| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
U toku 1942. godine pripadnici Zemljoradničke stranke, na čijem se čelu nalazio ministar u emigrantskoj vladi Milan Gavrilović i koji su učestvovali u stvaranju Mihailovićevog pokreta, uporno su nastojali da prošire svoj uticaj u njemu i da mu nature svoj politički program.
O ovakvom nastojanju pripadnika Zemljoradničke stranke Mihailovića su 25. juna 1942. godine obavestili i funkcioneri njegovog beogradskog štaba:
"Saznali smo da u Mladenovcu vlada uverenje da našu stvar vodi Zemljoradnička stranka, jer se drugi elementi uopšte ne primaju. Tamo sada postoje naše dve struje, te bi trebalo urediti."1
Na osnovu ovog obaveštenja, Mihailović je 29. juna 1942. intervenisao depešom upućenom majoru Vladislavu Dodiću, organizatoru četničkog pokreta u tom kraju, u kojoj, pored ostalog, kaže:
"Dangića upropastili političari. Zabranjujem svaku politiku. Govori se da se kod Vas samo Zemljoradnici uvode u organizaciju. Ne zaboravite da ste sada samo oficir."2
Posle dva dana Mihailović je zbog iste stvari ponovo intervenisao kod Dodića:
"Jako se mešate u stvari za koje niste pozvati. Suviše preporučujete ljude iz Zemljoradničke partije a kudite druge. Zapamitite: Vi ste oficir i ako ovako produžite gubim poverenje u Vas. Ovo nije politička partija..."!>
Do direktnog sukoba po ovom pitanju došlo je između Draže Mihailovića i pripadnika Zemljoradničke stranke u Bosni. Mihailovićeva konstatacija, u citiranoj depeši, da su Dangića upropastili političari, odnosi se na situaciju u Bosni krajem 1941. i početkom 1942. godine, kada je Jezdimir Dangić tamo bio četnički komandant. Sukob je kasnije nastao zbog Mihailovićeve odluke od 22. juna 1942. godine, koju je on preneo Lazaru Trklji sledećom depešom:
"Radi organizacije po uputu 5 dodelio sam srezove za rad Milu Radoviću Foču, Radivoju Neškoviću Čajniče, Dragom Mitroviću Rogaticu, Pavlu Grubaču Višegrad, Borivoju Mitranoviću Srebrenicu, kap. Damjanoviću Bjeljinu, Brčko, Zvornik i Tuzlu."4
Na ovo je Trklja nezadovoljno reagovao depešom od 1. jula:
"Stvari u Bosni ne mogu se sprovoditi u pogledu organizacije i priprema za krajnji cilj preko ljudi u koje narod na terenu nema poverenja makar koliko Vaš ugled među njima bio veliki. Ako se nema dovoljno vere u moja obaveštenja, pošaljite mi čoveka kome više verujete da upozna stanje na terenu jer narod neće da primi one u depeši označene. Kod mene za Vas protest protiv Damjanovića od 11 komandanata bataljona sa Majevice."5
Draža je već sutradan odgovorio, taktizirajući prema Trklji, ali ostajući i dalje pri svojoj odluci:
"Dragi Lazo, imam puno poverenje u Vas, nikog ne šaljem da Vas kontrolišem, ali narod će morati da primi naznačene ljude, jer naš pokret nije politički već vojnički... Staviti im do znanja da se imaju potčiniti ili neka idu. Discipline mora biti. Politikanstvo je upropastilo ceo Dangićev pokret. Tim tragom ne smemo ići.""
Da bi se celoj stvari dao što zvaničniji ton, s obzirom na lično prijateljstvo između Mihailovića i Trklje, 4. jula je intervenisao u istom smislu, ali u mnogo oštrijoj formi, major Zaharije Ostojić, tadašnji načelnik operativnog, organizacionog i obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande:
"Lica određena od naše strane za organizaciju nisu ni nepoznata, ni stranci, već većinom Bosanci, poznati narodu i zaslužni za naš pokret. Tvoja primedba o nametanju deplasirana. Primetili smo da pojedini zemljoradnici koriste naš pokret za politički rad. Ti znaš da smo mi iznad partija i da radimo čisto vojnički. To je komandantovo naređenje i ono mora biti svetinja za svakoga našega saradnika. Ko nećo ovako sa nama, on je protivu nas. Svi izvršeni rasporedi imaju se odmah izvršiti, a ti podnesi izvestaj o njihovom odlasku na teren."7
Mihailović je u ovom sukobu bio rešen na najoštrije mere, koje je iza leđa Trklje i ostalih pripremao, što se vidi iz njegove depeše komanždantu četničkog Cerskog korpusa Dragoslavu Račiću upućene 10. jula 1942. godine:
"Poverljivo samo za Vas: Bosanski štab ima ljudi političkih ambicija. Taj štab imao je čak i Bosansku vladu. Težnja mi je da ih razjurim i od njega stvorim vojnički organ. Izuzimam Lazu. Ima da mi pomognete. Vi sa severa, a ja sa juga. Majevicu da podržite što jače pod Vašim uticajem protiv njih a ja upućujem ljude u oblast Foče i Romanije. Svaki politički rad u Bosni i svuda treba da se onemogući. Ponavljam: onemogući. Pozdrav Čiča."8
Razlozi sukoba o kome je reč još jasnije se vide iz depeše koju je tim povodom Draža Mihailović poslao 11. avgusta 1942. predsedniku emigrantske vlade Slobodanu Jovanoviću, verovatno u nameri da za svoj stav prema funkcionerima Zemljoradničke stranke obezbedi njegovu podršku. Ta depeša glasi:
