| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Otvorena saradnja Mihailovića i njegovih četnika sa okupatorima u borbama protiv NOP u toku treće neprijateljske ofanzive nije mogla da ostane nezapažena i, kao što je zamišljeno, "konspirativno izvedena".
Već to je predstavljalo problem sa kojim se Mihailović morao uhvatiti ukoštac. Međutim, na to se nadovezalo nešto još gore — vrlo razvijeno četničko-ustaško sporazumevanje i njihova saradnja u tom periodu u zajedničkoj borbi protivu NOP, što je iz političkih razloga pogodovalo NOP. Opasnost od kompromitovanja, i u zemlji i u savezničkoj javnosti, koja je iz svega toga proizlazila i koja je lako mogla biti kobna po sve Mihailovićeve planove, nije se smela dozvoliti. A ona je kucala na vrata. Trebalo je zato energično preduzeti neku akciju koja bi, tobože, bila uperena protiv okupatora, a, u stvari, ne bi štetila njegovim osnovnim interesima i tako ne bi ni pokvarila već uhodanu četničko-okupatorsku saradnju i odnose. Takva akcija, koja bi se veštom propagandom nadaleko rastrubila u željenoj formi, mogla bi ne samo pokriti sva dotad počinjena kompromitujuća nedela, već i poslužiti kao odlična maska za odgovarajuću aktivnost u budućnosti.
S obzirom na ovakvo rezonovanje i činjenice i okolnosti koje su ga izazvale, objekt jedne takve akcije se sam nametao — bile su to ustaše. Jedan dobro pripremljen i izveden, a vremenski ograničen otvoren sukob s ustašama doneo bi sve planirane koristi bez neke velike štete po međusobne odnose, koji bi se, uostalom, novim zajedničkim akcijama protiv NOP lako ponovo uskladili. Samo se po sebi nametalo i to da je jednu takvu akciju bilo najlakše izvesti u pograničnom rejonu NDH prema okupiranoj Srbiji. Vrlo srećnu okolnost je pri tom predstavljala činjenica da se baš u tom rejonu mogla sprovesti akcija protiv ustaša — muslimana i njihovog područja, što se idealno poklapalo s "perspektivnim i političkim programom Mihailovićeve organizacije", koji je, radi pretvaranja ove teritorije u čisto srpsku, predviđao ni više ni manje nego istrebljenje muslimana na tom području.
Pošto je sve ovako lepo isplanirano, Mihailoviću je ostalo jedino da pronađe pogodan povod i trenutak. U traganju za njima, njemu je na um došla ideja da izvrši napad na Foču. Zašto baš na nju? U Foči je sve do 9. maja 1942. godine boravio Vrhovni štab NOPOJ. Po povlačenju snaga NOP, u nju su upali Italijani sa svojim saveznicima četnicima i ustašama. Medutim, već u junu italijanska komanda donosi odluku da se njene trupe povuku iz Foče, a da u njoj preuzmu vlast domaće snage, četnici ili ustaše. Kako su ustaše smatrale da u ovome imaju pravo prvenstva nad četnicima — što ovi drugi, opet, nikako nisu priznavali — stvar je postala sporna i trebalo je da se rešava novim četničko-ustaškim sporazumom u kome je italijanski okupator trebalo da bude arbitar.
Zbog toga četnički komandant Hercegovine i istočne Bosne Petar Baćović, u pismu upućenom 9. juna 1942. godine komandantu italijanskih vojnih snaga u Foči, upozorava:
"Nacionalni četnički odredi nalaze se već mesec dana u borbi protiv komunista u Sandžaku. Ovi četnički odredi uspeli su da očiste ceo Sandžak i izbiju na Drinu i Foču južno od Foče.
U toku borbi u kojima svakodnevno pada nekoliko srpskih života izvešten sam da će Vaše snage u toku 9. juna napustiti Foču i predati je hrvatskim ustašama.1
Ovakav gest potpuno opravdano izazvao je revolt i gnev kod svih četnika, jer dok oni ginu u borbi protiv komunista, dotle se iza antikomumstičkog fronta puštaju Hrvati čiji je stav prema Srbima jasno poznat i pored svih obratnih tvrdenja. Usled ovoga velike nacionalne snage koje su se dosada borile protiv komunista napustile su ovu borbu i u toku današnjeg dana grupisale se oko Foče.
Budići da nisam bio u stanju da se suprotstavim narodu a želeći da se na ovoj prostoriji garantuje mir i red, molim da na svaki način ne dozvolite dolazak Hrvata u Foču, i da nju, ako Vaše snage moraju ići, predate četničkim vlastima koje se već nalaze oko varoši. Mi pak garantujemo ličnu i imovnu bezbadnost svih građana bez obzira na veru. Ovo je neophodno potrebno bar za vreme dok se akcija protiv komunista ne svrši.
U koliko budete smatrali da prednjem ne treba pokloniti zasluženu pažnju, unapred skidam svaku odgovornost za eventualne neželjene sukobe do kojih bi moglo doći mimo moje volje.
Molim da me o prednjem izvestite po donosiocu ovoga pisma danas do 16 časova."2
"U vezi Vašeg naređenja Br. 3630/op a poslatog nam preko Komande Mesta Čajniče, koje sam primio 12. juna 1942. godine u 23 časa, izveštavam Vas:
1) Linija koja je bila određena majoru g. Glišiću tj. s Vikoć — Ušće Tare i Pive kod Huma, morala je biti pređena iz čisto taktičkih razloga, jer su se borbe sa Komunistima vodile neprekidno. Čim bi naše trupe stale, komunisti su to odmah iskorišćavali, vršili pregrupisavanje svojih snaga sa stalnom težnjom za izvršenje protivnapada, kako bi se zadržali na teritoriji Sandžaka po ceni najvećih žrtava, koji je za komuniste od najvećeg značaja kako vojničkog, tako moralnog i privrednog.
2) Da bi se komunistima oduzela svaka mogućnost povratka u Sandžak, bilo je potrebno Nacionalnim četničkim snagama dopreti do jedne prirodne prepreke na kojoj se može postaviti straža i onemogućiti više povratak komunista u Sandžak. Tu liniju predstavljala je samo reka Drina i Piva. I samo zbog toga, da bi se jednom za svagda likvidiralo sa komunistima u Sandžaku i Crnoj Gori produžen je pokret trupa od r. Drine s tim, da se po bekstvu komunističkih bandi na levu obalu r. Drine, četničke trupe vrate na liniju Vikoč — Hum, na samoj Drini ostave samo manje posade kao straže na pojedinim prelazima.
3) U tom gonjenju komunista preko r. Drine stiglo se je jednom kolonom i do Foče, kada se je saznalo da su Italijanske trupe napustile Foču, a da koncentrisani komunisti na levoj obali Drine oko sela Trbušče, nameravaju da zauzmu od Italijanskih trupa već napuštenu Varoš. Zauzimanje Foče od komunista moralo se je bezuslovno sprečiti jer bi sve do sada žrtve Nacionalista u borbi protiv komunista bile uzaludne (a palo je nekoliko stotina života naših najboljih ljudi) u toj borbi. Ako bi se dozvolio ulazak komunista u Foču značilo bi dozvoliti im vezu njihovih ljudi u Hercegovini, Bosni i Sandžaku i neometan rad komunista u ovoj oblasti, baziranjem na Foču.
Iz ovih razloga naređen je ulazak u varoš manje posade koja se je sastojala samo iz patrola i koje su imale za zadatak, da se uvere da li je Foča zaista napuštena od Italijanskih trupa, i da li u njoj ima komunista. Patrole su podnele izveštaj da se u varoši nalazi manja posada ustaša pod komandom nadporučnika Štimca i da u varoši vlada nered što je i sam nadporučnik Štimac priznao kada je izjavio da nije u stanju, sa malom posadom koju ima da uspostavi red, a da veće snage ustaša u varoši neće ulaziti.
<>Da bi se sprečilo ulazak komunista u Foču, kao i nered u samoj varoši, odnosno da se red uspostavi, jer je pljačka i progon već otpočeo, pristupljeno je sa predstavnicima ustaša pregovorima i sa istima postignut sporazum da se pod komandom nadporučnika Štimca stavi 100 četnika, radi održavanja reda i sprečavanja eventualnog upada komunista koji su sa one strane imali osam bataljona jer je uhvaćeno pismo koje je jedan Komunistički komandant uputio narodu pozivajući ga da se bori protiv okupatora. Ovo pismo u originalu je dostavljeno i toj Diviziji, preko Komandanta Italijanskih trupa u Čajniču.
Četničke trupe zadržane su na liniji na koju su stigle jer je sporazumom sa predstavnicima Hrvatskih vlasti utvrđeno da se ovako stanje u Foči i okolini održi sve dok po ovome ne donese odluku Guverner na Cetinju pod čijom se zaštitom i nalaze sve četničke snage Pavla Đurišića, Komandanta Svih četnika u Crnoj Gori i Sandžaku. Četnici su naročito insistirali da odluku po pitanju Foče donese sam Italijanski Guverner, jer je predstavnik Hrvatske vojske Pukovnik g. Jakovljević pred delegatima sa potcenjivanjem i omalovažavanjem govorio o kompetenciji Gospodina Guvernera i Italijanskih trupa za rešavanje ovog pitanja.
4) Četnici su potpisani sporazum striktno ispunjavali i nije se desio nikakav incident niti se sa trupama ulazilo u Foču. Naređenje Vaše o povlačenju primio sam i odmah sam izdao naređenje da se trupe povuku. Čim sam dao znak za povlačenje trupa Hrvati su odmah izvršili napad, jer su verovatno saznali za Vaše naređenje o našem povlačenju. Napad je bio popraćen vrlo .jakom vatrom automatskih oruđa, bacača i artiljerije, što je bio dokaz da je taj napad od ranije pripreman Ipak sam pokušao i pored toga što sam napadnut da pismenim putem sprečim sukob, te sam zato poslao po kuriru ustaši molbu i to pismenu Komandantu mesta i molio ga da obustavi vatru pošto se ja povlačim po naređenju Italijanske komande. Na žalost ovo je bilo bez uspeha jer su Hrvati produžili još žešći napad, tako da su mi naneli gubitke: 80 ljudi što mrtvih što ranjenih.
Jasno je svakom vojniku da sam dalje povlačenje svojih trupa u cilju izvršenja Vašeg naređenja mogao izvršiti pod borbom.
5) Čim su trupe bile izvučene iz borbe, povukao sam ih na određenu linijn s. Vikoč — s. Hum, dok su sve trupe iz Nove Varoši upućene sa položaja još 11. o. m. u 18 časova pravcem s. Čelebić — Kosanica — Nova Varoš, što znači da su ove skinute sa položaja na 30 časova pre početka napada ustaša na naše trupe kod Foče. 1 sam Komandant ovili trupa major Glišić sa svojim Štabom povukao se u pravcu Nove Varoši još 11. o. m.
Sve trupe koje se 13. o. m. u 15 časova nalaze na određenoj liniji, jesu trupe iz sastava Sandžačkih odreda kapetana Pavla Đurišića, a stavljene su pod moju komandu.
Hrvatski vojnici koji su se nalazili kod nas pušteni su svi i upućeni za Foču.
Gospodine Đenerale (odnosi se na generala Dovanija Espozita, komandanta italijanske alpinske divizije "Pusterija" — nap. autora), Nacionalne četničke snage koje rade po Vašim naređenjima i koje su u toj borbi za uništenje Komunista na teritoriji Vaše divizije, dale do sada nebrojane žrtve nisu zaslužile da ovako mučki budu napadnute od Hrvata i da se izvuku kao disciplinovane, na određenu liniju, a da prethodno dostojno ne kazne neizazvanog napadača. Verujte, da smo ovo teska srca učinili poštujući samo Vaš autoritet.
6) Pošto su Sandžački četnički odredi sa majorom Glišićem napustili ovu teritoriju i njegov se Štab povukao, verovatno je da je i dosadanji njegov Oficir za vezu dobio naređenje da se povuče, to ostajemo bez veze sa Vama. Pošto je prisustvo jačih trupa na određenoj liniji neophodno potrebno, jer bi svako njihovo dalje povlačenje neminovno izazvalo ponovno ulazak komunista na teritoriji ove divizije, a bez veze sa Vama ne smemo biti, to Vam upućujemo potporučnika Tomaševića Ljubomira s molbom da ga primite kao našeg oficira za vezu pri Vašem Štabu, a koji raspolaže sa znanjem Italijanskog jezika.
Opstanak ovih trupa na terenu, koje su isključivo sa teritorije Crne Gore i Sandžaka, moguć je samo pod uslovom da redovno budu snabdevene potrebama iz te divizije. Zato Vas molim u interesu potpune zaštite ovog kraja od komunista i u interesu reda i mira, da nam i dalje budete naklonjeni i da snabdevanje svih trupa primite na sebe.
Brojno stanje mojih trupa na ovoj teritoriji trenutno iznosi 1.800 ljudi.
Molim da se snabdevanje odmah produži jer smo u protivnom prinuđeni raspustiti trupe, napustiti teren, što će odmah iskoristiti komunisti koji su sa one strane Drine, samo u okolini s. Trbušče koncentrisali već svojih deset bataljona spremnih da upadnu na ovu teritoriju, čim se mi povučemo."3
<>"1) Prevoz trupa obustavlja se.
2) Ustaške i oružničke snage koje su tu ostaju do daljeg u Foči.
3) Demarkaciona linija određena sporazumom vredi do daljeg. Liniju će odrediti Štimec i Milojević na 10.
4) Izvršnu vlast u Foči vršiće nadporučnik Štimac (u dokumentu piše Štimac a treba Štimec — nap. autora), kojemu se pridodaje pod komandu 1 mlađi četnik i 100 četnika radi održavanja reda i sigurnosti.
5) Pukovnik Jakovljević se umoljava da izvesti nadležne da nacionalisti četnici nisu došli u Foču kao neprijatelji NDH, već po odobrenju Italijana sa kojima zajedno sarađuju u borbi protiv partizana.
6) Ovakvo stanje ima da ostane sve dotle dok se ne donese precizno rešenje o granici NDH i Crne Gore, kojemu rešenju saveznika će se obje strane pokoriti.
7) Ustaške jedinice nemaju nikakve egzekutive, već da funkcionišu samo kao vojne jedinice."4
Međutim, ovaj sporazum je bio kratkog veka.
O razvoju situacije oko Foče Baćović je 13. juna obavestio i Mihailovića:
"Štab Sandžačkih četničkih odreda, str. pov. Br. 137, 13. juna 1942. Položaj — ... Pristupljeno je sa predstavnicima ustaša pregovorima i sa istima postignut sporazum da se pod komandom nadporučnika Štimeca stavi 100 četnika radi održavanja reda i sprečavanja eventualnog upada komunista koji su sa one strane Drine imali osam bataljona... Četničke trupe zadržane su na liniji na koju su stigle, jer je sporazumom sa predstavnicima hrvatskih vlasti utvrđeno da se ovako stanje u Foči i okolini održi sve dok po ovome ne donese odluku guverner italijanski na Cetinju pod čijom se zaštitom i nalaze sve četničke snage Pavla Đurišića, komandanta svih četničkih odreda u Crnoj Gori i Sandžaku. Četnici su naročito insistirali da odluku po pitanju Foče donese sam italijanski guverner ..."5
Tih dana i legalizovani Mihailovićevi odredi iz Srbije primili su naređenje da se iz oblasti Foče i Sandžaka povuku u Srbiju. O tome je kapetan Miloš Glišić 14. juna obavestio majora Ostojića pismom u kome se, radi bolje saradnje sa Nemcima, iznosi jedna prividno neohična ideja:
"Sastao sam se sa Đurišićem kod Šćepan Polja." Dobio sam vrlo rđav utisak da se na drugoj strani vodi neka separatistička akcija čiji je izraziti predstavnik Bakić (Vukašin — nap. autora), koji je u Pljevlju psovao majku i meni i Ignjatoviću pred italijanskim oficirima i kazao da smo im sve popljačkali. Po pitanju Foče Đurišić je otišao u Cetinje.
Nedić je slao nekoliko telegrama da se naše trupe vrate jer su u toku vrlo značajni pregovori povoljni po našu srpsku stvar. Verujem da je ovo tačno. I bez ovoga a po dostizanju navedene linije, Sandžački odred je u pokretu za Novu Varoš. Odlazim 15. ov. m. u Beograd sa Vučkom po pozivu Nedića.
Nemci blokirali liniju Golija — Javor do Jasenove, kako bi sprečili prolaz Dražinih četnika za Crnu Goru. Iz jednog italijanskog dokumenta sa kojim raspolažemo proizilazi da Draža smatra kao jedne od svojih najboljih odreda crnogorske odrede kapetana Đurišića.
