Posle povlačenja partizanskih snaga iz Crne Gore, Sandžaka i Hercegovine, u tim krajevima je nastupio period četničke vladavine i krvavog obračuna sa ostacima partizanskih odreda, komunistima i simpatizerima NOP. U duhu Mihailovićevog naređenja upućenog Baćoviću: "Neophodno je potrebno i vrlo važno potući komuniste da im se traga ne zna", smišljenom propagandom, sprovođenjem hajki, svakodnevnim pretraživanjem sela, šuma i planina, masovnim hapšenjem i streljanjem, uz obilatu pomoć okupatora, četnici su nastojali da pokopaju svaku nadu u mogućnost promene postojećeg stanja i da definitivno odvoje narodne mase od narodnooslobodilačkog pokreta.

Iako pod teškim uslovima, ipak je u Hercegovini, od preostalih partizana i od partijskih i političkih radnika, formiran u avgustu 1942. partizanski bataljon "Sloboda", koji se s teškom mukom održavao.

Zahvaljujući odsustvu partizanskih snaga, četnici su, uz pomoć italijanskih okupatora, uspeli da u Crnoj Gori, Sandžaku i Hercegovini stvore jake vojne jedinice, kojima se Draža Mihailović koristio kao udarnom snagom kontrarevolucije za prodiranje na sever, u Bosnu i Dalmaciju.

Međutim, u duhu postojećih međusobnih sporazuma, italijanski okupatori su u svojim operacijama protiv oružanih formacija NOP obilato angažovali i četničke jedinice sa svoga okupacionog područja.

Tako su italijanski okupatori od 29. avgusta do 3. septembra 1942. u operaciji poznatoj pod imenom "Albia", protiv partizanskog bataljona "Jozo Jurčević", na području planine Biokova, angažovali i oko 680 četnika iz hercegovačkih četničkih jedinica.

Ulogu četnika u ovim operacijama najbolje ilustruju Baćovićevi izveštaji upućeni Mihailoviću 5. i 6. septembra. U prvom piše:

<>"Naknadno dodajem u vezi odlaska naše kaznene ekspedicije u Ljubuški i Imotski, da su naši četnici... između Ljubuškog i Vrgorca, oderali živa tri katolička sveštenika. Naši četnici ubijali su sve muškarce od 15 godina na više. Žene i deca ispod 15 godina nisu ubijana. 17 sela je potpuno spaljeno."1

U drugom izveštaju Baćović kaže:

"Pre nekoliko dana 5 bataljona naših četnika krenulo je od Stoca i preko Ljubuškog i Imotskog izbili su kod Makarske na Jadransko more. Ovaj pokret izvršen je za nepunih 17 časova. Ova kaznena ekspedicija zapalila je i potpuno uništila 17 ustaških sela."2

Primivši ove izveštaje, Mihailović je radiogramom odgovorio Baćoviću:

"Zadovoljan sam sa Vašim izveštajem o izbijanju na more. Iskoristite ovu akciju da se postavi siguran kanal za vezu sa Dinarskom divizijom. Na ovome kanalu postaviti naše odrede a pored ovih i hrvatske odrede kojima na čelo staviti Hrvate oficire koji su se ranije stavili vojvodi na raspoloženje. Posle ovoga za najkraće vreme Vi zajedno sa dinarcima treba da rasčistite prostoriju između: Mostar — Konjic — Visoko — Travnik — Jajce — Livno. Dinarce postaći na jači rad i što hitniju organizaciju i aktivnu borbu protiv komunista i ustaša."3

Međutim, ovde nisu bila u pitanju "ustaška sela", kako to Baćović u izveštaju navodi, već sela čiji su žitelji bili mahom aktivni saradnici i simpatizeri NOP. To potvrđuje i činjenica da četničko-ustaška saradnja, i pored ove akcije, nije bila naročito pomućena.

Kratko vreme posle ove, hercegovački četnici učestvuju i u okupatorskoj operaciji "Alfa", takođe uperenoj protiv partizanskih jedinica. O rezultatima postignutim u njoj Baćović je 7. oktobra 1942. godine obavestio Mihailovića:

"Prema Vašem odobrenju, izvršili smo mobilizaciju za predviđeni napad protivu partizana u pravcu Prozora.4 Za ovu akciju pozvali smo 4.000 boraca, a odazvalo se 5.500. Na traženje Talijana zbog samih operacija morao sam se sastati sa komandantom VI armijskog korpusa (generalom Spigo Umbertom — nap. autora). Ovaj sastanak obavljen je na putu između Bileće i Trebinja. Prilikom sastanka razgovor se vodio samo o operacijama. Kategorički sam tražio da ovim operacijama sa našim trupama komandujem ja, što su pristali bez daljeg. Za ovu operaciju dao je pristanak vojvoda Birčanin i vojvoda Jevđević komandantu korpusa prilikom njihovih razgovora u Dubrovniku i komandantu armije prilikom razgovora u Fijumi. Naše su trupe u pokretu i do sada nisu došle u kontakt nigde sa partizanima, a prema mome mišljenju može biti malih okršaja oko Prozora. Prema podacima kojim raspolažemo partizani se povlače u pravcu Banje Luke. Zaslugom vojvode Jevđevića došli smo u kontakt sa nacionalnim muslimanima koji sebe smatraju Srbima i poveli razgovor za zajedničku saradnju. Muslimani koji vide da smo mi dovoljno jaki a pored toga poznato im je da između Srba i njih postoji tako veliki jaz i može svakog momenta doći do poklanja. Prilikom tih razgovora vojvoda Jevđević i ja predložili smo im da između nas može postojati saradnja samo u tom slučaju ako se muslimani organizuju u zasebne četničke muslimanske organizacije pod našom kontrolom i da javno sa nama zajedno napadaju Pavelića i njegove ustaše. Muslimani su na ovo pristali. Vojvoda Jevđević o ovome podneo Vam je iscrpni izvestaj. Pokušavamo sve da sprečimo pljačku koja se kod naših četnika zacarila, da li ćemo u tome uspeti to je veliko pitanje. Nije taj slučaj samo kod nas nego i u drugim pokrajinama, neka nam služi kao primer Foča.

