Bilo je to ujutru, 19. aprila 1943. godine. Oko kuća razbacanih na padini Sinjajevine, levo i desno od strme i kamenite konjske staze stajali su, dobrim delom već natovareni, brdski konjići "bidženi". Između konja vrteli su se ljudi zarasli u kosu i bradu. Svi su bili obuzeti nervoznom, jer se, posle primljenog naređenja za pokret, nestrpljivo očekivalo da se što pre napusti padina Sinjajevine. Uskoro je počeo pokret.

Među pripadnicima Mihailovićevog užeg štaba muvao se i penzionisani pukovnik Jevrem Simić, zvani "Drška", školski drug Draže Mihailovića. On je do proleća 1943. godine živeo u Beogradu, a zatim je prešao u selo Konjeviće, u okolini Čačka. Odatle ga je kapetan Predrag Raković uputio u Vrhovnu komandu, u koju je stigao samo nekoliko dana pre njenog pokreta iz Lipova.

Pre rata Simić je radio u Beogradu kod firme "Hanau", čiji su se pojedini pripadnici, pored ostalog, bavili i poslovima u korist britanske obaveštajne službe. Zbog toga, Gestapo ga je — kako je on tvrdio — često pozivao na saslušanje. Navodno, uvek je uspevao da obori njihovu sumnju i izbegne hapšenje. Pošto mu je ovo "dosadilo", odlučio je da pobegne iz Beograda i da pruži pomoć svom drugu i prijatelju Draži.

Njegove priče o sopstvenim uspesima kod žena, o doživljajima za kockarskim stolom i njegov obavezni doručak, koji se sastojao od tri crne kafe i pola litra šljivovice, nisu se mnogima sviđali. Pojedinci su čak i javno izražavali sumnju da je u Mihailovićev štab došao po nalogu Gestapoa.

U prvi sumrak 19. aprila 1943. na drumu u Mojkovcu su se iz Lipova i okolnih sela prikupljali delovi tada već prilično razgranate Mihailovićeve Vrhovne komande. Nešto pre ponoći u zamračenom Mojkovcu vladala je neopisiva gužva. Kroz noć su na sve strane odjekivala dovikivanja ljudi koji su, lutajući po mrklom mraku, tražili svoje matične grupe. Mnogi su šapatom, a neki i glasno, raspravljali o situaciji i teškim porazima koje su njihove snage pretrpele u borbi protiv NOP, pokušavajući da za to nađu neko opravdanje ili krivca. Bilo je i takvih koji su, osećajući svii težinu sloma, utonuli u sumome misli pokušavajući da odgovore na pitanja koja su im se uporno nametala. Kakvi su novi Dražini planovi? Kuda će sad?

Sutradan oko podne u Mojkovac su počeli da stižu iz obližnjih sela i ostali delovi Vrhovne komande. Po podne stigla je i komanda pozadine.

Od ove uskomešane gomile na drumu u Mojkovcu formirana su tri ešalona, koja su te noći krenula u pravcu Sandžaka. U poslednjem je bio i Mihailović sa svojim Operativnim odeljenjem, Centrom za vezu i savezničkom misijom. Prvi cilj ovog ešalona bilo je selo Zaostro, udaljeno samo pet kilometara severno od Berana, u kojem se tada nalazio štab italijanske divizije "Venecija". Ostala dva ešalona Mihailović je prebacio na desnu obalu Lima: prvi u selo Trešnjevicu, a drugi, sa ogromnom komorom, u selo Crvsko.