"Dosadanji moji saradnici Lazar Trklja i Steva K. Botić pokušavaju da pokret u Bosni odvoje na političkoj bazi računajući na podršku ministra Gavrilovića. U nekoliko mahova pokazali neposlušnost. U narodu nemaju uspeha ali stvaraju zabunu. Trklja je poslao elaborat za koji ste pitali. Sadržina mi nije poznata; isto tako i porodica Šumenković poslala je neki elaborat."9
Isti problem je tretiran i u odgovoru koji je Mihailović dao Slobodanu Jovanoviću na njegovo pitanje da li je dr Miloš Sekulić, koji se prebacio u London 4. novembra 1941. godine, Dražin delegat, pošto se tako predstavljao u štampi. Taj odgovor je Mihailović dostavio depešom od 24. avgusta 1942. godine, u kojoj se kaže:
"Dr Miloš Sekulić održavao je vezu sa mnom do svog izlaska iz zemlje. Ponudio mi je saradnju Zemljoradnika kao pomoć organizaciji vojske. Primio sam ovu saradnju samo kao vojničku a nikako kao rad političke stranke, jer stranke imaju opoziciju a vojska ne sme da je ima. Doneo mi je samo deset hiljada dinara i ništa više. Nekoliko viđenih Zemljoradnika su dobri saradnici, primio sam ih samo kao vojnike. Njihov pokušaj da se politički istaknu u korenu sam suzbio kao štetan po opštu stvar, nikakav plan Zemljoradnika po selima nisam primio. Sekulić mi je obećao kanale kroz njihove organizacije ali mi baziramo sve na narodu a ne na partiji. Reorganizaciju vojske naše izvršili smo u decembru na način koji Vam je poznat. Sekulić je poneo sobom jednu našu pretstavku ali to nije bio politički program nego izlaganje situacije i naših potreba. Sekulić je mogao biti samo izvestilac a nikako moj delegat kod vlade. Posrednik nije potreban. Izgleda da Sekulić lovi ribu u mutnoj vodi."10
Slobodan Jovanović se u potpunosti složio sa Mihailovićevim stavom da "borba koju vodi može da nosi samo karakter vojnički i opštenarodni" i dao mu odrešene ruke za primenjivanje najoštrijih mera prema svim oponentima. "Celu teritoriju Jugoslavije smatrajte kao vojišnu prostoriju i prema tome primenite zakone"11 — kaže Jovanović u depeši upućenoj Mihailoviću 31. avgusta 1942. godine.
Razume se da osnovni razlog ovih razmimoilaženja nije bio u tome što su Draža Mihailović i Dragiša Vasić smatrali političke partije krivim za sva zla u staroj Jugoslaviji i da bi trebalo krenuti nekim novim putem, ne samo mimo nego i protiv svih partija, iako su oni pokušavali da svom stavu u ovom pitanju dadu takvo objašnjenje. Osnovni razlog je bio u tome što su oni računali da će takvim "vanpartijskim" stavom uspeti da opravdane antipatije narodnih masa protiv građanskih partija u staroj Jugoslaviji okrenu i prema Komunističkoj partiji, čime je bila krcata propaganda Miliailovićeve organizacije: kako komunisti stvaraju "partijsku vojsku", kako se oni ne bore za oslobođenje, nego za dolazak Komunističke partije na vlast i drugo. Nesumnjivo da je i razlog ličnih ambicija, kako kod Mihailovića, tako i kod Vasića, igrao u svemu tome značajnu ulogu, jer su oni želeli da obezbede monopolistički položaj u ravnogorskom pokretu, pa je, uglavnom, taj razlog doveo kasnije i do razmimoilaženja među njima.
Draža Mihailović je na sličan način reagovao i prema Dragoljubu Jovanoviću i njegovoj Zemljoradničkoj grupi, a takođe i prema ostalim građanskim političkim grupama. On je često upozoravao svoje komandante: "Radite i ne dozvoljavajte vršljanje političara!" A 29. juna 1942. on šalje majoru Radoslavu Đuriću, koji je tada bio komandant Štaba 110 u južnoj Srbiji, sledeću depešu:
"Javite Vidanoviću (Aleksandru, komandantu Nišavskog korpusa — nap. autora) da se spreči svaka politička akcija Dragoljuba Jovanovića koji je počeo da vršlja. Ne istupati otvoreno."12
Svoj tadašnji stav prema političarima Draža je još jasnije izrazio u depeši upućenoj 21. novembra 1942. Siniši Ocokoljiću, komandantu Mlavskog korpusa:
"Br. 505 (pseudonim Lazara Trklje — nap. autora) ne pripada grupi Dragoljuba Jovanovića. Sa političarima mi uopšte nećemo da radimo."13
Ovakav stav prema partijama i političarima Mihailović je uporno sprovodio sve dok ga situacija nije prinudila da ga u korenu izmeni i da se po tom pitanju čak i razmimoiđe sa članovima Centralnog nacionalnog komiteta koji su se nalazili u Beogradu.
U duhu prihvaćenih stavova, a u saglasnosti sa Mihailovićem, Vasić je početkom 1942. godine formirao "Centralni nacionalni komitet ravnogorskog pokreta". Članovi ovog komiteta su, uglavnom, bili Vasićevi prijatelji i jednomišljenici: dr Vojislav Vujanac, inž. Bora Radenković, Vlastimir Petković, Pero Slijepčević, Jovo Popović, Dragan Bojović, Dragoslav Stranjaković i Stevan Moljević. Pored ovih, član Komiteta i njegov predstavnik u Mihailovićevoj Vrhovnoj komandi bio je i Dragiša Vasić.