Moja je žena sa ćerkom doputovala u Kalinovik ... Kada je krenula iz Beograda pozvao je profesor Božidar Zečević koji je jedan od glavnih saradnika u tome Bosansko Hercegovačkom odboru u Beogradu koji radi za nas ... Prilikom razgovora rekao joj je g. profesor Zečević: 'Vi odlazite svome mužu ali morate poneti jednu vrlo važnu poruku za koju niko ne sme znati osim Vas i njega. Ministar Aćimović traži sastanak sa Vašim mužem negde na granici, za taj sastanak niko ne sme znati. Tome sastanku prisustvovala bi jedna velika ličnost koja će imati presudnu ulogu u stvaranju naše države.' Tom prilikom rekao je mojoj ženi: 'Draža Mihailović postaviće nekog aktivnog oficira za komandanta istočne Bosne i Hercegovine. Vaš je muž jedno veliko nacionalno ime, treba da pazi šta radi.' Ne znam šta ovo sve znači i da li je to sa Vašim znanjem ili bez znanja..."5

O ovoj operaciji je i italijanski kapetan Vidjak podneo 18. oktobra 1942, godine izveštaj načelniku Obaveštajnog odeljenja italijanskog 6. armijskog korpusa, majoru Anđelu de Mateisu, u kome, pored ostalog, piše:

"Kolonu doline Drežnice pod mojom komandom sačinjava u prvom razdoblju brigada Trebinje (5. bataljon) i brigada Gacko (2. bataljon). Nakon što se koncentrisala u Drežnici dana 3. oktobra, krenula je, kako je naređeno od komande 6. armije, u zoru dana 6. u pravcu prvog cilja... Brigada Gacko pod komandom potporučnika Festini potpomognutog od srpskog poručnika Popović Milorada dobila je naređenje da se sjedini sa brigadom Bileće, pod komandom poručnika Ogrizen, potpomognut od srpskog oficira Kureš Miloša.

Čitava zona uzduž maršrute odavno je pod okupacijom partizana; domaćini su dobrim delom pobegli i tako dokazali da se civilno stanovništvo sa njima saživelo; zato su sela i kuće potpuno uništene. (Oko 650 domova — nap. autora.)

Od 6. do 10. oktobra nađeno je preko 700 mrtvih među borcima i stanovništvom raznih sela koji su davali otpor. (Prikazani mrtvi bili su u najvećem broju nevino muslimansko i hrvatsko stanovništvo — nap. autora.)

Antikomunistički odredi zaustavili su se čitav dan 10. na zauzetim položajima. Dana 11. nastavilo se je za Prozor, gde sam u 12.30 uzeo vezu sa italijanskim trupama.

Izđržavajući svakovrsne teškoće i napore, na vrlo teškom terenu, antikomunističke kolone doline Drežnice, vođene od italijanskih oficira i podoficira dale su dokaze i ovoga puta njihove izdržljivosti, njihovog poleta, njihove agresivnosti i njihove saradnje sa italijanskom vojskom u borbi protiv zajedničkog neprijatelja: komunista."6

Međutim, za učešće četničkih snaga u operaciji "Dinara", koju su planirali italijanski okupatori na predlog Birčanina, a protiv oružanih formacija NOP u oblasti Dinare, Like i zapadne Bosne, vođeni su duži pregovori. O njima je Birčanin, krajem septembra, uputio Mihailoviću prilično detaljan izveštaj, u kome kaže:

"U nameri da ostvarim terensku vezu sa Vama, a shodno Vašem naređenju za realizovanje koridora između Hercegovine i Zap. Bosne naredio sam, još za vreme svog bavljenja u Hercegovini, da jedan odred jačine oko 3.000 četnika preduzme operacije opštim pravcem: Nevesinje — Prozor — Livno — Glamoč — Bos. Grahovo stim, da taj odred docnije dirigujem shodno situaciji. Moje naređenje međutim nije moglo biti izvršeno iz razloga što komandant VI armijskog korpusa italiske vojske nije dozvolio odlazak četnika iz Hercegovine, verovatno iz bojazni od eventualnih novih nemira, koji bi izazvali komunisti ili bi saznali za otsutnost četnika. Sva moja nastojanja kod VI (Dubrovnik) i XVIII (Split) armiskog korpusa italijanske vojske da se dozvoli nameravani pokret četnika, ostala su bez uspeha.

