Postavljanje Ilije Trifunovića Birčanina za komandanta Dalmacije, Likc i zapadne Bosne značilo je stavljanje svih četničkih odreda koji su se nalazili na tim teritorijama pod komandu njegovog štaba, to jest pod vrhovnu komandu Draže Mihailovića. Ali Birčaninov štab formiran je u vreme kada je već postojao "glavni štab bosanskih četnika". Zbog postojanja ta dva štaba, u leto 1942. godine nastao je spor oko pitanja nadležnosti u postavljanju komandanata četničkih odreda na teritoriji Bosne.

Pitanje postavljanja i smenjivanja starešina bosanskih četničkih odreda prvi put je u početnoj i nedovoljno definisanoj formi postavljeno početkom juna 1942. godine. U vezi sa novom situacijom, koja je nastala posle potpisivanja sporazuma sa vlastima NDH i organizacionim pitanjima o kojima je reč, održan je 7. juna 1942. godine u selu Javorani sastanak predstavnika četničkih jedinica u Bosni.

Na ovom sastanku rešeno je da se sledeća konferencija održi 21. juna 1942. godine u Jošavci, na kojoj bi učestvovali i predstavnici četničkih odreda sa Ozrena i Majevice i "... da se prepis zapisnika pošalje Vrhuvnoj četničkoj komandi u Srbiju sa referatom o našim problemima, a ujedno da se zatraže iz Srbije ljudi sposobni za vojne instruktore i to prvenstveno po redu iz bosanske krajine ..."1

Navedenom odlukom komandanti četničkih jedinica zapadne Bosne priznali su Vrhovnu komandu Draže Mihailovića, a sebe i svoje odrede smatrali su sastavnim delom četničkog pokreta Draže Mihailovića. Međutim, u sagledavanju odnosa komandi bosanskih četnika i Vrhovne komande Draže Mihailovića, karakterističan je deo citirane odluke, kojom se traže sposobni ljudi iz Srbije za vojne instruktore sa zahtevom da prvenstveno budu iz Bosanske krajine, a zatim iz drugih delova Bosne i Jugoslavije. Stav da poslati oficiri budu Bosanci proizašao je, izmedu ostalog, iz težnje četničkih komandanata da obezbede autonomnost u vođenju politike na svojoj teritoriji, što bi im obezbedilo održanje stečenih pozicija, od kojih su imali velike lične, prvenstveno materijalne koristi. Očekivali su istovremeno da uspostavljanjem buržoaske vlasti posle rata imaju obezbeđene položaje i veći uticaj u vođenju državne politike. Naime, bosanski četnici su idejno težili takvoj srpskoj državi u kojoj bi Bosna imala svoju autonomiju, sa gospodarenjem bosanskih Srba u toj autonomiji. Takvu velikosrpsku politiku zagovarali. su gotovo svi komandanti četnićkih odreda u Bosni. Ta svoja shvatanja jasnije su formulisali krajem 1942. godine, o čemu će biti reči.

Formiranjem Glavnog štaba bosanskih četnika na konferenciji koja je održana 21. jula 1942. godine u mestu Jošavka istočno od Banjaluke, kojoj su prisustvovali predstavnici četničkih odreda Bosanske krajine i centralne Bosne, bilo je otvoreno pitanje nadležnosti prilikom postavljanja i smenjivanja četničkih starešina. Za komandanta ovog štaba bio je izabran Radoslav Radić, a za članove Luka Radić, komandant pozadine, Vasilije Lalić, pomoćnik komandanta i Mirko Tatić, Mirko Džombić, Jovo Lakić, dr Branislav Lazičić i dr Mihailo Stakić.2 Tako su četnički odredi na teritoriji zapadne Bosne u isto vreme bili pod komandom Radićevog i Birčaninovog štaba. Ovo pitanje je i najviše uzbuđivalo komandante četničkih odreda u Bosni, jer su od načina njegovog rešenja zavisili i njihovi položaji i stečene pozicije i materijalne koristi.

<>Ilustracije radi, navešćemo samo neke podatke iz kojih se vidi koliku su materijalnu korist imali četnički komandanti od ekonomske saradnje sa NDH i Nemcima. Pored vojnih akcija, u kojima su posle sklapanja sporazuma otvoreno učestvovali zajedno sa nemačkim i ustaško-domobranskim snagama, četnici su za račun Nemaca i NDH vršili otkup stočne hrane, životnih namirnica, obezbeđivali puteve, mostove, eksploataciju drveta i obavljali i druge poslove. Svi ti poslovi išli su preko Glavnog štaba bosanskih četnika, koji je uz pomoć komandanta odreda i svojih predstavnika ispunjavao zahteve i molbe Nemaca i ustaša. Tako su Radosav Radić, Uroš Drenović, Vukašin Marčetić, Lazar Tešanović i drugi na svojim teritorijama, na zahtev Nemaca i vlasti NDH, vršili otkup zobi i druge stočne hrane,3

Pored toga, Marčetić je obezbedio radnu snagu i izvestan broj stručnjaka koji su za račun ustaša radili na uspostavljanju telefonsko-telegrafske linije Banjaluka — Sitnica — Ključ,4 a vojvoda majevički Radivoje Kerović na zahtev Nemaca obezbedio je put Bijeljina — Zvornik. U pismu drinjskom četničkom bataljonu od 8. avgusta 1942. godtne Kerović naređuje, između ostalog:

Mišljenja sam da bi hitno trebalo za sada osloboditi put Bjeljina — Zvornik i popraviti porušeni most, jer taj je put potreban Nemcima koji kategorički traže da se to u interesu mira odmah učini. Radi toga pozivam vas da mi najdalje do nedelje 9. o.m. podnesete izveštaj o učinjenom kako bi mogao blagovremeno izvestiti nemačku komandu."5

Pored tih usluga, četnici su pružali ustašama i Nemcima pomoć i prilikom eksploatacije drveta. Posle prvih neuspelih pregovora vođenih u avgustu i septembru 1942. godine sa predstavnicima NDH, posredstvom Nemaca postignut je sporazum između Glavnog štaba bosanskih četnika i vlasti NDH o isporuci drveta iz rejona Teslića.6 O ovom sporazumu Radosav Radić je obavestio komandanta bataljona "Tankosić", čiji su četnici bili određeni da obezbede eksploataciju drveta:

"Potpisanim ugovorom između četničke komande 'Borja' sa jedne i hrvatskih vojnih vlasti i uprave Destilacije drveta s druge strane, u tački 5. predviđeno je da Komanda bosanskih četnićkih odreda izda odobrenje da li da se drvo pusti ili ne, te na osnovu toga naređujem: 1. Destilaciji drveta saopštite da se za svaki prostorni metar drveta prilikom izvoza ima da plati za balvane 30 kuna (trideset kuna), a za cepanice po 20 kuna."7

Na traženje Nemaca, i komandant četničkog odreda "Kočić" Uroš Drenović pružio je pomoć drvarskom trgovcu u Banjaluci Viti Latiću da isporuči 3.000 kubnih metara okruglog drveta, koje su kod njega naručili Nemci.8 I štab ozrenskih četničkih odreda na pregovorima u komandi nemačke feldžandarmerije u Sarajevu sporazumeo se sa firmom "Holzbau-Werke Zavidovići" o isporuci drveta.9

