Kada je Vrhovni štab NOV i NOP sa Prvom, Drugom, Trećom i Četvrtom brigadom 24. juna 1942. preduzeo pohod u Bosansku krajinu, ostavio je Petu proletersku Crnogorsku udamu brigadu u rejonu donjeg toka Sutjeske i na Zelengori da štiti bolnicu sa oko sto sedamdeset ranjenika i bolesnika kao i zbeg naroda, više od dve stotine lica, i da svojom aktivnošću pruži oslonac ilegalnim partizanskim radnicima — bilo ih je više od sedam stotina — upućenim u Crnu Goru. U to vreme, Petoj brigadi priključeni su Hercegovački NOPO, jačine oko tri stotine pedeset boraca i kombinovani dragačevsko-čelebićki bataljon, jačine oko 140 boraca.

Saznavši da se medu ovim partizanskim snagama u selu Ćurevu nalazi i bolnica, četnički komandanti iz Crne Gore, Heroegovine i istočne Bosne dono.se odluku da sa svojam odredima izvrše napad na Ćurevo.

U napadu koji je otpočeo 22. jula, u teškim dvodnevnim borbama na Zelengori odsečen je 3. bataljon Pete brigade. Pri pokušaju da ga na kosama Strahov i Ponor i kod sela Trebičine prihvate, 1. bataljon Pete brigade pretrpeo je osetne gubitke, dok je Kombinovani bataljon prepolovljen. Ostale jedinice, pošto su usporile četničko nadiranje, predale su na čuvanje u selu Vrbnici osamnaest teških ranjenika simpatizerima NOP, a ostali ranjenici i zbeg krenuli su u selo Miljevinu. Peta brigada je, zajedno s Hercegovačkim NOPO, prešla u nastupanje. Veoma oštre borbe vodili su 25. jula na planini Treskavici, gde je i 1. bataljon razbio četnike na prevoju Vratlo i otvorio put bolnici i zbegu, a pod samim vrhom šumovitog dela Treskavice 2. i 4. bataljon su jurišem i bombama razbili četnički obruč i rasterali četničke zasede na platou ove planine. Na planini Igman su 27. jula razbijene ustaško-domobranske snage, ali su sutradan na kosama iznad sela Zabrđa 1. i 4. bataljon morali da višečasovnom borbom prsa u prsa probijaju utvrđene nemačke položaje, a 2. bataljon da savlađuje nemački položaj na Ravnom vaganu. Poslednje borbe vođene su na planini Botovnji, gde su ustaško-nemačke snage naterane u panično bekstvo. Peta brigada je, s bolnicom i zbegom, uz ukupne gubitke od sto jednog poginulog, ranjenog i nestalog, stigla 2. avgusta u oslobođeni Prozor, u kome se, u avgustu, u njen sastav uključio i 3. bataljon, koji je uspeo da se probije za brigadom.

Evo izveštaja četničkog komandanta kapetana Vojislava Lukačevića, koji je komandovao operacijama protiv Pete brigade i partizanske bolnice, upućenog krajem jula 1942. godine majoru Zahariju Ostojiću:

"17. jula došao je kod mene gospodin Dobrosav Jevđević i saopštio mi da je zakazan napad na komuniste u okolini Ćureva, te da bi dobro bilo kad bi se prihvatio zadatka da objedinim komandu nad četničkim snagama koje bi imale operisati sa severa (Fočanski odred, Jahorinski bataljon, Obaljski bataljon i Zagorski bataljon). Ja sam se tada nalazio u Nevesinju sam, pošto je major Baćović bio otišao u Gacko sa Vojvodom Birčaninom. Shvatajući važnost ovih operacija, smesta sam krenuo za Kalinovik, gde sam u dogovoru sa Komandantom Kalinovačkog Odreda, i komandantima ostalih bataljona regulisao kretanje, podelu municije i hrane pre napada. Ovog sam se zadatka primio i radi toga, što sam bio obavešten, da ovi odredi i bataljoni kao i ceo kraj stoje još uvek pod uticajem komunističke propagande pa se moglo očekivati u odlučnom trenutku labav rad a eventualno i potpuna neaktivnost.

U Kalinovik sam stigao 19. jula i otpočeo rad u gornjem pravcu. Kalinovik sam napustio zajedno sa jedinicama i vratio se po završetku operacije 25. jula.

Tok operacija. Prema zapovesti od 18. jula i naknadnim zapovestima koje sam, usled prilika i po izvršenom izviđanju na terenu, izdao pojedinim odredima, Fočanski odred jačine 300 ljudi pod komandom Vasilija Bodiroge trebalo je da drži liniju Bojište — Kmur — Zakmur. Jahormski bataljon pod komandom Slobodana Trifkovića jačine 250 ljudi Zakmur — Ruda. Oba ova odreda trebala su da izađu na ove položaje tajnim noćnim kretanjem 21. i 22. i da na ovim položajima ostanu i sačekaju partizanske odrede koji bi bili potisnuti sa juga i zapada. Njihov je zadatak bio isključivo defanzivan.

Kolona kapetana Slobodana Nešića (Zagorski bataljon 250, Obaljski bataljon 150) imao je zadatak da še prikupi kod Jelašca, brzim kretanjem da izbije na Konjske Vode u toku 21, a 22. da krene u energično nastupanje preko Mrčine planine na Mrčinske kolibe i izbije kod sela Ljubina.

Gatački odred pod komandom poručnika Popovića (Milorad), jačine 400 ljudi trebao je krenuti sa polaznog položaja Ulješina — Gornje Bare — pravac preko Trebove planine i da izbije severozapadno od Vrbnice.

Ostali odredi (kapetan Momčilović 600, kapetan Bojović 300, kapetan Ružić 300), trebali su svaki u svom pravcu prema zapovesti da napadnu neprijateljske snage frontalno.

Očekujući. da će glavne neprijateljske snage potisnute od Vrbnice krenuti preko Mrčin-planine za Konjske Vode u Jelašca, jer se na tom pravcu poslednjih nekoliko dana zapaža jača izviđačka delatnost partizanskih odreda, a i radi toga što su ovim pravcem prošle i glavne partizanske snage na čelu sa Titom i Mošom, ja sam pošao sa ovom kolonom očekujući glavnu susretnu borbu u ovom pravcu.

22 (jula — prim. autora), kolona kapetana Nešića krenula je sa Konjskih Voda na Mrčin Planinu, pošto je 21. potisla slabe izviđačke partizanske delove, prvi jači sukob bio je na Mrčini planini gde je ova kolona posle nekoliko časova borbe odbacila partizanske delove i preko Mrčinskih koliba zauzela selo Ljubinu. Pojavom ove kolone više sela Ljubine prestao je svaki otpor partizana na linije Oštra Glava — Slog kuda je nastupala kolona kapetana Momčilovića. Zahvaljujući samo jakoj magli i sumraku glavne partizanske snage koje su branile Vrbnicu uspele su da se izvuku i da u toku noći odstupe na Zakmur.