Primivši, međutim, sa više strana autentične vesti da su komunisti grupisali oko 14.000 partizana na prostoriji: Jajce — Glamoč — Livno — D. Vakuf i da se u Livnu nalazi vođstvo komunističke partije Jugoslavije na čelu sa Titom, a uviđajući neposrednu opasnost za četničke jedinice dosadanje Dinarske divizije, preduzeo sam put na Sušak sa namerom da u štabu II italijanske armije izdejstvujem odobrenje za jednu operaciju najširih razmera u kojoj bi uzele učešće ne samo naše jedinice, već i jedinice italijanske vojske, naročito artiljerija, bacači i avijacija.

U toku 10, 11. i 12. septembra t. g. izložio sam lično i u detalju svoj plan za ovu akciju komandantu II italijanske armije đeneralu Roati, koji je, očigledno zagrejan mojom idejom, otputovao avionom u Rim, da u glavnom štabu izdejstvuje odobrenje za rad.7

Osnovna ideja plana sastojala se u sledećem: koristeći povoljnu okolnost da su komunističke glavne snage grupisane na jednoj relativno suženoj prostoriji, treba ih napasti nadmoćnijim snagama, koncentričnom akcijom po svima raspoloživim pravcima, angažujući gro četničkih snaga i 2 — 3 italijanske divizije sa ciljem da se komunisti primoraju na odsudnu bitku i da im se po svaku cenu spreči eventualno izvlačenje. General Roata je insistirao da dopustim učešće i hrvatske vojske na izvesnim pravcima, kako bi pobeda bila bolje obezbeđena iznoseći kao glavni razlog da te pravce nisu u stanju da pokriju ni italijanske ni četničke jedinice iz prostog razloga što se nalaze duboko u teritoriji Hrvatske države. Posle kraćih pregovora pristao sam na učešće domobranskih jedinica, ali ustaša ne, ni po koju cenu. Šta više zahtevao sam da se domobranske jedinice drže defanzive na fiksiranim položajima, a izjavivši da ako u toku operacija dođe do sukoba Hrvata i četnika, ja neću moći to da sprečim niti ću nositi za to odgovornost...

General Roata, po povratku iz Rima, gde je po svemu sudeći dobio potrebno ovlašćenje za rad, otputovao je za Zagreb da bi i tamo postigao potreban sporazum za nameravanu operaciju.

Vrativši se iz Zagreba general Roata je odjednom promenio svoje dotadašnje raspoloženje i izneo je neke razloge koji ga primoravaju da plan akcije izmeni u toliko što bi se operacija podelila vremenski i terenski na dve akcije: jednu manju, koja bi otpočela 1. oktobra, i drugu veću, koja bi se preduzela tek onda kad Hrvati budu bili u mogućnosti da koncentrišu potrebne snage za odbranu na dodeljenom sektoru.

Pored ovoga general Roata, umesto da sa mnom raspravi aktuelna pitanja oko naoružanja i opreme četnika, radi čega sam i došao u Fijumu, uzeo je da na dugo i široko tretira niz sasvim novih pitanja kao: moj stav prema Vama i italijanskoj vojsci (iako je to pitanje ranije bilo prečišćeno); odnos Italije prema Hrvatskoj i obaveze koje su italijani primili u odnosu na Hrvate; zabrana antihitlerovskih manifestacija kao i naše javne propagande za stvaranjem slobodne nacionalne države, mešanje italijanske vojske u unutrašnju četničku organizaciju itd. Pošto sam video da se ubuduće ima da radi pod veoma teškim uslovima i pošto sam stekao utisak kao da od velike operacije neće ništa biti, ja sam se bio rešio da prekinem, ukoliko se mene lično tiče, sa daljom kolaboracijom sa italijanskom vojskom i to putem pisma koje sam spremio za generala Roatu, a čiju Vam kopiju dostavljam u prilogu. Ali na molbu mojih saradnika i prijatelja Jevđevića, Grđića i Ivaniševića odustao sam da prekid izvršim definitivno pre nego o toj nameri Vas obavestim. Ipak sam im usmeno stavio do znanja da mi možemo produžiti dalju kolaboraciju samo ako se od strane italijanske vojske budu ispunila i respektovala sledeća tri uslova: slobodna propaganda u nacionalnom smislu, u četničkim redovima, vizavi komunističkoj ideji, potpuna autonomija unutrašnje organizacije naših jedinica i pokreta uopšte; apsolutno poverenje od strane italijanske vojske, a naročito njenih oficira kako viših tako i nižih.

Ukoliko napred označeni uslovi ne bi bili respektovani, ja nisam u mogućnosti da i dalje budem na čelu poverene mi teritorije i biću primoran da prekinem energično i za svagda sa Italijanima, zbog čega Vas, Gospodine Ministre i dragi brate, molim da shvatite moj težak položaj i da odobrite takav moj korak, koji ima za cilj po svaku cenu da sačuva našu nacionalnu čast i dostojanstvo.

Možda bi ipak, po planu za operaciju, koju sam napred dodirnuo, na nekakav način otpočeo rad da se nije desio jedan krupniji incident. Odmah po povratku iz Rima pozvao me je general Roata sebi i umesto da me izvesti o rezultatu svog puta po pitanju operacije, kako sam to očekivao, on mi je na moje veliko iznenađcnje saopštio sledeće: 'Imam izveštej da je ovih dana održat nov sastanak sa generalom Mihailovićem blizu Gacka8, na kome su pored ostalih četničkih prvaka prisustvovali Jevđević i Bajo Stanišić. Na sastanku je odlučeno da se napadnu muslimanska naselja Gračanica i Fazlagića Kula i da se, ako bi se italijanske trupe tome usprotivile, otvoro i prema njima neprijateljstva. Ovoj odluci usprotivio se samo jedan od prisutnih, i to Marko Popović. Da li Vam je što od ovoga poznato i šta nameravate da preduzmete da do ovoga ne dode, pošto bi takav akt značio prekid odnosa između italijanske vojske i četnika?'

Tim povodom odgovorio sam generalu da sumnjam u verodostojnost izveštaja naročito zbog toga, što se tu pojavljuje ime Marka Popovića, koji je po mom dubokom uverenju jedan nepouzdan čovek čije bi vesti Italijani trebali dobro da proveravaju. Naročito sam izrazio sumnju da ste Vi uopšte prisustvovali tom sastanku, želeći da Italijanima prikažem da Vi radite samo ono što narod hoće, a da je opšte poznata stvar da Srbi ovih krajeva nisu u ovim trenutcima uopšte ni za kakav sukob sa Italijanima. Da bi im dao dokaze da zaista tako i mislim, ja sam odmah poslao telegram Jevđeviću i tražio da se, ako zaista takva operacija pretstoji, odustane od njenog izvršenja. General je sve ovo primio sa zadovoljstvom, rekavši mi da je on već pozvao Jevđevića na Sušak da ga lično ispita po ovoj stvari, zbog čega je Jevđević i došao ovamo. Posle toga smo prešli na razgovor o pretstojećoj operaciji protiv glavnih komunističkih snaga.

Svoje bavljenje na Sušaku i u Fijumi iskoristio sam da dođem u lični dodir sa komandantom ličkih četničkih odreda potpukovnikom Ilijom Mihićem i njegovim oficirima, koji su došli sa terena. Tom prilikom konstatovao sam da ova naša četnička grupa radi pod dosta teškim uslovima. Svi pokreti oficira i njihova akcija na terenu pažljivo se kontrolišu ne samo od strane Italijana, već i od Hrvata, koji koriste svaku priliku da denunciraju četnike i otežaju im rad na organizaciji. Pored toga u Lici, koja je poznata kao pasivan kraj, veliki broj izbeglica iz raznih krajeva otežao je ishranu stanovništva i četnika do te mere, da preti glad u punom smislu te reči. Moja pak novčana sredstva su na izmaku i nisam u mogućnosti da ovo stanje popravim, zbog čega je velika potreba da nam za ovaj kraj u što kraćem roku stavite na raspoloženje jednu veću sumu novaca, kako bi se nešto, pre početka zime, učinilo.

Stekavši utisak da potpukovnik Mihić nije u svemu na visini poverenog mu zadatka ja sam naimenovao za naaionalno-političkog poverenika na teritoriji koja je u vojničkom pogledu poverena ppuk. Mihiću brata Radmila Grđića sa namerom, da mu s jedne strane pomogne u akciji i olakša mu rad, a s druge strane da Grđić kao iskusan i vešt čovek, budno prati njegov odnos prema Italijanima, pošto mi izgleda da je Mihić u odnosu na njih, pa čak i na Hrvate, prilično labav. Kad sam upitao ppukovnika Mihića, da li je i u kakvoj nameri preko pukovnika Kukića (Ilije) uhvatio kontakt sa Nedićem odlučno je izjavio da u tom pravcu nije prcduzimao nikakve korake i da uopšte niti ima, niti želi sa Nedićem da ima ma kakvu vezu...

Potpukovnik Mihić izvestio me je, međutim, da je preduzeo korake za ostvarenje veze sa našom vladom u Londonu sa namerom da od nje dobije 10 miliona lira za finansiranje pokreta. Ova veza ide preko izvesnih ljudi u Švajcarskoj, a konkretno se uspostavlja preko ministra Dvora g. Kneževića (Radoje) koji je kum đeneralštabnog majora Bjelajca (Slavko), a kome je Bjelajac i pisao, po želji Mihićevoj.

Stavši na gledište da sa našom vladom u Londonu ne može i ne sme neposredno da opšti niko drugi iz zemlje, sem Vas, naredio sam potpukovniku g. Mihiću da odmah obustavi tu akciju i prekine sve veze u tom pravcu, što će biti izvršeno...

Primoran sam, Gospodine Ministre i dragi brate, da Vam i ovog puta ukažem na izvesne štetne pojave, koje u velikoj meri hude našoj organizaciji, te bi ih kao takve trebalo energično suzbiti. Tako na pr. Londonska radiostanica objavila je dva saopštenja koja se izgleda odnose na četničke jedinice i teritoriju koju ste meni poverili. U prvom saopštenju se kaže, da ima izvesnih grupacija koje sarađuju sa okupatorom i zovu se četnici, ma da to u stvari nisu, već sluge okupatora i izdajnici. U drugom pak saopštenju skreće se pažnja četnicima Like, severne Dalmacije i Bosne da ne sarađuju sa ustašama, već da rade pod Vašom komandom. Ne znam sa kakvim ciljem i po čijem naređenju se daju ovakva saopštenja preko Londonske radiostanice, ali nalazim da hude ugledu četničke organizacije i ubijaju ugled njenih vođa u narodu pa čak i među samim borcima, zbog čega je neophodno da se izvrši potrebna korekcija. Meni lično potrebno je da znam da li se oba ta saopštenja odnose na mene i jedinice kojima komandujem, ili na koga drugog pošto sam ubeđen da to nije učinjeno sa Vašim dopuštenjem.

