Opkoljene i pritešnjene znatno nadmoćnijim neprijateljem, partizanske snage su u toku treće neprijateljske ofanzive vodile uporne borbe sa jedinim taktičkim ciljem da sebi i Vrhovnom štabu obezbede preko potrebno vreme, što im je i uspelo. Zahvaljujući tome, Vrhovnom štabu je pošlo za rukom da ostvari svoj strategijski plan povlačenja znatnijeg dela partizanskih snaga iz Crne Gore, Sandžaka i Hercegovine i izbegne, u tome nepovoljnom trenutku, širi kontakt i borbe sa neprijateljem, a da za to vreme, reorganizujući snage, stvori jaku i dobro organizovanu udarnu grupu, sposobnu za izvršenje krupnih akcija. Razmatrajući nekoliko alternativa, Vrhovni štab na kraju odlučuje da sa glavninom snaga krene u protivofanzivu i izvrši prodor u Bosansku krajinu. Ova odluka bila je od istorijskog značaja za razvoj ustanka u zapadnim delovima Jugoslavije. Ali, zbog povlačenja partizanskih snaga iz Crne Gore, Sandžaka i Hercegovine, dolazi do jačanja četničkih snaga u ovim krajevima, pa i u istočnoj Bosni, usled čega je razvoj narodnooslobodilačke borbe u ovim krajevima bio za izvesno vreme ukočen. To je bio period strahovitog terora, zločina i pokolja, koji su četnici uz pomoć okupatora sprovodili ne samo nad pripadnicima NOP nego i nad nedužnim narodom ovih krajeva, a naročito nad muslimanskim življem.

Svi ovi zločini vršeni su prema naređenjima, sa znanjem i odobrenjem Draže Mihailovića.

Po povratku iz Hercegovine u Crnu Goru, Mihailović se petnaestak dana zadržao u Kršu, u plemenu Šaranci, udaljenom samo dva kilometra od Njegovuđe, u kojoj se, u kući Dedejića, nalazio štab okupatorskih trupa angažovanih u borbi protiv partizanskih odreda na obližnjim terenima. Iz Krša Mihailović se prebacio u Polja kolašinska, a mesec dana kasnije, sa svojim štabom se smestio u selu Gornje Lipovo, ispod Sinjajevinske grede. Tu je Mihailovićev štab boravio sve do kraja aprila 1943. godine, i to ne bez razloga.

Za vreme Mihailovićevog boravka u Hercegovini, general Blažo Đukanović je, u svojstvu predsednika Crnogorskog nacionalnog pokreta, zaključio 24. jula na Cetinju čvrst sporazum sa italijaiiskim guvemerom Crne Gore, armljskim generalom Pirciom Birolijem, koji glasi:

"1) Njegova Ekselencija Guverner Crne Gore, prima preuzetu obavezu, spram italijanskih vlasti, od strane crnogorskih nacionalista, zastupanih od potpisnika ovog dokumenta, a koji izjavljuju, uz časno obećanje i lojalno osjećanje spram Italijana, sljedeće:

a) nastaviti i do kraja povesti beskrompromisnu borbu protivu komunizma i komunista u Crnoj Gori;

b) sarađivati na povraćaju reda, mira i javne sigurnosti u zemlji;

v) potpomognuti privredni preporod Crne Gore i to u cilju da u zemlji stvore najpovoljnije uslove za očekivanje odluka, koje će biti uzete u pogledu definitivnog uređenja Crne Gore po završetku rata.

2) Crnogorski nacionalisti izriču Njegovoj Ekselenciji Guvemeru svoju beskrajnu zahvalnost prema svima italijanskim vlastima u Crnoj Gori za pomoć koju su do sada ukazale crnogorskom narodu i uvjeravaju da će se sa vječnim poštovanjem sjećati hrabrih italijanskih vojnika, koji su dali svoj život u zajedničkoj borbi protiv komunizma.

3) Njegova Ekselencija Guverner primajući izjavu tih osjećanja izjavljuje svoje zadovoljstvo za borbu koju su crnogorski nacionalisti do sada preduzeli i poveli uz bok sa italijanskim vojnicima i izrazuje svoje saučešće povodom smrti crnogorskih nacionalista poginulih za dobro njihove zemlje.