Vasićev i Mihailovićev stav prema političkim strankama bio je odlučujući razlog što su obojica postojanje Centralnog nacionalnog komiteta držali u najvećoj tajnosti, kako im se eventualno ne bi moglo prebaciti da stvaraju neku novu stranku — što uostalom ne bi bilo bez ikakvog osnova — dok su se formalno izjašnjavali protiv svih polltičkih stranaka.
Većina članova Centralnog nacionalnog komiteta ravnogorskog pokreta živela je u okupiranom Beogradu, a njihova delatnost se svodila: na prikupljanje finansijskih sredstava i vršenje propagande u korist četničkog pokreta Draže Mihailovića; na poslove "upravne prirode" i stvaranje planova o "budućem državnom uređenju".
Međutim, od jeseni 1942. godine sve veći broj reakcionarnih intelektualaca i istaknutijih pripadnika građanskih stranaka nudi svoje usluge i saradnju sa ravnogorskim pokretom.
Tako komandant četničkog Mlavskog korpusa major Siniša Ocokoljić 14. septembra 1942. godine radiogramom obaveštava Mihailovića:
"Dekan univerziteta Dr Kostić i profesor univerziteta Radosavljević žele da se potpuno stave na raspoloženje Čiči. Oni su dostavili jednu formulu za rešavanje našeg državnog problema i izradili Ustav. Šta da im se predloži? Predlaže se obrazovanje jednog političkog kadra, koji mora na vreme da je vaspitan. O ovome ozbiljno povesti računa. Potrebno je imati vladu najjačeg moralnog autoriteta, čija imena držati u tajnosti."14
Međutim, 25. oktobra Ocokoljić je naknadno obavestio Mihailovića, pored ostalog, i o sledećem:
"Inteligencija želi da okupite oko sebe moralne veličine, kapacitete državnog, građanskog i administrativnog prava i da njihove snage iskoristite za pripremanje onog što treba odmah da primi vođenje državne politike. Upućivanje na Dragišu Vasića nije oportuno jer većina intelektualaca nema najbolje mišljenje o njemu. Izgleda po njima da i on ima ranijih grehova.
Profesori univerziteta Kostić i Radosavljević izgleda da su ohladneli u radu čim su saznali da treba da se jave Vasiću..."lli
Mihailović je na to odgovorio 23. oktobra:
"... Ne dozvoljavam da inteligencija okuplja moralne veličine i kapacitete, već to činimo mi. Dragiša Vasić je pošten i karakteran čovek a mrze ga mnogi zbog toga što kreše u oči. Ako neki zbog njega neće da stupe u pokret, onda ne treba ni da stupe."18
O ponudi koja je stigla posredstvom komandanta četničkog Rasinskog korpusa, majora Dragutina Keserovića, Mihailović je 26. septembra 1942. obavestio Dragišu Vasića sledećom depešom:
"Izvestio me major Keserović sledeće: Milan Nešić, prof. univerziteta Branko Dimitrijević, prof. univ. Vitomir Jakšić i Risto Jovanović, savet. Min. soc. politike, svi u Beogradu, primaju se da rade za našu organizaciju, samo čekaju naređenje, Procenite njihovu vrednost moralnu i pošaljite im poruku od naše strane, a mene molim izvestite. Pozdrav Čiča.""
O grupi "uglednih političkih ljudi" u Beogradu Mihailovića je 14. oktobra 1942. obavestio i inž. Luka Spartalj, industrijalac iz Beograda, koji je bio njegov glavni fmansijski poverenik u Beogradu, a bavio se i drugim poslovima za račun četničke organizacije:
"Ljuba Ivezić saopštava sledeće: U Beogradu postoji grupa vrlo uglednih političkih ljudi iz sviti krajeva Jugoslavije. Oni imaju svoj detaljno uređeni nacionalno politički program. Saradnju, sa Vama na čelu, smatraju neophodnom, obzirom na prilike i potrebe sadašnjice i neposredne budućnosti. Bez Vas ne žele i neće uopšte ma šta raditi.
Žele zajednički pretresti taj program i doneti potrebne odluke. Žele brz kontakt i razgovor sa Vama preko pouzdanog i politički koliko-toliko upućenog lica. Ljuba smatra te razgovore osobito potrebnim i insistira da se njima pristupi da bi se taj program i njihova saradnja mogli primiti ili ne."18
Na ovo je Mihailović istog dana odgovorio Spartalju sledeće:
"Javite Ljubi da sam razumeo sve što predlaže. U tome smislu ja sam stvorio forum koji sva pitanja u tom smislu proučava. Taj forum radi i sada ali ga u ovom momentu ne mogu otkrivati. Svi ljudi neokaljane političke prošlosti imaju pristupa, ostali ne. To je prvi uslov za saradnju. Rado bih primio nekoga od njih, samo treba da znam ko su ti ljudi."11'
U to vreme, u jesen 1942. godine, Mihailović se sa svojim štabom nalazio u Crnoj Gori, u okolini Kolašina, dok je Vasić bio u Srbiji i boravio po selima požeškog sreza i oko Kosjerića.
"Nagomilani i nerešeni politički problemi"20 naterali su Mihailovića da u svoj štab 20. septembra 1942. pozove Dragišu Vasića, dr Stevana Moljevića, a nešto kasnije i dr Mladena Žujovića. Tako su Vasić i Moljević 10. novembra stigli u četničku Vrhovnu komandu, a krajem decembra u nju je stigao i Žujović.
Stevan Moljević je pre rata bio advokat i predsednik Srpskog kulturnog kluba u Banjaluci. Prema sopstvenoj izjavi, on je 10. aprila 1941. napustio Banjaluku i otišao u "šumu", a već od maja radi na stvaranju četničke organizacije. U to vreme najduže se zadržavao u Crnoj Gori.
