog našeg poverenika dobio sam pod 1. martom sledeći radiogram:
Šef nemačkog Gestapoa u Jugoslaviji pita da li biste primili Hitlerovog izaslanika radi razgovora. Pregovori bi se uglavnom sveli na to da Vi primite svu vlast u Jugoslaviji a da Nemci i Bugari izađu iz zemlje. Traži se samo slobodna železnička pruga za jug i za Bugarsku, s tim da prugu osiguraju naše trupe.
Ne proveravajući verodostojnost ove druge ponude naredio sam sledeći odgovor: Veran opštoj savezničkoj stvari ujedinjenih naroda, odbijam svaki pregovor."1'1
Ovaj Dražin izveštaj Jovanović je 2. aprila 1943. godine dostavio svim diplomatskim predstavnicima emigrantske vlade akreditovanim kod vlada savezničkih i neutralnih zemalja, sa napomenom:
"U pogodnoj formi dajte publicitet ovoj vesti."14
Međutim, Mihailović nije obavestio emigrantsku vladu da je taj njegov komandant, Predrag Raković, istog dana kada je Draža poslao navedeni odgovor, 2. marta 1943, održao sastanak sa nemačkim komandantom iz Gornjeg Milanovca Krigerom, o čemu je 3. marta obavestio Dražu. Isto tako Draža je prećutao emigrantskoj vladi o svom sastanku koji je održao sa nemačkim predstavnicima u Divcima novembra 1941. godine.
Za vreme trajanja četvrte neprijateljske ofanzive protiv NOP, Mihailović je svakodnevno obaveštavao vladu o nekoj tobožnjoj aktivnosti protiv okupatora u Srbiji, ali o Bosni, Hercegovini i Dalmaciji nije slao nikakva obaveštenja. Međutim, pored obaveštenja iz savezničkih izvora — da četnici učestvuju zajedno sa okupatorima u borbama protiv jedinica NOV u rejonu Hercegovine — emigrantska vlada je imala takvo obaveštenje i od komandanta jugoslovenskih trupa u Kairu, pukovnika Putnika. U telegramu upućenom emigrantskoj vladi 14. aprila, on kaže:
"Od Engleza saznao sam da Bejli već mesec dana nema veze sa đeneralom Mihailovićem. Mislio da je Draža otišao ka Foči, da rukovodi operacijama. Učiniću sve da saznam stvarno stanje."15
"Doskorašnja propaganda Radio-Londona za partizane uspela je da pojača ideološku borbu, što nas jako slabi u pogledu otpora prema Nemcima i Italijanima i pokolebava domobrane da nam prilaze. Komunisti i dalje vode pregovore sa Nemcima, a Nemci imaju cilj da nas podvojeno uništavaju, upotrebljavajući na prvom mestu komuniste protiv nas ...
Sad je situacija u Hercegovini sledeća: komunisti napadaju nas a Nemci i ustaše idu pozadi njih. Komunisti se bore samo protiv nas a ne protiv Nemaca, Italijana i ustaša. Komunisti beže i iz propale nazovi Bihaćke republike, upali su u severnu Hercegovinu i tamo stvaraju haos vršeći pljačku naroda koji je inače počeo umirati od gladi, odvodeći mu svu stoku i paleći sela gde su bili četnici."16
Nastavljajući sa takvim "obaveštavanjem" emigrantske vlade, Draža je 5. aprila poslao sledeći telegram:
"Komunisti u Jugoslaviji bore se samo protiv nas sa težnjom sovjetiziranja naše zemlje, u čemu neće uspeti, ali svojim radom toliko stetno utiču na nacionalne organizacije da parališu celokupnu borbu protiv okupatora i celokupan rad se svodi na uzajamne borbe koje će trajati sve dotle dok oni postoje, jer mi se borimo za čistu demokratiju.