4) Određeno je da se na teritoriji Guvernerstva Crne Gore obrazuje jedan Odbor Crnogorskih nacionalista koji će imati svoje sjedište na Cetinju.

Ovaj Odbor biće sastavljen od 17 članova (po jedan za svaki srez, i po jedan za gradove Cetinje i Podgoricu), biranih među najsposobnijim, najkulturnijim, najautoritativnijim, i oprobanim predstavnicima pojedinih srezova, čija će imena, od strane potpisnika ovog dokumenta biti predložena Nj. E. Guverneru na odobrenje.

Rečeni odbor kao jedini predstavnik naroda Crne Gore, biće jedini kompetentan i ovlašćen da sarađuje sa italijanskim vlastima; da predlaže lica koja se imaju imenovati ili potvrditi u građanskoj službi; da pruži sve one sugestije koje će se pokazati potrebnim za obezbeđenje i dobro zemlje.

Nacionalni Odbor moći će delegirati pojedine svoje članove u sjedištima raznih italijanskih komanda i vlasti u cilju saradnje sa istima u djelokrugu i po direktivama sadržanim u ovom dokumentu.

5) Radi dobrog završetka srećno otpočete akcije protiv komunista i da bi se spriječio bilo kakav njihov povratak, ustanoviće se u Crnoj Gori formacije dobrovoljaca zvane 'Leteći odredi' sastavljene od odabranih i oprobanih crnogorskih nacionalista.

Ove formacije (ili 'Leteći odredi') utvrđuju se u broju od tri i operisaće na teritorijama sljedećih srezova:

a) formacija kap. Đurišića srezove: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Šavnik;

b) formacija puk. Stanišića srezove: Nikšić, Danilov Grad, Podgorica, uz ograničenja o kojima se govori pod idućim slovom c);

c) formacija g. Popovića srezove: Cetinje i Bar, pored predjela sreza nikšićkog, što spada u teritorij nadležnosti divizije 'Taro'.

Svaka će formauija imati snagu od 1.500 ljudi; ova snaga prema potrebama i odnosu na situaciju koja se u buduće može stvoriti, može biti povećana ili smanjena po nahođenju Njegove Ekselencije Guvernera, a po saslušanom mišljenju Odbora.

d) Gore naznačena tri komandanta, sa odobrenjem Nj. E. Guvernera, imaju kao svoga starešinu generala Đukanovića, koji će — u koliko se tiče rada gornjih jedinica i ako se za to ukaže potreba — biti u direktnom i tijesnom kontaktu sa Njegovom Ekselencijom Guvernerom i sa Ekselencijom Komandantom Trupa.

6) General Đukanović i komandanti gornjih formacija moći će predlagati akcije N.i. E. Guverneru ili Komandantu Trupa ili komandantima divizija onih teritorija gdje su formacije smještene, ali nikakva akcija ne može biti izvedena, ako nije odobrena od strane italijanskih vojnih komandanata, koji takođe zadržavaju za sebe pravo izdavanja uputa za izvođenje samih akcija.

General Đukanović i komandanti gornjih formacija obavezuju se da će dati svoju saradnju svaki put kad bude tražena od Nj. E. Guvernera, od Komandanta Trupa ili od komandanata divizija, uvijek u okviru borbe protiv komunista koji djeluju u Crnoj Gori.

Akcija svake formacije ne može biti izvođena van zone one divizije koja je nadležna nad teritorijom gdje je formacija normalno smještena, osim ako to odobri Komandant Trupa.

Zajedničkim sporazumom utvrdiće se plate dobrovoljaca, njihovih staresina, ishrana, naoružanje, kao i pomoć koja će se davati porodicama ovih dobrovoljaca.

7) Pored rečena tri 'Leteća odreda', obrazovaće se kod svake opštine jedinice 'narodne seljačke milicije' sastavljene od sposobnih i sigurnih ljudi, koji će se normalno baviti svojim građanskim zanimanjem, ali biti spremni da se late oružja u slučaju opasnosti za sigurnost sela od strane komunističkih jedinica.

Ove jedinice biće redovito naoružane i imaće svaka svoga komandanta. Te jedinice predstavljaće pravu odbranu naselja do dolaska eventualnog pojačanja što će Komande mjesta naći za shodno da pošalju, uzevši ih iz posada italijanskih trupa ili 'Letećih odreda'.

Članovi ovih jedinica biće dobrovoljci, a uživaće određene finansijske potpore samo za ono vrijeme, za koje budu prinudeni da stupe u akciju.

8) U cilju održavanja reda i bezbjednosti stanovnistva, Crnogorski Nacionalni Odbor predložiće formiranje odreda nacionalne policije, u zajedničkom sporazumu sa Komandantom Kraljevskih Karabinjera.

Osobe koje ulaze u sastav te policije biće u disciplinskom pogledu pod neposrednom upravom komandanta odnosnih jedinica, ovi posljednji djelovaće slijedeći upute, a pod kontrolom i nadzorom Komandanta Kraljevskih Karabinjera u odnosnim sjedištima, od kojih svaka policijska akcija mora proizilaziti ili svakako prethodno biti prijavljena.

9) Između nadležnih organa Guvernerstva i Crnogorskog Nacionalnog Odbora biće dovršena revizija političkog vladanja gradanskih činovnika radi provođenja dosljednih mjera disciplinskog i administrativnog karaktera.

13) Odbor Nacionaiisla Crne Gore predlagaće Njegovoj Ekselenciji Guverneru radi postavljanja lica koja treba imenovati ili potvrditi na položajima sreskih načelnika, predsednika opštine, seoskih starešina, birajući ih među stručno spremnim, sposobnim i prikladnim, bilo po svojoj kulturi, bilo po njihovoj skorašnjoj prošlosti, za pokrivanje dotičnog položaja i preuzimajući za njih punu odgovornost u odnosu sa radom kojeg će vršiti.

11) Pokret Nacionalista Crne Gore a za njega Odbor Nacionalista Crne Gore isključuje kategorički da ima ciljeva ili tendencija političkih, težeći samo da svojim djelom pripomogne razaranju i uništenju komunizma i da očuva svojim radom red, mir i blagostanje Crne Gore, i to u potpunoj slozi sa italijanskim vlastima.

12) Odbor Nacionalista Crne Gore obavezuje se da će upotrebiti svu svoju moć i autoritet na održanje reda i discipline u zemlji i da će sprečavati svaku eventualnu akciju koja bi mogla da bude uperena protiv italijanskih vlasti."1

Još dok se nalazio u Kršu, Mihailović se sastao sa bivšim podbanom Dušanom Vlahovićem, bliskim saradnikom generala Blaže Đukanovića, koji ga je, pored ostalog, upoznao i sa ovim sporazumom. Mihailović je odobrio i pohvalio Đukanovićev rad i Vlahoviću poverio zadatak da i dalje održava vezu izmedu njega i Đukanovića.

Ovim sporazuniom, o kome je Đukanović dao i javnu deklaraciju, objavljenu 30. jula 1942. godine u okupacionom listu "Glas Crnogoraca", potvrđeni su i prošireni svi raniji sporazumi Mihailovićevih komandanala u Crnoj Gori sa italijanskim okupacionim vlastima. Zahvaljujući ovom sporazumu, Mihailoviću i njegovom štabu bio je omogućen nesmetani jednogodišnji boravak u Crnoj Gori i time pružena mogućnost da direktno komanduje četničkim odredima u borbi protiv NOP i njegovih oružanih formacija u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini i Dalmaciji.

Evo i odlomaka iz nekoliko dokumenata, koji jasno ilustruju rezultate sporazuma o saradnji Mihailovićevih odreda sa okupatorima.

U Đurišićevom uputstvu datom četničkom komandantu Novovaroškog sreza, poručniku Vuku Kalajitoviću, 30. avgusta 1942, pored ostalog piše:

"Sporazumom, potpisanim sa NJ. E. Guvernerom Crne Gore, pripala je pod komandu Limsko-Sandžačkih četn. odreda teritorija ovih srezova: šavničkog, durmitorskog, kolašinskog, andrijevičkog, beranskog, bjelopoljskog, pljevaljskog, prijepoljskog, pribojskog, novovaroškog i sjeničkog.

A prema naređenju Vrhovne Komande sve jedinice jugoslov. vojske u Otadžbini, u napred pomenutim srezovima, stoje pod komandom potpisanog. O prednjem se ovim putem obaveštavate radi znanja i upravljanja u buduće. Naređenjem Vrhovne Komande, u sastavu Limsko-Sandžačkih jedinica, formiran je — pored ostalih — i Sandžački Korpus pod komandom kapetana Voje Lukačevića čiji je Načelnik Štaba kapetan Railić Radoman koji se već nalazi na tamošnjem terenu.

Da bi vam se olakšao rad na terenu, aktom ove komande Pov. Br. 344 od 26. ov. m., traženo je od Komandanta divizije 'Venecija' da Vas u područnom Vam srezu smatra legalnim, kao i Vaš rad, pošto ste pod komandom potpisatog.

Vaš stav prema okupatoru ima biti lojalan i upravljen tačno po naređenjima i direktivama ove Komande. Nikakvih akcija ne smete preduzeti da prethodno ne obavestite ovu Komandu o njima.

Prema muslimanima krajnje odlučan stav, ne izazivajući incidente. Odnosi sa njima biće regulisani u potpunosti čim budem sa svojim bataljonima obišao Vaše srezove. Izvesne mere već su preduzete.

Prema komunistima nepoštedna borba do njihovog potpunog uništenja. Uhvaćene komuniste ili njihove jatake odmah stražarno sprovesti Komandi mesta Šahovići."2

A u Đurišićevom izveštaju, upućenom Mihailoviću 2. novembra 1942. godine, piše:

"Noćas u 2 h posle pola noći vratio sam se sa Cetinja. Cilj moga poziva na Cetinje bio je isključivo da dam uverenja da se na ovoj teritoriji ne priprema drugi front i da se zadovolji sujeta Guvernerova (Pircija Birolija — nap. autora), upravo da pokaže narodu da moram doći.

Razgovaralo se više o sitnicama nego o krupnim stvarima. Jedino što se vodio malo duži razgovor o Vama. Ništa nemaju protiv Vas samo da se ne stvori ovde drugi front i da ne uđemo u neku avanturu.

O Kolašinu, Sandžaku, Zelenašima i dr. važnim stvarima nije bilo govora, a ja opet nisam hteo da pokrećem kada to oni nisu tražili. Guverner dolazi u nedelju u posetu ovde (u Kolašin — nap. autora) i kazao je da ćemo sva pitanja ovde rešiti. Kaže da mora doći da bi razbio famu kod svih pa i kod Rima i Berlina da ovde postoji republika.

K-t Armije (9. italijanske — nap. autora) sinoć pri povratku sa Cetinja, pošto je on išao i vratio se sa mnom, kazao mi je da Kolašin ostaje za nas definitivno. Prema tome to smo pitanje rešili. Po svemu stekao sam ubeđenje da pretresa terena neće biti.

Ja sam dobro dočekan i u Podgorici i na Cetinju — sa svima počastima, a dobro me dočekao i narod, naročito na Cetinju. Kod Guvernera bio sam samo ja i niko više. Pri kraju đeneral Đukanović ušao je 20 minuta.

Naši izgubili glavu — takva panika da prosto se ne može verovati. U glavnom Nacionalnom odboru haos. Većina je protivu Blaža, ali to su sve izrodi. Ja se nadam da ćemo ih ili potpuno ukinuti ili zameniti. Ovo će se postići posle Kolašina — posete. U Sandžaku promenili taktiku protivu pravoslavnih. Gone Turke.

Italijani napustili Šavnik. Intervenisao sam za pokrete prema Foči.

Jedino traže od mene red i mir. Našto sam im dao riječ — svakako do naređenja.

Stekao sam ubeđenje da ćemo sve uspeti, ali onima na Cetinju, pa i u celoj staroj Crnoj Gori treba više odlučnosti energije i samopregorenja."3

Šestoga novembra 1942. godine guverner Crne Gore Pircio Biroli je došao u Kolašin, u kome mu je Pavle Đurišić priredio svečan i srdačan doček. O ovoj poseti Đurišić je sutradan obavestio Mihailovića:

"Guverner sa celokupnom svojom svitom i dva Kn-ta divizije sa svojom svitom izvršili su posetu. Sve je uspelo i poseta će imati čitavi preokret u politici Crne Gore što se tiče Italijanske strane.4

Ja sam govorio, dostaviću Vam ili lično doneti moj govor.5 Ima vrlo važnih stvari i činjenica te ću doći da Vam objasnim.

Jedan Italijanski bataljon u blizini Kolašina — na putu Mateševo — Kolašin ostaće da izvrsi tri vežbe u roku od pet dana. Lično Guverner mi je rekao da neće ići nigde na teren bez mog znanja i da mu dam jednu četu za pratnju. Još mi je lično naglasio da će prva vežba biti do u Donje Lipovo. Jasno se vidi šta hoće sa ovim da kaže. Molim Vas nemojte se sa toga mesta8 pomerati. Ja ću lično sa njima ići kada bude ova vežba u pravcu Lipova.

Ponovo kažem nemate potrebe jer ste tu potpuno sigurni a i radio stanice mogu da rade nesmetano."7

Pošto mu je njegov legalizovani odred kod italijanskih okupatora obezbedio siguran boravak na planini Sinjajevini, nedaleko od Kolašina, Mihailović je, u duhu postignutog sporazuma sa italijanskim guvernerom Crne Gore, izdao 29. septembra sledeće naređenje Pavlu Đurišiću:

"Obzirom na pojavu komunističkih trojki i rad zelenaša u Crnoj Gori8 NAREĐUJEM

da preduzmete najenergičnije mere za uništavanje komunista i zelenaša — naročito komunista. Upotrebite nemilosrdno ista ona sredstva koja su oni upotrebljavali u borbi protiv svoga naroda."9

Da bi izvršio ugovorene obaveze prema okupatoru, pukovnik Bajo Stanišić se 29. novembra obraća komandantu italijanske pešadijske divizije "Ferara" sledećim pismom:

"Molim za naređenje Komandantu puka u Danilov-Gradu da izvoli narediti da se izda potrebna količina municije 2. bataljonu ovoga odreda kapetanu Jakovu Jovoviću i to:

20 sanduka municije za Jugoslovensku pušku;

20 sanduka municije za Italijansku pušku;

10 sanduka municije za Italijanski puškomitraljez;

10 sanduka municije za Jugoslovenski puškomitraljez;

6 sanduka municije za mitraljez 'Breda'.'"10

Istoga dana Đukanović je uputio Stanišiću, koji se sa svojim štabom nalazio u manastiru Ostrog, sledeće obaveštenje:

"Akciju koju je komandant preduzeo potpuno odobravam.11 Naročito je ona od najvećeg značaja u pogledu saniranja prilika u Piperima. Radi ovoga Komandant će nastojati da se ovoga puta akcija u Piperima u potpunosti okonča. Sve što je sumnjivo razoružati, pa ma se borbi pribeglo. Biti kategoričan, beskompromisan i neumoljiv. Od ovoga zavisi naš dalji uspjeh.

Od kapetana g. Đurišića dobio sam takođe izveštaj. Na njegovom terenu stanje je dobro. Prve potjere po novom snijegu urodile su plodom.12 Do sada je uništeno 24 opasna komunista, dok ih je oko 15 na dva mjesta opkoljeno i drže ih opsednute već tri dana. Vitlaju ih kao gladne zvjeri sa jednog kraja na drugi. G. Đurišić u izveštaju dalje navodi da je dobio podatke da će da bježe na teritoriju sreza nikšićkog, te da bi ih trebalo otuda potjerati.

U vezi sa ovim posljednjim podacima Komandant će nastojati da se svi prebačeni komunisti najenergičnije protjeraju i hvataju, dok traje povoljno sniježno vrijeme za takvu akciju.

U razgovoru sa Nj. E. Guvernerom izložio sam mu da ću odmah po završenoj akciji u Piperima preduzeti dalju akciju i u Banjanima. Ovo je Nj. E. Guverner prećutno odobrio. Stoga će Komandant po završetku operacija kroz Bjelo-pavliće i Pipere prebaciti do dva bataljona na ostalu teritoriju sreza nikšićkog, koja je pripadala g. Krstu Popoviću, i tamo preduzeti akcije u cilju hvatanja i protjeri-vanja tamošnjih komunista.

Po završetku operacija u Piperima podneti mi izveštaj.

U vezi traženja municije od strane te komande, Komandant armije u Podgorici sa Br. 11526 od 27. ov. mj. naredio je komandantu mjesta u Podgorici i komandantu divizije 'Ferara'13 da izdadu traženu municiju. Stoga će komandant narediti potčinjenim komandantima bataljona da se, s pozivom na gornje naređenje, obrate odgovarajućim komandama za snabdijevanje municije."14

A sutradan, 30. novembra, Đukanović je izdao Stanišiću i sledeće pismeno naređenje:

"Komunistička akcija ponovo se pojavljuje na mnogim mjestima. Akcija kapetana g. Pavla Đurišića u tako je jakim razmjerama da je i svoju štabsku četu poslao u akciju. Rezultat te akcije do nazad šest dana bila je tako jaka da je poubijano 25 komunista, 15 opkoljeno kod Polja Kolašinskih da im je nemoguće izbjeći. Kapetan Ružić i Bojović do sada su poubijali i pohvatali na nj.ihovoj teritoriji 17 opasnih komunista, od kojih su pohvatani predati sudu u Kolašin. Izjavljuju da bježe na teritoriju te komande. Naredite najenergičniju potjeru za komunistima koje po svaku cijenu uništiti i onemogućiti im dalju akciju na reonu te komande. Sve jedinice uputiti na teren. Biti nemilosrdan prema komunistima i onima koji ih pomažu. Pipere bez razlike sve razoružati a poslije će se provjeravanjem utvrditi kome se može dati oružje. Prema njima ne imati obzira jer je njihov postupak takav da to dovodi do ponižavanja čitav nacionalni pokret i onemogućava nam da izvršimo zadatak. Ovo naređenje smatrati bezuslovnim i hitno ovo izvršiti. Naredio sam kapetanu Ružiću da opkoli kuću popa Jova Radovića u kojoj se kriju Marko Vujačić i Jefto Pavić i da ih preda sudu u Kolašin ili Nikšić. Formirani sudovi neka odmah otpočnu rad.

Energičan rad protivu komunista i njihovo uništenje mora se izvršiti u što kraćem vremenu. Odlaganja nema. Sentimentalnosti ne smije da bude. Kapetan Đurišić javlja da se to mora uporedno izvršiti sa njegovom akcijom. Ako pribjegnu na teritoriju korrsandira Popovića dobićete naređenje da predete i na njegovu teritoriju."15

Posle povlačenja partizanskih snaga juna 1942, u drugoj polovini godine u Crnoj Gori i Sandžaku četnici su preduzeli svirepi obračun sa ostacima partizana, komunistima i pripadnicima i simpatizerima NOP-a. No, i u takvim uslovima Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru i Sandžak, deo partijskog aktiva i ilegalne partizanske grupe intenzivno su radili na obnavljanju partijskih i skojevskih organizacija, povezivali pripadnike i simpatizere NOP-a i razvijali intenzivan politički rad u narodu.

U jeku hajke Mihailovićevih legalizovanih odreda u Crnoj Gori na komuniste i pripadnike NOP, na inicijativu Glavnog nacionalnog odbora Crne Gore, a uz prisustvo Zaharija Ostojića i Pavla Đurišića, održana je u Šahovićima 30 novembra i 2. decembra 1942. godine konferencija ćetničke omladine Crne Gore, Boke kotorske i Sandžaka, na kojoj su doneti sledeći zaključci:

"Četnička intelektualna omladina Crne Gore, Boke i Sandžaka na svojoj konferenciji u Šahovićima, posle svestrane diskusije po svim pitanjima državnog i društvenog uređenja u budućoj otadžbini, donela je sledeće zaključke:

1) Da buduća naša država treba da bude nasledna i ustavna monarhija — Kraljevina Jugoslavija kojom će vladati Kralj Petar II iz dinastije Karađorđevića, i u kojoj će Četnička Organizacija u saglasnosti sa krunom biti za izvestan period vremena, potrebna za potpunu obnovu i preporod zemlje, jedini nosilac celokupne državne vlasti u zemlji.

2) Granice buduće Jugoslavije moraju obuhvatiti, pored dosadašnjih i sve one pokrajine na koje imamo historijsko pravo, a koje su nam bile dosada nepravedno oduzete. Pored historijskog moraju se uzeti u obzir etički, politički, ekonomski i strategijski razlozi.

3) Buduća država treba da bude unitarna i u njoj će Srbi, Hrvati i Slovenci živeti u svojim oblastima na principu širokih samouprava. Između svih oblasti ima se uspostaviti neposredna terenska veza, kako bi ideja jugoslovenske zajednice bila što potpunija.

4) Na teritoriji buduće države živeti će samo Srbi, Hrvati i Slovenci. Nacionalnih manjina ne može biti.

5) Privatna svojina je zajemčena, a njen obim mora se ograničiti zakonom u opštem interesu.

Zemlja pripada onome koji je obrađuje. Veliki privatni posedi moraju se ukinuti i staviti državi na raspoloženje. Ovo će državi olakšati potpuno rešenje agrarne reforme.

Agrarno pitanje mora biti rešeno potpuno i pravilno.

Celokupna industrija mora biti u državnim rukama.

Velika trgovina mora biti u državnim rukama, a mala u privatnim pod kontrolom države.

Privreda treba da bude izgradena na principu državnog zadrugarstva. Trgovački poslovi, novčani i kreditni zavodi moraju biti u državnim rukama.

6) Nauka i umetnost su slobodne.

Postojati će samo državne škole. Osnovno školovanje je obavezno i besplatno. Škole moraju davati moralno, nacionalno i praktično vaspitanje kako bi se izvela obnova nacije i kulture. U tu svrhu treba gimnazije svesti na potreban broj, a povećati i favorizirati srednje stručne škole, naročito poljoprivredne i zanatske.

U cilju preporoda naroda, putem škole, vršiti strogu selekciju nastavnika i školske omladine.

7) Crkva je državna. Pravoslavna crkva je nacionalna i svetosavska. Katolička crkva treba da bude administrativno odvojena od Vatikana, i da bude jugoslovenski nacionalna u duhu ideja Štrosmajera. Verska nastava je obavezna u svim osnovnim i srednjim školama.

8) Sudije da budu nezavisni i stalni, da ne mogu biti lišeni zvanja niti uklonjeni sa dužnosti, premešteni i penzionisani bez odluke redovnog suda, da budu materijalno obezbeđeni sa automatskim napredovanjem kao i ostali činovnici. Sudije da budu birani iz redova četničke organizacije, kao i svi ostali činovnici.

Advokati treba da budu državni ćinovnici.

9) Opštine da budu teritorijalno što veće.

Opštinsko osoblje će postavljati i plaćati država. Pri svakoj opštini po mogućtvu da postoji lekar, veterinar i poljoprivredni referent. Oni će svoje dužnosti obavJjati kao državni činovnici, bez prava na privatnu nagradu.

10) Obavezno se mora doneti:

Zakon o korupciji, koji će tačno predvideti koja dela spadaju u dela korupcije. Za korupciju postoji samo jedna kazna — smrt.

Zakon o ispitivanju porekla privatne imovine od 1918. do danas.

Zakon o krivičnoj odgovornosti svih onih koji su doprineli bilo na koji način propasti države.

11) Vojska treba da bude jaka, spremna i preporođena, kao garancija reda i bezbednosti države. Ona treba da bude nacionalna i moralna škola naroda.

12) Žandarmerija treba da bude formirana iz četničkih redova i da stoji pod direktnom kontrolom četničke organizacije.

13) Državni činovnici imaju biti nacionalno i moralno ispravni, iz četničkih redova, dobro nagrađeni i automatski unapređeni.

Privatnih činovnika ne može biti.

Ministri da budu državni činovnici, bez diskrecionih prava i dispozicionih fondova.

Činovnicima ukinuti sve specijalne dodatke kao: nagrade, sezonske dodatke, paušalne, tantijeme i putne troškove.

Žene mogu biti državne činovnice samo u oskudici muškaraca i to u specijalnim njima podobnim strukama.

14) Štampa da bude glas pravde i istine, u službi nacionalne obnove. Dnevna štampa — žurnalistika, da bude rukovođena interesom naroda. Štamparska preduzeća moraju biti u državnim rukama.

15) U novoj državi treba posvetiti naročitu pažnju propagandi u duhu programa četničke organizacije i ideologije.

16) Onesposobljenim četnicima u borbi, kao i porodicama poginulih četnika, po završetku rata treba ukazati najveću pažnju i pristojnu materijalnu pomoć.

17) U duhu izloženih zaključaka, a u saglasnosti sa krunom, četnička organizacija će sprovesti državno uređenje i biti jedini nosilac celokupne državne vlasti do ostvarenja četničkog programa i stvaranja uslova za prelaz na šire ustavne slobode."18

Ovi zaključci, koji su ujedno predstavljali i politički program Mihailovićeve organizacije, imali su za cilj da u njene redove privuku još postojeće, razne kolebljive elemente. U stvari, bili su to samo snovi izdajnika.