Tu skoro je bivši Ministar Grga Anđelinović napao preko Londonske radio-stanice poznatog nacionalnog borca i primernog pravoslavnog sveštenika, mog bliskog saradnika protu Sergija Urukala, označujući ga kao italijanskog plaćenika. Zbog svoga nacionalnog rada, međutim, prota Urukalo osuđen je od strane komunista na smrt još pre godinu dana, a ustaše ga love na sve strane da bi ga ubili, pa i pored svega toga Andelinović ga markira kao špijuna i plaćenika okupatorskog, dok prećutkuje činjenicu da katolički Splitski biskup uzima učešća u svima javnim manifestacijama, koje Italijani u Splitu priređuju.

Onako drzak napad na protu Urukala očigledno koristi samo komunistima i nikom više, zbog čega bi, baš povodom ovog slučaja trebalo sprečiti ovakvu destruktivnu akciju (koja se vodi ne bez izvesnih skrivenih podnih namera) jednom za uvek. Gospodinu Anđelinoviću, koji je, mada nije imao nikakvu zvaničnu funkciju pred našu katastrofu, ipak pobegao u Englesku, treba otvoreno reći, da je on najmanje pozvat da daje nacionalnu legitimaciju jednom proti Urukalu."

A evo i dva italijanska dokumenta o toku razgovora između generala Roate, s jedne; i Birčanina i Jevđevlća, s druge st'rane.

U rezimeu razgovora između komandanta italijanske 2. armije i Ilije Trifunovića Birčanina i Dobrosava Jevđevića od 21. septembra 1942. o daljoj saradnji u borbi protiv partizana, piše:

"1. — POLITIČKO PITANJE ČETNIČKOG POKRETA

Ekselencija Roata precizira:

— četničke formacije će sarađivati sa italijanskim oružanim snagama jedino sa ciljem da se suzbije komunizam i stanovništvu vrati mir i spokojstvo. Međutim, italijanske oružane snage ne mogu pomagati četnike za druge ciljeve; četničkim manifestacijama treba oduzeti svaki politički karakter i moraju se ukloniti sva obeležja koja imaju protivhrvatski karakter.

Četnički rukovodioci uveravaju da oni iskreno sarađuju isključivo zbog antikomunističke borbe u cilju spasavanja srpskog naroda od sigurne propasti.

2. — SADAŠNJA JAČINA KATOLIČKO-PRAVOSLAVNIH FORMACIJA I PITANJE KOMANDOVANJA

Ekseleneija Roata traži tačne podatke o organizovanim i neorganizovanim četničkim snagama koje se nalaze pod neposrednom komandom Trifunovića i Jevđevića, kao i o snagama koje sa njima mogu sarađivati a ne nalaze se pod njihovom neposrednom komandom (aluzija na formacije Baćovića).

Pošto je utvrđeno da će se u toku dana sastaviti tabelarni pregled svih snaga, precizira se da moralnu komandu nad svim četničkim formacijama na teritoriji VI i XVIII armijskog korpusa ima vojvoda Trifunović. Pod neposrednom komandom imenovanog nalaze se formacije dislocirane na teritoriji XVIII armijskog korpusa, dok se pod komandoin Jevđevića nalaze jedinice dislocirane na teritoriji VI armijskog korpusa, kao i neke u Sandžaku, istočnoj Bosni, itd. (teritorije u nadležnosti Guvernatorata Crne Gore).

3. — VEĆE ILI MANJE NADLEŽNOSTI GENERALA DRAŽE MIHAILOVIĆA NAD KATOLIČKO-PRAVOSLAVNIM FORMACIJAMA U BOSNI

Na precizno pitanje: 'da li se četničke formacije dislocirane na teritorijama VI i XVIII armijskog korpusa, tj. formacije pod komandom Trifunovića i Jevđevića, nalaze takođe i pod nadležnošću Draže Mihailovića' — pomenute dve ličnosti su odgovorile:

'Draža Mihailović je efektivni vođa samo stare Srbije i Makedonije i tamo deluje u sporazumu sa generalom Nedićem, predsednikom srpske Vlade. Za ostale oblasti, on je samo moralni vođa sa kojim komandanti sarađuju ukoliko njegova naređenja vode računa o stvarnim interesima Srba.

Sada, u Bosni i Hercegovini srpski narod prema Italiji gaji takve osećaje priznanja da protiv njs nikad ne bi mogao ništa preduzeti, čak ako bi to naredio Mihailović ili neko drugi.

Cilj četničkih snaga je, načelno, da se spase srpski narod i da stvori izvesno sredstvo koje će kad završi rat moći da materijalizuje granice srpske države.'

4. — UPOTREBA ČETNIČKIH FORMACIJA IZ REJONA NJIHOVOG POSTANKA U DRUGIM REJONIMA

Na pitanje Ekselencije Roate da li je ovakva upotreba prihvatljiva, s obzirom da u Hercegovini postoji veliki broj jedinica koje prevazilaze potrebe, rukovodioci su odgovorili potvrdno i izjavili da jedino žele:

— da ova upotreba usledi u rejonima nastanjenim pretežno srpsko-pravoslavnim stanovništvom;

— da o upotrebi budu pravovremeno obavešteni kako bi psihološki pripremili mase s obzirom da njih, organizovane za odbranu svojih sela, prethodno treba ubediti u celishodnost odbrane od komunističke opasnosti drugih naseljenih mesta nastanjenih pretežno Srbima.

5. — PITANJE KOMANDOVANJA ČETNIČKIM FORMACIJAMA

Rukovodioci zahtevaju da formacije, naročito ako se upotrebe van njihovih rejona, ostanu pod komandom svojih oficira. Ostaje utvrđeno da će se naređenja opšteg karaktera izdavati Trifunoviću. Naređenja za lokalnu upotrebu komandantima formacija izdavaće odgovarajuće komande armijskih korpusa.

6. — OPERACIJA 'DINARA'

Ekselencija Roata objašnjava razloge zbog kojih planirana operacija još ne može da bude preduzeta i, stoga nije mogućno odrediti kakvu pomoć treba da pruže četničke formacije. Međutim, postlgnut je sporazum da će se antikomunističke jedinice iz Hercegovine, gde ih ima previše, ili iz drugih rejona prebaciti na područje XVIII armijskog korpusa, kako radi učešća u samoj operaciji ako bude preduzeta, tako i radi potpomaganja odbrane na području između Imotskog i Gračaca, ako bi operacija 'Dinara' morala biti odložena.

Način i pojedinosti prebacivanja katoličko-pravoslavnih jedinica sa jednog mesta u drugo konkretizovaće se u momentu potrebe."10A u zabelešci od 22. septembra 1942. se kaže:

"Beleške o sednici održanoj danas u Opatiji kojoj su prisustvovali:

— Vojvoda Trifunović, pošt. Jevđević i novinar Grđić, s jedne strane i

— puk. Karla (Karla) s druge strane.

Trifunović:

Dok je na osnovu uveravanja na prvim dvema konferencijama u Štabu Armije stekao utisak da će se blagovremeno predodrediti sve što je potrebno za poznatu akciju u predviđenom roku, na jučerašnjoj sednici sa eksel. komandantom stvari su se tako okrenule da je on ostao pod mučnim utiskom zbog namera Štaba u pogledu gore navedene akcije i — što je važnije — zbog raspoloženja samog komandanta prema njemu lično i prema četmčkom pokretu.

U stvari, pitanja koja su mu upućena, posle tolikih ranijih objašnjenja, o Draži Mihailoviću i o sastanku na Pustom Polju, zatim o stvarnim ciljevima četničkog pokreta, nisu mogla a da u njemu ne izazovu podozrenje da se posumnjalo u njegovu i opšte četničku lojalnost prema Italijanima.

Iako je ovde već dve sedmice, on ne bi mogao da ode odavde pre no što raščisti još jedanput, i to definitivno, osnovne linije saradnje između Italijana i Srba u zajedničkoj borbi protiv komunizma, s obzirom na Hrvatsku državu.

Puk. Karla objašnjava da:

— što se tiče ugovorene akcije velikih razmera,11 zahtevi operativne prirode ne utiču za sada na njeno ostvarenje;

— što se tiče poverenja u četnike, stav Ekselencije pokazuje da je ono potpuno i apsolutno, jer ne samo da je do sada data stvarna podrška pokretu, već su razbijeni svi hrvatski pokušaji da se minira egzistencija četničkih antikomunističkih formacija i da se sa komandnih položaja udalje najeminentnije starešine, među kojima i sam Trifunović i najbolji oficiri;

— Ekselencija se nalazi u situaciiji da da izjašnjenje u Rimu, da su još uvek pod neprijatnim utiskom koji je izazvao poznati sastanak na Pustom Polju između Trifunovića i Mihailovića, koji je bio održan bez znanja italijanskih vlasti;

— iako dopuštamo da u četničkim redovima treba da vlada srpski nacionalistički, antikomunistički duh, treba izbegavati svaku vidnu političku manifestaciju, da se Hrvatima ne bi dalo oružje u ruke protiv četnika i, indirektno, da se ne bi poremetili naši odnosi sa hrvatskom državom, koju smo, prema savezničkom ugovoru, dužni da poštujemo.

Trifunović:

U zaključku precizira da će saradnja biti potpuna, apsolutna i efikasna, ukoliko italijanske komande — od armije pa do divizije i puka — budu prihvatile sledeće postavke:

a) dopustiti da se podesnom propagandom održava srpski nacionalistički duh, kojim su četnici nadahnuti, bez ubadanja Hrvata, sa ciljem da se vežu mase, kako ne bi pale u klopku vrlo aktivne partizanske propagande.

b) drugarsko poverenje u potpunu lojalnost četnika, starešina i boraca, a naročito u onoga ko upravlja pokretom.

c) na čelo svih formacija postaviti bivše jugoslovenske oficire, odabrane među njima koje komandanti budu predložili kao najpodesnije i dopustili četničkim komandama najveću moguću samostalnost što se tiče njihovih unutrašnjih odnosa između starešina i boraca, pa i između viših i nizih starešina, uvek u okviru direktiva i borbenih zapovesti, dobijenih od italijanske više komande.

Puk. Karla:

Obavezuje se da gornje izloži Ekselenciji komandantu armije i da mu zahteve vojvode Trifunovića podnese na odobrenje."2

Na kraju, ipak je postignut sporazum, o kome kapetan Radovan Ivanišević 29. septembra 1942. godine obaveštava majora Zaharija Ostojića:

"Rezultati vojvodinog puta u Sušak su ogronmi:

1) Dato je 2.000 pušaka za Dinaru i 1.100 pušaka za Liku (400 za južnu zonu — Medak, a 600 za severnu zonu — Otočac. Kdt. južne zone je đšt. major Radojlović (Miloš) a severne đšt. major Bjelajac).

2) Naturen im je plan za odlučnu bitku protiv komunista u Bosni i njegovo ostvarenje počeće 1. oktobra sa tzv. 'malom operacijom' (odnosi se na operaciju "Alfa" — nap. autora), o čemu ste već izvešteni sa naše strane.

3) Mihić je zvanično i od strane samih Italijana (arm. đeneral Roata) potčinjen vojvodi, kome su izdati uredni dokumenti da može slobodno da se kreće po teritoriji V, VII, i XVIII ital. arm. korpusa tj. po celokupnoj teritoriji koja je od strane Italijana okupirana (Hercegovina, Dalmacija, Lika, deo Hrvatske i Slovenačka).

4) Iz Rima je odobreno 5.000 pušaka za Ljubljanu, za naše ljude i ovih dana je počela isporuka oružja. Ovaj posao po naređenju g. vojvode svršio je kapetan Kostić, na opšte zadovoljstvo.

5) U toku oktobra izliferovaće nam — po partijama — 6.000 pušaka za Dinaru i još 3.000 za Liku.

Uslov da sve ovo realizujemo je, da se obustavi akcija protiv Hrvata i Muslimana, jer oni protestvuju preko Nemačke, koja opet vrši presiju na Rim. Visoki interesi opšte stvari nalažu da ne kidamo sada, kad toliko očekujemo od njih. Muslimani i ustaše odn. Hrvati platiće ceh pre ili posle, za njiih ima vremena, jer nemaju gde, ostaju nam jednako pod ruku. Smatram da Ti gledaš na stvari ovako kao i ja."13

Posle primljenih obaveštenja, Mihailović je Jevđeviću 8. oktobra 1942. godine uputio uputstvo, u kome, pored ostalog, piše:

"Radi Vaše orijentacije, a u vezi Vaših pisama, primite na znanje sledeće:

1) Odlično ste postupili u vezi smene Luzane.

2) Sada je najvažniji zadatak, da se definitivno prečisti sa komunistima, i to kako na vašoj zoni, tako i sa onima van Vaše zone. (Odnosi se na teritoriju Hercegovine, Dalmacije, Like i zapadne Bosne — nap. autora.) Ovo drugo treba raditi dogovorno sa vojvodom Birčaninom, koga što bolje podržavata u radu.

3) Za vreme dok se izvode operacije prema komunistima, što više taktizirati sa Muslimanima i Hrvatima.

4) Preko muslimanskih prvaka jugoslovenski orijentisanih, predočiti i Muslimanima da jedino organizovani pod komandom naših starešina i borbom protiv ustaša i komunista, a potpuno lojalni držanjem prema srpskom življu, mogu da poprave onu sramnu ulogu koju su odigrali od kapitulacije Jugoslavije do danas. No s tim, da su dužni da i sami učestvuju u likvidiranju onih Muslimana, koji i danas rade protiv srpskog naroda.

5) Preko pukovnika Bosnića i majora Srnetića, treba preduzeti što jače bušenje hrvatske vojske, sa ciljem da se čitave jedinice stavljaju nama na raspoloženje, da nas pomažu u davanju oružja i spreme i da se upotrebe u borbi protivu komunista i ustaša.

6) Okupatora iskoristiti do maksimuma, i izvlačiti od njega što više. Postarati se da se kupe starešine sa većim uticajem i na važnim položajima, pa ovo vešto preduzeti. Kredit za ove svrhe predvideću specijalno i staviti Vam ga na raspoloženje. Potrebno mi je da znam kakva bi se korist od ovoga mogla imati te me po tome što pre izvestiti..."u

U odgovoru na Birčaninov izveštaj, Draža Mihailović je pismom iz prve polovine oktobra 1942. odobrio ove zamisli:

"U pogledu akcije protiv komunista, slažem se sa Vašim planom, u koji treba uključiti i akciju koju izvodi Baćović od Konjica u pravcu Prozora. O rezultatima molim Vas da me izveštavate što češće preko Baćovića."15

Međutim, 20. oktobra 1942. godine Birčanin je uputio Mihailoviću nov izveštaj o pregovorima sa italijanskim okupatorima, u kome mu javlja da događaji kreću smerom nepovoljnim po četničke planove:

"Ja sam Vas, Gospodine Ministre i dragi brate, u jednom od ranijih pisama obavestio o svom putu na Sušak i o poslu radi koga sam tamo išao. Iz toga pisma Vi ste mogli videti, da je bila predviđena jedna velika operacija protiv komunista na liniji: Livno — Glamoč — Jajce. Do ostvarenja te operacije nije došlo i vrlo verovatno neće ni doći, o čemu ste možda obavešteni, od Jevđevića i Baćovića.

Glavni razlog zbog čega je ta zamisao pala, leži u Italijanskom insistiranju da u toj operaciji uzmu učešća i dve ustaške kolone, tako da jedna od njih po završetku posla, posedne Livno i ugarnizonira se, mada sam ja još u Sušaku isključio svaku kombinaciju sa ustašama. Obavešten o ovoj italijanskoj nameri, ja sam, u nemogućnosti da to lično učinim (pošto sam tih dana bio teško bolestan), uputio svog načelnika štaba (kapetana Radovana Ivaniševića — nap. autora) komandantu XVIII italijanskog armijskog korpusa sa nalogom, da u moje ime saopšti tom komandantu, da ja ne dopuštam saradnju četnika sa ustašama i da nema Srbina, koji bi takvu soluciju smeo da prihvati, a najmanje bih ja smeo biti taj Srbin. Komandani. korpusa, primivši ovo saopštenje, odmah je dohvatio telefonsku slušalicu i razgovarao sa komandantom armije generalom Roatom, pa je posle završenog razgovora umolio mog načelnika štaba da me izvesti da shvataju potpuno moj stav i da će preraditi plan predviđene operacije, izbacujući obe ustaške kolone. Međutim, posle samo tri dana taj isti komandant je pozvao mog načelnika štaba i saopštio mu da se operacija uz učešće četnika uopšte neće izvoditi, pošto je to Rim izrično zabranio iz bojazni, da četnici ne izvrše pokolj Hrvata, kako se to već desilo, po njihovim obaveštenjima, u Biokovu i Omišu. Ipak, oni su i pored toga, što isključuju učešće četnika pod ovako teškom optužbom, zahtevali od Dinarske divizije da im stavi na raspoloženje 500 četnika radi osiguranja boka jedne od njihovih napadnih kolona. Taj zahtev nisam prihvatio. Verovatno uvređen zbog toga, komandant armije sa Sušaka uputio mi je preko XVIII korpusa telegram ove sadržine: 'Br. 1/1841. Molim da se dade na znanje Vojvodi Trifunoviću da ako odmah ne prestanu sa strane četnika nasilja prema hrvatskom i muslimanskom pučanstvu, biće obustavljena prehrana i plaćanje nadnica onim formacijama, kojima pripadaju krivci tih nasilja. Ako bi ta ilegalna situacija i napred trajala, preduzeće se strože mere. General Roata.' Na ovaj telegram ja sam istim putem poslao ovakav odgovor: 'Telegram NJ. E. ne sadrži konkretne optužbe protiv četnika. Za slučajeve u okolini Omiša i u Hercegovini (Dubrave) Vojvoda je skrenuo pažnju četnicima da to ne odobrava, što je XVIII korpusu poznato. Prema ovome neka se nova optužba potkrepi izvesnim faktima, pa će se preduzeti potrebne mere. Na slučaj da ovo objašnjenje ne bude dovoljno, stvar je italijanske komande kakav će stav zauzeti prema četničkoj organizaciji. Ako bi taj stav poremetio kolaboraciju, neće biti krivica Vojvodina, jer on ne može i nema prava da utiče na Ekselenciju da svoje već formulisano mišljenje o potrebi strožijih mera prema četnicima izmeni. Vojvoda u tom slučaju može samo da žali što je čitavu godinu dana radio na jednoj stvari, koja je Srbe kostala velikih žrtava bez neke osobite koristi. U ostalom Vojvoda je pogrešio što je u početku saradnje prevideo obaveze Italije prema Hrvatskoj, kao saveznici, jer je ta činjenica ustvari ometala i ometa kolaboraciju. Vojvodi će, ako ga komunisti i ustaše, koji su ga već osudili na smrt baš radi te kolaboracije, ranije ne ubiju, sigurno suditi njegovi Srbi za ovu nedovoljnu obazrivost.'"

Samo tri dana kasnije, Ivanišević obaveštava Mihailovića o Birčaninovom kolebanju u pogledu daljih odnosa sa Italijanima, koji su interesima NDH dali prioritet nad četničkim zahtevima:

"Komandant ovdašnjeg XVIII italijanskog armijskog korpusa general g. Spigo, po naređenju pretpostavljenog mu komandanta armije generala g. Roate, posle depeše koju je g. vojvoda poslao generalu g. Roati (a čiji Vam je prepis već dostavljen), zamolio je g. vojvodu da ga poseti, kako bi izgladili nastale incidente. Vojvoda, mada teško bolestan, prihvata taj poziv i odlazi na razgovor u italijansku komandu, bez znanja i odobrenja lekara, čime je naglo pogoršao stanje svog zdravlja. Komandant je bio doneo čvrstu odluku, da im otvoreno i u lice kaže sve što misli... Uzdržao se ipak da prekine dosadašnju kolaboraciju pre nego što Vi naredite, a da bi dobio u vremenu dok dobije Vaš odgovor, on je prividno i privremeno likvidirao zategnute odnose.

Protivno savetima lekara koji su naredili apsolutan mir i izolovanost, g. vojvoda je naredio da dođem, pa mi je ležeći, slabim glasom, tako da sam ga jedva razumeo, rekao: 'Obavestite Gospodina Ministra o sastanku i zamolite ga u moje ime da mi objasni, da li da prekinem ili produžim kolaboraciju.'"17

Istovremeno, u istočnoj Bosni se razvijala uspešna saradnja četnika sa nemačkim okupatorima, o čemu nam govori i sledeći Baćovićev izveštaj upućen Mihailoviću 5. decembra 1942. godine, u kome, pored ostalog, piše:

"Prema izveštaju k-nta kladanjske brigade od 26. 11. već pet dana vode se ogorčene borbe između četnika i partizana na Majevici. Četnike potpomažu Nemci, domobrani i ustaše. Jedan deo četnika priključio se partizanima. Račić napustio Majevicu i prešao u Srbiju. Brojno stanje partizana 8 — 10 hiljada. Partizani zauzeli Bijeljinu, Lopare i prodrli do G. Tuzle."18