Sve podrške koje im se propagandom daju iz inostranstva pojačavaju samo ideološku borbu, a od toga jedino ima korist okupator. Da nije komunista i njihovog štetnog rada mi bi mogli dati najveće koristi u borbi protiv okupatora u momentu savezničke invazije Evrope, međutim, mi se u isto vreme moramo boriti i protiv komunističkih zločinaca i protiv okupatora."17
Međutim, o Mihailovićevom neposrednom učešću, zajedno s okupatorima i kvislinzima, u operacijama četvrte neprijateljske ofanzive protiv NOP, bila je dobro obaveštena i britanska vlada.
Čineći i dalje napore da Mihailovića i njegove četnike najzad odvrati od saradnje s okupatorima i da ih privoli na obustavljanje borbe protiv NOP, britanska vlada je predala Slobodanu Jovanoviću kominike, koji je emigrantska vlada 11. maja 1943. prosledila Mihailoviću. U ovome dokumentu britanska vlada izražava nadu da će, ubuduće, moći Mihailoviću da šalje obimniju pomoć nego do sada, ali pod uslovom da između nje i Mihailovića dođe do sporazuma u sledećem:
"a) Primarni objekt pokreta đenerala Mihailovića mora biti otpor Osovini. U tom cilju očevidno je potrebno da on koncentriše svoje snage na izgradnju jedne organizacije koja može dati maksimum pomoći savezničkoj stvari i da se neće dati odvući od tog zadatka iz obzira prema unutrašnjim razmiricama. Njegovi su neprijatelji Osovina, a ako ima elemenata otpora s kojim on ne može da sarađuje, on mora da izbegava sukobe s njima.
b) Mora postojati najtešnja i najstalnija saradnja đenerala Mihailovića i Vrhovne komande britanskih trupa na Srednjem istoku preko pukovnika Bejlija, kome je poveren zadatak da predstavlja britansku komandu i da dejstvuje kao tumač njenih pogleda i namera u Štabu đenerala Mihailovića. Koordinacija respektivnih planova ima da ide preko pukovnika Bejlija. Vlada Njegovog Veličanstva polaže naročitu važnost ovoj tački.
c) Svaka saradnja mora prestati sa Talijanima, niti može biti kontakata ili kolaboracije sa đeneralom Nedićem. Odstupanje od ovoga pravila može biti posle prethodnog konsultovanja britanske Vrhovne komande preko pukovnika Bejlija, a sa odobrenjem britanske i jugoslovenske vlade.
d) Naročiti napori moraju se učiniti da bi se došlo do kooperacije sa gerilskim grupama u Hrvatskoj i Slovenačkoj protiv Osovine i ni u kom slučaju ne mogu se preduzeti operacije protiv Hrvata i Slovenaca, osim protiv onih koji aktivno sarađuju sa Osovinom. Valja ukazati potporu onim britanskim oficirima koji bi bili određeni da stupe u vezu sa hrvatskim i slovenačkim grupama u cilju ujedinjavanja jugoslovenskog otpora.
e) Uzimaju se u obzir teškoće da se odjednom prekine borba s partizanima, ukoliko se oni razlikuju od hrvatske i slovenačke gerile, ali od savezničke akcije ne može se očekivati pun i brz uspeh na ovoj teritoriji gde građanski rat besni između dve grupe koje su davno u borbi sa Osovinom. Stoga moraju svi oni kojih se to tiče preduzeti svaki napor da se dođe do mirnih odnosa s partizanima i u svakom slučaju đeneral Mihailović imao bi protiv njih da vodi operacije samo onda ako bi to bilo potrebno radi samoodbrane.
f) Đeneral Mihailović treba što pre može da počne sa diskusijom o sredstvima izvođenja gornjeg plana sa pukovnikom Bejlijem, kome je jedan prepis ovoga saopštenja telegrafisan i koji će dobiti potrebna uputstva od britanske Vrhovne komande na Srednjem istoku i od vlade Njegovog veličanstva. Ova diskusija imala bi za cilj da detaljno razradi zajednički program otpora i da takođe obuhvati plan o broju i rasporedu drugih misija pod komandom pukovnika Bejlija koje će biti ustanovljene što pre da bi se potpomoglo organizovanje jugoslovenskog otpora kao jedne celine."
U drugoj tački ove komunikacije se, pored ostalog, kaže:
"Britanska vojna komanda na prvom mestu je zainteresovana za prinos koji pokreti otpora u okupiranim krajevima mogu učiniti za produženje rata. Prema tome, pod uslovom da đeneral Mihailović prihvati sporazum izložen u tački prvoj i bude voljan da doprinese koliko od njega zavisi zajedničkoj stvari pod pomenutim uslovima, njegov pokret dobiće maksimum moralne i materijalne potpore, koju vlada Njegovog veličanstva može imati na svom raspoloženju za taj cilj.""
Dostavljajući Mihailoviću ovaj kominike britanske vlade, Slobodan Jovanović izražava nadu da će on prihvatiti predloženi sporazum, i na kraju kaže:
"Nije potrebno dodati da Kraljevska Vlada ima puno poverenje u Vašu odlučnost i uviđavnost koju ste Vi posvedočili u mnogobrojnim i izuzetno teškim prilikama."20
Dva dana kasnije, 13. maja 1943, Jovanović je poslao Mihailoviću i poruku kralja Petra II, u kojoj se kaže:
"Po nalogu Njegovog Veličanstva Kralja, molim Vas da obratite najozbiljniju pažnju prestavci Britanske vlade koja Vam je dostavljena depešom VK 40 i da željama Britanske vlade po mogućnosti izađete u susret."21
"1. Izvestićete đenerala Mihailovića da ga kao saveznika Vrhovna komanda britanskih trupa na Srednjem istoku moli da prekine svaku kolaboraciju sa Osovinom i da pređe ka istoku u Srbiju. Tamo bi imao da posveti svoj pun autoritet i lični uticaj produženju napada na neprijateljske komunikacije.
2. Izveštavaćete đenerala Mihailovića da bi trebalo odmah da krene na Kopaonik sa svima odanim oficirima i vojnicima. Ako bude ustrebalo, treba se i oružanom silom probiti.
3. Ubuduće Vrhovna komanda smatraće rejon pod njegovom komandom i uticajem ograničen sa zapada elementima otpora već ustanovljenim na desnoj obali Ibra i ka jugu do Skoplja.
4. Na toj teritoriji Vrhovna komanda poslaće obilnu pomoć iz vazduha.
5. Vrhovna komanda je zamolila britanski radio da napada kao izdajnike sve kvislinge koji se bore sa Talijanima, među ostalima Baju Stanišića, đenerala Đukanovića, i g. Jevđevića. Vi ćete da imenujete druge iz Vašeg iskustva."22
Na odluku i kominike britanske vlade Mihailović je 1. juna 1943. odgovorio telegramom upućenim predsedniku emigrantske vlade. U telegramu on kaže da je "dosadašnja materijalna pomoć mala, slaba i nedovoljna za predstojeću akciju", a zatim naglašava svoju spremnost da najtešnje sarađuje sa Britanskom komandom na Srednjem istoku, ali pod uslovom da mu se ne postavljaju "zahtevi koji bi bili suprotni sa osnovnim zakonom i vojničkim pravilima Kraljevine Jugoslavije". Na kraju odgovora Mihailović kaže:
"Sve prigovore da svaka saradnja mora sada prestati sa Italijanima i da ne može biti kontakta i kolaboracije sa bivšim deneralom Nedićem, smatram za suvišne jer takva saradnja, i pored svih pokušaja sa druge strane, odbijena je sa gnušanjem od moje strane.