Oktobra 1941, prilikom putovanja iz Šavnika za Lever-Taru, u italijanskom kamionu koji su napali partizani, Moljević je bio ranjen u glavu. Radi operacije i lečenja, ostao je sve do 13. januara 1942. u Pljevljima, koja su u to vreme držali italijanski okupatori.
Po prelasku u Srbiju kraće vreme se zadržao u Užičkoj Požegi, a zatim prešao u Užice.
Desetak dana pre napuštanja Pljevija, Moljević je uputio Dragiši Vasiću pismo i uz njega elaborat: "Mišljenje o našoj državi, i njenim granicama, pravnom uređenju i odnosima prema ostalim balkanskim državama".
Pismo je najpre stiglo u ruke Mihailoviću, a zatim ga je on sa, svojim primedbama i mišljenjem, po Zahariju Ostojiću poslao Vasiću.
Kako su u Moljevićevom pismu i elaboratu, kao i u Vasićevim primedbama na ova dva dokumenta, iznete osnovne smemice programa i ciljevi ravnogorskog pokreta, to ćemo iz njih citirati nekoliko stavova iz kojih se jasno vidi duboko reakcionami, velikosrpski i kontrarevolucio-narni karakter ovog pokreta.
Evo, najpre, Moljevićevog pisma upućenog Vasiću:
"Dragi Gospodine Dragiša,
Gospodinu Draži, Vama i Vašim drugovima i saradnicima srpstvo ima biti večito zahvalno što mu spasoste čast i pridigoste zastavu koja je bila bačena. Ali ima još mnogo da se uradi. Tek sve izgleda na početku.
U Londonu Hrvati g. g. Krnjević, Vilder, Bičanić i drugi, a isto tako i Slovenci g. g. Krek, Kuhar i drugi rade, jedni za Hrvatsku, drugi za Veliku Sloveniju. U Americi rade g. g. Šubašić, Savica Kosanović i drugi, a kod Ruzvelta radi g. Adamič. Hoće da nastave staru pesmu. I sve to imaju da plate Srbi svojom krvi. (Ovde je Mihailović svojeručno stavio primedbu "potpuno tačno" — nap. autora.)
Za Srbe radite samo Vi u Šumadiji i mali Dangić u istočnoj Bosni.
Znamo kako Vam je težak položaj i kako su Vam teški zadaci, a male snage, pa ipak Vam se obraćamo, uvereni da nas Srbija neće i ne može ostaviti."21
U prvom delu memoranduma koji je bio sastavni deo Moljevićevog pisma upućenog Dragiši Vasiću, pod naslovom "Homogena Srpska država", pored ostalog, Moljević piše i sledeće:
"Stoga se Srbima danas nameće prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srpsku državu koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive."22
U drugom delu memoranduma, pod naslovom "Granice", Moljević kaže:
"Osnovna greška u našem državnom uređenju bila je što 1918. g. nisu bile udarene granice Srpske države. Ta se greška mora ispraviti danas ili nikad. Te se granice moraju udariti i one moraju da obuhvate celo etničko područje na kome Srbi žive sa slobodnim izlazom na more za sve srpske oblasti koje su na domak mora."23
U produžetku, Moljević daje granice buduće Jugoslavije i velike Srbije onakve kakve ih je on zamislio. Posebnu pažnju posvetio je problemu razgraničenja između Srbije i Hrvatske.
A zatim, dalje u memorandumu, pored ostalog, kaže:
"III. Odnos prema ostalim jugoslovenskim i balkanskim državama Srpska država ima... da i u buduće bude nosilac jugoslovenskih misli, te prvi pobornik balkanske solidarnosti...
— 'Balkan balkanskim narodima'. Vreme traži okupljanje malih država u veće jedinice, saveze i blokove... Srbi su tim putem pošli već onda kada su stvorili Jugoslaviju i oni s toga puta neće natrag. Samo kako je prvi korak na tome putu bio pogrešno učinjen... ispraviće se samo ako Srbi odmah pri vaskrsu Jugoslavije, već u prvom času i bez ičijeg pitanja, stvore svoju homogenu državu, u granicama kako su napred naznačene. Tek onda, sa te osnovice kao svršenog čina, pristupiti uređivanju svih ostalih pitanja, i sa Hrvatima i sa Slovencima.
Jugoslavija bi prema tome imala biti na federativnoj osnovi sa tri federativne jedinice — Srpskom, Hrvatskom i SIovenačkom. I tek kad se to stanje sredi... onda bi se moglo pomišljati na uže zbliženje s Bugarima...
IV. Drustveno uređenje
Društveno uređenje u Jugoslaviji, zasnovano na neograničenom liberalizmu, bilo je u nesređenim poratnim vremenima zloupotrebljavano i iskorišćavano...
— Narodni preporod.
Da se postigne preuređenje države i njenog društvenog stanja, srpskom narodu je potreban opšti narodni preporod u svim njegovim gradovima i na svima poljima narodnog života. Za taj preporod potrebno je pribrati i okupiti sve narodne snage, ne deleći srpski narod po klasama... U prve redove valja da uđu intelektualci — prosvećeni sinovi srpskog naroda ..."2
Moljević je s nestrpljenjem očekivao Vasićev odgovor. U međuvremenu, on je 28. februara 1942. uputio i drugo pismo u kome ponavlja svoje teze iznete u memorandumu.
Pošto je, očigledno pažljivo, prostudirao Moljevićevo prvo pismo i memorandum priložen uz njega, Vasić je tek sredinom aprila 1942. poslao Mihailoviću pismo u kome iznosi mišljenje i primedbe na stavove iznete u ovim dokumentima.
Evo šta Vasić u tome pismu kaže:
"Dragi gospodine generale,
Gospodin major Ostojić dostavio mi je, prema Vašem naređenju, pismo naših prijatelja iz Beograda, koje nam je, kao što vidim prilično davno upućeno, zajedno sa njihovim mišljenjem o našoj državi, njenim granicama, društvenom uređenju i odnosu prema ostalim balkanskim zemljama, a gde su ubeležene i Vaše primedbe i Vaše mišljenje.
Žurim da Vam po svemu odmah odgovorim, te Vam dostavljam svoje niže navedene primedbe.
Tamo gde se govori o akciji hrvatskih i slovenačkih ministara, u Londonu i Vašingtonu, za Hrvatsku i veliku Sloveniju i gde naši prijatelji, koji su nam uputili ovaj memorandum, konstatuju da se u emigraciji nastavlja stara pesma na račun srpske krvi, Vi ste umesno primetili da je to potpuno tačno. Svakom onom ko se upozna sa radom i intrigama emigracije za vreme prošlog rata, sa svim onim čudima i pokorima, nije teško da zamisli još razorniju akciju koja se danas preduzima, i to sa pozicija mnogo zgodnijih nego što su bile one u kojima su se nalazili pok. Supilo i ostali. Čovek bi mogao da svisne od bola, kada samo pomisli na sadašnju londonsku vladu u kojoj smo doživeli da Hrvati rade ponovo...
Ovo, međutim, samo možemo da konstatujemo, jer protiv svega toga, ovde mi ne možemo ništa, niti smo to u stanju, ali ono što mi možemo i moramo to je da ovde preduzmemo sve kako bi njihove paklene račune, tamo pravljene, pokvarili.
Šta u tom pogledu može da se uradi pokušaću niže da izložim. Memorandum naših prijatelja pažljivo sam proučio. On je na mene ostavio sasvim dobar utisak. On je svakako izašao iz ruku onih istih naših ljudi koji su nam ranije bili poslali i srpski program, jer između njih nema velike razlike. Rukopis u pismu vrlo mi je poznat, ali, pored sveg napora da se setim čiji je nisam mogao. U svakom slučaju mišljenje izneto u ovom memorandumu zaslužuje našu najveću pažnju, jer je doneseno posle konsultovanja Srba iz svih naših pokrajina i jer potiče svakako od naših najboljih i najsposobnijih ljudi. Proučio sam i kartu o razgraničenju sa Hrvatima i video i Vaše primedbe.
Ja ću Vam odmah reći svoje mišljenje koje Vam dostavljam ovim pismom. Ali, ako je Vaša namera bila da napišem odgovor našim prijateljima, ja ću to učiniti čim Vi to naredite. Zato sam sada i požurio, i pre ostavljenog roka od strane g. majora Ostojića dostavljam Vam ove svoje primedbe.
Moje mišljenje je prosto i jasno:
1) Srbi imaju dužnost, orai treba sve da učine da, po slomu Nemačke i njenih saradnika, ponovo i što je moguće pre zauzmu celokupnu svoju ratom izgubljenu teritoriju tj. Jugoslaviju u njenoj celokupnosti, više no što smo prošlog rata našom neumešnošću propustili da uzmemo, a što nam nužno pripada, kao uslov državne celine.
To je skoro isto ono što i naši prijatelji misle u tačci 1 i 2 pod a) svoga memoranduma, gde predlažu da se učini sve da se dođe do svršenog čina, pre nego mirovni pregovori i počnu i gde dodaju da nam zato nedostaje vojmčke snage koja je ludo utrošena. Kod ove tačke pročitao sam Vašu primedbu koju sam pravilno razumeo. Vi ste tamo kazali: ako se reši pitanje komunista i pomoć stigne blagovremeno bilo bi snage.
<>Ovde se, dakle, pre svega, postavlja pitanje komunista.
Po mom misljenju, a na osnovu svega što vidim i znam da je u tom pogledu do sada urađeno, pitanje komunista ostaće i na proleće otvoreno. Komunistička akcija, koliko ja mogu da predvidim, ni blizu neće biti onako opasna i snažna kao što je to bila prošle godine, ali neće biti ni ugašena. Ono od čega se najviše plašim to je da nam se u zemlju ne ubaci nekoliko jačih odreda iz susednih država, što nije isključeno i što se može planski s proleća pripremiti u cilju oživljavanja akcije u Srbiji, na koju se svakako naročito polaže.
Jednom rečju ne vidim da će njihovo pitanje u proleće biti skinuto s dnevnog reda.
Drugo pitanje od osobite važnosti — jeste pitanje četničkih trupa, stanje kod njih, raspoloženje i vrednosti naših narodnih masa u zemlji uopšte.
Zadatak posedanja Jugoslavije u danom trenutku mogle bi da izvrše naše narodne mase, ako bi se uspelo da se naša vojnička snaga ludo ne upropašćuje, kako se kaže u onom pismu, da se ponovo ozbiljno prikupi, dođe k sebi i postane što je više moguće vojska. Ne znam da li će to biti moguće. Ja sam se za ovo vreme od kako sam se od Vas rastao mnogo trudio da proučim što bolje mogu našeg čoveka do danas.
Već 3 meseca nalazim se, kao što znate, u jednom od naših planinskih krajeva, ponajbolje moralno očuvanom i tu i u tom kraju moje razočarenje nije malo. Naš čovek je mnogo moralno izgubio i postao vrlo nesiguran. On je izgubio onu osnovnu crtu karaktera kojom se naročito odlikovao u prošlim ratovima, a to je vera u pobedu dobra. Nije retkost naići na ljude koji govore da se Nemačkoj ne može ništa, dakle, na one koji veruju u mogućnost pobede zla. On neće više da se žrtvuje za najsvetiju od svih stvari — on se mora podsećati na najosnovnije dužnosti, pa čak i na to da je Srbin. Imao sam čak i slučajeva gde se pojedinci pitaju kako treba da se drže u slučaju da Nedić naredi gonjenje naše. U njemu danas ima i suviše mnogo kvasca za anarhiju i sve moguće podvige u njoj i ja se od toga strašno plašim. Obišao sam svu okolinu uglavnom.
Pre neki dan bio sam u Jelen Dolu i tamo govorio sa predsednikom opštine i drugima. Danas će doći do mene predsednici opština Gornje Dobrinjske i Ježevačke. Ne bih Vam mogao navesti sve nemile i strašne pojave na koje sam nailazio. Eto, zato sam se u prošlom pismu trudio da Vam naglasim prvu od svih potreba: preduzimanje nužnih mera za uspostavljanje discipline. Ova disciplina može se još i povratiti donekle kod vojnih obveznika, <>ali naša nesrećna omladina od srži je nevaljala. Ne znam da li će se ikada moći dovesti u red.
<>Pitanje discipline od najveće je važnosti i zato što bi razuzdane i nedisciplinovane mase mogle da izazovu preuranjeni ustanak od čega se treba čuvati kao od žive vatre.
Postavlja se, dakle, ovo važnije od svih pitanja, pitanje naše stvarne vojničke snage sa kojom treba da raspolažemo i na koju možemo računati u danom trenutku. Eto, tu sam ja pesimista.
Šta možemo učiniti da se u tome snađemo, da tu dođemo do pozitivnih rezultata?
U ovom kraju ja činim sve i neumorno se zauzimam da dođemo do jedne prave vojničke jedinice, koja bi poslužila za primer i ostalima, ali to treba preduzeti svuda.
Ostaje da na ovom mestu dodirnem i pitanje, koga ste se i Vi dotakli u svojoj primedbi, tj. onog drugog uslova uspeha: taj uslov jeste pomoć naših koja bi imala da stigne blagovremeno. Ali, to je svakako i težiste uspeha. Dođe li ova pomoć na vreme, sve će biti u redu. Red u zemlji 1918. godine mogao je biti uređen zato što se u njoj očekivao dolazak proslavljene srpske vojske. Ta vojska im je imponovala, tj. onima koji su u zemlji ostali i njeno postojanje ugušivalo je u korenu sve mogućnosti anarhije. Da li će sadašnje trupe naše Vlade odigrati istu važnu ulogu, to mi ne znamo. U svakom slučaju u tom smislu naša propaganda treba sve da čini. Ovde mi pada na um još nešto.
Ta vladina vojska, koju očekujemo, biće pored Srba regrutovana svakako i od Hrvata i Slovenaca, koje će pokupiti po Evropi i Americi, ali čije će učešće komplikovati i naš položaj. Svi se dobro sećamo kako je ona šaka Hrvata, što je učestvovala u proboju Solunskog fronta, pravila kapital od uloga koji je onda dala, tvrdeći čak da nas je oslobodila i na taj način preuveličavala svoju uslugu. Uloga njihova ovoga puta može biti značajnija, te nije isključeno da će se oni truditi da namerno pokvaro mnoge račune prilikom posedanja teritorije i odmazde koja bi imala na njoj da se preduzme."25
"II. Pitanje homogene srpske države, koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome danas Srbi žive, jeste van diskusije. U tom se slažu svi Srbi.
Što se razgraničenja sa Hrvatima tiče, potrebno je, svakako, da primimo k znanju i uzmemo u obzir mišljenje koje su nam naši prijatelji iz Beograda izložili na osnovu opsežnog i, verujem, pažljivog i svesnog konsultovanja viđenijih Srba iz svih naših pokrajina. Ali, ovo pretežno vojničko pitanje pozvani su da rešavaju na prvom mestu vojnici. Ja kažem pretežno vojničko, jer pretpostavljam da vojnik koji rešava pitanje strategijskih granica, mora, isto tako, da vodi računa i o saobraćajnim linijama i čvorovima potrebnim za osiguranje života i opstanak države, kao i o privrednom području radi obezbeđenja slobodnog, poliitičkog, privrednog i kulturnog života za sva vremena.
Ja mislim, Vi to uostalom najbolje znate, da je ovo pitanje odavno prečišćeno i da se o njemu mislilo i rešavalo još onda kada su nas Hrvati postavljali pred dilemu: s njima i dalje, ili bez njih? Sećam se vrlo dobro da mi je, još pre nekoliko godina, general Simović, prilikom jedne posete, koju sam mu učinio u njegovoj kancelariji i povodom aktuelnog razgovora o Hrvatima, dok je bio načelnik Glavnog generalštaba, na karti koja je visila na zidu iznad njegovog pisaćeg stola, pokazao strategijske granice, koje bismo morali zauzeti u slučaju njihovog odvajanja od nas. Naravno da ih se ja sada ne mogu setiti, ali ih Vi, uveren sam, znate napamet. U svakom slučaju o ovome čisto vojničkom pitanju zna se, dakle, ko je pozvan da se pozabavi.
U pogledu tačke pod II b), gde se govori o tome da je potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da ni jedna, tako reći, nije mogla voditi računa šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. <>U prvoj godini posle prošlog rata mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva, da niko radi toga i ne okrene glavu. Dakle, ako budemo pametni, ovo pitanje čišćenja odnosno preseljavanja i izmene stanovništva, neće nam biti naročito teško.
III. Odnos prema ostalim jugoslovensklm i balkanskim narodima — državama.
U mišljenju stoji da bi Jugoslavija imala biti uređena na federativnoj osnovi sa tri federalne jedinice; srpskom, hrvatskom i slovenačkom. Tu se dalje govori o postepenom zbližavanju sa Bugarima. Na ovom mestu video sam Vaše primedbe. One se sastoje iz čuđenja i pitanja.
Iz više razloga ovde ne bih želeo da se upuštam u raspravu ovog pitanja. Nadam se, ako bog da, da ćemo se uskoro sastati i tada o ovom pitanju svestrano raspravljati. O njemu razgovarali smo mi u S. K. Klubu godinama zajedno sa g. Slobodanom Jovanovićem, čije je mišljenje poznato, a poklapa se u svemu sa ovim u memorandumu naših prijatelja iz Beograda.
Ovom prilikom želim samo da Vam iznesem sećanja na jedan dokumenat koji je na mene ostavio veoma dubok utisak neposredno posle prošlog rata. To je bio jedan vrlo značajan, vrlo poučan i interesantan ekspoze, Mileranov, koji je odmah posle rata bio postavljen za izvanrednog Vladinog komesara u Elzas Lorenu, a koji je on bio uputio svojoj vladi jedno izvesno vreme posle toga. U njemu je on tvrdio, da ove, od Nemaca osvojene provincije, nije moguće administrirati iz Pariza, a da se ne počine fatalne pogreške. Mileran je podsetio da su ove provincije bile odvojene od majke otadžbine nekoliko decenija, da je za to vreme tamo upravljano drugim društvenim zakonima, i da je to učinilo da se kod tamošnjih stanovnika stvorio jedan posebni partikularistički mentalitet, koji se razlikuje od mentaliteta Francuza. Prema tome, ne bi bilo veće pogreške od one koja bi se učinila, ako bi se ove provincije jednostavno, bez postupnog prelaza, prisajedinile Francuskoj. Taj Mileranov ekspoze bio je, sećam se, neobično dokumentovan i u pogledu onog postupnog prelaza preporučivao je i najopreznije mere.
Zar nam ovo poređenje nije moglo dragoceno poslužiiti da ne padnemo u neoprostivu grešku u koju smo se uvalili, udružujući se sa Hrvatima i Slovencima, sa kojima nikad u prošlosti nismo živeli pod jednim krovom, u jednu centralističku državu koju su oni od početka negirali i najzad, pošto su je dve decenije sistematski rušili, uspeli da je unište.
Ali kao što rekoh, o tome ćemo, u ime boga, imati prilike da govorimo.
Što se ostalih dveju tačaka u mišljenju tiče, u kojima se govori o društvenom uređenju i narodnom preporodu i gde ima puno odličnih mesta, smatram da nije u ovom trenutku preko potrebno da se naročito zadržavam. Pored ovih tačaka ja sam Vam u jednom od prošlih pisama naglasio da imam već gotovih planova, o kojima ćemo govoriti usmeno.
Primite, dragi gospodine generale, mnogo srdačnih i bratskih pozdrava od Vašeg odanog
čika Vase.
P. S. Odavde mnogi seljaci odlaze za žito u Žabare kod Topole. Pričaju mi da je tamo veliko oduševljenje za nas, ali da do sada još niko s naše strane nije bio da vrši organizaciju.
Memorandum sam zadržao do Vašeg odgovora. Poslaću Vam ga čim ga zatražite. Da li je moguće poručiti našim prijateljima da bar jedan od njih dođe sada ovamo radi viđenja, kao što su i obećali."2'
Tako je Moljević i dalje ostao bez ikakvog odgovora. Zbog toga je odlučio da se, po svaku cenu, sastane s Vasićem.
Mada su se njih dvojica, kao pripadnici Srpskog kultumog kluba, još odranije, međusobno dobro poznavali, Vasić je tek posle nekoliko Moljevićevih uzastopnih zahteva odlučio da prihvati traženi sastanak. Primio ga je početkom aprila 1942. u selu Gomjoj Dobrinji. Tom prilikom Vasić ga je upoznao sa svojim primedbama na njegovo pismo u memorandumu. Iako su se obojica slagali po svim bitnim pitanjima, naročito onima oko sprovođenja velikosrpske i kontrarevolucionarne politike, ipak Moljević nije bio potpuno zadovoljan rezultatima ovih razgovora. Zato je, na kraju diskusije s Vasićem, uporno nastojao da se sastane i s Mihailovićem.
Međutim, polovinom aprila 1942. slušajući Radio-London, Moljević je čuo i Mihailovićev proglas od 16. novembra 1941. koji je kasnije dostavljen emigrantskoj vladi i čiji je autor bio Dragiša Vasić. U proglasu je, pored ostalog, stajalo:
"Prve vojne jedinice već se nalaze u borbi, novi odredi su u formiranju širom naše raskomadane i porobljene Otadžbine.
U Srbiji moje su trupe u uspešnim borbama oslobodile velike predele od nacističkih vlasti, koje su bile prinuđene da povuku znatna pojačanja sa Istočnog fronta, gde im junačke ruske armije zadaju smrtonosne udarce. Jugoslavija prema tome nema samo svoga Kralja i Vladu, već i slobodnu državnu teritoriju sa slobodnim građanima. Blagodareći uspesima mojih trupa, mi smo već u mogućnosti da protivniku vraćamo milo za drago za ono što čini nad našim nenaoružanim stanovništvom, te da preduzmemo represalije, ako se prema regularnim trupama Kraljevine Jugosiavije ne bi ponašao prema međunarodnim zakonima ratovanja.
Osloboditi Otadžbinu surovog nasilnika, povratiti čast našim zastavama, poneti ih na krajnje granice gde naš narod biva i ujediniti ga u Velikoj Jugoslaviji, ujedinjenoj bratskim sporazumom Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama poštovanja narodnih prava i društvenog poretka, na korist narodnih slojeva. Eto uzvišenih ciljeva naše nesalomljive borbe."27
Ovaj proglas, u kome se lažno prikazuje uloga četničke organizacije na početku ustanka u Srbiji, imao je za cilj da se Mihailović i njegovi četnici, pred savezničkom i domaćom javnošću, afirmišu kao borci protiv okupatora i da, pored ostaloga, i na taj način spreče okupljanje oko Komunističke partije Jugoslavije narodnih masa, koje su i te kako bile raspoložene za borbu protiv nacističko-fašističkih osvajača.
U strahu da Mihailović ne promeni svoj dotadašnji, istinski, stav u odnosu na ustanak i borbu protiv okupatora i time dovede u pitanje plan o stvaranju "homogene srpske države", Moljević mu je 23. aprila 1942. uputio preko Vasića pismo, u kome kaže:
"Ja ću da Vam govorim o Vama. Govoriću Vam slobodno i otvoreno, pa bilo Vam pravo ili ne, pa bilo to pravo mom prijatelju G. Dragiši ili ne...
Jer ja evo godinu dana putujem sa svojim prijateljima, ali ne zavezanih očiju ni zatvorenih ušiju, već slušamo, posmatramo i razgovaramo. I dok na jednoj strani slušamo želje srpskog naroda od Splita preko Boke Kotorske, Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka do Srbije, jer sad i tu imamo vezu u Užicu pa do Beograda, dotle s druge strane čujemo iz Londona posve druge glasove, protivne tim narodnim željama i težnjama. I već se u narodu oseća ogorčenje protiv tih londonskih lekcija. Ovih dana čusmo i Vaš proglas. I kad ne bismo znali da je to nevešt falsifikat, kad ne bismo znali da ste ne samo do krajnosti požrtvovan već i vrlo ozbiljan i pametan čovek, onda bismo prema londonskom radiju o Vama stvorili sliku jednog neozbiljnog avanturiste, da ne kažem hohštaplera.
Može biti da ste Vi skroman čovek, a verujem svakako da ste disciplinovan vojnik. Ali zar i kao takav da trpite da se Vaše ime tako i na takav način spominje? Zar Vi ne vidite da ste Vi danas jedini autoritet u zemlji, i da sav narod upire oči u Vas? Zar ne znate da u zemlji nemate zamene? I ako izgubimo i taj autoritet, bilo da radi ovakvog postupka londonskog radija izgubite glavu, ili da narod radi istog posumnja u Vašu ozbiljnost, šta nas onda očekuje. Ono, gospodine generale, što je Rusija preživela 1917 ... 1 šta će onda biti sa našim planovima o srpskoj državi? Zar da propadnu tekovine tolikih naših pokolenja i snovi svih naših naraštaja od Kosova pa do danas? Ne! To ne sme biti. Vi se morate žrtvovati, Vi se morate prineti na oltar Otadžbine. Jer da Vi tu ulogu niste preuzeli, narod bi može biti tražio i našao neki drugi put, a ovako on mora da ide putem kojim ste ga Vi poveli, on niti može stati nasred puta, niti sme natrag. Vi ste ga poveli, Vi ga morate izvesti.
Vi morate stoga našoj gospodi u Londonu, tome tako šarolikom društvu koje ni danas kao da nije prešlo preko svojih starih računica, otvoreno reći: da ova zemlja nije više ona koju su ostavili, da je narod otvorio oći i da više ne govori jezikom kojim je govorio onda kada su ga oni napustili, da stoga ta gospoda moraju da se povinjavaju narodnoj volji, njegovim željama i težnjama, a Vi imate da budete tumač tih želja i tih težnji i njihov prvi branilac.
Vi imate da govorite našoj gospodi u Londonu, a ne oni Vama, i ispred Vas, a i bez Vas. Vi imate da ispred naroda, a u smislu njegovih težnji, donosite odluke, a oni im se prilagođuju i povinjavaju, a to će biti i u njihovom interesu, barem onih koji iskreno srpski misle i osećaju. Tako će imati pravo oni u Beogradu što govore da će primiti iz Londona samo kralja, a gospoda što su s njime otišla da ne treba ni da se vraćaju.
Presecite muški i jednom za svagda ovakav način rada preko londonskog radija, i to odmah dok nije bilo kasno!
I samo tako, gospodine generale, diktirajući narodnu volju gospodi u Londonu, držim da ćete poslužiti svome narodu, svome kralju i svojoj otadžbini u ovim teškim časovima, a u danom momentu sve okupiti oko sebe, i opravdati nade koje narod u Vas polaže."28
Posle nekoliko uzastopnih zahteva, Moljević je, najzad, uspeo da privoli Vasića da mu omogući i lični kontakt sa Dražom Mihailovićem.
U aprilu 1942. Moljević je iz Užica pohrlio u selo Gornju Dobrinju (požeški srez), gde se našao sa Dragišom Vasićem. A zatim, početkom maja 1942, otišao je u Mihailovićev štab, koji se nalazio na Goliji, i tamo sa majorom Zaharijem Ostojićem "raspravljao vrlo interesantna i važna pitanja"29 — kako to kaže Ostojić u svojoj depeši od 16. maja 1942. godine, kojom obaveštava Mihailovića da je k njemu došao Moljević i napominje da bi trebalo da ga lično primi. Ubrzo posle toga, Moljević se 21. maja sastao sa Mihailovićem na Zlataru. Tu su njih dvojica tri dana, kako je Moljević rekao prilikom suđenja 1946. godine, pretresali pitanje o uređenju drustva i države. Upravo, Mihailović je po noći razmišljao, a po danu sa njim razgovarao. I uglavnom su se sporazumeli: Mihailović je Moljevićeve poglede prihvatio onako isto kao što ih je ranije prihvatio Dragiša Vasić.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |