Da bi obezbedio svoju Vrhovnu komandu i njeno već planirano bekstvo u Srbiju, Mihailović je, samo nekoliko dana po dolasku u Zaostro, uputio naređenje Dragutinu Keseroviću, komandantu Rasinskog korpusa, da izvrši mobilizaciju na terenu svoga korpusa i da se sa svojim trupama uputi prema Limu, njemu u susret. A 1. maja 1943, kada je primio izveštaj da su Đurišićeve trupe 30. aprila kod Šahovića konačno razbijene i da su snage NOP nekoliko dana ranije počele sa prodorom jugozapadno od Pljevalja prema Limu, Mihailović hitno upućuje isti poziv i komandantu Drugog ravnogorskog korpusa Predragu Rakoviću.

Ujutru 8. maja čelo Mihailovićeve kolone približavalo se jednoj livadi u selu Zatonu, u koje je samo nekoliko časova ranije stigao i Keserović sa svojim Rasinskim korpusom. Ubrzo, on se sastao sa Mihailovićem.

Evo šta je ispričao Keserović prilikom suđenja 1945. godine o svome putu od aprilske kapitulacije do prvih dana maja 1943. godine:

"U optužnici se kaže da sam se jula meseca 1941. godine stavio pod komandu Koste Pećanca i da me je on postavio za vojvodu rasinskog, kao i da sam u to vreme izrekao smrtnu kaznu trojici. To je tačno... Posle kapitulacije bivše jugoslovenske vojske doneo sam odluku da se posle povlačenja iz Caribroda, gde sam bio kao komandant bataljona, ne predajem neprijatelju, nego da organizujem narod na otpor protiv okupatora, što sam i učinio. Počeo sam prikupljati oficire i podoficire po srezu kruševačkom. Naišao sam na vrlo dobar odziv. Pomoglo mi je to što sam u Kruševcu služio četiri i po godine i što je za to vreme kroz moje ruke, kroz moj bataljon, prošlo oko dvadeset hiljada obveznika. Ljudi su shvatili celu stvar dobro i primili se posla. Posle izvesnog vremena ja sam pokušao da uhvatim vezu bilo sa kojom organizacijom u mojoj neposrednoj blizini, da se povežem sa ostalima. Doznao sam da se na Sokolovcu nalazio Kosta Pećanac, sa nekoliko svojih ljudi. Pošao sam zajedno sa mojim načelnikom štaba, potporučnikom Radivojem Milivojevićem, i na Sokolovcu našao sam Kostu Pećanca. Izložio sam mu stanje na mome rejonu i pripreme koje sam izvršio. On mi je rekao da je vrlo srećan što ima ljudi koji misle na dobro naroda i otadžbine i što su odbegli u šumu da povedu borbu protiv okupatora. Pokazao mi je tom prilikom punomoćje izdato od komandanta Pete armijske oblasti, generala Cukavca, koji mu je naredio, u ime Vrhovne komande, da u otadžbini produži četničku akciju. Tom prilikom postavio me je za komandanta Rasinskog odreda... Dao mi je neka uputstva i direktive, mnogo nije imao šta da daje. Ja sam mu rekao da i u drugim oblastima ima povoljnog terena za rad. Za taj rejon, za okolinu Stalaća i Žitkovca, postavio je za komandanta potpukovnika Milutina Radovića, koji se docnije izdvojio iz organizacije. U to vreme, jun — juli 1941. godine, koliko ja znam, Kosta Pećanac nije bio izdajnik. Za Dražu još nisam znao, ni za njegovu organizaciju... O sporazumu znam kada je Kosta Pećanac otišao za Bukulju, mislim u avgastu mesecu, da je napravio sporazum o nenapadanju... Po izjavi potporučnika Radojevića, on se, Kosta Pećanac, obavezao da neće napadati Nemce... a isto tako obavezao se da će se zajedno sa okupatorom boriti protiv partizana. To je bilo meseca avgusta 1941. godine... Mislim da je zaključen i pismeni ugovor, ali ja to nisam video ...

Po izvršenom sporazumu potpukovnik Radović izvestio ga je da on ne pristaje na sporazum koji je potpisao Kosta Pećanac, pa da i mi to isto, ostali komandanti, ne činimo. Ja isto tako nisam priznao taj sporazum ...

Po naređenju Koste Pećanca imalo je da se obrazuju sudovi...

Tek posle napada na Kruševac saznao sam da postoji partizanski odred, Rasinski odred ...

U početku ja sam iz Kruševca izdavao naređenja. Čim sam opazio da će Nemci da me uhapse, povukao sam se na Jastrebac. Posle proglasa Koste Pećanca uhvatili su me Nemci na putu u blizini Kruševca i sproveli me u zatvor. Izvukao sam se najviše zahvaljujući izdajniku Kosti Pećancu. Kosta u to vreme još nije znao da ja više nisam njegov vojnik i da ne slušam njegova naređenja. Nemci su pitali da li sam bio komandant. Zatražio je da me vidi krajskomandant. On je tražio od mene da obećam saradnju u borbi protiv partizana. Ja sam, naravno, obećao samo da bih se izvukao. Ništa napismeno nisam dao... Prilikom puštanja krajskomandant je zahtevao da se fotografišem. Ja tada nisam o tome mnogo razmišljao. Pristao sam, mada sam insistirao da se ne fotografišem. Na slici je bilo još, pored krajskomandanta, i nekoliko oficira ...

Prisustvovao sam 21. septembra u selu Strmcu zakletvi šest hiljada regruta. Po povratku sa to zakletve našao sam u štabu generala Novakovića, koji mi je izdao opšte naređenje za opšti ustanak u Šumadiji, napad na sve gradove u kojima su Nemci. Ja sam imao da izvršim organizaciju i da sa svojim odredom zauzmem Kruševac. Raspisao sam naređenje o mobilizaciji da bi se prikupile trupe. Tom prilikom sam naredio komandantu žandarmeriske čete, smatrajući da je nacionalan čovek, to jest javio sam mu da ću izvršiti napad na Kruševac, i to noću između 22. i 23. po naređenju generala Novakovića. Tražio sam da me u toku napada pomogne sa svojim žandarmima, to jest svojom borbom u samoj varoši. Dodao sam da, ako mu to nije mogućno, onda da saopšti žandarmima da se pre pola noći kako ko može udalji i da dođe u oblast Paševičke šume. Plan sam bio stvorio, još nisam uhvatio vezu sa komandantom Roćkom iz stalaćkog odreda.... Napad je zakasnio iz razloga što Gočki odred nije došao. Trebalo je početi u noći između 22. i 23, a medutim 23. Nemci izvrše prepad. Nemaca je bilo oko 5 do 600... Po izjavama ljudi iz samoga grada, i nađenim leševima koje ranjenih, koje poginulih, bilo je 190, a zarobio sam oko 29 "zorki"... Ja sam skoro bio zauzeo Kruševac. Jedino je bilo još otpora u jednoj gimnaziji. Trebalo je da Gočki odred zatvori svoj sektor. Ja sam docnije bio sprečen pristizanjem nemačkah pojačanja iz Stalaća i Kraljeva ... Ja sam morao da prekinem, jer mi Stalaćki odred nije uopšte dolazio, a znao sam da će Nemcima stići pojačanje, da će biti tenkova i rušenja zgrada i da će me najzad, odbaciti.

Raspustio sam obveznike bez oružja kućama, a obveznike sa oružjem krenuo sam na Jastrebac, jer sam dobio izveštaj da Kosta Pećanac nemačkim kamionima i sa oko 2.000 četnika ide iz Toplice da me razoruža, što je bilo u stvari.

Posle borbi na Kruševcu i selu Brzenici i Jaslici, ja sam se povukao ka Kraljevu, jer sam saznao da se tamo vode borbe od strane partizana i od strane Dražinih četnika sa Nemcima. Tamo sam se našao sa majorom Đurićem, koji je bio komandant operacija i opsedao Kraljevo. Javio sam se njemu i stavio mu se pod komandu. Tada sam saznao za Dražu Mihailovića. Stavljajući se pod komandu Đurića, ja sam se stavio i pod komandu samoga Draže. Produžio sam borbu dokle god je trajala opsada Kraljeva ... Opsada nije uspela. Ona je bila probijena od pravca Kruševca, ali se taj krug mogao zatvoriti da nisu iskrsle druge stvari, koje sam kasnije saznao. Došlo je do sukoba između partizana i četnika u Požezi... Major Đurić je povukao veći deo snaga ka Čačku ... Ja nisam imao tačne podatke, ali Đurić ne bi povukao snage da nije dobio naređenje od Draže ...

Po povratku sa Kraljeva, vratio sam se u oblast sreza župskog odakle sam poslao oficira-kurira Draži da uhvati vezu sa njim i izložim mu tok operacija kod Kraljeva, gde sam se nalazio, i šta sam na terenu postigao. Mislim da je to bilo u decembru mesecu. Tada mi je doneto uputstvo za organizaciju na terenu i naređenje kojim me postavlja Draža za komandanta Rasinskog korpusa, a ne odreda. To sam naređenje dobio u januaru. Daje mi se za organizaciju rejon kopaoničkog i župskog sreza... Mislim da je izdao naređenje 1942, koliko se sećam, da se onemogući rad partizana na terenu ... Da se spreči rad njihovim odeljenjima i borbom, ako ne može na drugi način ... Ja sam shvatio da se to odnosi samo na partizane. Kasnije izišla su naređenja i za simpatizere. Kasnije je Draža naredio da se uništavaju svi koji rade za partizanski pokret... Kod njega je uvek bilo to: "Očistiti partizane sa terena!" Ja sam jedanput rekao: "Gospodine generale, partizani nisu đubre, a mi metla, ne može se to očistiti. Mene jure Nemci tri godine, pa me nisu mogli očistiti, pa ne mogu ni ja partizane." "Ama", rekao je Draža, "ne kažem tako, Keseroviću, nego onemogući ih!"

... Ja sam 1943. godine aprila meseca krenuo po njegovom naređenju za Sandžak i u maju sam se našao u selu Zatonu, kod Bijelog Polja. Tamo sam bio pozvan depešom u kojoj je stajalo ovako: "Prikupite i mobilišite sve ljudstvo s tim da na terenu ostavite najnužniji broj za službu, i krenite najpogodnijim pravcem i dođite u oblast Zlatara, a tamo vas čekaju dalja naređenja." Kada sam došao kod Zlatara, naređeno mi je da krenem u pravcu Bijelog Polja preko planine Jadovnika ne znajući u kom cilju. Kada sam došao u Zaton, on je sa engleskim pukovnikom Bejlijem izvršio smotru trupa, naredio da se onde odmore, pošto ih za sutra očekuje zadatak. Sutra je naređeno da posednemo desnu obalu Lima, nizvodno, i dao mi je jedan otsek sa zadatkom da sprečim partizane da pređu na desnu obalu reke Lim ... On je insistirao na tome da se partizanima ne dozvoli prelaz u Srbiju...

Nemci nisu bili tada tu, nego posle tri dana... Nemci su imali akciju protiv partizana ... Peta ofanziva ...

Da vam kažem svoj razgovor sa Dražom Mihailovićem u selu Zatonu. Bio je ručak. Mislim da je on tad bio ministar. Ja sam rekao ovako: "Gospodine ministre, zašto da se vodi borba za partizanima, a ne sa Nemcima?" On je rekao: "Da vodimo borbu!" "Pa zašto da se borimo i sa partizanima? Treba se boriti samo sa Nemcima." "Ne! Partizani su veći neprijatelji. Nemci će pasti, a ovi će nam sesti na grbaču, ako uzmu vlast!""1

U prvi sumrak Mihailovićeva kolona krenula je u pravcu planine Jadovnika. Sutradan u svanuće i Keserović je poveo svoje četnike ka Limu. Stigavši tamo, izvršio je raspored i poseo desnu obalu reke.

Samo tri dana kasnije, Mihailović se u selu Požeginama sreo i sa Drugim ravnogorskim korpusom pod komandom Predraga Rakovića.

Sve do prcd kraj 1942. godine Raković je bio komandant Čačanskog četničkog odreda, legalizovanog kod Nedićeve vlade i nemačkih okupatora. Nalazeći se sa svojim štabom u Čačku, Raković je uspostavio i veoma prisne veze sa pukovnikom Frikeom, u to vreme komandantom okupacionih trupa u Čačku i, uz njegovu podršku, sprovodio teror i zločine nad pripadnicima i simpatizerima NOP u srezovima ljubićkom, trnavskom i žičkom. Istovremeno, pod njegovim obezbeđenjem, "prikrivali" su se kao "ilegalci" i pojedini viši funkcioneri Mihailovićeve organizacije, među kojima su bili Dragiša Vasić i u to vreme komandant Srbije Dragoslav Pavlović, kome je Raković, u leto 1942. godine, organizovao sastanak sa Frikeom.

Sastanak između Pavlovića i Frikea, kome je prisustvovao i Raković, održan je u manastiru Nikolju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Tom prilikom Frike je zamolio Pavlovića da svoje "šumske" odrede što više orijentiše na proganjanje pripadnika i simpatizera NOP i manjih partizanskih odreda i grupa kojih je bilo svuda na teritoriji Srbije, samo što je njihova aktivnost, usled snažnog pritiska okupatora i kvislinških snaga Ljotića, Pećanca, Nedića i Mihailovićevih "legalizovanih" odreda, pa i onih "šumskih", bila u znatnoj meri ograničena.

Kao protivuslugu Frike je obećao Pavloviću da će njegove odrede ne samo tolerisati, već i preko "legalizovanih" odreda pomoći.

Pavlović je s velikim zadovoljstvom prihvatio ovaj usmeni aranžman, koji je, uostalom, potpuno odgovarao stavu cele Mihailovićeve organizacije. Na račun ovog sporazuma on je sebi kasnije pripisivao neka diplomatska svojstva, hvaleći se postignutim uspehom na pregovorima sa Frikeom. Naročito je isticao značaj činjenice što je sastanak bio zaista konspirativno izveden, te nimalo nije štetio Mihailovićevoj lažnoj paroli o neprijateljskom stavu prema okupatoru, koju su radi obmane naroda on i njegovi komandanti u Srbiji uporno širili.

Posle odluke okupatorskih vlasti da se razoružaju četnički odredi u Srbiji, Raković je uspeo da povuče svoj odred u "ilegalnost", a kratko vreme posle toga Mihailović ga postavlja za komandanta Drugog ravnogorskog korpusa.

Međutim, naviknut da se oslanja na okupatore i kvislinge, Raković se 26. februara 1943. godine telegramom obraća Mihailoviću, tražeći od njega odobrenje za novi sporazum sa okupatorima. Trećeg marta 1943. on ga obaveštava:

"U smislu depeše koju sam podneo G. Ministru, sastao sam se 2. marta t.g. na Savincu u jednoj šumi sa nemačkim komandantom potporučnikom Krigerom iz Gor. Milanovca. Sastanak je izveden potpuno tajno. Na sastanak je od strane Nemaca došao potporučnik Kriger i njegov tumač. A sa naše strane bio sam ja i moj Načelnik štaba p. por. Lazarević. Tema razgovora bila je isključivo uništenje komunističkih bandi na teritoriji koju obezbeđuje Nemačka jedinica iz Gor. Milanovca. Uglavnom dolazi u obzir komunistički vođa Labud kojii ima oko 150 komunista pod svojom komandom u okolini Rudnika, u srezovima: Kačerskom i Orašačkom. Utvrdili smo plan za ovaj rad. O izvođenju ove akcije detaljno sam se dogovorio sa Zvonkom (Vučkovićem, komandantom Prvog ravnogorskog korpusa — nap. autora) noću između 2/3-III t.g. u čemu smo postigli potpunu saglasnost. Zatim nastojao sam da se svi nemački agenti (sve svoje protivnike četnici su nazivali "komunistima" ili "nemačkim agentima" — nap. autora) koji su komunisti otpuste iz službe Nemačke i zatvore, i to koji su kod Nemačkih komanda u gradovima: Gor. Milanovcu, Čačku, Kraljevu, Požezi i Užicu, na što je potporučnik Kriger pristao i obećao je da će ispuniti. Zahtevao sam da pusti i zatvora sve naše ljude po spisku koji ja podnesem, a koje su Nemci uhapsili u srezovima: Takovskom, Ljubićkom, Žičkom i Trnavskom. Obećao je da će učiniti ukoliko se nalaze u hapsu još u gradovima u domenu ovih srezova i u Kragujevcu. On zna da sam prestavnik organizacije Draže Mihailovića i otvoreno je rekao da on i kolege njegove razumeju Dražu ali njihovo više vođstvo, kako vojno tako i političko, ne razumeju Dražu i njegov pokret, odnosno ne trpe ga. Zato mi je sam preporučio da se čuvamo dobro i ne dozvolimo da se sukobimo još sa njihovim jedinicama. Sastanak je bio kratak, svega 1 sat. Molio je da se i u buduće sastanemo pod uslovima koje ja želim, pa ukoliko mi bude potreba i ukoliko mi se dozvoli od više komande, to ću učiniti. Inače kroz ceo njegov razgovor provejavala je želja da sa "šumskim" uhvati vezu za dani momenat."2

O rezultatima postignutog sporazuma Raković je 23. marta 1943. godine telegramom obavestio Mihailovića:

"Hapšenje naših ljudi više neće biti na reonu nemačke komande G. Milanovca. Ako pogine okupatorski vojnik na ovome terenu neće se paliti redom kuće, već samo po našem spisku i to partizanske i samo će se partizani ubijati. Na drugom sastanku bio je prisutan i poručnik Maja (Batričević, načelnik štaba kod Vučkovića — nap. autora). Ugovorili smo sve potrebno za uništenje komunističke grupe Labuda Labudovića, koji operiše u srezovima takovskom, kačerskom i oraškom. Obaveštajnu službu u gonjenju ove grupe vodi biv. predsednik opštine sa Rudnika Kosta Kostić. Tako ćemo iskoristiti Nemce za uništenje ove grupe. Ugovorili smo da Vučković upotrebi jednu svoju jedinicu za čišćenje sreza kačerskog, ali odvojeno od Nemaca i ilegalno. Ona neće biti uznemiravana od Nemaca i drugih. — Dobio sam 5.000 metaka za čišćenje moga reona od komunista."3

A u telegramu od 29. marta Raković javlja Mihailoviću da ti spo-razumi dobro funkcionišu:

"Sa Nemcima se više ne sastajem jer nemam potrebe. Zvonko (Vučković — nap. autora) preko svojih ljudi rukovodi sa uništenjem Labudove grupe. Tamo operiše i 60 četnika Zvonkovih. Sa Nemcima sam ugovorio te me snabdevaju municijom."4

Kada je Raković sa svojim korpusom stigao u Požegine, Mihailović je i njemu naredio da posedne desnu obalu Lima, s tim da se levo krilo rasporeda njegovih trupa nasloni na Keserovićevo desno. Rakovićev zadatak bio je isti kao i Keserovićev — sprečiti partizanskim snagama prelazak preko Lima i eventualni prodor u Srbiju.

Međutim, prilikom saopštenja naredenja za pokret jedinica, radi zauzimanja određenih položaja, dva bataljona Čačanske brigade su otkazala poslušnost.

<>Neposredno posle ovog incidenta, komandant Čačanske brigade poručnik Milorad Ristović je izjavio:

"Sa mojom brigadom, koja je u sastavu Rakovićevog korpusa, ovde sam stigao 10. maja. Odmah sam dobio naređenje da posednem i branim prelaz preko reke Lima, izrneđu sela Oluja i Rasova, s tim da moje levo krilo naslonim na Keserovićevo desno.

Kada sam naredio pokret ka položaju, moj 3. i 4. bataljon i štabna četa otkazali su mi poslušnost. Neko je uzviknuo: "Nećemo bratoubilačku borbu!" Mnogi su ovo prihvatili, a komandir štabne čete nastavio je: "Preko Lima ima preko trideset hiljada dobro naoružanih partizana koji se bore protiv okupatora. I Đurištćevi četnici su bacili oružje i vratili se svojim kućama. A kuda sada mi da idemo i za koga da se borimo? Ja neću da se borim sa svojom braćom. Ko se slaže sa ovim neka pođe sa mnom kući."

Ogromna većina krenula je za njim. Nisam bio u stanju da ih zaustavim. Razgovarao sam o tome s Rakovićem. On je svu krivicu bacio na mene. Ovih dana sam o svemu razmišljao i zaključio da su ovi begunci zaista u pravu. Odlučio sam da se više ne borim protiv partizana. Idem kod Čiče da mu ovo saopštim."5

Ristović je bio jedan od organizatora četničkog pokreta u Trnavskom srezu i, u svojstvu komandanta četničkog odreda, kasnije Čačanske četničke brigade, bio inicijator i izvršilac mnogobrojnih zločina nad pripadnicima i simpatizerima NOP. Između njega i Rakovića, pod čijom je neposrednom komandom bio, vladao je krajnji antagonizam i vodili su tešku međusobnu borbu za prestiž. Ristovićeva odluka da se najzad solidariše sa onima koji su odbili da izvrše Mihailovićevo naređenje bila je isključivo rezultat njegovog trenutnog raspoloženja i krize, nastalih u času kada je shvatio da je rasulo jedinice kojom je komandovao posledica nepopularnosti borbe koju Mihailovićeve jedinice vode protiv NOP i da ga ova činjenica može lako staviti u položaj komandanta bez vojske. Istovremeno, rasulo Čačanske četmčke brigade predstavljalo je i definitivni Ristovićev poraz u borbi za prestiž sa njegovim partnerom Rakovićem.

Prema Mihailovićevom naređenju, Ristović je 23. jula 1943. godine smenjen sa dotadašnjeg položaja i protiv njega je, zbog odricanja poslušnosti, povedena istraga.

U toku istrage vršio je dužnost komandanta Deževske četničke brigade. Po završetku istrage, po kratkom postupku, osuđen je na smrt i streljan.