Bekstvo Mihailovića i njegovog štaba iz sela Lipova, intendant u Vrhovnoj komandi, poručnik Nikodim Ralević je u svome dnevniku opisao:

"19. IV u s. Lipovu osvanuo je vrlo divan dan. Rano ujutru čujem da se vrši priprema za pokret kuda i kada ne znam. Dobio sam naređenje da pođem sa dodeljenim mi ljudstvom i konjima za Kolašin, uzmem sve moje stvari i da se prebacim za Mojkovac gde će biti zborno mesto. Došao sam u Kolašin gde je bilo prepuno pak sveta, jer je bio pazarni dan... Završio sam posao i na veliku sreću dobio sam kamion za prebacivanje do Mojkovca. Usputno sam razmimoilazio putnike koji se kreću u istom pravcu. Stigosmo u Mojkovac. Mesto je prepuno. Komora je zauzela put. Pala jo noć. Razmešteni smo po zgradama u koliko smo se mogli smestiti. Noćio sam u jednoj kafani i nisam mogao zaspati celu noć. Jedva sam čekao da svane.

20. IV osvanuo je vrlo lep dan. Varošica je prepuna. Prošetao sam malo i sreo sam se sa mnogim poznatim ljudima koji su se povratili iz akcije. To su bili ljudi iz odreda jednog našeg majora (Đurišića — nap. autora). Razgovarao sam sa njima. Bili su vrlo umorni, gladni i zabrinuta lica. Uvideo sam da je kod njih prava panika, jer su mi pričali neverovatne stvari. Najedanput se čula buka motora koji stenju pod teretom prepunih kola. To ide Pavle sa svojim jurišlijama. Kolona već stiže. Pozdravio sam se sa mnogima... Kolona se krenu i poslednja kola prođoše. Oko jedne limuzine se sakupila jedna grupa četnika. Pošao sam tamo da vidim šta je i video sam da je tu jedan naš oficir ranjen, ranjen je od crvenih koji su ih napali u putu. Vrlo sam nervozan i nemam mira da sednem. Čujem da ćemo u toku noći nastaviti put, ali kuda ne znam... Po podne saznajem da idemo za Zaostro i raspoloženje je malo bolje. U prvi sumrak ukrcali smo se svi u kola i pošli put Ribaševina gde je bila italijanska posada i gde smo prošli nesmetano. Stigli smo pod Zaostro gde se iznenadno sretosmo sa talijanskom kolonom koja se kretala niz Lim. Srećno smo se razmimoišli i poskakali iz kola i otpočeli perjanje u selo. Stigli smo na određeno mesto i ubrzo je svanulo."1

Stigavši u Zaostro, Mihailović je smestio svoj štab u školi, iz koje je godinu i po dana ranije, uz pomoć italijanskih okupatora, Pavle Đurišić počeo da stvara četničku organizaciju u ovim krajevima Crne Gore.

Od članova ravnogorskog Centralnog nacionalnog komiteta uz Mihailovića se nalazio jedino Mladen Žujović, dok je Dragiša Vasić bio u prvom, a Stevan Moljević u drugom ešalonu.

Pretrpljeni težak poraz Mihailovićevih odreda, koji je prouzrokovao ozbiljne posledice i na drugim sektorima, odrazio se i na Mihailovićevim najbližim saradnicima, a naročito na Vasiću, koji je po prirodi bio lako podložan utiscima.

Dragiša Vasić, rođen 1885. u Gornjem Milanovcu, bio je jedan od eminentnih predstavnika srpske književnosti između dva rata, jedan od retkih prozaista koji su gledali i opisivali prvi svetski rat sa pozicija izrazito napredne građanske inteligencije. Vasić je bio među onima koji su dvadesetih godina posećivali Sovjetski Savez. Bio je ubeđeni republikanac.

Naš poznati književnik i kritičar Milan Bogdanović je 1929. godine, u prikazu zbirke Vasićevih pripovedaka (izdanje Srpske književne zadruge, XXXII kolo), pored ostalog, o Vasiću napisao i sledeće:

"G. Dragiša Vasić je izvanredno upečatljiva priroda, podložna utiscima do mere koja se kreće od beskrajnih ushićenja do potpune klonulosti, i preživljene stvari ostavljaju mu neizgladive tragove. U idealističkom duhovnom postroju kakav je kod njega najčistije što se da zamisliti, ovakva impresionabilnost može da dovede do tragičnih doživljavanja. Iz jednoga takvog tragičnoga doživljavanja rodio se u Dragiši Vasiću pripovedač. To doživljavanje bio je rat, i on je u njemu izazvao jedan preokret iz osnova."

U predgovoru koji je prvoj knjizi pripovedaka G. Vasića, "Utuljenim kandilima", dao G. Slobodan Jovanović, ta velika duhovna metamorfoza analizirana je podrobno. G. Jovanović je reljefno pokazao kako se, pod pritiskom događaja i prilika, dakle pod preživljavanjem sudbonosnih kriza, menjaju i najćvršće ideologije, stare ruše i nove rađaju. U vezi s tim, G. Jovanović je uočio i istakao jedno opšte obeležje u psihologiji glavnih ličnosti iz pripovedaka G. Vasića, koje su sve živi primeri za zavisnost čoveka i njegove unutrašnje vrednosti od sila koje spolja deluju. "Sve pripovetke G. Vasića" — kaže G. Jovanović — "pružaju primer za jednu istu ideju — a to je, da se čovek lako menja, ali ne pod pritiskom unutrašnjih nego pod pritiskom spoljašnjih činilaca, koji ne zavise od njegove volje. Njegova sudbina stvara i njegovu ličnost, a on je prima bez ikakve mogućnosti slobodnoga izbora..."

Tom činjenicom, da je G. Dragiša Vasić ličan pisac, subjektivan pisac, može se objasniti i ova socijalna boja kojom su prelivene skoro sve njegove pripovetke, i koja u trenucima kao da dobija izgled određene tendencije. Iz nacionalizma, kojim je on bio nošen do ratova i u ratovima, u socijalni progresivizam, kojim je, posle krize, ispunjen njegov duhovni nemir, on je preneo isti intenzitet ideologije i moglo bi se mirno reći, istu strast ideja. Taj emotivni momenat u njegovoj ideologiji je osnovni pokretač njegovog umetničkog stvaranja."2

Takav je bio Vasić do svoje četrdeset pete godine. Kasnije njegova politička orijentacija skreće sve više udesno. Svoju karijeru završio je boreći se za očuvanje pozicija velikosrpske buržoazije, kojoj je poslednjih godina svoga života i pripadao.

Imao sam prilike, tih dana, da lično razgovaram sa Vasićem i evo šta mi je ispričao:

"Zamislite, molim Vas, došao sam u situaciju da ja danas ovde nemam s kim da razgovaram. Naša situacija je gora nego kritična, a svi ćute. Niko ništa ne preduzima. Komandant (tako je Vasić zvao Mihailovića — prim. autora) je okružen ulizicama i poltronima. Njegova ideja o uništenju partizana pala je u vodu. I iskreno da Vam kažem, ja ne znam šta komandant sada, posle svega ovoga što se dogodilo, misli! Molim Vas, ja sam uveren da komandant uopšte nije svestan odgovornosti koju je on, pred istorijom, primio na sebe. A ona je i te kako velika.

Otkako sam došao u Lipovo pa sve do komandantovog odlaska u Kalinovik nas dvojica smo bili nerazdvojni. Čak smo spavali u istoj sobi. Bio je oduševljen planovima o napadu na partizane, koje je sam, često do duboko u noć, sastavljao i obrađivao. Sa oduševljenjem i pun sigurnosti za njihovo uspešno izvršenje, objašnjavao mi je osnovne ideje. Moram da priznam da je i moje oduševljenje bilo slično njegovom, naročito posle prvih vesti o uspešnom nemačko-italijanskom napadu na partizansko-komunističku republiku u Bihaću. Duboko sam bio uveren da će "akcija čišćenja", koju je komandant zamislio i preko vojvode Jevđevića sinhronizovao sa onom italijanskom, dati željene rezultate.

Ali, našem oduševljenju brzo je došao kraj.

Kada je jedne februarske večeri počeo da čita pristigle izveštaje, komandant se pred jednim telegramom sa oznakom "hitno" primetno trgao. Bio je to izveštaj da su partizani prešli na levu obalu Neretve.

Ostojićev štab se u to vreme nalazio u Kalinoviku sa zadatkom da uskladi našu akciju s italijanskom i komanduje našim jedinicama koje su učestvovale u akciji protivu partizana i komunista.

Preko Ostojića komandant naređuje mobilizaciju novih trupa u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini i Sandžaku. On je bio ubeđen da se radi o prebacivanju partizanskih delova koje je okupator već razbio i koje će naše jedinice dočekati na Neretvi i završiti njihovo uništenje.

Međutim, situacija se za nas i dalje sve više pogoršavala. Razbijanje italijanskih snaga na pravcu Neretve i pomisao da bismo se usamljeni mogli naći licem u lice sa partizanima, znatno je poljuljala moral ne samo vojnika već i njihovog komandnog kadra. Ali, bez obzira na ovo, komandant je bio čvrsto rešen da po svaku cenu sprovede svoj plan. U tome duhu su bila sva njegova naređenja Ostojiću.

Potpuno iznenađujuće vesti koje smo primili o povlačenju partizanskih snaga na desnu obalu Neretve i rušenju svih mostova na reci, koje su one po svom povlačenju izvršile, obradovale su nas i vratile nam samopouzdanje. Komandant je stekao čvrsto ubeđenje da će opkoljenim partizanima sada biti zadan i poslednji, smrtni udarac.

Ali, samo nekoliko dana kasnije dolazi do odsudnog preokreta.

Sedmoga marta u Vrhovnu komandu je stigla vest da su partizani sa jačim snagama forsirali Neretvu, razbili naše predstraže, a zatim i pojedine delove glavnine naših snaga koje su zaposele levu obalu reke. Njihov prodor bio je nezadrživ.

Zbog svega toga, komandant je u prvim momentima verovao da je prodor izvršila neka partizanska grupa koja predstavlja deo razbijenih partizanskih snaga i koja, bežeći ispred nemačkih trupa, traži spas na levoj obali Neretve u pokušaju da se probije ka Hercegovini. Zaključivši ovako njega je hvatao bes pri pomisli na paniku koja je ovim prodorom stvorena među našim trupama. On je tvrdio da za ovo iznenađenje. paniku i strahoviti metež u našim trupama, glavnu krivicu snosi komandni kadar koji se ne pridržava dovoljno naređenja dobijenih od Ostojića.

Sa fronta su i dalje stizale sve lošije vesti.

Situacija je zahtevala hitno preduzimanje odlučnih mera. Nemajući više mnogo poverenja u sposobnost komandnog kadra i smatrajući da u tome leži osnovni uzrok pretrpljenih poraza, on, kao prvo, donosi odluku da napusti Lipovo i da lično, iz neposredne blizine, uzme u ruke komandu nad našim razbijenim i rastrojenim trupama. Računao je da će njegovo prisustvo na položajima i pristizanje svežih snaga Pavla Đurišića vratiti moral našim trupama, te da će na taj način uspeti da bar spreči prodor partizana ka Hercegovini i Crnoj Gori.

Međutim, on nije bio u stanju da zadrži partizanske snage. Pre nekoliko dana naše trupe su razbijene i na Drini. Sa ostacima, nemoćan, napustio je položaj i vratio se u Lipovo.

Ja sada ispitujem uzroke našeg poraza sa kojima se ne mogu lako pomiriti — govorio mi je dalje Vasić. — Ja sam uvek bio za to da se suprotstavimo komunistima. To sam od prvoga dana govorio i tvrdio komandantu. Ali isto tako sam ga savetovao da njihovo uništenje treba prepustiti Nemcima i Italijanima. Nama jedino ostaje da izvršimo čišćenje terena, što smo mi četrdeset prve i uradili i sproveli u Srbiji. A nikako da mi, zajedno sa okupatorom, idemo u borbu protiv njih. Građanski rat, koji je komandant počeo da vodi, u našem narodu nije popularan. A naročito ne ovakav kakav je komandant započeo.

S obzirom na sve što mi je poznato, i očigledno je da Crnogorci nisu hteli da se bore. Tu mora da je po sredi neki dublji politički razlog, a ne samo nesposobnost oficira, kako to komandant uporno tvrdi. Ne mogu da verujem da su naši đeneralštabni oficiri baš toliko nesposobni.

Ja smatram da je pukovnik Bejli imao pravo kada je neki dan rekao Pevecu:

"Ovde, u Vašem štabu, bio bi potreban još jedan puč kao onaj u martu četrideset prve, jer bi to bio jedini put da se izvučete iz situacije u koju ste zapali."

Ne može jedan Moljević, čovek koji nije ništa drugo do jedna obična crno-žuta voštana figura, sa mentalitetom austrijskog roba, da danas, u najtežim časovima naše istorije, vodi politiku ove zemlje, a pogotovu naše Šumadije i velike Srbije. Iskreno da Vam kažem, odlučio sam se da, ukoliko komandant ne revidira svoj sadašnji stav, pređem u apstinenciju.

To je moje mišljenje koje sam ja, neki dan, pred pokret iz Lipova, saopštio komandantu. A sada jedva čekam da se vratim u našu Srbiju. I čudi me šta komandant još uvek ovde čeka."

Nervozni Vasićev glas i izgled lica, naročito na kraju izlaganja, odavali su duboko preživljavanje u njemu. Posle kraće pauze, Vasić je nastavio:

"Naš narod voli slobodu i mrzi sve one koji pokušavaju da ge pretvore u roba. Zbog toga, on ne može da prihvati ni jedan razlog koji bi opravdao javnu saradnju pojedinih naših komandanata s nemačkim i italijanskim okupatorskim trupama koje, nad njim, sprovode nezapamćeni teror i neopisive zločine.

To je ono što je za nas najstrašnije i što može da nas dovede do prave katastrofe. U poslednje vreme mnogo razmišljam o tome. Sve više stičem uverenje da je ta javna saradnja naših komandanata sa italijanskim i nemačkim trupama glavni i osnovni razlog naših poraza u borbama s partizanima, kako na bojnom, tako i na političkom polju.

Donoseći odluku da krenemo u kontrarevolucionarnu borbu, budite uvereni da niko od nas nije ni pretpostavljao da nas ona može dovesti i do formalne izdaje. Danas, ja sam ubeđen da je to sudbina svih kontrarevolucionara koji izgube bitku. A pomisao da ćemo možda izgubiti bitku za mene je strašna, jeziva.

Ali put kojim smo krenuli više ne možemo napustiti:

— Terorističke metode kojima se pojedini komandanti obilato služe da bi se održali na svojim položajima, o kojima se u narodu javno i naveliko priča;

— Krađa zlata koje stiže vazdušnim putem iz Kaira? U Dragačevu sam čuo da su komandanti brigada ukrali celo sanduče i da se ni do danas nije pronašao lopov. A oni u koje narod sumnja i dalje sede na komandantskim položajima;

— Sve jači uticaj kvislinga Nedića i Ljotića, koji njihovi oficiri infiltrirani u organizaciju neometano sprovode.

Sve su to strašne pojave na koje se gadim i od kojih želim da se potpuno ogradim."3

Ovaj Vasićev stav, koji je bio posledica pretrpljenih poraza, razlikuje se od onoga koji je zastupao samo nekoliko meseci ranije. Lična mržnja i netrpeljivost prema Moljeviću, koji je sada, odobravajući Mihailovićeve postupke, počeo da izbija u prvi plan, i strah od podele "odgovornosti pred istorijom" sa svojim komandantom, naterali su Vasića da se povuče u apstinenciju. Njegovo mesto pored Mihailovića zauzeo je Moljević, a Žujović je otišao u Split na mesto umrlog Ilije Trifunovića Birčanina. Tako je "Izvršni odbor ravnogorskog CNK" bio razbijen. Svim političkim akcijama ravnogorskog pokreta od tada pa sve do priprema kongresa u sela Ba rukovodio je, prema Moljevićevim savetima, lično Mihailović.

Međutim, do razmimoilaženja između Mihailovića i Vasića došlo je i iz ličnih razloga, o kojima mi je pričao kapetan Serafim Negotinac, tada na službi u Obaveštajnom odeljenju Vrhovne komande.

Svoju priču Negotinac je počeo od trenutka kada je napustio Beograd. Tvrdio je da ga je napustio zbog intriga koje su mu pleli Nedićevi ljudi ubačeni u Mihailovićevu organizaciju. Kao najistaknutijeg među ovima pominjao je Aleksandra-Sašu Mihailovića, koji je, do dolaska na položaj četničkog komandanta Beograda, bio na dužnosti šefa jednoga od obaveštajnih odseka u Nedićevoj žandarmeriji (kasnije Srpskoj državnoj straži). Tvrdio je da je "ideja ravnogorstva" propala i da je Mihailovićev pokret preplavljen nedićevcima. Kao dokaz za ovu tvrdnju naveo je komandu Beograda i izjavio da je ona više u rukama Nedića i upravnika grada Dragog Jovanovića negoli u Dražinim.

"Raković je do juče bio komandant Nedićevog odreda. I danas održava vezu s njegovom policijom i tajno se sastaje s nemačkim komandantima, a u Čičinim očima je jedan od stubova pokreta u Srbiji — rekao je Negotinac i nastavio — ali Vasić ima najmanje razloga da bude nezadovoljan. On je za sve kriv. Kada sam došao u Vrhovnu komandu on je sa Čičom bio u najvećem prijateljstvu. Bio je Čiča br. 2. Nekoliko dana pred Čičin odlazak u akciju protiv partizana, kao i obično, svi smo sedeli za stolom i doručkovali. U početku, Čiča je bio raspoložen i pričao neke svoje doživljaje iz prvog svetskog rata. Odjednom se naglo uozbiljio i počeo da kritikuje komandante koji su bili u akciji protiv partizana na Neretvi. A zatim je govorio o svojim planovima, o budućem uređenju države i njene vojne sile. U toku Čičinog izlaganja, neko je od prisutnih dobacio: 'Kamo sreće da su vas i pre ovog rata slušali i usvojili Vaše predloge. Sigurno je da se danas ne bismo potucali po ovim planinama.' Na ovo je Vasić prilično usplahiren, povišenim tonom uzviknuo: 'Molim Vas, nemojte da lupate koješta. Ko je, pre rata, znao za pukovnika Dražu Mihailovića? Šta je on to značajno predlagao i govorio? Ko ga je fermao i ko ga je slušao?"

Posle ovih Vasićevih reči nastao je tajac. Očigledno duboko uvređen, Čiča se naglo digao od stola i hitrim koracima otišao u svoju sobu. Kratko vreme posle njega otišao je i Vasić.

Nekoliko dana zatim nisam ih viđao zajedno. A onda sam čuo da je između njih dvojice došlo do žučnog objašnjavanja. Da li zbog ovog incidenta ili zbog poraza pretrpljenog u akciji protiv partizana, ili i zbog jednog i zbog drugog, ne mogu da tvrdim. Ali da je između njih došlo do ozbiljnih razmimoilaženja, u to sam siguran.

Lično smatram da je za sve greške koje smo učinili i Vasić kriv. On je posle Čiče bio najuticajnija figura u ravnogorskom pokretu. Zbog toga je i dobio pseudonim Čiča broj dva.*4

U selu Zaostru, neposredno uz Mihailovićev uži štab, bio je smešten i Centar za vezu Vrhovne komande, u kome je uvek vladala živa i, u neku ruku, prijatnija atmosfera. Pevecova grupa, kako su je u Štabu nazivali po prezimenu njenog komandanta, bila je obrazovana uglavnom od stručnog ljudstva: radio-telegrafista, njlhovih pomoćnika i mehaničara. Tu su se sticali izveštaji iz raznih krajeva zemlje do kojih je dopirao Mihailovićev uticaj i odakle su kroz etar slate razne direktive i naređenja Vrhovne komande.

Uvek puni novih vesti i raznih šala, raspoloženi i kao pravi domaćini snabdeveni dobrom rakijom, Jože Pevec i njegovi radio-telegrafisti predstavljali su omiljeno svratište mnogih pripadnika Vrhovne komande i onih koji su u nju dolazili. Redovni posetioci bili su i članovi britanske misije. Zbog svega toga, ona je bila mezimče Vrhovne komande i uživala je izvestan povlašćeni položaj.

Povecov pomoćnik, kapetan Radoslav Filipović, pre dolaska u Vrhovnu komandu bio je u Srbiji komandant jedne od trsteničkih brigada. Četnički komandant Srbije Miroslav Trifunović, zvani Dronja, optužio ga je da dok po "njegovom terenu krstare partizani, on se guši u gibanici ostavljajući za sobom brda pilećih kostiju".5 O četničkom gibaničarenju, orgijanju i pljački, u narodu su uveliko kružile gotovo neverovatne priče. Po dolasku u Vrhovnu komandu, Filipović je, kao oficir za vezu, dodeljen Pevecovoj grupi. Ali na novoj dužnosti, duboko ubeđen u krajnju četničku pobedu, njegova je glavna briga bila da trpeza bude uvek puna.

Tih dana u Zaostru stvaran je, prema Mihailovićevom naređenju, i novi plan veza sa potčinjenim komandama, koji je 5. maja 1943. dostavljen Mihailoviću radi saglasnosti.

Međutim, sutradan ujutru, oko tri časa, svi pripadnici Vrhovne komande bili su na nogama. U selu su ostali samo dežumi, dok su se ostali popeli na obližnje brdo. Okupljena na livadi okruženoj šumom, na kojoj su gorele vatre i pored kojih su, nataknuti na ražnjeve, ležali jaganjci, sa burićima i čuturicama punim rakije, Mihailovićeva Vrhovna komanda je, sa svojim gostima, pripadnicima britanske misije, proslavljala đurđevdanski uranak.

Na travi, pored Mihailovića, sedeo je šef britanske mislje, pukovnik Bejli, koji je u toku razgovora u jednom trenutku upitao Mihailovića:

— Ima li u Srbiji partizana?

— Njih u Srbiji i narod goni — reče Mihailović i nastavi: — Narod u Srbiji nam je potpunu odan, ali pod uslovom da ga ne izlažemo žrtvama, naročito paljenju sela, ako to nema presudan karakter koji dovodi do potpunog oslobođenja. Zbog toga komunisti u Srbiji vrlo slabo prolaze. Narod ih mrzi do te mere da ih čak odaje Nemcima. U martu, kada sam napuštao Srbiju, prilikom prelaska reke Morave, nedaleko od Čačka, stanovnici obližnjeg sela su sumnjali da je moj odred komunistički. Odmah su to prijavili Nemcima. I Nemci su krenuli u poteru. Gonili su me od sela Kaone u Dragačevu do Golije, jer sam se tim pravcem kretao... Inače, komunisti u Srbiji mogu operisati samo po trojkama. Najveći su im odredi do dvadesetak ljudi. Poznato mi je da postoje takvi odredi, i to po jedan na planini Jastrepcu, u Krajini i u oblasti Knjaževca. Glavna njihova snaga pritajena je u Beogradu, u kome je i naša organizacija veoma jaka. Nemci sada u Srbiji koriste komuniste protivu nas. Eto, takva Vam je situacija u Srbiji u odnosu na komuniste — završi Mihailović.6

Posle obavljenog đurđevdanskog doručka, negde pred podne, prilično raspoloženi, svi su se vratili u selo.

Sutradan, u Vrhovnu komandu su stigle vesti da se ionako loša situacija, u kojoj se našla Mihailovićeva organizacija posle pretrpljenih poraza na Neretvi i Drini, i dalje pogoršava.

Po podne naređen je pokret. U prvi suton Mihailović je sa svojim štabom napustio Zaostro i pošao ka Srbiji.