23. u jutru potražio sam majora Baćovića računajući da se on nalazi kod kapetana Momčilovića ili da ide sa Gatačkom kolonom, koja je takođe, tek 23, izbila na Stružinsko Brdo. Pošto majora Baćovića nije bilo ni sa jednom od ovih kolona, a komandanti su bili postigli zadatke određene im zapovešću od 18. jula, to sam u svojstvu delegata Vrhovne Komande preuzeo komandu nad svim kolonama i naredio energično gonjenje partizana.

Oko 10 sati 23. naredio sam pokret ovim rasporedom:

1) Gatačka kolona pravcem Vrbnica — Luče — Govza — Jeleč — Poljice sa zadatkom da što pre i najhitnije izbije kod Govze i Jeleča i spreči odstupanje partizanskih snaga prema Kalinoviku. Ja i kapetan Nešić sa glavnim snagama (Zagorski bataljon, Obalski bataljon, Momčilovića odred) krenuli smo preko Zakmura pravcem otstupanja glavnih partizanskih snaga.

2) Odredima Bojović — Ružić naredio sam da, sa Tisovca dokle su bili doprli 22, krenu preko Trbušča za Đeđevo gde da se zadrže i čekaju daljna naređenja.

Pošto Vasilije Bodiroga nije mogao da prebaci sve svoje snage preko Drine to određeni mu zadatak nije izvršio i partizanske glavne snage prošle su preko Zakmura i uspele da se iz obruča izvuku. Jedino je Jahorinski bataljon imao sukob sa njihovom levom podbočnicom.

Nastupajući za partizanima kod Kmurice i Trebične stigli smo partizansku zaštitnicu jačine 2 bataljona1 koja se upustila sa nama u otsudnu borbu, kako bi dala vremena svojim i glavnim snagama da blagovremeno odstupe. Borba na Trebičini bila je vrlo žestoka i može se smatrati da su ova dva bataljona potpuno uništena.

U ovoj borbi zarobljeno je 7 partizana a ubijeno preko 20 (tačan broj nije mogao biti utvrđen jer je izvestan broj nateran da skače sa stena visokih preko100 metara te su mnogi ostali viseći po stenju i potocima). Zarobljena su tri teška mitraljeza, dva puškomitraljeza, sedam konja i mnogo druge spreme. Ostatci ovih bataljona razbegli su se u manjim grupama na sve strane i nisu uspeli da se priključe svojim glavnim snagama.

Dok se vodila borba na Trebičini glavne partizanske snage pokušale su da preko Poljica krenu za Borija ali osetivši Gatački odred skrenuli su na Izbično i krenuli pravcem selo Osija — Varoš.

24-og produžio sam gonjenje ovim pravcima: sa glavnom kolonom krenuo sam preko Poljica pored Sivolje — Siljevica na Krbljine i Vratlo. Ovu kolonu sačinjavali su Zagorski i Obaljski bataljon. Zadatak ove kolone bio je, da Što pre izbije na Vratlo i Veliki Lopoi i odbaci partizane na Trnovo.

Druga kolona pod komandom kapetana Momčilovića (Gatački odred i Momčilovića odred) jačine 1.000 ljudi krenula je preko Miljevine, Selista, Mrežice da izbije na liniju Vučija Glava — Rudnik.

Noćno kretanje od Krbljina za Vratlo, usiljeni marš kojim se ova kolona kretala u toku 24-og, kao i usled slabe i neredovne ishrane, potpuno je iscrpeo ljude, pa pošto smo zaposeli Vratlo i odbacili neprijateljsku pobočnicu, vojnici ove kolone bili su potpuno iscrpljeni i samo se moglo krenuti desetak ljudi radi posedanja Velikog Lopoča, međutim partizani su već poseli Lopoč i uspeli da ga održe.

Kolona kapetana Momčilovića preko Varoši — Dobrog Polja — Boljanovića i Turova imala je zadatak da spreči kretanje paratizanskih snaga prema Bosni i da ih nabaci na Treskavicu gde ih je očekivala kolona sa kojom smo se nalazili ja i kapetan Nešić. Posle borbe koja je trajala sve do 15 časova ovaj zadatak je u potpunosti izvršen i partizani su posle velikih gubitaka u neredu pobegli ka planini Bjelašnici.

Zaplenjeno oružje i sprema: Po dosad prispelim izveštajima komandanata bataljona i odreda zaplenjeno je 6 teških mitraljeza (Breda i Švarcloze), 4 puškomitraljeza, 2 laka bacača mina, u svemu oko 5 do 6.000 municije, oko 100 pušaka, 30 konja, 10 goveda kao i razne spreme i materijala (brdskih kujni, radio aparata, zavojnog materijala, kože, brašna itd.).

Gubici partizana: Njihovi se gubici ne mogu tačno utvrditi jer je veliki broj poginulih i ranjenih partizana ostao po šumama, potocima i jarugama, a mi nismo imali vremena da ih prikupljamo već smo u stopu gonili njihove preostale jedinice. Do sada je nađeno 54 leša a zarobljeno 17 partizana.8 Od njihovih starešina uhvaćen je jedan politički komesar bataljona — Vuković, a politički komesar bataljona Bogavac3 iz Kraljeva poginuo je.

Jedan deo bolnice, 22 ranjena zarobljena u Vrbnici...

Predaju partizana ometa mnogo činjenica da su ovdašnje četničke vlasti sve partizane predavali Italijanskim vlastima."4

Ofanzivnim operacijama protiv oružanih formacija NOP, koje su tokom aprila, maja i juna 1942. vodile okupatorske trupe u istočnoj Bosni, Crnoj Gori i Hercegovini, u saradnji sa kvislinškim jedinicama i legalizovanim odredima Draže Mihailovića, nisu postignuti željeni rezultati, uništenje Vrhovnog štaba NOV i POJ i glavnine partizanskih snaga. Naprotiv, narodni ustanak, koji je dobijao sve novije forme, i dalje se širio, a NOP i njegove oružane formacije svakim danom postajali su sve masovniji i snažniji.

S obzirom na situaciju na Istočnom frontu i u Africi, koja je, u drugoj polovini 1942. godine, počela već znatno da se menja u korist saveznika, nacističko-fašistički okupatori su bili prinuđeni da na ove frontove transportuju što je moguće više divizija sa okupiranih područja, a da umesto njih, za borbu protiv NOP i održavanje "reda i mira", maksimalno angažuju domaće snage, među koje su, bez sumnje, spadali i odredi Draže Mihailovića, prvenstveno oni koji su bili locirani na prostoru na kome su se kretale glavne partizanske snage. Zbog toga su komandanti nemačkih okupatorskih trupa u istočnoj Bosni pozvali na pregovore predstavnlke Mihailovićevih odreda i sa njima se dogovarali o zajedničkoj borbi protiv partizanskih snaga i o održavanju "reda i mira" u Bosni.

U obaveštenju štaba Majevačke četničke grupe upućenom 18. jula 1942. godine potčinjenim jedinicama o pregovorima predstavnika štaba Majevičke četničke grupe pod komandom vojvode Radivoja Kerovića sa nemačkom komandom u Tuzli, pored ostalog, piše:

"Na dan 18. o. m. od strane ove grupe određeni delegati6 odazvali su se pozivu predstavnika njemačke vojske u Tuzli i posetili ga, a on im je tom prilikom pored ostalog izjavio:

Da Njemačka Vojska ima od svojih pretpostavljenih starešina naređenje da u svakom slučaju pomogne hrvatsku državu i da je po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima održi, takođe ima naređenje da u hrvatskoj državi po svaku cenu održi red i mir, što će njemačka vojska da ga sprovede sa Hrvatskim Domobranstvom.

Njemaćka Vojska da će svakog onog uništiti, koji misli i želi da razbije Hrvatsku Državu (NDH — nap. autora). Do sada se imalo dosta razumevanja i strpljenja prema svima takovim, ali će se u slučaju ne pokoravanja preduzeti najstrožije mere i da će se svaki onaj uništiti koji želi nered u Hrvatskoj Državi. Dalje je izjavio da Hrvati stoje u najtešnjim odnosima sa Njemačkom Vladom i Njemačkom Vojskom i da je od Vlade dobio naređenje, da Hrvatsku Državu u svakom slučaju brani. Prema tome da svakome mora biti jasno, da Njemci neće trpiti nikoga ko radi protiv Hrvatske Države, da više neće trpiti ni najmanji nered; prošle godine da se trpilo, ali da se to više nikako neće trpiti.

Posle toga pitao je predstavnik Njemačke Vojske Izaslanika Četnika, da li su Četnici voljni, i pod kojim uslovima da sarađuju sa Njemačkom Vojskom i Hrvatskim Domobranstvom, na što su predstavnici Četnika posle dužeg većanja nasamo podneli svoje uslove:

1. Da četnici ostaju kod onih uslova koji su podnešeni predstavnicima Hrvatske Vlade u pregovorima u Loparama dana 15. juna o. g. dajući još i slijedeću rezoluciju koja doslovce glasi:

2. Priznajemo Njemačku okupaciju Jugoslavije. Izjavljujemo da smo spremni lojalno sarađivati sa Njemačkim Vlastima pod sledećim uslovima:

a) Da se na teritoriji Bosne i Hercegovine potpuno ukinu sve ustaške postrojbe i svi razni dobrovoljački zdrugovi te da Hrvatsko Domobranstvo bude direktno podvrgnuto Njemačkoj Komandi.

b) Da se puste na slobodu svi politički zatočenici Srbi koji su pod bilo kakvom političkom formom lišeni slobode. Konstatujemo da je većina Srba samo radi svoje Srpske nacionalnosti proganjana, iako je to sasvim drukčije predstavljeno. Dopušteno ispitivanje izvesnih sumnjivih slučajeva, ali to ispitivanje imaju da vrše Njemačke Vlasti.

c) Tražimo, da se u svoj unutrašnjoj upravi kao i svim državnim i samoupravnim preduzećima uposle Srbi, ne prema svojoj brojčanoj zastupljenosti, jer ta je u poslednje vreme silom poremećena, nego prema kulturnom i ekonomskom položaju koji su Srbi zauzimali u momentu kapitulacije Jugoslavije. Da se Srbima koji su raznim Hrvatskim (ustaškim — nap. autora) mahinacijama ekonomski oštećeni ili koji su morali da napuste teritoriju današnje NDH omogući obeštećenje, odnosno povratak na svoja imanja. Da im se zagarantuju lična i imovinska bezbednost i omogući nesnietan sav kulturni, verski i ekonomski rad u našoj sredini. Tražimo da se ispita poreklo kapitala onih koji su se koristili ratnom konjunkturom i političkom potlačenošću Srba i da im se imetak oduzme u korist države. Da se svima Srbima kojima su razne ustaške, dobrovoljačke pa i vojničke formacije opljačkale, uništile ili popalile njihova dobra, ista iz sredstava države odmah nadoknade. Konstatujemo, da su mnoga Srpska preduzeća morala likvidirati, ili su na putu da likvidiraju, samo zahvaljujući raznim hrvatskim mahinacijama. Tražimo da se takvom stanju jednom za uvek učini kraj, i da se oštećenim Srbima iz sredstava države nadoknadi šteta. Da se onemogući moralno i duhovno mrcvarenje Srba, i da se Srbi prestanu smatrati nekim nižim podređenim bićima te da im se zagarantuje ono mesto koje po njihovim prirodnim intelektualnim i ekonomskim sposobnostima pripada.

Pod takvim uslovima pristajemo na lojalnu i korektnu saradnju sa Njemačkim Vlastima i Hrvatskim Domobranstvom i garantujemo, da ćemo na teritoriji koju smatramo svojom zavesti potpuni red i mir i da ćemo svaki pokušaj stvaranja nereda, ma od koga on dolazio, oružjem sprečiti.

Nadamo se, da će Njemačke Vlasti uvideti opravdanost ovih naših zahteva i da neće dozvoliti suvišno prolevanje krvi, nego da će nam omogućiti da nastavimo miran i radni život na svojim imanjima na korist Narodu i Državi i čitavoj Evropskoj zajednici.

U nevezanom razgovoru prikazali smo prilike pod kojima su živjeli Srbi posle stvaranja Hrvatske Države (Pavelićeve NDH — nap. autora), da su proganjani i ubijani bez ikakve krivice i suda što nas je potaklo da smo se morali dići na oružje.

Predstavnik Njemačke vojske izjavio je na to, da sve pojedine slučajeve gde su Srbi bili proganjani, zlostavljani i ubijani po bilo kome bez ikakvog suda, ispitamo i prijavimo, a počinitelji da će biti pozvani na odgovornost.

Prednje dostavljamo komandantima Bataljona na znanje, s tim da će Komandanti biti pozvani na sednicu, gde će im sve biti u detaljima saopšteno."6

Ova sednica održana je 20. jula 1942. Na njoj je delegat Mirko Đukanović podneo usmeni izveštaj o toku razgovora sa nemačkom komandom u Tuzli. A zatim je doneta odluka da niko ne sme izdavati nikakve letke niti voditi posebne pregovore sa predstavnicima NDH, nemačke vojske i Muslimana bez odobrenja Štaba grupe, određena su lica koja će nastaviti pregovore sa nemačkom komandom, i doneti zaključci organizacionog i ekonomskog karaktera.

Odgovor nemačkoj komandi u Tuzli upućen je 10. avgusta i glasi:

"U vezi vašeg izveštaja broj 753/Taj. od 9. VIII 1942. godine izveštavamo vas, da smo voljni da pristanemo na sve postavljene uslove i da nas raduje što je Njemačka vojna sila preuzela zapovjedništvo nad hrvatskim domobranstvom, legijom, oružništvom, ustašama i građanskim vlastima, jer to je najbolji znak da će poći jednim boljim i pravednijim putem.

Mi želimo da sačuvamo svoju teritoriju od uništenja i da u njoj održimo red i mir, ali oružje za sada niukom slučaju ne možemo predati, jer je ono jedina garancija za naše živote i sredstvo pomoću koga mozemo zaštititi našu srpsku nejač i nasu imovinu. Pod ovakvim prilikama mi ćemo radije izginuti svi do jednog s oružjem u ruci, nego dozvoliti da nas muslimani7 goloruke hvataju, kolju i pljačkaju.

Oružje bi mogli jedino u tom slučaju predati ako bi sve 'divlje' ustaše i muslimani bili razoružani. Mi smo uvjereni, da bi nas muslimani napali istoga dana kada bi oružje predali i dok bi Njemačka ili domobranska zaštita stigli nigdje nijednog Srbina ne bi bilo niti bi se znalo za srpska sela. Sa njima imamo vrlo rđavo iskustvo i mi im više ne možemo vjerovati ni jednog časa.

Što se tiče Hrvatske vojske, ona je do danas prema nama bila korektna i u nju imamo povjerenja.

U Njemačku vojnu silu imamo potpuno povjerenje i spremni smo sa njom potpuno lojalno .sarađivati, samo ako su naši životi i imovina obezbeđeni.

Do danas nije zabilježen nijedan slučaj napada sa naše strane na Njemačku vojsku ne samo na Majevici, nego i u cijeloj Bosni, a garantujemo da se to ni u buduće neće desiti."8

U duhu postignutog sporazuma, komandant Majevičke četničke grupe je početkom avgusta naredio komandantu Drinskog bataljona da ubuduće ne napada nemačke okupacione trupe. U naređenju, pored ostalog, piše i sledeće:

"Već nekoliko dana taj bataljon je u akciji i zauzeo je neke nove položaje a da ova grupa ni jednim slovom i ni jednom rečju o tome nije izveštena.

Juče je njemačka komanda pozvala komandanta brigade8 i preko svoga izaslanika saopštila da su četnici presjekli put Bijeljina — Zvornik i da su porušili neke objekte na putu kao i da su napali na Njemačke kamione i ranili jednog njemačkog vojnika. Kao reakciju na sve to, Njemci su naredili da se u Bijeljini, Zvorniku i Tuzli odmah uhapsi 150 najuglednijih Srba, koji će odmah biti streljani ako se hitno taj put ne oslobodi i most ne popravi. Osim toga Njemci su spremni da pošalju i kaznenu ekspediciju protiv četnika. Za sve ovo dat je rok ponedeljak 10. ovog meseca.

Do sada Vam je više puta skretana pažnja na opasnost koja nam preti od Njemaca ako ih budemo izazivali ali i pored svega toga Vi ste bez znanja i odobrenja ove komande preduzeli nerazmišljene akcije s čim dovodite u pitanje kako živote 150 Srba tako i cijelu našu akciju na Majevici. Trebate imati na umu, a to znamo iz iskustva, da Njemci, kada se izazovu ne biraju sredstva da unište svakoga onoga koji radi protiv njihovih interesa. I Vi možda sami znate da Njemci ne prežu ni od čega i ako pošalju kaznenu ekspediciju na Majevicu možemo sa sigurnošću računati da ni jedno selo neće ostati čitavo a od Srba možda će ostati samo deseti deo žena i djece i to bez krova nad glavom i bez zrnke hrane. Njemac više ratuje protiv civilnog stanovništva nego protiv boraca ...

I sam naš vrhovni komandant Ministar vojske u Otadžbini Draža Mihailović, koji je neosporno najveći neprijatelj Njemaca, naređuje da svakako držimo primirje dok ne dođe odlučan momenat kada će se u isti čas povesti borba u cijeloj Jugoslaviji a možda i na cijelom Balkanu ...

Danas sam isto dobio akt sa kojim nam Njemci garantuju da kasnije, kad sporazum postignemo, daju puteve: Ćelić — Površnice, Busija — Požarnica, Kalesija — Snagovo, Janja — Branjevo i Bijeljina — Brezovo polje.

Imajući sve uvo u vidu, mišljenja sam da bi hitno trebalo, za sada osloboditi put Bijeljina — Zvornik i opraviti porušeni most jer taj je put potreban Njemcima i koji kategorički traže da se to u imteresu mira mora odmah učiniti.

Radi toga pozivam Vas da mi najdalje do nedelje 9. o. m. podnesete izveštaj o učinjenom kako bi mogli blagovremeno izvestiti njemačku komandu."10

Samo nekoliko dana kasnije, 14. avgusta, štab Majevičke četničke brigade je uputio novo obaveštenje komandantima bataljona:

"Danas prije podne, došao je u Lopare Komandant Njemačke vojne sile za istočnu Bosna i pozvao predstavnike četnika radi dogovora. Od strane ovoga štaba tim razgovorima su prisustvovali: Vojvoda, načelnik štaba Jovan Đ. Đorđević, i ađutant Mirko Đukanović i Komandant Majevičkog bataljona Rado Tominčević.

Predstavnik Njemačke vojne vlasti, saopštio je da se, naročito u poslednje vrijeme dešavaju od strane četnika razni napadi na Hrvatsku vojsku, saobraćajne objekte i sl. a bio je jedan slučaj i napada na njemački sanitetski auto, te se iz svega toga jasno vidi da četnici ne održavaju ugovoreno primirje, te radi toga je nemačka Vojna sila prinuđena da četnicima postavi slijedeće uslove:

1) Ako četnici žele da sačuvaju svoju teritoriju od uništenja, i da na istoj sačuvaju narod, red i mir, moraju bezuslovno da predaju oružje, i to samo njemačkoj vlasti, jer su Nijemci u istočnoj Bosni preuzeli svu vojnu vlast, i pod njihovom Komandom stoji Hrvat, domobranstvo, ustaše, milicija i legija.

2) U onim selima, koja graniče sa muslimanskim ili onim gde ima partizana, postaviće se potreban broj oružja za odbranu naših sela, naroda i imetka.

I kako su predstavnici četnika izjavili da na ove uslove ni pod koju cijenu ne mogu pristati, izneli im sve razloge zbog kojih se to ne može učiniti, ipak je predstavnik njemačke vojske tvrdo ostao pri svojim zahtjevima, navodeći da se nikakav drugi sporazum ne može napraviti.

Posle dužeg dokazivanja ipak je postignuto slijedeće:

Ako četnici do 20. avgusta u 24 čas, ne dadu nikakav odgovor na predaju oružja, onda će se smatrati da pripreme za predaju oružja još nisu izvršene, te će ostati i dalje stanje primirja i njemačka, kao ni hrvatska vojska neće pucati na četnike." Ali ako ma ko od četnika samo jedan metak opali na Nijemca, Hrvata, Muslimana ili legiju, onda će njemačka vojska odmah preduzeti opšti napad na cijelu Majevicu, to jest poslaće kaznenu ekspediciju, i u tom slučaju bićemo sami krivi za propast srpskog naroda na Majevici. Milosti neće biti nikakve ni prema kome.

Isto tako će se preduzeti opšti napad, ako se desi da bude napadnut ili oštećen ma kakav vojni, saobraćajni i dr. objekat.

Dostavljam Vam prednje, sa naređenjem, da od danas nikakve akcije ma i najmanje, ne preduzimate bez znanja i odobrenja ovoga štaba.

Odmah svim borcima saopštite važnost ovog naređenja i upozori.te na posledice ako se ne budemo striktno pridržavali ovog naredenja.

Svaki napad od strane legije i Muslimana odmah, najhitnije dostavljajte ovome štabu, kako bi se blagovremeno mogle preduzeti sve potrebne mjere kod nemačke komande.

Isto tako odmah izveštavajte sve što budete doznali o kretanju partizana. Svima borcima saopštite da će svaki onaj, koji samovoljno izvrši ma kakvu akciju, biti najstrožije kažnjen."12

Izveštavajući o situaciji u istočnoj Bosni i Hercegovini, Baćović i Jevđević su, krajem avgusta, javili Mihailoviću, pored ostalog, i sledeće:

"U vezi sa dolaskom Trklje i Mitranovića u ove krajeve i njihove želje da se sastanu sa Đokom ja sam opširnije razgovarao sa Trkljom." Esencijalno je iz toga razgovora sledeće: Postoji po njihovom mnjenju apsolutna potreba da se od strane Bosanaca14 održavaju veze sa Nedićevom vladom, jer je zvanična Srbija sigurno zaleđe i azil za bosanske izbeglice jer se bez nje ne može voditi akcija u Bosni. U vezi toga sam konstatovao da oni drugim očima gledaju na Nedićevu akciju nego mi. U vezi sa tim oni žele da pokret u Bosni javno ne treba da bude identifikovan sa Državnim pokretom, nego da figurira kao samostalan. To obrazlažu i tim da je Draža član Londonske vlade i kao takav ne može pristati na likvidaciju turskog elementa i hrvatskog, ako neće da se zameri vladi, ako po želji vlade sprečava narodne želje, da će mu se autoritet, koji mora biti neprikosnoven okrnjiti u narodu ...

Da bi bili tačno obavešteni primećujemo samo, da smo i kod nekih bosanskih izbeglica iz naroda primetili izvesnu sentimentalnost prema Nediću... Italijani po malo sa rezervom gledaju na našu snagu, pa su počeli u Hercegovini u čisto muslimanskim i katoličkim krajevima da organizuju posebne muslimanske i katoličke dobrovoljačke jedinice, koje i naoružavaju sada već u Ljubuškom i Konjicu... Za ilustraciju prilika u njihovoj vojsci šaljemo vam sledeće saopštenje:

<>Trebalo nam je da u srezu Konjičkom izvršimo akciju čišćenja u nekim muslimanskim ustaškim selima. Da bi to bilo legalizovano, kapacitirali smo jednog talijanskog oticira koji je želeo unapređenje, da napiše relaciju kako su u tim selima partizani. Mi smo uništili ustaška sela, ubili 58 ustaša, a on se je zaderao nožem po ruci, objavio da je ranjen u toj akciji, dobio odlikovanje i sprečio sve represalije talijanske i hrvatske vojske u tom kraju... Nezgodno je iz taktičkih razloga što su crnogorske trupe u Foči pobile i domobrane (to su radili i hercegovački četnici — nap. autora) jer u slučaju da ih pustimo slobodnih deset idući put će se predati pet stotina a ubijanjem u njima stvaramo očajničku hrabrost samoodbrane. Pitanje muslimana vrlo je delikatno. Narod (četnici i njihovi simpatizeri — nap. autora) neće da čuje za saradnju sa njima i već je formirao uverenje u duši da njih mora da nestane. Sa druge strane politička taktika iziskuje privrednu saradnju u zonama gde su oni još jaki i gde ih Nemci favorizuju. Mi tim srpski orijentisanim muslimanima poručujemo da je jedini put da se izmeni raspoloženje naroda u tom, da oni sami za svoj račun formiraju muslimanske jedinice da se te jedinice upuštaju u borbu sa ustašama, muslimanima i katolicima, da ih uništavaju i time daju uverenja svom pravom raspoloženju. Oportunizam i neutralnost ne mogu nikoga da ubede.

Ne stoje nam dobro pozicije kod takozvanih jugoslovenski orijentiranih Hrvata u dubrovačkom primorju i Hercegovini. Oni osećaju da je narodno (četničko — nap. autora) raspoloženje ekskluzivno srpsko i orijentiraju se sve više prema partizanima. Pri tom je nezgodno za nas što oni Italijane smatraju svojim glavnim neprijateljima pa i iz taktičkih razloga ne razumevaju saradnju sa njima. Sam Maček15 preko svojih delegata drži se bolje i neki dan su njegovi emisari u Dubrovniku tražili da se ne napada Jevđević. Inače i kod njih postoji koncepcija o konfederaciji i izmeni stanovništva. Svi Jevreji sa ovog terena orijentirani su komunistički."18

Na primenu sporazuma izmedu nemačkih okupatora i Majevičke četničke brigade nije se dugo čekalo. O njihovoj realizaciji piše i u izveštaju štaba Romanijskog četničkog korpusa od 21. decembra 1942. godine, upućenom komandantu operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine:

"Boljševička 3. i 6. brigada su na Majevici pretrpele velike gubitke i morale su se povući sa Majevice." Povukli su se preko Osmaka. U operacijama protiv njih učestvovali su Nemci, četnici sa Majevice, Trebave i Ozrena."

Borbena saradnja nemačkih okupacionih trupa i četničkih odreda pod komandom Radoslava Radića protiv oružanih formacija NOP realizovana je i u toku borbi koje je vodila nemačka borbena grupa "Putlic" protiv 2. krajiške NOU brigade, krajem avgusta i početkom septembra 1942. godine. Da bi ovu saradnju što bolje organizovao, komandant Bosanskih četničkih odreda Radić naređuje 27. avgusta načelniku štaba Marčetiću sledeće:

"Ova komanda stavila ti je u dužnost, da odmah stupiš u vezu sa nemačkim vojnim vlastima u B. Luci, povodom zauzimanja Mrkonjić-Grada od strane komunista18 i nijhovim daljim nadiranjem ka Manjači, a u cilju organizovanja zajedničke akcije protiv komunista.19

Komandantu Nemačke vojske izloži pravo stanje, a naročito ga upozoriti na činjenicu, da u sadašnjim borbama između komunista i Hrvatske vojske, Hrvati se redovno predaju sa naoružanjem bez otpora, što nam daje dokaza, da su oni u velikoj većini naklonjeni komunistima i da ih žele da potpomognu u uništenju srpskog naroda.

Ovakvi slučajevi desili su se već: u Istočnoj Bosni nekoliko puta zatim u Ključu, Lijevču, Glamoču i sada, najnoviji slučaj u Mrkonjić-Gradu.

Nemačkog komandanta isto tako upozori na činjenicu, da se danas u Bos. Krajiru nalaze komunisti, koji su proterani iz svih srpskih zemalja: Srbije, Crne Gore, Hercegovine, istočne i srednje Bosne sa celokupnim vođstvom i naoružanjem (odnosi se na grupu proleterskih brigada — nap. autora).

Krajina im služi kao glavno uporište.

Srpski narod u Krajini isto tako kao i u ostalim pokrajinama srpstva je u ogromnoj većini protiv komunistički raspoložen, ali ovaj srpski narod nije dovoljno naoružan, da bi suzbio ovu komunističku najezdu, za koju je izvršena, silom prilika, koncentracija komunističkih snaga.

Stoga traži oružje, kao što ti je i usmeno naređeno i sva potrebna sredstva da se Srbi naoružaju, jer u ovom slučaju, gde su naoružani samo Hrvati i muslimani, oni predaju oružje komunistima i njihovo naoružanje se sve više i više pojačava, a Hrvatske vlasti, kojekakvim besmislicama i namerno izazvanim incidentima, otežavaju položaj četnika i stavljaju nas u nemogućnost, da sve svoje snage bacimo u borbu protiv komunista, nego smo silom činjenica, koje se svakodnevno ponavljaju, sa strane hrvatskih vlasti a naročito ustaša, primorani, da najveći deo svojih snaga zadržimo na svojim sektorima, da bi zaštitili svoje domove, decu i žene od zločina ustaša.

Na osnovu svega ovoga zahtevaj od Nemačkog komandanta, ako slučajno ne bi bilo dovoljno pušaka, municije a naročito automatskog oružja u njihovim magacinima, da se razoružaju Hrvatske jedinice, a naročito ustaške formacije i da se oružje preda u naše ruke, a mi ćemo naoružati svoje rezerve u ljudstvu i voditi uspešne borbe protiv komunista.

Napomeni komandantu Nemačkih trupa, da mi na pomoć Hrvata (odnosi se na ustaško-domobranske jedinice — nap. autora) ne možemo računati i neka Nemci u tome uopšte ne insistiraiu iz prostoga razloga, što mi, na osnovu iskustva, ne možemo smatrati da bi Hrvati ozbiljno branili dodeljene im položaje, nego bi to bila najobičnija predaja oružja komunistima bez borbe.

Po Tvome izveštaju, izdata su naređenja za koncentraciju čet. jedinica u pogledu pomoći Manjači."20

O planu učešća četničkih odreda u akciji nemačkih i domobranskih jedinica protiv partizana, u izveštaju Bosanskih četničkih odreda upućenom 31. avgusta Glavnom četničkom štabu, pored ostalog, piše:

"Neprijatelj se nalazi na liniji: Surjan — Lusići — Pavići, a naše snage raspoređene su prema njemu tako, da su istima zatvoreni pravci kuda bi mogao da prodre dalje.

Neprijatelj je jačine dve brigade i veoma je drzak. Svaku noć se vode borbe, koje obično počinju oko 24 časa. Sa stanovništvom postupaju najlepše tako da plaćaju sve, govoreći da oni nisu četnički banditi, da pljačkaju, mobilišu usput sve što je sposobno, ali kod naroda slab osećaj za njih, jer je narod svestan toga što oni donose sobom. Tako, zatekli smo Nemce u Kadinoj Vodi i oni mlate artiljerijom njihove položaje i sela gde se nalaze.

Mi smo predvideli čisto četnički napad za čišćenje prostorije između Vrbasa i puta: Banja Luka — Sitnica u pravcu Mrkonjić-Grada, a zatim, kao drugu fazu borbe, napad od puta B. Luka — Jajce do Sane, da bi time sprečili ofanzivne akcije Nemaca, kao nepotrebne pošto nije teško zamisliti kako bi se provelo stanovništvo i imovina kuda bi prošli Nemci a za njima Hrvati, pa eventualno i ustaše.

Hrvati, doznavši za ovo, tj. general Brozović (Ivan, komandant domobranskog banjalučkog zdruga — nap. autora), taj pas, poslao je po dva nemačka oficira pismo nemačkom komandantu koji je u K. Vodi, da nam se ne da municija, pošto smo dobili ogromne količine i da mi traženjem municije stvaramo samo sebi rezerve za 'onaj naš dan' — kako to oni kažu.

Ipak, uspeli smo i Hrvati će morati da pošalju municiju za 2.000 četnika i sva automatska oruđa-bacače. Razume se da ćemo od ovoga u prvom redu gledati da ostavimo nešto za onaj dan, koji nam je danas saopšten. Nemcima smo rekli, da nam za Hrvate nije potrebna municija, već samo motke, sa kojima smo im oteli i oružje kojim su danas naoružani svi četnički odredi.

Razume se, da nam sada Nemci, momentalno poklanjaju više pažnje nego Hrvatima, kako se to jasno da primetiti, ali znamo dokle bi nas dovela i njihova pažnja, ako bi, ne daj Bože, sa njima morali da produžimo poznanstvo i dodir.

Razgovarali smo sa Momčilom Regodićem i Nikolom Nikodijevićem koji su nam pružili podatke o raspoloženju u narodu u ovom momentu.

Za komandanta operaoija u prvoj fazi borbe, predviđen je poručnik brat Marčetić (Vukašin — nap. autora), komandanta leve kolone poručnik Drenović, koji je ovde bez vojske, a za komandanta desne kolone brat Azarić.