Što se tiče kontakta i kooperacije sa gerilskim grupama u Hrvatskoj, što se sada svodi samo na Slavoniju, jer u ostalim pokrajinama Hrvatske ne postoje organizacije Jugoslovenske vojske, to kontakt i kooperacija se uspostavlja i pored svih teškoća veze i dodira... Borba sa Hrvatima i Slovencima, od delova Jugoslovenske vojske vodi se samo u slučaju njihove pripadnosti osovinskim silama. I do sada sam ukazao svaku potporu britanskim oficirima koji su dolazili u našu zemlju, pa i od sada im ta potpora neće nedostajati za razne zadatke koje izvršavaju.
Za građanski rat u zemlji nisam kriv ja već komunisti. Oni su napadači a ja u stavu nužne odbrane."23
"Italijansko-četnička koalicija
Nedavno je čitava italijanska štampa proglasila drugu godišnjicu pripajanja raznih jugoslovenskih krajeva Italijanskoj Imperiji. Štampa je takođe naglašavala, da ofanziva sila Osovine koja je u toku protiv jugoslovenskih snaga treba da dovede do daljeg učvrsćivanja italijanskih pozicija na Balkanu.
Jugoslovenski pobunjenički pokret je od samog početka bio ozbiljno shvaćen od italijanske Visoke komande, koja je, radi sopstvene zaštite, išla tako daleko da zauzme neke od teritorija datih Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, posle kolapsa Jugoslavije. Italijani su više nego bilo koja druga okupaciona sila pokušali da smanje jugoslovenski otpor, šireći konfuziju i propagandu o komunističkoj opasnosti i jačanju trvenja između raznih snaga koje su pružale otpor. U stvari, Italijani su uspeli ne samo da frakcije pretvore u nepomirljive frontove nego i da postignu sporazume sa raznim grupama o zajedničkoj borbi protiv jugoslovenske oslobodilačke armije.
Sve ovo, međutim, ne isključuje činjenicu da su sami Italijani aktivno učestvovali u borbi protiv pobunjeničkih snaga. Saopštenja italijanske Visoke komande redovno navode svoje gubitke u jugoslovenskim krajevima. Prema službenom italijanskom priznanju, njihovi gubici u Jugoslaviji, od januara 1942. godine do marta 1943. godine, bili su 5.913 mrtvih i 7.157 ranjenih. Drugi, još nepotvrđeni izveštaji ukazuju da su u martu italijanski gubici u Jugoslaviji iznosili 1.600 mrtvih i ranjenih i 1.862 zarobljenih.
Italijanski odredi koordiniraju sa različitim jugoslovenskim grupama koje predvodi nekoliko izdajnika. Ovi antigerilski odredi koje Italijani nadziru i opremaju, do sada su organizovani u Sloveniji, Dalmaciji, Crnoj Gori i Hercegovini.
U Sloveniji, gde od novembra 1941. godine postoje dva neprijateljska fronta, tj. "Bela garda" i Osvobodilna fronta Italijani su uspeli da cementiraju svoju koaliciju sa "Belom gardom" protiv slovenačkih boračkih snaga. Italijansko"belogardijska" koalicija (koja se sastoji od slovenačkih klerikalaca, profašista i grupa naklonjenih jugoslovenskoj vladi u inostranstvu) snosi glavnu odgovornost za činjenicu da je otpor slovenačkog naroda sveden na minimum.
Posle masakra Srba u Bosni i Hercegovini, koji su vršile ustaše i koji se odigrao juna i jula 1941. godine, mnogi Srbi su pobegli u Dalmaciju. Oni su ovde bili dobro primljeni od strane stanovništva, ali su ih nekolicina srpskih izdajnika odmah počela organizoivati u četničke jedinice koje su bile pridodate Italijanima kao pomoćni odredi. Split je bio centar i sedište ove nove "armije" — koja je bila pripremana, opremljena i indoktrinirana da se bori ne protiv hrvatske armije i ustaša, nego protiv partizanskih snaga koje su se sastojale pretežno od srpskog elementa. Tako su srpski četnici bili organizovani da sarađuju sa Italijanima i ustašama u njihovoj "zajedničkoj" akciji protiv jugoslovenskih snaga.