Sutradan Ostojić je primio i izveštaj Baćovića i Perhineka:
"Događaji kod Foče: kada je Baćović stigao do Foče u njoj nije bilo Italijana, već svega 40 hrvatskih oružanika pod K-dom nadpor. Štimeca i 1 četa od 270 ustaša. Baćović je ušao i načinjen je sporazum u očekivanju odluke sa Cetinja i Zagreba o pripadnosti Foče, što je trebalo svršiti diplom. putem. Zato je, po dogovoru na Šćepan polju između Baćovića, Miloša (Glišića — nap. autora) i Pavla (Đurišića — nap. autora), Pavle otputovao da preko svojih ljudi urgira na Cetinju da Foča pripadne njemu, odnosno njegovim odredima. Glišić je otputovao za Beograd da bi, po njegovim rečima, i tamo što učinio za tu stvar. Ali ja u taj uspeh ne verujem jer je stigla Glišiću Nedićeva depeša, neka prekine sve operacije — da ne ulazi u Foču — jer bi to po njihovu stvar imalo vrlo neprijatnih posledica i to baš sada, kada se vode neki diplomatski pregovori o tim pitanjima granica.
Glišićevi ljudi kod Foče nisu u opšte učestvovali; kod Foče bili su samo Baćovićevi ljudi i bataljon Mila Radovića iz okoline Goražda, koga je Baćović pozvao da mu se pridruži za sadašnje operacije — a već je od ranije u njegovom odredu. Sadanje brojno stanje Bosanaca i Hercegovaca iznosi oko 700 pušaka sa 22 automat. oruđa.
12. ov. m. Baćović je dobio naređenje od K-nta divizije Pusterija iz Pljevalja da se odmah povuče na liniju s. Vikoč (na Ćehotini) — utok Tare u Drinu (Hum).
Da ne bi sada komplikovao odnose sa Italijanima smatrao je da je najbolje da se povuče. Izdao je naređenje za povlačenje računajući s tim, da je pala odluka Ital. Nemaca da se Foča preda Hrvatima i svaka bi borba prema tome bila uzaludna. Videlo se, da su Hrvati pripremali napad koncentracijom trupa — izvlačenjem artil. na položaj i obistinio se napad baš u trenutku prijema ital. naređenja o našem povlačenju. Napad je otpočeo 12. ov. m. u 22.15 h. Borbu smo odmah primili — jer se bez nje ne bi mogli povući. Borba je trajala punih 10 čas., jer su se glavne naše snage povukle 13. ov. m. oko 9 čas. dok su se por. Vidačić sa 1. svojom četom i kapetan Dangić (Vojin — nap. autora) na desnoj obali Ćehotine borili kao zaštitnica sve do 11 čas. kada su se i oni povukli...
Nedić (Milan — nap. autora) je preko Glišića molio Baćovića da isti dođe u Beograd — ili da mu barem napiše pismo — pa da mu pošalje novac i mater. sredstva, a želeo bi da razgovara s njim i o prilikama u Bosni.
Baćović nije pristao ni na jedno ni drugo, jer zato nije imao Miletovo odobrenje (odnosi se na Mihailovićevo odobrenje — nap. autora) ...
Sada smo u očekivanju odgovora iz Plevlja — pa da eventualno preduzmemo opet pokret na Drinu."8
Po povratku Vučka Ignjatovića iz Beograda, u štabu legalizovanih četničkih odreda iz Srbije došlo je do razdora i sukoba u kojima je Ignjatović ubijen.
Međutim, uprkos jasno izraženim nadama četnika da će Italijani doneti po njih blagonaklonu odluku, zbog međusavezničkih italijansko-nemačkih odnosa, Italijani su iz obzira prema svojim saveznicima Nemcima pristali da se Foča obezbedi ustaškom posadom. Ovim rešenjem četnici su bili vrlo nezadovoljni, i sve ovo zajedno Mahailović je ocenio kao odličan povod za ostvarenje svoga plana. Zbog toga je, posle izvršenih priprema, lično doneo odluku za napad na Foču, ovu za njega toliko važnu i kasnije nazvanu jednom od najvećih njegovih operacija i uspeha u toku 1942. godine, kojoj su i on i emigrantska vlada dali ogroman publicitet. Međutim, napad na Foču i ono što mu je usledilo bili su, u stvari, samo jedna od Mihailovićevih operacija masovnog klanja i ubijanja nevinog i nedužnog naroda svoje rođene zemlje. A kako je ova operacija tekla, najbolje se vidi iz sledećih nekoliko dokumenata:
"Voja stigao, izveštaji primljeni. Čiča odobrio napad na Foču. Pavle dovlači artiljeriju i bacače i 600 (šesto) ljudi. Od vaših učestvovaće Momčilović sa celokupnim ljudstvom.