Komandant sa kap. bratom Pejićem (Manojlo — nap. autora) ostaje ovde sve dok operacije ne uđu u odlučnu fazu, pa kad sve sigurno krene na bolje, onda ćemo nazad radi svršavanja drugih poslova i priprema za opšte čišćenje od komunista u Grmeču.

Za sada najviše interesuje pomoć Trebave i Ozrena koju očekujemo željno. Veliki greh nose krivci za ono vraćanje ljudi koji su prvi put bili pošli u pomoć.21

U pretstojećim operacijama, ako bude čišćen teren pored Vrbasa, Tešanović će imati da prelazi Vrbas i da se priključuje levoj koloni.22

Upoznat sa funkcijom Dobrosava Jevđevića u Mihailovićevoj organizaciji, a sa ciljem da se još bolje upozna sa težnjama i namerama bosanskih četnika i mogućnostima njihovog šireg angažovanja u borbi protiv partizanskih jedinica, komandant 718. nemačke divizije je odlučio da formira delegaciju koja će pozvati Jevđevića na razgovor.

Odazivajući se ovom pozivu, Jevđević je 4. septembra 1942. godine došao na zakazani sastanak. O razgovorima na ovom sastanku šef obaveštajne službe komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine, kapetan Milivoje Kovačević, podneo je, istoga dana, izveštaj svome komandantu Baćoviću:

"Danas, 4. septembra 1942. godine posle podne, održan je sastanak sa nemačkim oficirima u s. Dobro Polje (Sekcija Sarajevo 1 :100 000). Do toga sastanka došlo je po želji nemačkih organa. Veza je uspostavljena preko komandanta naše Kalinovačke Brigade artileriskog kapetana 1 kl. g. Krsta Kovačevića.

Na sastanku sa nemačke strane bili su: iz nemačkog štaba u Sarajevu jedan mlad generalštabni major23, jedan stari major24 i iz Trnova komanandant nemačkih trupa kapetan Šmit.25 U društvu nemačkih oficira bio je konjički kapetan hrvatske vojske Slavko Olševski.26

Sa naše strane na sastanku su bili: Vojvoda g. Dobrosav Jevđević, art. kapetan 1 kl. g. Krsta Kovačević, rezervni pešadijski poručnik g. Nikola Vukasović i potpisati.

Sastanak je bio zakazan za 15 časova na drumu kod mosta u s. Dobropolje. Mesto je bilo obezbeđeno jednom četom našeg Zagorskog bataljona.

Nemci su došli na dva automobila u pratnji 5 motociklista tačno na određeno vreme. Dočekali smo ih mi napred navedeni jer je mesto sastanka zakazano po našem izboru na našoj slobodnoj zoni.

Razgovor se vodio na nemačkom jeziku a vodio ga je Vojvoda Jevđević sa naše strane a s nemačke strane onaj mladi generalštabni major.

Trudio sam se da upamtim tok razgovora pa ću sve izložiti čega se sjećam.

Vojvoda Jevđević posle kratkog uvoda, izložio je akademskim stilom stanje u kome se naš narod u istočnoj Bosni nalazi, naveo zverstva koja su ustaše nad srpskim narodom u NDH počinili, evocirao momente koji su prouzrokovali ustanak, pa je tom prilikom još rekao, približno doslovce i sledeće: 'Mi ćemo priznati okupatorske trupe u istočnoj Bosni pa smo spremni da priznamo čak i jedinice regularne hrvatske vojske kao okupatorske trupe, do završetka rata i da ih trpimo u pojedinim garnizonima. Ali ni po koju cenu nećemo priznati suverenitet NDH i protiv toga ćemo se boriti do poslednjeg čoveka.'27

Potom je Vojvoda Jevđević predočio mogućnost jedne pobune gladnih kao i mogućnost boljševiziranja srpskih krajeva koji su pod NDH kao izraz nezadovoljstva zbog postojećeg stanja u tim krajevima a da bi se to sve mogli blagovremeno preduprediti na taj način, što bi se ti krajevi priključili Srbiji; ili da okupatorske vlasti toleriraju rad četnika te da se stvori stanje kakvo je i u italijanskoj okupatorskoj zoni. Naposletku predočio je Vojvoda Jevđević Nemcima potrebu da naše trupe iz italijanske okupatorske zone mogu u poteri za boljševicima da pređu preko nemačke demarkacione linije pa je pokušao sa jedino njemu svojstvenom diplomatskom veštinom da prikaže hrvatsku vojsku i hrvatske oficire kao komunistički nastrojene i u materijalnoj vezi sa boljševicima... Napasletku predložio je vojvoda Jevđević pomeranje demarkacione linije tako, kako bi četnici mogli da zavedu sličan poredak u istočnoj Bosni kao i u Hercegovini a kao protivuslugu obećavao im je garancije za saobraćaj i red.

Na sve navedeno nemački generalštabni major odgovorio je od prilike ovo:

'Mojoj komandi povereno je da potpomaže u održavanju reda hrvatsku vojsku i organe hrvatske vlasti. Mi smo vojnici, nemamo pravo da se mešamo u politiku. Svaka politička izmena mogla bi da se diktira samo iz Berlina a vođa (Hitler) u svojoj politici uporan je i ja ne verujem da bi on pristao na ma kakve izmene. Što se tiče ishrane Nemci tvrde da će im uspeti da spreče katastrofu gladi kod naroda doturanjem sredstava za ishranu iz produktivnih krajeva severoistočne Bosne.

Jedino u čemu Nemci pristaju i mogu da sa nama razgovaraju to je zajednička borba protiv komunizma no pod uslovima da naše trupe sa italijanske okupacione zone ne prekorača njihovu demarkacionu liniju, koja je povučena ovako: Dobropolje — Podnožje Jahorine — Jabuka — Ustikolina — Ustiprača. Iz celog izlaganja njihovog moglo se jasno zaključiti da bi Nemci pristali na sve na šta bi pristali Hrvati kada bi mi hteli da se sporazumemo sa ovim poslednjim: dakle prvi uslov da priznamo suverenitet NDH.

Nemci su se žalili na postupak komandanta Vučjeg bataljona iz sarajevskog Ozrena, rezervnog pešadijskog podnarednika Save Derikonja, navodeći da je imenovani prekinuo jednu šumsku industrijsku prugu, da je pucao na nemačke vojnike i da je zaklao jednog nemačkog podoficira pa da se posle izvinjavao da je obavešten da su protiv njega ustaše u nemačkim uniformama.28 Ovom prilikom nemački generalštabni major kategorički je izjavio da Nemci neće nikada dozvoliti da se ustaše pojave u njihovim uniformama pa slična izvinjavanja u buduće neće primati već da će Derikonju likvidirati ako ovako nastavi...

Na predlog Vojvode Jevđevića da se Nemci barem jedno deset dana ne interesuju za oblast istočne Bosne pa bi mi za to vreme naše odnose sa ustašama sami doveli u red, nemački oficiri su se nasmejali a jedan od njih odgovorio je: 'Kada bi se mi posle tih deset dana opet zainteresovali, našli bi u tom kraju samo mrtve!' Potom su ponovo uveravali da je to sve politika a da se oni kao vojnici u politiku ne mogu mešati.

Jednog momenta umešao sam se ja u razgovor ovim rečima: 'Mi dobro vidimo da su gospoda vojnici ali znamo da vojnici imaju svoje instancije preko kojih se političarima može predstaviti pravo stanje u oblasti istočne Bosne, a ovo vojnici, koji su na terenu, bolje poznaju nego političari.'

Na ovu moju primedbu dobili smo od starijeg majora sledeći interesantan odgovor: 'Da, mi imamo i instance, kao što ih i vi imate. I mi moramo voditi računa o našim instancama kao što ćete i vi izvršiti naređenje gospodina Mihailovića, kad vam naredi da nas napadnete.'

Vojvoda Jevđević odgovorio je na ovo uz osmeh: 'Ni ja ni ma ko od nas ovde nije izjavio da imamo kakve odnose sa gospodinom Mihailovićem. Bez obzira na to imamo li mi vezu sa pomenutim gospodinom ili ne, ja vam mogu kazati da je on obznanio srpskom narodu da ne napada sve dotle dok Rusi ne zauzmu Sofiju a Englezi Budimpeštu. Vi dobro poznajete koncepciju vašah snaga i znate da dotle još dugo neće doći.'

Na ovo je uzeo reč opet onaj stari major i rezignirano rekao: 'Dotle nikada neće ni doći.'

Pri koncu razgovora mladi generalštabni major saopštio nam je da će o ovome sastanku i o toku razgovora izvestiti svoje pretpostavljene starešine i da će o tome general Bader u Beogradu biti obavešten. Osim toga zamerio se vojvodi Jevđeviću zbog otmice mobilisanih Srba u hrvatsku vojsku, izvedene na Jahorini, sa rečima: 'Ovog puta ova šala uspela vam je ali u buduće, ako se to ponovi, nećete se dobro provesti.'

Na osnovu izloženog dajem svoj zaključak u sledećem: Nemci su rešili da brane 'status quo' u istočnoj Bosni. Oni žele mir i red ali se ne osećaju dovoljno jaki da apsolutno sigurno zagarantuju tako stanje. Priznaju egzistenciju četnika u njihovoj okupacionoj zoni kao i to da protiv njih ne preduzimaju za sada uglavnom ništa. Pristali bi na ponuđene uslove, tj. da četnici zavedu red i u tom pogledu preuzmu garancije ali na to pristati ne mogu iz obzira prema Hrvatima. Prema njihovoj izjavi oni ne mogu tolerirati rad protiv ustaša jer su ustaše stubovi NDH a Nemci su zaštitnici te Države i njeni saveznici."29

Odmah sutradan Baćović je original ovog izveštaja uputio Draži Mihailoviću, sa napomenom da će ga i ubuduće o svim kontaktima i sporazumima sa nemačkim okupatorima redovno obaveštavati.

Evo i zabeleške o sporazumu između političkog delegata Štaba Draže Mihailovića za istočnu Bosnu i Hercegovinu Dobrosava Jevđevića i komandanta italijanske Druge armije, od 29. septembra, o legalizaciji četničkih jedinica u Bosni i Hercegovini:

"Talijanska armija (odnosi se na italijansku Drugu armiju — nap. autora) pristaje da legalizuje i hrani još 3.000 ljudi u Hercegovini i istočnoj Bosni i to: U srezu Trebinjskorn 500 ljudi, u srezu Bilećkom 500, u srezu Gatačkom 400, u srezu Ljubinjskom 400, Jahorinski bataljon 500, Nevesinjski srez 400 ljudi, te 300 ljudi za pojačanje bosanskog bataljona. Nigde ne mogu biti formirani novi bataljoni, već se samo ovi četnici mogu upotrebiti za pojačanje starih bataljona. Kako s obzirom na italijanske ugovore sa Hrvatima ne može biti govora o legalizaciji srezova Konjic i Mostar, to ćemo ljudstvo tih srezova prijaviti kao nevesinjsko ljudstvo i legalizovati ih od ljudi svakog sreza.

2) Talijanska armija pristaje da uputimo 3.000 ljudi za pojačanje Dinarske divizije, zatim da torn ljudstvu stavimo na raspolaganje artiljeriju, bacače, hranu i svakom vojniku šinjel i nove cipele, te da ih svojim sredstvima transportuju u Metković — Split — Knin.

3) Talijanska armija pristaje da legalizuje 250 žandarma sa 4 žandarmerijska oficira na teritoriji Hercegovine.

4) Talijanska armija pristaje na ličnu odgovornost Vojvode Jevđevića da oslobodi i 100 lica iz Hercegovine iz svojih koncentracionih logora,30 te da na zahtev istoga uhapsi i internira bez razlike vere 100 lica sa teritorije VI armije (VI armijskog korpusa — nap. autora).

5) Talijanska armija pristaje da za sve četničke jedinice, u domenu Vojvode Birčanina odobri 25.000 uniformi i to prvenstveno od zarobljenih Francuza.

6) Talijanska armija daje Vojvodi Jevđeviću za bosanski bataljon dva teška bacača sa 200 granata, 300 pušaka sa 50.000 puščanih metaka.

7) Talijanska će armija osloboditi danas dr Ninu Svilokosa i Vidaka Kovačevića i staviti ih na raspolanje Vojvodi Birčaninu.

8) Talijanska je armija uputila danas 300 skija za naše planinske bataljone.

9) Talijanska armija ukida hrvatski tekst na legitimacijama koje služe za legitimisanje pred talijanskim vlastima i ostaje samo talijanski tekst.

10) Italijanska armija pristaje da u buduće plate vojnika prima lično Komandant svakog našeg odreda i da on lično isplaćuje vojnike.

11) Talijanska armija pristaje da četničke komande mogu kupiti u Italiji sve količine suhog voća i marmelade uz uslov da ih plaćamo u italijanskoj valuti.

12) Talijanska armija ne insistira da četnici moraju skinuti sa svojih kapa bele orlove.

13) Utvrđeno je sporazumno da se smatra srpskom četničkom zonom u talijanskoj interesnoj zoni sva teritorija istočno od linije Stolac — Nevesinje — Ulog — Kalinovik, te da u tu zonu ne mogu ulaziti ni ustaše ni domobrani.

14) Obroci koji se daju četnicima po odobrenju armije imaju da se povećaju na obroke ravne italijanskim vojnicima zajedno sa duvanom, marmeladom, sirom i konjakom."31