Glavni organizator ovih četnika bio je Ilija Trifunović Birčanin, prijatelj generala Draže Mihailovića. Za nekoliko meseci Italijani su, uz pomoć svojih srpskih marioneta, podelili njihovu četničku organizaciju na tri operativne "armije". Prvu, koju je vodio Đujić, i koja izvodi operacije u hrvatskom priobalju; drugu, koju vodi Drenović i koja operiše u severnoj Dalmaciji; i treću, koju vodi Trifunović (sada, navodno, mrtav), i koji operiše u južnim i centralnim delovima Dalmacije. (Ilija Trifunović Birčanin, umro je u Splitu početkom februara 1943.) Svi ovi dalmatinski četnici aktivno učestvuju u novoj ofanzivi sila osovine protiv partizanskih snaga. Dok Đujić udara po partizanskim uporištima u Lici, Drenovićevi odredi bore se s partizanima u dolini Neretve. (Četnici pod komandom Uroša Drenovića vodili su borbe protav partizana u zapadnoj i centralnoj Bosni — nap. autora.)
U proleće 1942. godine Italijani su uspeli da postignu modus vivendi sa jednom grupom crnogorskih izdajnika. Osnovana je nova organizacija "nacionalističkih četnika" i preduzeta hitna akcija protiv antifašističkih snaga. Bajo Stanišić, potčinjen Draži Mihailoviću i Blažo Đukanović, crnogorski separatist, stavili su se na čelo ove nove organizacije koja je od samog početka bila pod komandom neprijatelja i koja je već nanela ozbiljne gubitke onim snagama u Jugoslaviji koje se bore. Italijani su poverili ovim "nacionalističkim četnicima" dužnost da čuvaju železničku prugu Nikšić — Dubrovnik, da vrše policijsku ulogu u neposrednoj blizini mesta gde su Italijani imali svoje garnizone i da pomažu italijanskim kaznenim ekspedicijama protiv jugoslovenskih antifašističkih boraca.
Zahvaljujući nemoći rukovodilaca Nezavisne Države Hrvatske da uspostave red i zakon u svojoj zemlji, Italijani su okupirali neke krajeve koji su ranije bili dati Paveliću. Hercegovina, iako nominalno pod Pavelićevom vladavinom, u stvari je italijanska okupaciona zona. Italijanski vojni Štab za ovo područje nalazi se u Mostaru. Nekoliko hiljada ustaša došlo je na taj način direktno pod italijansku komandu.
Italijani su takođe uspeli da stvore svoju antigerilsku koaliciju s četnicima u Hercegovini. U stvari, četnici u ovom području su bolje organizovani i bolje opremljeni nego u bilo kojem drugom kraju. Oni su stacionirani zajedno sa italijanskim i hrvatskim regularnim trupama i ustašama u gotovo svakom gradu u Hercegovini i Južnoj Bosni. Izgleda da vojni talenat generala Draže Mihailovića ima najviše zasluga za odličnu organizaciju hercegovačkih fašističkih četnika. Ovi četnički odredi koje nadziru Italijani i koji su stacionirani u gradovima u kojima se nalaze i italijanski garnizoni, dobili su trostruku dužnost:
a) da aktivno vode operacije protiv jugoslovenske oslobodilačke armije;
b) da šire antisavezničku propagandu među stanovništvom i
c) da vrše pomoćnu policijsku ulogu među lokalnim stanovništvom.
Ovi četnički odredi opremljeni su od strane Italijana, ali imaju i nešto ratnog materijala kojeg su im dali Britanci.
Krajem januara 1943. godine zajedničke nemačke, hrvatske, italijanske i četničke snage povele su veliku ofanzivu protiv jugoslovenske oslobodilačke armije. Neprijatelj je potpomognut od Drenovićevih četnika uspeo da potisne jugoslovenske patriote u Hercegovini i jugoistočnoj Bosni. Glavni udar u sadašnjoj neprijateljskoj ofanzivi vrše kombinovane četničke snage u Hercegovini (V. Lukačević, član Mihailovićevog Glavnog štaba), u Crnoj Gori (Bajo Stanišić) i u Sandžaku (Pavle Đurišić, član Mihailovićevog Glavnog štaba). Ishod ove borbe je još neizvestan. Partizani govore da su oni odneli pobedu, dok četnici insistiraju na tome da su gotovo potpuno očistili ove jugoslovenske krajeve od naci-fašističkih snaga. Tačno je, međutim, da su jugoslovenski antifašistički gerilci pretrpeli teške teritorijalne gubitke, ali daleko je od toga da su njihove snage uništene ili razbijene. Na drugoj strani, mnogo slavljeni četnici generala Mihailovića danas su angažovani u jednoj od najžešćih ofanziva za uništenje jugoslovenskih demokratskih snaga.
Četnici su, isto tako, dali još jedan doprinos neprijateljskom ratnom naporu. Pošto njihova snaga na teritoriji jadranskog priobalja raste, Italijani mogu sebi dozvoliti da svoje okupacione trupe pošalju ili u Italiju, koja se priprema da se suprotstavi eventualnoj savezničkoj ofanzivi, ili na Istočni front.
Jugoslovenski četnici danas su jači nego ikada ranije. Da ironija bude veća, njih danas pomaže Jugoslovenska vlada u izgnanstvu više nego ikada pre.'"21
U izveštaju od 25 — 26. maja 1943. godine piše:
"Izveštava se iz Hrvatske da neprijateljska ofanziva protiv partizana samo što nije počela u Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj. Neprijateljske snage sačinjavaju 8 nemačkih i 3 italijanske divizije i broje oko 200.000 ljudi. Nemci i Italijani su podržani od strane Pavelićeve armije koju čini 15.000 četnika i 35.000 ustaša. Četnici i ustaše su potpuno naoružani, opremljeni, obučeni i vođeni od strane Nemaca i Italijana. Izvor je imao priliku da se uveri u ovo i da razgovara sa četničkim zarobljenicima i takođe da čita rutinska i dnevna naređenja. On je video fotografije na kojima su izmešane grupe ustaških, četničkih, italijanskih, nemačkih vođa. U italijanskim lecima, bacanim iznad Hrvatske, kaže se da će četnici uskoro tamo biti osnovani od strane Italijana.
Neprijateljska ofanziva protiv partizana počela je posle podne 24. maja 1943. Italijani su napali Senj, ali su tri puta bili odbačeni i pretrpeli su teške gubitke. Drugi napad počeo je kod Knina.
Nemački i ustaški napad na Knin, čiji je cilj bio Gračac, suzbijen je. Nemci, četnici i ustaše se kreću ka unutrašnjosti iz Mostara, Trebinja, Bijelog Polja, Kolašina, Pljevalja i Foče, prema Žabljaku kao njihovom krajnjem cilju. Partizani gotovo svugde zadržavaju ovaj napad."25
Međutim, i pored svega, dosledna svojoj politici i odluci da, preko svoga ministra vojnog Mihailovića, po svaku cenu uništi NOP u zemlji, emigrantska vlada Slobodana Jovanovića je i tokom 1943. godine nastavila sa pružanjem materijalne pomoći četničkom pokretu i njegovom vođi. Sa raznih strana: iz Carigrada, Berna, vazdušnim putem iz Kaira, u Mihailovićev štab su stizale pošiljke znatne količine novca i zlata namenjene isključivo za organizovanje i vođenje borbe protiv NOP. Isto tako, u Mihailovićev štab je u prvoj polovini 1943. godine stiglo i nekoliko komandosa iz Kaira sa raznim porukama emigrantske vlade četničkom vođi.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |