Jedanaestog maja, samo dan posle incidenta u Čačanskoj brigadi, kada su dve čete odbile da se bore protiv partizana, Mihailović je pozvao šefa Centra za vezu, kapetana Peveca i njegove pomoćnike i saopštio im neobično upozorenje:

"Naši odnosi s engleskom misijom, a samim tim i s britanskim saveznikom, iz dana u dan postaju sve zategnutiji. Rezultati ovakvih odnosa već se osećaju. Njihov stav prema nama nanosi nam dosta štete. Vama je poznato da je član engleske misije, pri mome štabu, komunista "Dragi" uspostavio vezu između partizana i britanske vlade. (Ova Dražina tvrdnja je netačna. Kasnije će biti detaljnije izneti odnosi Mihailovićevo četničke organizacije s britanskom misijom — prim. autora.) Zahvaljujući ovoj vezi Englezi dolaze i do podataka koji su sračunati na to da nas kompromituju u očima saveznika i njihove javnosti. Koristeći obilato ove podatke Radio London je otpočeo sve oštriju propagandu protiv nas, a u korist komunista. To je bio razlog zbog koga sam zabranio slušanje Radio Londona.

Imajući u vidu pogoršavanje nasih odnosa sa Englezima, ja sam doneo odluku da za naš glavni oslonac na međunarodnom planu pridobijem Ameriku, dakle Sjedinjene Američke Države. Da bih što bolje realizovao ovu odluku, potrebna mi je direktna radio-veza s Amerikom. Ona mora biti van engleske kontrole. Preko ove radio-stanice mogao bih održavati i nekontrolisanu vezu s vladom. (Radio-veza između Mihailovića i emigrantske vlade bila je pod kontrolom britanskih organa — prim autora.)

Pored toga, nama je, u ovakvoj situaciji, neophodna i jedna radiofonska stanica većeg dometa, preko koje bismo razvijali sopstvenu propagandu. Bilo bi dobro ako bi njen domet išao i preko granica Jugoslavije.

Eto, to su dve stvari zbog kojih sam vas pozvao. Interesuju me vaša stručna, tehnička mišljenja i da li imamo mogućnosti da izgradimo ovakve dve radio-stanice."1

Prvi je uzeo reč Jože Pevec. Objasnio je Mihailoviću da se u njegovoj radio-mehaničarskoj radionici već radi na jednoj kratkotalasnoj radio-telegrafskoj stanici većeg dometa i da pretpostavlja da će njome, kada je završe, moći održavati vezu i s Amerikom.

— Isto tako u radionici pokušavaju da konstruišu i jednu radiofonsku stanicu. Međutim, ni za jednu od njih nemamo sav potreban materijal, niti smo bili u stanju da ga do sada nabavimo. Mislim da bi se mogao pronaći jedino u Beogradu — završio je Pevec.

— Ja smatram — rekao je zatim kapetan Mihailo Stojanović, šef radio-telegrafskog kursa — da bi ovde najveći problem bio izvor energije za napajanje radio-stanice ovakve vrste. I prvo bi trebalo to pitanje rešiti.

— O svemu ovome još razmislite, a ja ću vas ovih dana ponovo pozvati. Gledajte da po svaku cenu nađete rešenje. To mi je sada od prvorazrednog značaja. Sredstva nećemo žaliti — završio je Mihailović.

Dva dana kasnije, Mihailović je ponovo pozvao istu ekipu stručnjaka za veze i posle prilično iscrpne diskusije i ne baš neke dublje analize svega onoga što mu je rečeno, zaključio je da za ostvarenje njegovog plana ipak postoje izvesne mogućnosti. Na kraju je naredio:

"Radio-stanicu za vezu s Amerikom neka, pod Pevecovom kontrolom, radi Grbec (Josip Grbec bio je dobar radio-amater. U to vreme bio je radio-telegrafista u Centru za vezu Vrhovne komande — nap. autora). Radio-mehaničarska radionica iz Pevecovog centra ima zadatak da izradi radiofonsku stanicu. Šef radionice je radio-inženjer koji ima dosta iskustva na konstruisanju i izradi radio-stanica. Radio-materijalom bićete snabdeveni iz Beograda. To sam već uredio. Materijalna sredstva za ove nabavke dobijaćete od mene, a Rakoviću sam izdao naređenja za smeštaj i obezbeđenje radio-stanice.

Najteži zadatak ostavio sam Stojadinoviću. On mora da mi reši izvor energije za napajanje ovih radio-stanica, i to što pre"2

Sa planom da uspostavi direktnu vezu sa SAD i da u njoj stvori svoj glavni oslonac na međunarodnom planu, Mihailović je u Požeginama upoznao i Dragišu Vasića, ali se on sa ovim nije u potpunosti složio.

Kad ga je Mihailović obavestio o svojim namerama, Vasić mu je, prema sopstvenom kazivanju, odgovorio:

"U načelu nemam ništa protiv, ali smatram da je Rusija naš najprirodniji saveznik i da bi prvenstveno, i to po svaku cenu, trebali da nađemo zajednički jezik sa njom. Da je detaljnije upoznamo sa našim stvarnim položajem i situacijom u kojoj se nalazimo. Da je upoznamo sa našim planovima i namerama."3

U tom duhu Vasić je aprila 1943. godine, u ime Centralnog nacionalnog komiteta ravnogorskog pokreta, uputio odgovor Panslavenskom komitetu u Moskvi, u kome četničke glavešine klevetaju NOP i njegovo rukovodstvo i pokušavaju da opravdaju svoj kontrarevolucionarni i izdajnički stav.

Tako, u ovom dokumentu piše:

"Naš narod je u zadnje vreme imao prilike da sluša emisije radio Londona, koji ponavlja pozive Panslavenskog komiteta u Moskvi svim malim slovenskim narodima, podstičući ih da sakupe svoje snage u teškoj borbi, koju ujedinjene nacije vode protiv Hitlerove tiranije. U tim pozivima Panslavenski komitet u Moskvi, izražavajući svoje priznanje doprinosima onih koji sudeluju u zajedničkoj borbi, takođe osuđuje izvesne reakcionarne elemente, koji ometaju borbu.

Stav koji je Moskva smatrala prikladnim da zauzme do sada, kao i ta deklaracija, ne ostavljaju nas ni u kakvoj sumnji na koga se ta osuda odnosi. Uvereni da ta osuda, koja je zasnovana na lažima, može poticati samo iz krajnjeg nepoznavanja ovdašnjih uslova, mi najiskrenije žalimo one nesporazume pod kojima Panslavenski komitet radi.

Nesreća koja se oborila na našu Otadžbinu bila je dovoljna da ožalosti naša srca, a ta žalost sada je produbljena nepravdom učinjenom prema nama od onih od kojih ju je naš narod najmanje očekivao. Naš narod, čiji su osećaji prema Majci Rusiji uvek bili čvrsti i nepromenjeni, prati sve što se u njoj događa sa simpatijom i razumevanjem, čudeći se što je njegov vlastiti položaj tako slabo shvaćen.

Srpski narod je od samog početka video u ruskoj revoluciji epsku osvetu prema jednom od najnepopustljivijih i najkrvavijih tirana u modernoj povesti, i razumljivo je, da je ona, kao i sve revolucije, ostavila tragove kako patnje tako i veličine...

Naš narod zna da mali slovenski narodi moraju biti ne samo zahvalni Rusiji, već takođe ponosni i za patnje koje je izdržala, i koje je jedino ona mogla izdržati, da bi se mogao roditi jedan bolji svet...

Sećanja na nepravde počinjene od raznih režima između dva svetska rata, gnev, ogorčenje i njegovo sadašnje poniženje, povećali su buntovničko osećanje našeg naroda. Krv mu je zavrela i u isto vreme se setio svoje sjajne prošlosti s njenom divnom tradicijom i sjajnim ostvarenjima — znajući da dan osvete mora doći. Njegova želja je bila da čeka na taj dan... On zna da opšti ustanak može biti uspešan samo ako bude učinjen u pravi čas. S velikom dalekovidosću narod se svrstao u četničke formacije i počeo rat gerilskog tipa, koga nikada nije nameravao napustiti ...

Suočen sa brutalnom silom našao se usred oružanog ustanka, preduzetog u pogrešno vreme, i osuđenog na propast od samog početka. Neizlečivo naivan, narod nije čak ni znao ko ga je gurnuo u preuranjenu akciju. Njegova mržnja prema neprijatelju i njegova želja da se oslobodi ustankom bile su zloupoterebljene.

Niko ne zna bolje od naše ruske braće da se u dubokim skrovištima revolucije uvek može naići na strance. Stranci toga tipa su, svojim izdajstvom, inicirali proces, koji je urodio zasluženim porazom naše Nacije, koja ne zna većeg zločina ni većeg bogohulstva od dizanja oružja protiv Otadžbine.

Tada su svi, koji su još uvek ostali pošteni, ustali na ogorčen ustanak... Da li je to sve Rusima zaista neverovatno? Zašto Panslavenski komitet donosi brzoplete zaključke, stavljajući se na stranu šačice stranaca, protiv jednog srodnog i lojalnog naroda. Da li je taj njegov stav rezultat strpljivog i savesnog ispitivanja činjenica, ili puka posledica slepe propagande? Trebamo li mi, bez pitanja, prihvatiti savet i mišljenje onih, koji nemaju nikakvih dokaza u prilog svojih tvrdnji, i koji nisu izrazili čak ni svoju spremnost da nas saslušaju?

Ima li ikoga među nama, ko nije očekivao da će naše patnje naići na najveće simpatije jedne bratske Nacije? A ipak smo doživeli da vidimo, kako se onima, koji nemaju nikakve veze sa srpskim narodom, pruža utočište pod njenim (ruskim) okriljem. Ona štiti ljude, koji su učinili sve što su mogli da iskorene naše moralne ideale i da uguše naše prirodne osećaje, i koji su poučili našu omladinu u zločinu i prolivanju krvi, tako da više nije mogla nista da učini, već da izdrži s partizanima do kraja.

Smatraju li Rusi da jedan srodan i odan narod treba da vode stranci? Velika Oktobarska revolucija je bila vođena od jednog Rusa — Vladimira Iljića Lenjina. Rusi su poznavali svog vođu, a verovatno i kuda ih vodi. Da li bi Rusi sledili samo Lava Bronštajna kao vođu? Da li članovi Panslavenskog komiteta u Moskvi zaista smatraju da jedna nacija kao naša, sa svojom istorijom i tradicijama, treba da ostane bez vođe? (Posle godinu i po dana partizanske delatnosti, niko još ne zna pravo ime njihovog načelnika štaba.) Treba li tog bezimenog čoveka pretpostaviti generalu Mihailoviću, koji se stavio na naše čelo s odobrenjem naroda? Mora li naš narod biti vođen od tog neznanca, čiji je glavni pomoćnik u Beogradu "boem" Moša Pijade.

Srbi ne bi nikada mogli primiti takav savet, čak ni od Rusa. Naš narod zna šta je u interesu naše ruske braće. On može razumeti da se zaraćena Rusija obraća porobljenim narodima pozivom na ustanak protiv zavojevača kako bi angažovali neke njegove snage, slabili njegovu jačinu i uznemiravali njegovu pozadinu. No, nije nista manje razumljivo da porobljene nacije gledajući na taj ruski poziv s gledišta svojih vlastitih nacionalnih interesa, sadašnjih i budućih, zadrže pravo da same odluče kada će dignuti oružje na ugnjetača.

Naš narod zna šta radi i seća se svoje prošlosti. On će svoj budući život voditi u svetlu vlastitih interesa i u skladu sa vrednostima koje je sam stvorio. On će očistiti svoju revoluciju od svih smetnji i spasti je od opasnosti njezinih vlastitih apstrakcija... lako naš narod nije protiv internacionalizma, on je pre svega i iznad svega patriot... U ovom velikom ratu naš narod zna šta hoće i njegova je vera čvrsta. On je znao da se nada i kada su sve nade bile izgubljene, i kako da savlada nesavladljivo. On je duboko uveren, da će sigurno proći kroz sve krize i da će prekaljen nesrećom, preživeti svoje sadašnje patnje."4

U isto vreme Vasić je, uz Moljevićevu i Žujovićevu asistenciju, sastavio i "Uputstva za nacionalnu propagandu", koja su, kao poverljiv dokument, dostavljena svim komandantima.

Najzanimljiviji je drugi deo ovih uputstava. Tu je, pored ostalog, pisalo:

"Unutrašnji socijalno-ekonomski poredak u Rusiji prikazaće propaganda u svetlosti istine, sa gledišta koje je, bar formalno i Rusija prihvatila (između ostalog i svojim sporazumima sa Engleskom) da je u pitanjima za unutrašnje uređenje svaki narod suveren.

Pri obradi ovog pitanja naročito je važno obratiti pažnju na evoluciju sovjetskog poretka od 1917. do 1923 (tj. od perioda ratnog komunizma koji karakteriše nastojanje ruskih vlastodržaca da dođe do privredne obnove zemlje), kao i na promene do kojih je došlo u Rusiji posle uvođenja u život novog ustava; najzad, i promene do kojih je došlo u unutrašnjem poretku Rusije za vreme samog rata mogu biti od interesa za nas. Vraćanje porodici kao osnovnoj ćeliji društvenog života, verska trpeljivost, borba protiv socijalnog izjednačenja (egalitarizam), poštovanje nacionalnih kultura, nadovezivanje savremene ruske kulture na kulturne vrednosti ruske prošlosti itd., sve ove pojave savremene ruske stvarnosti novijeg su datuma i predstavljaju vrlo krupna odstupanja od klasičnog komunizma ka jednoj novoj formi nacionalizma.

Specijalno treba obraditi pristupanje Rusije Atlantskoj platformi5 i njeno obavezivanje da se neće mešati u unutrašnje stvari pojedinih naroda. Treba razbijati verovanje našeg sveta da postoji mogućnost spuštanja ruskih padobranaca, tenkova itd. kod nas. U vezi s tim treba naglašavati da veličanstveni otpor koji pruža danas ruski narod ne dolazi toliko od vojničke snage Crvene armije koliko od patriotizma ruskog naroda, koji nikakav režim ne bi mogao uništiti. Pristanak na neizmerne žrtve u današnjoj, u istoriji najkrvavijoj borbi, jeste prvenstveno za ideju otadžbine.

Pouzdano je jedno: da za dve decenije sovjetske vladavine ideja društvene pravde nije u toj meri ni primenjena ni ostvarena da bi se samo za njene tekovine prolio onoliko krvi. Ako je radnička klasa donekle u ovome zadovoljena, široke narodne mase nisu ni izdaleka tako zadovoljene, da bi se moglo reći kako se one danas bore da bi očuvale, za protekle dve decenije stvoreno, blagostanje. Naprotiv, one su nam pružile samo dokaza o tome: da je ljubav prema otadžbini jedno instinktivno osećanje prema otadžbini, koje je mržnja zbog nepravdi ranijih vladavina ućinila da privremeno utrne i koje se prirodno pojavilo onog istog trenutka kada se nacija kao takva osetila ugrožena."11

Međutim, ništa manje nije interesantan ni deo uputstva koji govori o stavu organizacije Draže Mihailovića prema borbi protiv okupatora. Taj stav glasi:

"U zemlji agrarnoj, industrijski nerazvijenoj, sabotaža kao oblik akcije protiv neprijatelja ne može biti efikasna (primer: da bi razorili jedan drveni most, malo čvršći, partizani su često ostavljali po nekoliko sati, dok je okupatorskoj vojsci trebalo najčešće samo pola sata pa da taj isti most osposobi za prevoz svojih trupa preko njega itd.). U zemlji relativno malih prostora, kao što je naša, ni gerilske akcije ne smeju biti stalne. Inače zemlji i narodu prete ničim neisplative posledice.

U zemlji agrarnoj, industrijski nerazvijenoj, zemlji malih prostora, kao što je naša, zemlji ustaničkih tradicija, oružani ustanak je onda, kada je blagovremen, jedino efikasna forma borbe protiv okupatora. Oružanom ustanku mogu prethoditi gerilske borbe, ali i to u velikim vremenskim razmacima. "7

U ostalim delovima uputstva bio je iznet već poznati stav prema NOP, klevete na račun njega i njegovog rukovodstva.

U selu Požeginama Mihailović se zadržao oko desetak dana. A zatim, pošto je primio izveštaj o pokretima i koncentraciji okupatorskih, nemačkih i bugarskih snaga i njegovom izbijanju na reku Drinu i Lim, on naređuje Keseroviću i Rakoviću da napuste položaj i da se kao zaštitnica i obezbeđenje njegove Vrhovne komande vrate u Srbiju, na terene odakle su i pošli.

Prešavši preko planine Zlatar, Draža Mihailović je krajem maja 1943. godine stigao u Srbiju i smestio svoj štab u Brekovu i okolnim selima, gde se zadržao nekoliko sledećih dana.

Odmah po dolasku u Brekovo do Mihailovića je doprla vest da je u Moskvi doneta odluka o raspuštanju Kominteme. Bio je to dovoljno značajan povod da Mihailović 30. maja 1943. godine uputi raspis svim svojim komandantima:

"Raspis svima. — Dajem sledeću direktivu, kao dopunu ranije, za pojačanje propagande protiv komunista. Poglavlja su sledeća:

Prvo: Kominterna i njen cilj. Svim sredstvima podrivanje narodnih snaga u svim zemljama da bi u pogodnom času izveli svetsku revoluciju i zaveli diktaturu u svim zemljama.

Drugo: Posledica 25-godišnjeg rada Kominterne. Nemački komunisti stavili se na raspolaganje Hitleru, a ne Staljinu, u broju od 12 miliona organizovanih članova. Italijanski komunisti postupili na isti način. Kominterna kod neprijatelja Rusije nije uspela, u savezničkim zemljama i razjedinila otpor. Naši komunisti radovali su se slomu Jugoslavije. Danas ih vode Jozef Broz, zvani Tito, i Moša Pijade...

Treće: Kominterna je protiv Rusije izazvala sumnje celog sveta i zato je morala raspustiti Kominternu.

Četvrto: Narodi posle rata očekuju mir, a Kominterna sprema haos.

Peto: Osovinske sile kao i naši komunisti pretrpeli su poraz.

Šesto: Rusija se vraća sebi, da svoje brige posveti svome narodu. Ovim aktom priznaje Atlantsku povelju. Komunisti u drugim zemljama imaju da saviju svoje zastave i da se pokore svima. Naš ravnogorski pokret ima da izvede narodni preporod."8

A samo nekoliko dana kasnije, četnička Vrhovna komanda je, povodom raspuštanja Kominterne, izdala i letak namenjen Srbima komunistima. Njegov sadržaj bio je sračunat na razbijanje jedinstva u redovima NOP:

"Komunisti! Staljin je razoružao komunističku Internacionalu (Kominternu).

Posle ukidanja komesara u ruskoj vojsci prošle godine sada je ponovo baš sam Staljin zadao još jedan, možda poslednji smrtonosni udarac komunizmu i njegovoj političkoj, socijalnoj i ekonomskoj ideologiji. Na dan 22. maja u 9 sati naveče, iz Londona je objavljena senzacionalna za sav svet značajna vest iz Moskve — da je Staljin raspustio (bolje rečeno razjurio) Komumstičku internacionalu, Kominternu. To znači: jedinstvo komunističke organizacije u svetu ne postoji, jer mu je Rusija, najveća nada komunizma, okrenula leđa i Kominterni otkazala gostoprimstvo.

Dobiti rat protiv neprijatelja ili izgubiti rat, žrtvujući ljudske živote i zlato, za maglovite i neostvarljive teorije i utopije komunizma? To pitanje postavljeno je pred Staljina u svojoj sudbonosnosti. Kao realan političar, Staljin je, sa svojim saradnicima a rukovođen željama ruskog naroda, izabrao ono što je bolje, korisnije i pametnije. U odluci o raspuštanju Kominterne kaže se "da je to učinjeno zato da bi se omogućila što bolja saradnja saveznika za pobedu nad neprijateljem". Znači da je Kominterna bila zapreka na putu do pobede, pa ju je Staljin uklonio, udario je šakom u nos.

Srbi partizani! Posle ove Staljinove odluke, međunarodni komunizam i ideologija mrtvi su! Rusija se više, politički i ideološki, približava svojim i velikim demokratskim saveznicima Engleskoj i Americi. Njen državni brod punom parom plovi u vode demokratije! Kao što je Kominterna bila smetnja Rusima za uspešno vođenje rata protiv neprijatelja, pa je morala da bude razjurena, tako su i Vaši politički komesari najveća smetnja za uspešno vođenje naše srpske oslobodilačke borbe.

Tresnite što pre o zemlju sa političkim komesarima i komandantima, jer što pre, to bolje po vas ...

Srbi partizani! Kada se sami obračunaite sa svojim političkim komesarima, slobodno bez ikakvog straha i kolebanja pristupite svojoj srpskoj braći — četnicima... Ako tako ne postupite, istorija će Vam ne samo udariti žig Brankovića, žig izdajnika svega srpskog naroda i srpstva...

U istoriji poznata su dva žalosna tipa izdajnika: Juda i Efijalt. Juda je izdao Boga, a Efijalt je izdao svoj grčki narod u borbi kod Termopila. Ova dva izdajnička tipa, obadva jednako, gadna su jer izdajnik svoga naroda, gadan je kao izdajnik božji, a možda je Efijalt gadniji i žalosniji izdajnik od samoga Jude. A vi, braćo Srbi, ako i dalje budete išli za svojim politačkim komesarima, koji vas danas vode u bratoubilački rat, bićete u isto vreme i Juda i Efijalt, izdajica Boga i izdajica srpskog naroda. Narod će vas pregaziti i osuditi, a istorija će Vam udariti sramni žig izdajnika!..."9

U Brekovu je Mihailović doživeo novo neprijatno iznenađenje. Naime, šef britanske misije pukovnik Bejli predao mu je 28. maja 1943. dve poruke. Prvu je Mihailoviću uputio predsednik emigrantske vlade Slobodan Jovanović, a druga je poticala od Britanske vrhovne komande na Srednjem istoku.