Za sve te usluge četnici su dobijali novac, oružje i municiju u manjim količinama. Pošto je naoružanje bilo jedan od osnovnih problema sa kojim su se četnici suočavali jer je ono u prvom redu zavisilo od pomoći Nemaca i NDH, Radoslav Radić je zahtevao u uputstvima koja je slao potčinjenim komandama da u radu i saradnji sa Nemcima i NDH insistiraju uglavnom na tome "da se prvenstveno dobije oružje i municija, jer im je potrebna za borbu protiv partizana (komunista)".10 Neosporno je da su Nemci pružali četnicima pomoć, bilo direktno, bilo posredstvom NDH, ali samo do izvesne granice, pri čemu su se uvek rukovodili trenutnom situacijom, polazeći pri tome prvenstveno od svojih vojno-političkih interesa i potrebe za održanjem pozicija NDH, na koju su se oslanjali u obezbeđivanju svojih interesa.11

Ekonomskom saradnjom sa ustašama četnički komandanti su se koristili ne samo iz političkih razloga, tj. za zajedničku borbu protiv NOP-a, već i za lično bogaćenje. Tako je, na primer, četnički komandant Tode Budić iz Skender-Vakufa, koristeći se čvrstom vezom koju je imao sa ustašama, stekao znatno bogatstvo. On je ustašama prodavao sir, stoku i druge namirnice, i za taj novac kupovao žito, koje je narodu preprodavao po trostruko većoj ceni. Pored toga, kupovinom livada, prodajom sena, skupljanjem poreza od naroda, tobože za račun četničkog pokreta, kao i drugim zelenašenjem, ovaj četnik se toliko obogatio da je u Skender-Vakufu imao šest kuća, a u selu Šolaji trećinu ukupne zemlje.12 Drugi četnik, Todica Mitrović, politički predstavnik četničke organizacije "Kočić", jedan od potpisnika sporazuma između četnika i ustaša u Mrkonjić-Gradu, takođe se obogatio blagodareći saradnji sa okupatorom. Koristeći se svojim položajem, Mitrović je preprodavao gas i so, prikupljao stare jugoslovenske novčanice od naroda da ih zameni u Banjaluci za kune i prisvajao taj novac; takođe je prisvajao i deo novca i namirnica koje su Nemci davali za četnike i uzimao veći deo nagrade koju su četnici dobijali za uhvaćene partizane. On se toliko obogatio da je izazvao zavist kod ostalih četnika, koji su ga u svađi oko deobe novca dobijenog od Nemaca i NDH — ubili.18

U nastojanju da svoje služenje ustašama što bolje iskoriste za političke a i za svoje lične ciljeve, četnici su težili da unovče sve što se moglo unovčiti, pa i uhvaćene partizane. Tako satnik Ante Zičarić, zapovednik ustaške bojne, u pismu od 28. maja 1942. glavaru Glavnog stožera ustaške vojnice u Zagrebu, o utiscima koje je stekao iz razgovora s Drenovićem, između ostalog, kaže:

<>"Za uhvaćene vođe partizana traže od nas otkupninu, a i novac za pripomoć, pa iz toga vidim, da bi se novcem mnogo toga dalo postići... Mišljenja sam da moraju postojati posebne novčane navjere (krediti) za obaveštenja, jer sam ustanovio da većinu četničkih vođa možemo za novac ili bilo kakvu uslugu kupiti..."

Znajući to, vlasti NDH su i tim putem, pored ostalih, težile da što bolje iskoriste četnike za odbranu NDH, koja je sve snažnijim razvojem oslobodilačke borbe bila ozbiljno ugrožena. S druge strane, četnici su očekivali da će u saradnji sa NDH i Nemcima i uz pomoć njihovih oružanih snaga razbiti oružani ustanak i ugušiti NOP.15

U sklopu odnosa koji su postojali između komandanata četničkih odreda, Radić je kao komandant "Glavnog štaba bosanskih četnika" imao samo moralni autoritet i služio je kao zajednički predstavnik četničkih odreda u regulisanju njihovih odnosa sa vlastima NDH i nemačkim okupatorom, dok su komandanti četničkih odreda i dalje bili samostalni u komandovanju svojim jedinicama i vođenju akcija protiv partizanskih snaga. U knjizi Kako su komunisti dograbili vlast u Jugoslaviji, koja je objavljena u Londonu 1964, dr Živko Topalović, u toku rata član četničkog Nacionalnog komiteta, ističe da se u Bosni pred kraj 1942. godine znalo da, pored vlade generala Nedića, u Srbiji ima svoje gerilske odrede ministar jugoslovenske vlade Draža Mihailović, koji nije hteo "principijelno priznati nikakvu autonomnu narodnu vojsku i njenu samostalnu komandu u Bosni..."

Ova tvrdnja Topalovića o vremenu kada se u Bosni saznalo za Dražu Mihailovića nije tačna. O njemu se u Bosni saznalo ranije. Na sastanku predstavnika četničkih odreda u Javorinama, o čemu je već bilo reći, komandant bataljona "Kočić" Uroš Drenović upoznao je skup da je "... odmah u početku i prvi slao svoje kurire u Srbiju ..." i da mu je Vrhovna komanda Draže Mihailovića naredila da radi sporazumno sa fašistima, "ja sam to i radio jer sam dobio takva uputstva..."16 Topalovićeva tvrdnja da Mihailović nije hteo priznati "nikakvu autonomnu narodnu vojsku" ne odgovara činjeničnom stanju, što se vidi i iz sledećeg fakta: postavljanjem Birčanina za komandanta četničkih jedinica Dalmacije, Like i zapadne Bosne i Petra Baćovića za komandanta istočne Bosne i Hercegovine do reke Neretve na sastanku u Avtovcu 13. jula 1942. godine, on je samim tim bosanske četnike smatrao sastavnim delom "Jugoslovenske vojske u Otadžbini". Mihailović je, prema tome, želeo i nastojao da bosanske četnike stavi pod komandu stručnih oficira, a time i pod svoju komandu. Međutim, komandanti četničkih odreda bili su odlučno protiv toga. U razgovoru sa delegatima koje je Draža Mihailović slao u Glavni štab bosanskih četnika oni su isticali da priznaju Dražu Mihailovića za svog komandanta, ali žele da zadrže svoju vojsku pod svojom komandom. Prvi razgovori o tim problemima vođeni su u avgustu 1942. godine sa izaslanikom Draže Mihailovića, potporučnikom dr Milanom Dukićem, koji je dobio zadatak da obiđe četničke odrede u Bosni i da se upozna sa njihovim radom. Dukić je prvo posetio istočnu Bosnu, a potom je, zajedno sa Stevanom Botićem, 18. avgusta 1942. godine krenuo u Glavni štab bosanskih četnika, koji se nalazio u mestu Lipje. Po njihovom dolasku u Glavni štab bosanskih četnika, 21. avgusta 1942. godine održan je sastanak kome su, pored članova Glavnog štaba, prisustvovali dr Milan Dukić, Stevan Botić i major Slavko Vranješević, Dražin delegat pri četničkim odredima u predelu planine Manjača. Na sastanku su razmatrana pitanja koja su se odnosila na četničke organizacije u Bosni i na odnose Glavnog štaba bosanskih četnika i Vrhovne komande Draže Mihailovića. O razgovorima koje su Dražini delegati vodili sa članovima Glavnog štaba bosanskih četnika na sastanku u Lipju dr Milan Dukić je 22. septembra 1942. godine poslao izveštaj Draži Mihailoviću, iz kojeg ćemo citirati onaj deo koji se odnosi na Glavni štab bosanskih četnika i njegove odnose sa Vrhovnom komandom Draže Mihailovića:

"... Na dan 21. avgusta sam stigao u Lipje gde je Glavni štab. Taj Glavni štab koji je osnovan pre jedno dva meseca, osnovan je po pričanju njegovih članova iz razloga što nisu imali veze sa Dangićevim štabom. Članovi štaba sa Radićem na čelu boje se mnogo Stevana Botića i bili su ga pozvali na konferenciju kojoj sam prisustvovao i ja sa majorom Vranješevićem. Na toj konferenciji oni su se saglasili da neka ostane i Glavni štab čiji će reon biti Trebava, Ozren i Borja, a isto tako da ostane i glavni štab čiji rejon neka ostane istočna Bosna. Zatim će Stevan Botić prikupiti svoje pristalice komandante bataljona, a Glavni štab svoje, te će izabrati jedinstveni štab, kome će biti komandant ili Stevan Botić ili Rade Radić, a jedan od njih koji ne bude izabran za komandanta biće poslat kao savetnik g. Ministru za bosanske stvari. I Glavni štab priznaje g. ministra, ali smatraju da g. ministar nema pravo da sam postavlja komandante, nego tek po njihovom predlogu i to mogu biti samo Bosanci. Posle te konferencije Stevan Botić se vratio sa majororn Vranješevićem u Čivčije... Članovi Glavnog štaba osim dr Lazičića iz Banja Luke i dr Stakića nisu od nikakve vrednosti. Komandant Rade Radić bivši partizanski komandir Jošavske čete, poklao je partizane u Jošavci i prišao četnicima. Čovek seoski trgovac, niske kulture ..."17

Kao što se vidi iz dela izveštaja dr Milana Dukića, na sastanku u Lipju bilo je odlučeno da Stevan Botić i Rade Radić formiraju jedinstven štab. To formiranje trebalo je da se izvrši na zajedničkoj konferenciji, kojoj bi prisustvovali predstavnici četničkih odreda pod komandom Stevana Botića i predstavnici onih četničkih odreda koji su se nalazili pod komandom Radićevog štaba. Međutim, predviđena konferencija nije mogla da se održi, kako je bilo dogovoreno, pa, prema tome, ni formiranje jedinstvenog štaba, usled teške situacije u kojoj su se našli četnički odredi u Bosni u jesen 1942. godine.

Na ovom sastanku u Lipju, u vezi sa odnosima Glavnog štaba bosanskih četnika i Vrhovne komande Draže Mihailovića, Rade Radić je Milanu Dukiću izjavio da članovi Glavnog štaba bosanskih četnika priznaju ministra "Jugoslovenske vojske u otadžbini", ali smatraju da bez njihove saglasnosti Draža Mihailović nema pravo da sam postavlja komandante i da postavljeni komandanti obavezno moraju biti Bosanci. Ovim stavom su članovi Glavnog štaba priznali pravo Draži Mihailoviću da postavlja komandante, ali su istovremeno stavili do znanja da bez njihove saglasnosti ne može biti nikakvih promena u rukovodstvu četničkih odreda u Bosni. Sastanak u Lipju je poslednji sastanak na kome je istican ovaj stav, jer kasnija gledišta bosanskih četničkih komandanata umnogome su se razlikovala od ovih iznetih u Lipju.

Posle sastanka u Lipju, na razne položaje u četničkim vojnim organizacijama oficiri su postavljeni posredstvom Komande bosanskih četnićkih odreda.18 Ilustracije radi, navešćemo dokumenat iz kojeg se vidi način postavljanja oficira koje je Draža Mihailović slao u Bosnu sa zadatkom da Uredbu o organizaciji vojnih jedinica, koju je izdala Vrhovna četnička komanda, sprovedu medu bosanskim četnicima. U naređenju komandantu četničkog odreda "Kočić" Urošu Drenoviću, od 12. oktobra 1942. godine, br. 156, komandant Komande bosanskih četničkih odreda Radoslav Radić piše:

"Pešadijski major Slavko Vranješević upućen je od strane ministra vojske i mornarice u otadžbini u Bosansku krajinu u cilju stvaranja organizacije prema određenim uputstvima. Pošto se major brat Vranješević javio ovome štabu naređujem:

Da major brat Vranješević, a u vezi sa današnjom situacijom treba odmah da uzme pod svoju komandu grupu odreda 'Manjača' i 'Kočić' i da sa njima sada tamo preduzme akcije (protiv partizana — nap. autora).

U svome radu on se mora osloniti na pomoć i saradnju svih potčinjenih komandira grupe manjačkog puka i odreda 'Kočić', a ovim komandirima naređujem da moraju njegove naredbe da izvršavaju.

Ovo važi za sve jedinice koje se nalaze na ovoj operativnoj teritoriji a takođe i za pojedine grupe jedinica dok operacije traju, a ukoliko one nisu u sastavu puka 'Manjača' i odreda 'Kočić'.

Major brat Vranjesević dužan je da redovno šalje izveštaje ovoj komandi, kojoj je on potčinjen, i dužan je da se stara da odredi 'Manjača' i 'Kočić' budu upoznati sa svim naređenjima koja daje ova komanda."1"

Iz navedenog dokumenta jasno se vidi da je bivše jugoslovenske oficire koje je Draža Mihailović slao u Bosnu radi organizovanja bosanskih četnika u redcvne vojne jedimce i pružanja stručne vojne pomoći četničkim odredima, na pojedina rukovodeća mesta postavljao komandant Komande bosanskih četničkih odreda. Ovo pitanje postavljanja četničkih starešina, a posebno komandanata četničkih odreda, temeljitije je pretresano na Prvoj međuodredskoj konferenciji bosanskih četničkih odreda, koja je održana od 1. do 11. decembra 1942. godine u selu Kulašima, srez Prnjavor.

Pobede Narodnooslobodilačke vojske u drugoj polovini 1942. godine, stvaranje velike oslobođene teritorije, sazivanje AVNOJ-a i osuda četnika Draže Mihailovića i izbegličke jugoslovenske vlade koju su izrekli u Bihaću narudni predstavnici, zatim uspesi antihitlerovske koalicije i povoljan razvoj događaja u svetu ubrzali su proces izolovanja četnika od naroda. I zaostalo seljaštvo u planinskim predelima već je moglo da se uveri u to da je politika četničkog vođstva izdajnička. Dobrovoljno prilaženje NOP-u iz onog dela seljaštva koje je bilo pod četničkim uticajem sve je više sužavalo bazu četničkom pokretu, koji je krajem 1942. u Bosni preživljavao duboku krizu. Odraz toga stanja bila je konferencija četničkih odreda Bosne u Kulašima. Prema dnevnom redu, konferencija je trebalo da posveti pažnju mnogim problemima koji su postojali u četničkoj organizaciji Bosne. Konferenciji u Kulašima prisustvovali su gotovo svi komandanti odreda i većina članova štaba Komande bosanskih četničkih odreda: Radoslav Radić, komandant Komande bosanskih četničkih odreda; Luka Radić, komandant pozadine; Vasilije Lalić, pomoćnik komandanta; članovi štaba Komande bosanskih četničkih odreda: Mirko Topić, Mirko Džombić, Jovo Lakić i Branislav Lazičić. Od komandanata odreda prisustvovali su: prota Savo Božić, komandant odreda "Trebava", Lazar Tešanović, komandant odreda "Obilić", major Slavko Vranješević, vojni stručnjak, Rajko Mišić, oficir za vezu između Draže Mihailovića i Komande bosanskih četničkih odreda, IIija Malić, delegat odreda "Borja", Stevan Botić, delegat odreda "Trebava", Mirko Đukanović i Branko Jeremić, predstavnici četničkog odreda "Majevica", Mihailo Stakić delegat tehničkog četnićkog odreda, Vidović, pravni referent odreda "Borja". Komandanta odreda "Manjača" Vukašina Marčetića zaslupao je na sastanku Branislav Lazičić. Cvijetin Todić, komandant odreda "Ozren", nije prisustvovao zbog situacije na planini Majevici i borbe sa partizanima. Konferenciju je otvorio Radoslav Radić.20 Diskusija i predlozi komandanata i zaključci konferencije istakli su borbu protiv NOP-a, odnose četnika i ustaša i organizaciona pitanja kao osnovna tri problema o kojima se najvise raspravljalo.

O uzrocima poraza i neuspesima u borbi protiv partizana pojedini komandanti su iznosili i prave razloge. Između ostalog, bilo je ovakvih mišljenja: "Vrlo je nezgodna borba protiv komunista, jer naš čovek, težak, često puta kaže: Kako ću se ja boriti protiv braće?" I dalje: "Mi četnici demoralisani smo kao saveznici ustaša i Nemaca, a to tako da i London sam hvali partizane, a ne nas četnike. Mi smo silom prilika sklopili ugovore o primirju ..."

Učesnici konferencije su isticali, takođe, kao razlog neuspeha četničke organizacije bezbrižan život dobrog dela četničkih starešina, koji su posle potpisivanja sporazuma sa ustašama veći deo vremena provodili u gradu i šetnji sa ustašama. Pojedinci su smatrali da neuspehe treba tražiti i u potčinjavanju četničkih jedinica nemačkim komandama. Zbog svega toga Lazić, Lazičić i drugi neki komandanti predlagali su da se revidira odnos sa ustašama i Nemcima. Između ostalog, Lazičić je o tome rekao i ovo:

"Trebalo bi da mi revidiramo svoj odnos prema Hrvatima i Nemcima. Ako bi savezničke trupe uskoro došle u naše krajeve, moglo bi se da prigovori da smo mi bili saveznici i saradnici neprijatelja, već samim tim što ih nismo napali; nama je cilj da u času sloma imademo što više oružja u svojim rukama pa bi bilo potrebno da već sada počnemo razoružavati manje hrvatske posade i oduzimati od njih oružje, jer će ga oni u protivnome slučaju prosto predati u ruke komunista."

Ovom mišljenju pridružio se i Mirko Đukanović, ali je napomenuo da bi se moralo čekati "ako bi radili u duhu naređenja brata Draže Mihailovića". Protiv razoružanja manjih domobranskih posada bio je i prota Savo Božić, koji je naglasio da bi takav poduhvat u tom času značio avanturu, jer bi Nemci sigurno reagovali, pošto je njima u interesu da održe NDH, koja im pruža pomoć za Istočni front. Na osnovu tih i drugih mišljenja, Radoslav Radić je predložio "da se ostavi Glavnoj komandi da ona o ovome odluči prema prilikama u danome momentu". Predlog Radića učesnici konferencije jednoglasno su usvojili. Time su se različita mišljenja i pokušaji da se revidiranjem odnosa sa ustašama nađe izlaz i reši težak položaj četničkih organizacija sveli na jedno: da se nastavi saradnja sa ustašama i Nemcima u borbi protiv narodnooslobodilačkog pokreta.

Na konferenciji u Kulašima posebna pažnja bila je posvećena odnosima Komande bosanskih četničkih odreda i Draže Mihailovića. Pomoćnik glavnog komandanta Lazić istakao je "da vojsku u Bosni valja organizovati po domaćim pravilima". Isto mišljenje zastupao je i delegat "Trebave" Stevan Botić, koji je rekao da je bio u vezi sa Dražom Mihailovićem i da je ovaj slao svoje oficire u istočnu Bosnu, od kojih je poginulo 28, a ostali su se vratili u Srbiju. Ti Dražini ofioiri, istakao je Botić, "hteli bi da budu naši komandanti" i da im je on kazao da oni "ne mogu biti gospodari Bosne" i da bosanski četnici hoće da oni u budućnosti rešavaju pitanje svoje države. O oficirima koje je Draža slao u Bosnu Botić je dalje rekao: "Nama oficiri trebaju kao vojnički stručnjaci u štabovima, ali komandanti koje je izabrao narod i vojska treba da ostanu na svojim mestima. Dražina naredba o organizaciji vojske može se provesti samo na papiru kao pripremna radnja, ali četnički odredi treba da ostanu." Sa Botićevim mišljenjem saglasio se i delegat Majevice Mirko Đukanović, koji je, izmedu ostalog, rekao da su oni imali vrlo rđavo iskustvo sa oficirima koji dolaze i traže da im budu komandanti. Komandant pozadine Luka Radić istakao je da "sve vođe našeg ustanka treba da ostanu na svome mestu. Tome se niko ne može protiviti, pa ni Draža ...".

O pretvaranju četničkih jedinica u prave vojne formacije govorio je samo Dražin oficir major Slavko Vranješević, koji je imao zadatak da sprovede vojnu organizaciju među četničkim jedinicama u Bosni. Prema zapisniku koji citiramo, major Slavko Vranješević je izneo da je "glavni razlog za neuspehe u dosadašnjim borbama u tome što mi nismo vojnički organizovani. Ovo je dobrovoljačka vojska u kojoj nije uvek lako uspostaviti red. Naši neuspesi dolaze samo zbog starešina koji se sa svojom vojskom ne nalaze na položajima i nisu dorasli da budu starešine. Odnos između starešina i njihovih potčinjenih nije nimalo vojnički. Kud god sam prolazio, čuo sam kako starešine naglašavaju: Ja i moja vojska! — Ja smatram da nema 'moja' i 'tvoja' vojska, nego je sve ovo vojska srpska naroda. Jedini starešina, koji je na svom mestu, je brat Lazar Tešanović i zato njegov odred i valja. Kod ostalih starešina postoji pravilo da, dok se borci bore, oni se šetaju. Dešavaju se slučajevi krajnje nedisciplinovanosti, a postoje i trvenja između pojedinih odreda."

Posle diskusije o organizacionim pitanjima, na predlog predstavnika četničkog odreda 'Majevica" Mirka Đukanovića, konferencija u Kulašima je zaključila da se da ovlašćenje komandantu Komande bosanskih četničkih odreda da on postavlja načelnike i druge članove štaba, a da uz saglasnost Draže Mihailovića jedini on ima pravo da postavlja komandante. Zatim je jednoglasno odlučeno da treba priznati Dražu Mihailovića kao vrhovnog komandanta, uspostaviti što tešnju vezu sa njim i po mogućnosti poslati stalnog predstavnika Komande bosanskih četničkih odreda u Štab Draže Mihailovića.

Konferencijom u Kulašima rešeno je pitanje ko ima pravo da postavlja komandante. Kao što se vidi iz diskusije i zaključaka konferencije, pravo postavljanja komandanata bosanski četnici su zadržali za sebe. Time su njihove želje i težnje bile ostvarene. U odnosu na prethodne stavove, koje su bosanski četnici isticali na sastanku u Lipju, zaključci u Kulašima predstavljali su suštinsku promenu. Dok su ranije, četnički komandanti isticali da Draža Mihailović ima pravo da uz saglasnost Glavnog štaba bosanskih četmka postavlja komandante, na konferenciji u Kulašima to je pravo dato Komandi bosanskih četničkih odreda, s tim da se o svim pitanjima konsultuje i usaglasi sa Dražom Mihailovićem. Ovakvo rešenje najviše je odgovaralo komandantima četničkih odreda i članovima štaba Komande bosanskih četničkih odreda, jer im je, između ostalog, obezbeđivalo položaje za koje su se toliko plašili.

Sredinom 1943. godine komandovanje četničkim jedinicama bilo je podeljeno na "operativno" i "opšte". Time su četnički odredi u Bosni i dalje ostali pod komandom svojih komandanata, a operativne zadatke su dobijali od "operativne komande", koju je postavljao Draža Mihailović, a nju su sačinjavali Dražini delegati koji su se nalazili uz četničke komande. Tom reorganizacijom stvorena su tri bosanska korpusa: Bosansko-krajiški, Srednjobosanski i Zapadnobosanski.