U vezi vašeg izveštaja pismenog slažem se sa tim što odlučite vi i Jevđević. Punomoć poslaću ..."
Mesec dana kasnije, 10. avgusta 1942, Mihailović obaveštava Baćovića:
"Napad na Foču vodi Branko i on je tamo. Verujem da će ga izvesti i bez obzira na Talijane. Znak za obeležavanje terena kao i dole za avione javiću vam. (Ovo se odnosi na savezničke avionske pošiljke oružja i municije koje su tih dana četnici očekivali — nap. autora.) U pogledu napada na Foču stuprte u direktnu vezu sa Brankom ..."10
U strahu da napad na Foču ne izazove neželjeno pogoršanje odnosa između četnika, s jedne, i okupatora i ustaša, s druge strane, Baćović i Jevđević 15. avgusta obaveštavaju Mihailovića:
"Naređenje za napad na Foču izvršićemo ali skidamo sa sebe svaku odgovornost... Molimo odložite napad dok primite naš poslani izveštaj. Odgovorite jos danas."11
U tom najavljenom izveštaju Baćović, pored ostalog, piše Mihailoviću:
"O Foči ću se dogovoriti sa Čiča Brankom. Mislim da ne treba prenagliti. Foču možemo napasti samo onda kad ćemo postići siguran uspeh. Jevđević je protiv napada na Foču jer predviđa hrđave posledice. Jevđevića sam pozvao hitno da se sastanemo sa Čika Brankom i da se dogovorimo o svemu. Jevđeviću, i meni nezgodno je da za pojedine srezove postavljate ljude a nas o tome ne obavestite na vreme nego u isto vreme i mi postavimo tako da dođe do čitave zabune.
Neki Bodiroga, koji Vam se prestavio kao komandant odreda postavili ste ga kao oficira za vezu kod Talijanske komande u Plevljima, i predložili ga za unapređenje u čin potporučnika. Jevđević koji ima vrlo hrđavo iskustvo sa njime, protiv njega je i nije zato da mu se da ma kakav važan položaj a naročito kod Talijana. Pre nekoliko dana taj isti Bodiroga slagao je da mu je General Luzana kazao da se treba napasti Foča, dok sa generalom Luzanom uopšte nije govorio. Za Fočanski srez postavili smo za Komandanta brigade potporučnika Milana Matovića koji u Fočanskom srezu radi već godinu dana. Matović je naš čovek, ispravan i pošten a narod ga voli, naročito je Jevđević nastojao da on bude postavljen za komandanta brigade. Kapetan Nikić koji je odličan oficir postavljen je od Vaše strane isto za Foču a da mi o tome nista nismo bili obavesteni. Kada se završi akcija oko Foče sa Jevđevićem putujem zajedno u Bosnu gde ćemo ostati na terenu Ing. g. Zečević je stigao i predao mi je 50 komada zlatnika. Pored toga doneo je i onaj materijal koji ste nam poslali. Radujemo se da je ing. Zečević ovde koji će prema njegovim sposobnostima mnogo doprineti našoj zajedničkoj stvari.12 Kapetan Pejović predao mi je 1,000.000 lira koje ste mi poslali preko Pavla. Padobrance sam uputio sa kapetanom Pejovićem. Stanicu sam zadržao jer druge nemam a tako mi je javio i Čiča Branko da stanica ostane kod nas ... Stanica koju ste mi uputili uopšte je neupotrebljiva. Mislim pošto se na ovome terenu odigravaju vrlo važni događaji to nam je nemoguće da ostanemo bez stanice jer Vas ne bi mogli izveštavati o svim važnim promenama koje su ovde vrlo česte.
Slovenčev novac u zlatu zadržao sam kod mene. Jevđeviću sam predao 100 komada zlatnika i 320 dolara. Priznanicu će Vam prikazati Naumovać.18 Kod mene se nalazi još 169 zlatnika ako Vam trebaju ja ću Vam ih odmah poslati. Zlatnike koje ste meni lično predali u svoje vreme od njih sam potrošio 5 komada.
Sa Talijanima razgovarao sam u prisustvu Jevđevića. Sporazum koji su mi ponudili da potpišem odbio sam. Talijani su u tom sporazumu smatrali nas kao neku njihovu miliciju. Ja sam im predložio da sporazum mogu sa njima napraviti samo u onome duhu kao što ste me Vi putem depeše ovlastili. Ja mislim sa ovim ne treba žuriti, to sarn rekao i Jevđeviću, treba sačekati razvoj događaja. Birčanin se nalazi u Splitu sa svojim Štabom. Poručnik Jovanović — ađutant Birčaninov koji je Vama prestavljen saznao sam da je Jevrejin, njegova je uloga slična Hanafu (britanskom obaveštajcu — nap. autora). Govori se da njihov Štab troši mnogo novaca tako da po jedan ručak plaćaju po 300 dinara po osobi. Mislim da bi trebalo dati jedan opšti raspis da se u naše redove ne uvlače Jevreji jer sa njima imamo hrđavo iskustvo, pored toga treba kontrolisati kuda se troše sve pare koje se dobiju od naroda i od Vas.""
Uznemiren zbog komplikacija koje su nastale u vezi s realizacijorn njegovog plana, Mihailović 17. avgusta javlja Baćoviću:
"Odugovlačenjem napada na Foču stvar kompromitovana. Naredio sam potrebno majoru Hiljadu jedan... (Branku Ostojiću — nap. autora).
Budite spremni za prijem (savezničke pošiljke — nap. autora) u vremenu od 20. do 31. o. m. Javljeno je da će dati. Ako doznamo tačno dan javićemo. Slušajte radio-emisije. Čiča."15
Međutim, još istoga dana Baćović je obavestio Mihailovića:
"Talijanski pukovnik razgovarao sa Jevđevićem i sa mnom. Duhovno je pripremljen za napad na Foču, poklonili smo mu jedan tepih. Vojsku za napad na Foču prikupljamo i hranom snabdevamo. Po svršenoj operaciji sledi opširan izveštaj o toku događaja."16
"Posle političkog osiguranja od posledica, juče su naše trupe pod komandom majora Ostojića posle kratke i oštre borbe zauzele Foču. Naši gubici četiri mrtva, neprijateljskih oko 1.000 od čega žena i djece 300. Preduzeli smo sve da ovo opravdamo... Glavni deo napada izvele naše snage u jačini 1.600 ljudi."17
Da bi opravdao svoje postupke pred okupatorom i ustaškim saveznicima, Baćović je pribavio izjavu trinaestorice ustaških vojnika, koja glasi:
<>"Izjava — Mi dole potpisani ustaški vojnici izjavljujemo pod svojim potpisom da su četnici Crnogorskih nacionalnih snaga sa nama lepo postupali, da nismo maltretirani i batinani, da nam nije ništa od naše privatne svojine oduzeto i da smo po svojoj želji pušteni na slobodu u Foču."18
Nekoliko dana kasnije, Baćović je uputio Mihailoviću i detaljniji pismeni izveštaj o napadu na Foču:
"Kada su prvi put trupe crnogorske po zahtevu talijanskom morale da napuste Foču, rekli su italijanski generali da je to po zahtevu Nemaca ali da će Foča kasnije definitivno da pripadne Crnoj Gori. No usled hrvatskih intriga u Berlinu nastupio je preokret19 i Talijani ne samo da nisu mogli da uđu u Foču nego nisu smeli ni da pređu kada je divizija Taurinenze išla za Sandžak. Baš u to vreme došla je do ušiju vrhovne komande ona netačna vest narednika Bodiroge, da mu je talijanski general savetovao da se zauzme Foča. Talijanska vojska je saznala za to od žena kojima je Bodiroga pričao i talijanski pukovnik došao u Kalinovik i nama formalno saopštio da će napad na Foču smatrati napadom na sebe i da će Foču zajedno sa Hrvatima da brane. U tom momentu došao je Čika Branko sa definitivnom naredbom da se Foča napadne. Bili smo u vrlo teškoj situaciji. Ako nemamo pristanak Italije postojala je sigurnost da naš napad provocira zajedničku akciju Nemaca, Talijana i ustaša i da bude uništen ceo narod ovog kraja koji je još jedini očuvan od cele Herceg-Bosne. Počeli smo politički pripremati teren kod Italije dostavljajući im preko njihovog oficira u Kalinoviku izveštaje o stalnim pokoljima našeg stanovništva od strane ustaša. Te smo izveštaje potencirali, iz dana u dan javljali sve veći broj ubijenih, a na mestu poubijanih srpskih žena i djece doveli smo italijanske oficire i konačno Jevđević otišao armiji u Dubrovnik80 da predstavi stanje nesnosnim... Konačno je uspelo italijanskom generalu koga smo pridobili i drugim metodama sugerisati da se pravi nevešt na tu našu akciju. Sve trupe potrebne za napad stavili smo na raspoloženje Čika Branku. Prvenstveno smo bili zadržali pokret trupa jer su nam komandanti bili doneli naređenja koja je mimo nas bio izdao kapetan Lukačević, ali čim smo saznali da je to urađeno po odobrenju Brankovom vojska je krenula... Kao što će Vas Branko izvestiti napad je potpuno uspeo i izveden je za 2 sata... Na žalost i ako je Branko izdao naređenje da se ne diraju žene i djeca jedan deo trupa nije to slušao pa je oko 300 žena i dece platilo glavom. Strahujemo od represalija za naše stanovništvo na hrvatsko-nemačkoj zoni istočne Bosne. Svi tragovi masakra odmah su uklonjeni a formalno smo objavili streljanje vojnika koji su ubijali i pljačkali. Da bi izbegli kontraofanzivu Nemaca i ustaša iz pravca Sarajeva i Goražda poduzete su sve mere obezbeđenja, a u isto doba pozvati su italijanski generali da uđu u Foču jer bi tako ona pripala crnogorskoj zoni a naš svet bio pošteđen od represalija. Ovaj čas smo dobili izveštaj iz Presenice u srezu sarajevskom da su ustaše bežeći iz Foče poklali 22 žene i dece u tom kraju. Talijanski delegati koji su posetili Foču utvrdili su komisijski da su ustaše poubijali preko 100 srpskih žena i dece, da naša vojska nije činila nikakva nasilja, da je stanovništvo bez razlike vere potpuno zadovoljno a što je najvažnije sve je to pismeno potvrdio Italijanima zarobljeni hrvatski žandarmerijski poručnik Štimac. Od strane Hrvatske države još nema nikakve kontra akcije u pitanju Foče. Primećujemo da je osvajanje Foče u prkos eventualnih rđavih posledica na narod odjeknulo silno u narodu, sjajno podiglo moral trupe, oživelo borbenost nacionalnih elemenata u Sarajevu i što je najglavnije paralisalo jednom za uvek propagandu komunista da četnici sarađuju sa ustašama."21
Zadovoljan realizacijom planirane akcije, čim je primio Baćovićev izveštaj, Mihailović emigrantskoj vladi javlja:
"Radio-London da objavi: 'Vojno-četnički odredi koji su pod komandom majora Petra Baćovića, potukli su do noge ustaške formacije u Foči. Ovo je nova pobeda nad marionetskom Hrvatskom, kojom prilikom je poginulo osarn stotina ustaša. Zarobljeno mnoštvo oružja i municije i drugog ratnog materijala.'
Ovo nam je potrebno, a ne može nam škoditi. Javite kad će se objaviti da saopštimo da svak sluša."22
Posle izvršenog pokolja u Foči, Mihailovićevi odredi, u saglasnosti sa italijanskim okupatorima, preduzimaju razne akcije "čišćenja terena" u oblastima koje su do treće neprijateljske ofanzive bile u sklopu oslobođene teritorije, a koje su snage NOP bile prinuđene da privremeno napuste, umnogome baš zbog Mihailovićeve izdaje i pomoći okupatoru.
Ove akcije su, u stvari, predstavljale težak zločin prema narodima Jugoslavije, jer su se svodile na masovne pokolje nevinog stanovništva, prvenstveno staraca, žena i dece i na paljevine i pljačke. Izvodili su ih Mihailovićevi "legalizovani" odredi na tom terenu, što praktično znači sve Mihailovićeve snage van Srbije, jer u to vreme tamo nije postojao nijedan Mihailovićev odred koji nije bio legalizovan kod okupatora. O akcijama "čišćenja terena" legalizovanih Mihailovićevih odreda u tom periodu postoji veliki broj dokumenata iz kojih se jasno vidi suština tih akcija.
"Juče završio akciju do Ustikoline i grebena Jahorine... Po dosadašnjim podacima... 1.000 — 3.000 muslimana poklanih. Sve trupe dobri borci, ali još bolji pljačkaši, izuzev Pavla. Pad Foče ima dobrog odjeka. Muslimani u masama beže u Sarajevo. Naredio sam povratak trupa kući, a ja sam od juče u Kalinoviku i rešavam ostala pitanja sa Ištvanom (Baćovićem — nap. autora) i Jevđevićem. Sada su zadovoljni."28
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |