Još dok je boravio u Sandžaku, početkom maja, Mihailović je uspeo da preko pripadnika Zemljoradnićke stranke Vidaka Kovačevića uspostavi i pismeni kontakt sa Ilijom Trifunovićem Birčaninom. Preko ove veze, krajem aprila 1942. godine, Birčanin je poslao Mihailoviću izveštaj u kome mu, pored ostalog, javlja:

"Dragi brate,

Ako bih Vas oslovio onim zvaničnim 'Gospodine Ministre ili Gospodine Generale' čini mi se da ne bih izrazio svoje poštovanje i divljenje koje osećam za Vas i za Vaše ispolinsko delo u službi Kralja i Otadžbine. S toga Vas oslovljavam ovako prisno, narodski uveren da će i Vama to biti milije.

A sad da pređem na stvar.

Pre svega izvešćavam Vas da sam sa radosnim uzbuđenjem pročitao Vaše pismo i Punomoćje za rad, koje mi je moj kurir g. Kovačević Vidak pre izvesnog vremena doneo. Možete biti uvereni da ću ja uložiti i poslednji atom snage da se naša mučenička Otadžbina što pre oslobodi svih onih paklenih sila, koje skrnave njene svegdašnje svetinje i ideale.

Međutim, prilike za rad ovamo ne samo da nisu povoljne, nego su čak veoma nepovoljne.

Talas marksističkog socijalizma pod firmom komunizma ili socijalne demokratije, zahvatio je široke narodne slojeve Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Like i Dalmacije. Političko i duhovno vođstvo Komunističke partije Jugoslavije, veštom propagandom, a naročito terorom i zločinima u masi uspelo je: da narod ovih krajeva zavede na duhovnu stranputicu, da mu tragično pomrači vidike, dovodeći ga u suton one legendarne vidovitosti, koja je uvek prestavljala jasnu odliku našeg naroda. Rezultat ovakvog njihova rada poznat Vam je: dvostruko ropstvo i tiranija od strane okupatora i crvenih, snošenje teških udaraca i nanošenje ogromnih gubitaka, a iznad svega pojavila se strašna vizija gladi u ovim inače pasivnim krajevima.

Pa ipak u poslednjem dvanajestom času narod kao da se trgao i počeo da se vraća: od internacionalizma — nacionalizmu, od ateizma i bezbožništva etici i veri od razbuktalog nemorala i strasti ka porodici i moralu, od kolektivizma ka slobodi i individualizmu, dakle našoj velikoj tradiciji: svemu onom što je prestavljalo žarište i ideje vodilje nacionalne svesti i misli.

U Lici i sev. Dalmaciji narod je ustao pod oružje još u doba ustaškog terora. Ta akcija dovela je postepeno do obrazovanja Dinarske divizije. Međutim, dosta slabo je izvedena organizacija u vojničkom smislu, zbog čega sam preduzeo niz mera da obrazujem jedinice dobro komandovane i međusobno povezane. Oskudica u naoružanju, hrani i ostalim sredstvima zadaje mi velike poteškoće.

U Bosni situacija za sada je nejasna. Manji delovi četnika i partizana još uvek sarađuju, dok se organizovani partizanski odredi sa planom i sistematski bore protivu Dangića. Izgleda da partizane pomažu u ovome ustaške vlasti (izviđaju avijacijom za račun partizana i kroz svoje linije propuštaju partizane radi napada na četnike).

U Hercegovini postoje za sada dve grupe četnika: u reonu Nevesinja (oko 250 boraca) pod komandom Petra Samardžića i u reonu Gackog (oko 600 boraca) pod komandom popa Perišića. Na ostaloj teritoriji (sem italijanskih garnizona) suvereni gospodari situacije su komunisti.1

Prema podacima sa kojima raspolažem, o čemu ste i vi uostalom već obavešteni, u Crnoj Gori stanje je počelo da se popravlja. Uzbuđeni mnogim zločinima Crriogorci su se okupili oko ljudi kojima veruju i pregli da spasu nacionalni obraz Crne Gore i da njen nacionalni lik vrate u prvobitno stanje. Međutim, jedna stvar me ipak brine. Ne mogu još da verujem u pun uspeh nacionalnih Crnogoraca zbog jednog čudnog paradoksa. Taj paradoks se sastoji u činjenici da potrebu nacionalnog okupljanja propagira kroz svoje stupce list crnogorskih separatista 'Glas Crnogoraca', koji ujedno veliča i pobede Osovinskih sila. Mislim da bi bilo dobro da Vi najglavnijem medu Crnogorcima, kome ste već ranije pisali, skrenete još jedared pažnju na potrebu krajnje obazrivosti i nepoverenja prema tim separatistički nastrojenim Crnogorcima.

U Splitu, celoj Dalmaciji, pa i Hrvatskoj a naročito u ovom glavnom mestu na primorju kao da je 95% komunista, ali ne iz ubeđenja, već iz straha od komunističkog terora i ukorenjenog verovanja da Italijani nisu u stanju da ih od tog terora zaštite. Ovo u mnogome otežava moj posao, ali se ipak nadam da ću nešto učiniti.

Najzad desio mi se i jedan veliki maler, koji je još više otežao moju misiju. O tome će Vam g. Kovačević usmeno referisati, kao uostalom i o mnogim drugim stvarima, koje iz puno razloga nisam našao za oportuno stavljati na hartiju.2

Od neprocenjive je važnosti da znate mišljenje ovdašnjeg naroda, specijalno Srba iz svih ovih krajeva o kojima je reč, o shvatanju situacije u odnosu na Italijane. Opšte je mišljenje u narodu da protiv njih ne treba otpočinjati borbu, jer bi u tom slučaju, kako narod misli, Ustaše došle u mogućnost da se ponovo late svog krvavog posla i da istrebe Srbe do kraja. Četnici, kako bar meni izgleda, donekle uvažavaju i dele i sami ovo mišljenje, što je uostalom i logično. Međutim Komunisti, koji žele pobedu Rusije, pa ma Srba i ne bilo, ovo gledište naroda iskorišćuju u propagandističke svrhe, optužujući i narod i četnike da su u dosluhu sa Italijanima. Potrebno mi je radi lične orijentacije da saznam kako Vi gledate na ovo pitanje tj. treba li i do koje mere uvažavati ovo mišljenje naroda, sa gledišta opštih interesa.

Podatke o jačini, kretanju i eventualnim namerama Italijanskih trupa, kao uostalom i druge neke detalje, šalje Vam u svom izveštaju moj prijatelj Dobrosav Jevđević, koji je po mom nalogu tom pitanju bio posvetio svu svoju pažnju."3

Zajedno sa Birčaninom, Kovačević je predao Mihailoviću i Jevđevićev izveštaj, u kome, pored ostalog, piše:

"Dostavljam Vam kratak lizveštaj o vojničkim, političkim i privrednim prilikama u krajevima, na koje se proteže moja aktivnost. Ima masa pozitivnih dokaza, da se od strane Osovine na Balkanu spremaju operacije velikog stila.4 Vrhovna komanda nemačkih balkanskih snaga premeštana je u Sarajevo...5

Postoje tri verzije o ovim masovnim pokretima trupa... Treća je da se radi o integralnoj pacifikaciji pobunjeničkih sektora u Hrvatskoj. Italijanske trupe su odlično opremljene, relativno dobro hranjene, ali nemaju uopšte borbenog duha, osim oficira, koji ne vode rat iz ubeđenja da će ga dobiti nego samo iz razloga profesionalnih i karijernih. I Nemci pokazuju neobično interesovanje za te vojne pokrete i za umirenje Bosne. U vezi sa tim dolazio mi je šef nemačke vojne političke službe iz njegovog glavnog štaba, da pita može li se umiriti Bosna i sarađivati sa njima u borbi protiv komunista, kao što su izvešteni da se sarađuje sa Italijanima. Ja sam mu odgovorio da za to nedostaju psihološki preduslovi, da je Italija ispunila naš zahtev i iz svih krajeva u kojima operišu četnici odstranila sve ustaške i druge hrvatske trupe. A dok postoje hrvatske trupe u nekom srpskom kraju stanovništvo se ne diferencira nikako drukčije nego samo antiustaški. Savetovao sam mu, da taj kraj predaju đeneralu Nediću ili Italiji, a da drukčije nikada neće imati mira. Nezavisno od ovoga njihov glavni komandant general Bader pozvao je iz istočne Bosne Srbe da se vrate kućama garantujući im život i imetak, bez obzira na hrvatske vlasti, ali sumnjam da će imati uspeha. Želim da vam svakako stavim na srce to pitanje istočne Bosne. Poslije smrti pokojnog majora Todorovića njen najistočniji deo pao je u ruke partizanima, a sada poslije Dangićeva poraza sva je u rukama partizana i ustaša, a sada se još na nju sručuju tolike divizije. Narod je patrijarhalan i nacionalan do srži. Komunisti koji su imali inteligentnije vodstvo i školovanije agitatore preveli su ga žedna preko vode u partizane pod firmom narodne vojske (odnosi se na narodnooslobodilačke dobrovoljačke jedinice — nap. autora) čuvajući se da mu nameću zvezde i druge komunističke ambleme. Ostao je bez hrane, bez semena i bez vojne zaštite na milost i nemilost dušmanina. Radi se o četvrt miliona najčestitijih srpskih duša, pa činite šta znate i možete. Mi smo imali nameru da posle likvidacije partizanske kuge u Hercegovini krenemo sa svim raspoloživim snagama preko Foče na Bosnu, ali još ne stižu najavljeni odredi Đukanovića,6 niti odredi iz Srbije, a u Hercegovinu su navalili komunisti iz Crne Gore7 i njihove snage zajedno sa nasilno mobilisanim domaćim stanovništvom cene se na 8 hiljada ljudi.8 Nasuprot tome mi imamo poslije razbijanja četničkih bataljona samo četiri centra u kojima vršimo pregrupisavanje, a to su Jasen i Poljice za Trebinje i Bileće za Avtovac i Gacko, Sahovina za Nevesinje i Ulog za Foču. Svega imamo oko 2.000 ljudi sa 1.000 pušaka i petnaest puškomitraljeza. Usled nemilosrdnog partizanskog terora prisiljeni smo bili na razgovore i kolaboraciju sa italijanskim trupama koje su to jedva čekale, da izbegnu borbi izlaganje svojih vojnika, nadajući se da ćemo mi sami likvidirati komuniste. Talijanska vojska nam je dala u više mahova oružje, zatim oko 250.000 metaka, 10 mitraljeza i daje na revers i veće količine hrane za odrede koju upotrebljavamo za prehranu stanovništva koje direktno skapava od gladi. Svi ti odredi su isključivo pod komandom naših aktivnih oficira i spremni u svakom času da izvrše svaku zapovijest protiv Italijana ili koga god želite. O ovom sam smatrao za dužnost da Vas izvestim! U vezi sa situacijom u Istočnoj Bosni primećujem da i Hrvati strahuju da će je da izgube, jer svakodnevno daju deklaracije, kako je ponovno u njihovim rukama, kako je tamo uspostavljen red i mir pa su čak dovodili i nemačkog generala u Zvornik da ga o tome uvere. Od Sarajeva idući prema Bosanskom Brodu ima mnogo gnijezda otpora, ali su sva nepovezana i ideološki neodređena. Najbrojniji su odredi između Maglaja i Doboja koji su dali Nemcima nekoliko regularnih bitaka, ali i opet pod komunističkim vodstvom, a sa nacionalnim snagama9. Drugi sektor otpora je kod Dervente, gde Nemci radi osiguranja pruge pored hrvatske vojske drže i svoja dva bataljona. Ravni krajevi Posavine nisu ni dizali kolektivnog ustanka, nego su nastojali da se spasu taktiziranjem, masovnim prelaskom u katoličanstvo itd. Jedino je predeo oko Majevice imao organizovane odrede.10 Prema izveštaju talijanske vojske u tom kraju u martu (krajem marta) našli su 18 padobrana, ali im ne znaju provenijenciju. Bosanska krajina je sva u ustanku,11 ali ni tu nema povezanosti. Krajevi koji graniče sa teritorijem četničke divizije Dinara naročito Bos. Grahovo izrazito su nacionalističko-četnički, dok je industrijski predel oko Drvara pod komunističkim vodstvom. Oko Gerzova su ponovo jaki četnički odredi pa do Jajca,12 ali između Ključa i Bihaća opet partizanski. Otsustvo veza je tako da su u Lici oko Gospića pa sve do Gline bili sami četnici, ali kako su Hrvati pobili svu inteligenciju nametnuli su im se za vođe stranci pa je i to sada sve pod komunističkom zastavom.13 To je vrlo nezgodno jer je taj kraj zajedno sa severnom Dalmacijom i divizijom Dinara najpogodniji da se u danom času i u najbržem roku spusti prema potrebi bilo prema Zagrebu, bilo prema Splitu. Bilo bi neophodno u Vaše ime povezati sve te sektore pomoću stalnih kurira i malih radiotelegrafskih stanica... Vojvoda (odnosi se na Birčanina — nap. autora) koga ste opunomoćili najidealnija je figura da tu akciju ostvari, ali mu je neophodno potrebno da dobije potreban broj radio-stanica, te sredstva za akciju... O pokušajima hrvatskih ministara da uspostave kontakt sa Srbima14 izvestiće Vas donosioc usmeno a isto tako o groznim zločinima koje nad nama vrše komunisti. <>Italijanski stav uopšte prema Srbima je sledeći: Dok Hrvate organski mrze, prema Srbima nemaju ni ljubavi ni neraspoloženja, već ih smatraju jednim faktorom u svojim kombinacijama. Zato u krajevima na koje nemaju direktnih pretenzija oni favorizuju Srbe protiv Hrvata, dok u anektiranim područjima, na primer u Boki, čine najdrakonskije mere da asimiliraju srpski živalj, uguše jezik i ćirilicu i nacionalne tradicije, hapse i deportiraju sumnjive, olakšavaju emigraciju za Srbiju. Samo s obzirom na svoj pitomi mentalitet u svojim progonima nisu krvoločni. Širom dalmatinskih gradova predominantan je komunistički upliv, nigde nema nijedne manifestacije nacionalnih stranaka. Postoji organizovana pasivna rezistencija protiv okupatora, ali nažalost ona je dirigovana momentima kolektivne mržnje hrvatskog naroda protiv Italijana i jednaka je i u Zagrebu kao i u Splitu, te da je u Dalmaciji Nemac okupator ne bi bilo traga tome otporu ... Oskudica i beda u ovim krajevima uzima sve veći mah. Dobro organizovana Italija daje još uvek onaj propisani minimum, samo je obrok brašna reduciran ovih dana na 10 dekagrama dnevno, a u Hrvatskoj nema ni toga. Dubrovnik na primer već mesec dana nije dobio hleba... U Makarskoj je bilo prošle nedelje 4 smrtna slučaja od gladi. Brodskog saobraćaja uopšte nema, vrši se samo obalska plovidba sa prastarim brodićima, za snabdevanje otoka nema mogućnosti, a sumareni se spuštaju vrlo često do Dubrovnika i Splita. Neki dan su potopili dva broda sa soli, ali o tom nije dao izveštaj ni Englez ni Talijan. O očajnoj gladi nastega sveta u Hercegovini izvestiće Vas donosioc usmeno."15

Posle uspostavljanja kontakta sa majorom Boškom Todorovićem, početkom 1942. godine, Birčanin je uputio u Hercegovinu svog bivšeg saradnika Jevđevića sa zadatkom da se što bolje upozna sa isituacijom u ovoj oblasti i da pruži pomoć već postojećim četničkim vođama u stvaranju i širenju četničke organizacije.

O svome radu Jevđević je sredinom juna 1942. godine obavestio Birčanina:

"Na osnovu ovlašćenja i naređenja koja si mi dao za organizaciju nacionalnog otpora, nacionalne vojske i naroda u Hercegovini i istočnoj Bosni, po završenoj prvoj fazi rada podnosim ti sledeći izveštaj s molbom da sa istim upoznaš i šefa pokreta i vrhovnog komandanta vojske u otadžbini.

<>Polovinom marta sva se je Hercegovina nalazila u rukama partizana, osim junačkog sektora između Gacka, Vrbe i Kazanaca, gde je od Vidovdana prošle godine ostala svetla i neugašena akcija pet stotina neustrašivih boraca pod vođstvom popa Radojice Perišića, poručnika Milorada Popovića i Steva Starovića, te grupe od stotinjak četnika u srezu nevesinjskom između Koleška i Ivice. Partizani su suvereno gospodarili celom Hercegovinom. Zaveli su integralno komunistički sistem ... Proveli su opštu mobilizaciju i raspolagali sa oko pet hiljada pušaka i potrebnim brojem automatskog oružja, te bacačima i sa dva topa. Tri talijanske divizije stacionirane u Hercegovini16 bile su savršeno nemoćne, da ma što poduzmu prctiv njih, sedeći samo u utvrđenim sreskim mestima, a tek svaka tri meseca uz teške žrtve i mobilizaciju motoriziranih divizija uspevalo im je, da uspostave jednodnevnu vezu između opkoljenih garnizona i dobace im hranu. Bok im je bio osiguran od Crne Gore koja je također bila u njihovoj vlasti, a u Bosni su držali suvereno srezove Rogaticu, Foču, Čajniče, te deo sreza sarajevskog i višegradskog. Sama okupacija ne bi bila opasna, da nisu uspeli odličnom propagandom, da infiltriraju i dobar deo seljaštva komunističkom ideologijom, tako da je četvrtina srpskog seljačkog sveta u Hercegovini idejno prihvatila komunizam... U tom pogledu situacija u patrijarhalnoj planinskoj istočnoj Bosni je bila puno povoljnija. Tamošnje četničke jedinice su se, ugrožene od Nemaca i ustaša, povinovale pritisku proleterskih brigada i prihvatile komunističku komandu, ali su ostale savršeno kompaktne, nisu ni u jednom slučaju dale izmeniti svoje komandire, ni metnuti petokrake zvezde, te su prisilile komuniste da ih proglase narodnom oslobodilačkom vojskom. Ceo april i prvu polovinu maja proveli smo u prikupljanju snaga, u obaveštavanju pojedinaca u okupiranom terenu preko kurira, da budu pripravni, te da nastoje da sve što je naše izbegne i koncentriše se u Nevesinju, gde smo izradili od okupatora dozvolu da formiramo naš štab.17 Istodobno smo sve poduzeli da dođemo do oružja, dobivši jedan deo od okupatora, drugi se je otkopavao iz skrovišta i donosile su ga prebeglice. Početkom maja imali smo već tri stotine boraca naoružanih u slobodnoj okolici oko Nevesinja, a za opkoljenu jedinicu popa Perišića izradili smo, da dobijemo od okupatora avionima trideset hiljada metaka. Ja sam poslao svoje kurire u istočnu Bosnu, da mi prijatelji iz mog kraja prebace bar jedan bataljon i dođu u Hercegovinu. Istodobno smo hitno tražili pomoć i iz Crne Gore i preko tebe pomoć četnika iz Srbije. U to je selo Grabovica u srezu Nevesinjskom po sporazumu prvo izvršilo prepad, ubilo političkog komesara i noću se sa oružjem prebacilo nama sa šezdeset pušaka. Isto tako trnovska četa iz Bosne poubijala je komunističke delegate i komesare i prebacila se na moj poziv kroz talijansku liniju u Nevesinje sa stotinu i dvadeset pušaka. Sela su bila opljačkana i uništena, živežnih sredstava za vojsku nije ni u kom slučaju bilo, a narod je umirao od gladi i u pojedinim krajevima po dva meseca nije video hleba. U takvoj situaciji intervenisao sam kod okupatora da nam predujmi hranu za vojsku, analogno onom što je urađeno u Crnoj Gori, sa tom razlikom da smo odbili bilo kakva novčana sredstva koja Italija plaća četnicima u Crnoj Gori i sa još većom razlikom, što smo sa okupatorom pregovarali na teritoriji jedne državno-pravno tuđe teritorije, Hrvatske. Uspeo sam da napravim sporazum i da ga objavim, a tekst u prilogu dostavljam, po kom nas okupator tretira kao ravnopravnog kontrahenta u pregovorima, negližirajući uopšte egzistenciju hrvatske države. Isto tako uspeo sam, da okupator iz svih krajeva koje zauzimamo ima da uopšte udalji hrvatsku jurisdikciju i da oružanu snagu prepusti četničkim odredima. U takvoj situaciji, početkom maja imali smo u Nevesinju šest stotina nevesinjskih četnika i dve stotine Bosanaca, te u Gacku šest stotina čeinika, a u Trebinju kod Jačena od razbijenih četničkih bataljona stvorili smo odličnu jedinicu od stotinu i dvadeset ljudi. Pozvao sam još iz Bosne jedan bataljon iz Zagorja od tri sto i pedeset pušaka, tako da je naša snaga pred prvu ofanzivu (odnosi se na italijansku operaciju 'Stolac' — nap. autora) iznosila oko hiljadu i osam stotina ljudi i dvadesetak puškomitraljeza. Cilj prve ofanzive bio nam je razbiti partizanske snage u sektoru Nevesinja i uspostaviti vezu sa odredom popa Perišića i sa snagama u istočnoj Bosni od Uloga do Kalinovika. Za tu akciju okupator nam je dao saradnju svoje artiljerije. Vojska je kretala pod srpskim i četničkim zastavama sa parolama 'Za Kralja i Otadžbinu'. Cilj ofanzive ostvaren je u roku od pet dana, isti cilj koji talijanske divizije u dva maha ranije nisu mogle da ostvare. Kod sela Brata nevesinjski i bosanski četnici razbili su glavninu neprijatelju nanevši mu gubitke od preko stotinu mrtvih i dve stotine ranjenih, posle toga imali smo manje čarke, dok je gatački odred izdržao najtežu borbu kod Slata i sastanak naših svih četnika izvršen je povrh Stoca na Trusini uz ogromno oduševljenje naroda. Karakteristično je da su za vreme operacija đeneralštabci pojedinih talijanskih divizija dovodili sve svoje oficire na osmatračnice, da im prikazuju operacije naše vojske kao klasičan primer diveći se hrabrosti i izdržljivosti četnika. Jednu tamnu notu u celu akciju unosila je svest kod svih četnika da se moraju da biju sa krvnicima koji su braća po krvi i konstatovao sam da ni mnogi četnici nisu svesni ideoloških ciljeva borbe... Od zarobljenih i predanih protivnika i svih zavedenih seljaka formirani su odmah naši odredi, dok su likvidirani samo stranci profesionalni komunisti. Konstatovali smo, da je jedan deo partizana muslimanskog porekla i veliki broj izbeglica iz hrvatske vojske katolika Hrvata. Rezultat operacija je bio da se je vojska povećala za sedam stotina pušaka, te da je zarobljeno dva teška mitraljeza i šest puško mitraljeza. Sa svim snagama smo se povratili u nevesinjsko polje pripremajući veliki pokret prema crnogorskoj granici da bi očistili Hercegovinu, uspostavili vezu sa crnogorskim trupama i otsekli komunističke snage u južnoj Hercegovini. Od vojničkog uspeha daleko je veći bio politički i moralni uspeh jer je bila pokolebana vera u nepobedivost partizana i jer su se seljaci počeli da osvešćuju. Gde god smo dolazili odmah sam obaveštavao narod o ciljevima naše borbe, o razlozima taktičke saradnje sa okupatorom i o tom ko je naš vrhovni komandant. Njegovo ime toliko omrženo od partizana činilo je najveći efekat na mase, koje ovde nisu nikako izgubile ni za čas osećaj jedinstva. Šef partizanskih snaga Tito pritešnjen nemačko-talijansko-hrvatskom ofanzivom iz Bosne i operacijama crnogorskih trupa iz Crne Gore smatrao je, da je naš hercegovačko-bosanski četnički front mesto najmanjeg otpora i prebacio svoje obe proleterske brigade u naš sektor sa planom da se probije kroz naše redove, da se opet dohvati Bosne i jednu grupu dolinom Neretve uputi u Konjičku župu da uhvati vezu sa jakim partizanskim snagama koje još drže pozicije više Konjica na granici Bosne i Hercegovine... Proleterske brigade sastavljene su od bataljona Arilje, Užice, Kraljevo, jednog bosanskog i dva crnogorska bataljona te mnogo Jevreja, Cigana i Muslimana. Među ubijenim našli smo veliki broj žena većinom iz okoline Užica, te što je još karakterističnije mnogo nesretne zavedene srpske dece iz istočne Srbije od petnaest do osamnaest godina. Dalje su zarobljenici sve solidarno iskazali, da im je glavni cilj kreirati slobodnu zonu u Bosni, gde im mogu dobaciti iz Londona hranu i municiju. Zarobljena im je i jedna moderna elektromotorna stanica engleskog tipa, a proverili smo da su u Foči držali zarobljena dva engleska padobranca za čiju sudbinu ne znamo. Četvrtog juna počeo je naš veliki pokret iz Nevesinja preko Gacka na Crnu Goru i na naš izričiti zahtev bez kolaboracije italijanskih trupa osim jednog italijanskog generala koji je pratio operacije. Prvi susret sa proleterskom brigadom bio je između Dubljevića i Jugovića, gde je ostalo mrtvih pedeset većinom Užičana i muslimana, drugi na planini Živnju i na Lebršniku, a svi su se završili sa uspehom.18 Jedanaestog juna na brdu Ćurilu sa one strane crnogorske granice uspostavili smo kontakt sa crnogorskim trupama, na žalost su to bile zelenaške trupe Krsta Popovića. Potpisani je o sastanku sastavio zapisnik koji je sa naše strane potpisan od mene, kapetana Danila Salatića, poručnika Mila Lazarevića, a sa crnogorske od kapetana Draganića i poručnika Komnenića. Dvanaestog u jutro proleterske brigade pokusale su očajniički napad na poziciju Gat,16 utvrđenu od Austrijanaca. Došlo je do borbe prsa u prsa gde smo mi imali stotinu mrtvih i ranjenih, a oni preko tri stotine. Posle toga su brigade u paničnom begu nastojale da izbegnu zaokružavanje probijajući se preko Čemerna i Sutjeske Popovom Mostu, Zelengori i Dobrom Polju. Petnaestog stigle su i nacionalne crnogorske trupe te se sastale sa našim Vidakom Kovačevićem, kapetanom Salatićem i ostalim. Utvrđeno je, da odnesu poruku komandantu Pukovniku Stanišiću, da se održi jedan istoriski sastanak na Šćepan-polju, gde bi se sakupili bosanski, srbijanski, crnogorski i hercegovački četnici, a na koji bi došao i glavni predstavnik šefa za zapadni deo države Vojvoda Birčanin. Naše trupe ostale su na pozicijama duž granice, dok drugu stranu drže crnogorski nacionalisti na planini Volujaku. Za vreme ovih operacija psihološki je pripremljen slom komunista u Hercegovini i naši ljudi u srezovima Trebinje, Bileće i Stolac izvršili su spontano bez borbi hapšenje i ubijanje političkih komesara i zlikovaca najavivši predaju i prilazak našim vojnočetničkim odredima. Istodobno naši nevesinjski bataljoni ušli su u grad Ljubinje, koji je napustila talijanska i hrvatska vojska i radi demonstracije su prošli kroz grad Stolac gde nema nijednog Srbina, jer su do poslednjeg lane pobijeni od ustaša. Za to vreme pogoršala se je situacija u trećoj zoni od Foče do pod Sarajevo i do Drine. Pod presijom Berlina italijanska vojska je napustila te krajeve, a iskoristili su to ustaše, da ih okupiraju i unište naš narod. Po privremenom sporazumu20 sa Italijom mi toleriramo hrvatsku regularnu vojsku u zatvorenim garnizonima u trećoj zoni, ali smo otklonili dolazak ustaša i u drugu i u treću zonu i na naš zahtev italijanske trupe su ih silom otstranile iz druge zone, a u trećoj zoni naredili smo našim bataljonima, da prime borbu i oni su kod Dobrog Polja zauzeli pozicije i odbacili ustaše. U isto vreme je stigao u Foču četnički odred kapetana Baćovića, te pokušao da razoruža hrvatsku vojsku. Došlo je do diplomatskog spora, mene je posetio na terenu avionom komandant talijanske armije, te izgleda da će se pristati da Foču okupiraju naše četničke trupe iz Bosne. U međuvremenu četiri naša bataljona iz istočne Bosne zatvorili su prolaze od Uloga do Miljevine, da spreče uzmak proleterskim potučenim brigadama. Konstatujemo da je oslobođenje Hercegovine izvrseno domaćim hercegovačkim i bosanskim snagama bez ikakve pomoći i iz Crne Gore i otuda. U Bosni po izveštajima mojih kurira naše čete su u sektoru Ravne Planine, Jahorine i Romanije, ima ih oko pet hiljada a pod glavnom komandom su Plemića (Božidara-Bože — nap. autora). On je napravio nekakav aranžman sa nemačkim generalom, da jedan drugog ne napadaju i da se ustaše ne puštaju u zonu Romanije. Naoružani su odlično, ali je pitanje ishrane očajno, te nedostaje komandni elemenat. Sa druge strane nezgodno je slati oficire sa strane, pošto je taj ceo svet godinu dana u šumi, komandiri su postali ljudi, koji su to jednogodišnjom borbom zaslužili, uživaju puno povjerenje i bez obzira na čin trebalo bi za četne jedinice ostaviti te narodne komandire, a bataljonima dati oficire. Ovo ce biti jedno od najtežih pitanja organizacije vojske. Po dovršetku većih vojnih operacija pristupilo se je organizaciji pozadine. Osnovani su srpski narodni odbori za prehranu, organizaciju sela i komandanti vojnih odreda. Pod komandu vojnih komandanata stavljeni su i srpski narodni odbori. Pitanje je prehrane najočajnije. Ljudi direktno umiru od gladi i jedu neslanu travu sa malo mleka. Uspeo sam da im doturim par stotina kvintala soli i osigurao sam trideset vagona hrane iz Italije za sirotinju. Isto tako sam uspeo da Italija pristane da Srbija može poslati na adresu italijanske armije hranu, koja bi se dala nama na raspolaganje da je razdelimo sirotinji. Ako ta pomoć iz Srbije ne dođe onda će sedamdeset postotaka našeg sveta u istočnoj Bosni i Hercegovini skapati od gladi. U operacijama od lane popaljeno je preko deset hiljada domova, kako će svet prezimiti, niko ne može predvideti. Italijani trebaju mnogo furaži za komoru. Napravio sam sa Italijanima sporazum da se zamenjuje seno za kukuruz. Ako dopuste vojne operacije upotrebićemo vojsku za košenje sena, da bi tako došli do hrane. Isto tako ima mnogo parcela kolektivno obrađenih od strane partizana i ima oko dvadeset sela muslimanskih, koja su prošle godine zasejala ozim, gde ima petnaest vagona žita, sve ćemo to da obradimo sa vojskom. Problem je ishrane jedini, koji je nemoguće rešiti vlastitim sredstvima, niti smo u stanju hraniti vojsku bez okupatora sve do nove žetve u avgustu. Oružja i municije imamo dovoljno. U toku poslednjih operacija smo zaplenili još šest bacača jugoslovenskog tipa 81 i još četiri teška mitraljeza. U Hercegovini raspolažemo sada sa preko šest hiljada pušaka i potrebnim brojem lakog automatskog oružja, te sa osamdeset do Što metaka po čoveku. Od tog je okupator dao 1.100 pušaka i deset puškomitraljeza. Prema poverljivim obaveštenjima Italija će osim Mostara i još jednog garnizona da isprazni celu Hercegovinu ostavljajući vlast našim četničkim odredima. Mogu sa pozitivnom sigurnošću da tvrdim, da bi sa hrvatskim vlastima u slučaju potrebe i sa njihovom vojskom svršili u roku od dvadeset i četiri sata. Ali u vezi sa sektorom, koji si mi poverio primećujem drugu opasnu pojavu. Kako Srbi iz dana u dan čiste svoju zonu od komunista, oni se prebacuju u Hrvatsku, Dalmaciju i deo Slovenačke, njihove će formacije postepeno poprimiti hrvatski karakter i tim automatski antisrpski i postoji direktna opasnost, da te formacije u slučaju popuštanja okupatora krenu u srpske krajeve pod firmom komunističke invazije a sa antisrpskim mentalitetom u potsvesti. O ovom naročito moramo da vodimo računa u pogledu našeg budućeg rada. U pitanju muslimana izveštavam, da su intelektualci u većim centrima već uvideli, kako su naopaku politiku vodili i solidarišu se u svemu sa Srbima. Tako su uputili jednu predstavku okupatorskoj vlasti u kojoj izjavljuju, da je njihova sudbina povezana sa srpskom i da se izjašnjuju sporazumni sa svim što Srbi poduzmu. Posve je drugi slučaj sa širokim masama i srpskim i muslimanskim, koje se infernalno mrze i kod kojih je stoprocentno formirana svest da im nikad više nema zajedničkog života. Iz razloga opšte politike mi podržavamo politiku tolerancije, da izbegnemo stvaranje novih frontova — da bi imali jače zaleđe u agitaciji naših zahteva prema Italiji. Konstatujem, da je u operacijama učestvovalo oko desetak aktivnih oficira, a vodio ih je u prvom redu peš. kap. Danilo Salaitić. I kao ofioiri i kao ljudi su se odličnim pokazali kapetan Salatić, poručnik Lazarević i poručnik Milorad Popović ... S obzirom na novostvorenu situaciju izveštavam Te da imamo raspoloživih snaga i da bi se moglo odvojiti bosanskih i hercegovačkih četnika dve hiljade ljudi da ih se prebaci u hrvatsku i dalmatinsku zonu. Obrazloženje za to lako bih našao, a to bi bilo u smislu Tvojih planova o povezivanju svih krajeva u Tvojoj zoni.

No pre svega apsolutno je nužan tvoj dolazak ovamo. Tvoj autoritet je neprikosnoven i mogao bi da urediš mnoge stvari, koje se još ne vide, a koje je opasno pustiti da sazru. To je u prvom redu pitanje eventualnih zelenaških pretenzija na Hercegovinu, a u drugom i lična pitanja prestiža i ambicija. U zoni mojih bosanskih prijatelja nalazi se i đeneral Ljubo Novaković, koji se je do sad krio kod mog čoveka u Čelebiću. O njemu imam izjave četničkih komandanata, da je prošle godine predlagao u Kalinoviku da se obrazuje posebna bosansko-hercegovačka vojska — koja bi kao ravnopravna imala da pregovara i sa trupama đenerala Draže ako se pojave u tom kraju. Moje je mišljenje, da ti dođeš, da obiđeš trupe i narod, da vidiš situaciju na terenu a u isto vreme da Vidak (Kovačević) odnese Tvoje predloge i izveštaj šefu (odnosi se na Mihailovića — nap. autora). Vidak mora da neophodno u Beogradu svrši pitanje hrane, da svrši piitanje prijema sirotinje od bar dve hiljade dece i žena, a ja sam postigao pristanak Italije da ih u svom vozu i sa svojim vojnicima dobaci u Beograd. — Isto tako da predložiš šefu, što treba da se zaključi na sastanku u Šćepan-polju. Mišljenja sam da se taj sastanak nikako ne održi dok se vas dva ne sporazumete o akciji daljnoj i ne postavite stvari na svoje mesto. Vidak može otići i doći za 15 dana."21

Za vreme boravka u Hercegovini, sredinom jula 1942. godine, Ilija Trifunović Birčanin je, preko Jevđevića i Vidaka Kovačevića, došao i u direktni kontakt sa Baćovićem. Da bi se bolje upoznali sa situacijom u ovim krajevima, zajedno su krenuli u obilazak područja iz kojih su se povukli partizanski odredi, a zatim su doneli odluku da o zatečenom stanju obaveste i svoga vođu Mihailovića. Obojica su 16. juna sastavili izveštaj i po Vidaku Kovačeviću uputili Mihailoviću, koji se u to vreme nalazio u Podgori ispod Durmitora.

Baćovićev izveštaj je glasio:

"Posle sastanka sa popom Perišićem i poručnikom Miloradom Popovićem u Pivskom manastiru, o čemu sam Vas već izvestio preko kapetana Ružića, morao sam odmah krenuti u pravcu Hercegovine. Putem kurira odmah sam uhvatio vezu sa Dobrosavom Jevđevićem, kapetanom Salatićem koji su se nalazili u Nevesinju. Jevđević i Salatić na sastanku izvestili su me da se u Nevesinju nalazi vojvoda Ilija Birčanin koji obilazi trupe i želi da se odmah sastane sa mnom. Sa automobilom u društvu Jevđevića i Salatića otputovao sam u Nevesinje i sastao se sa vojvodom Birčaninom. Vest da dolazim u ime Vaše vojvodu je mnogo obradovala i traži da se sa Vama što pre sastane. S obzirom na prilike koje vladaju u Hercegovini i Dalmaciji sve do Knina potrebno bi bilo da se Vi sa Birčaninom što pre sastanete. Vojvoda Birčanin teško je bolestan od srčane mane i prema mišljenju lekara njegovo je kretanje ograničeno. Sastanak ako Vi to želite a po mome mišljenju potreban je, trebate obaviti na granici Crne Gore i Hercegovine u blizini Ravnoga. Vojvoda je izradio dozvolu od italijanske komande da se na ovoj teritoriji može zadržavati 6 do 7 dana. Zamolio me da Vas o svima stvarima koje sam zapazio na terenu obavestim.

Svi četnički odredi na teritoriji Hercegovine legalizovani su kod Talijana, dobijaju hranu, oružje i municiju. Platu ne primaju, samo im se po neki put u vidu pomoći dodeljuju manje svote novca. Brojno stanje organizovanih četnika na teritoriji Hercegovine iznosi od 6 do 7 hiljada.22 Naoružanje pušaka oko 6.000 kom. sa dosta automatskog oružja. Disciplina i duh dosta dobri. Ovi četnici većinom su formirani od jučerašnjih partizana izuzev odreda popa Radojice Perišića, poručnika Popovića Milorada i kapetana Danila Salatića. Pop Perišić u ovome kraju a i u celoj Hercegovini smatra se kao istinski borac i četnik, koji je sa svojim ljudima u društvu sa poručnikom Popovićem vodio borbu protiv ustaša, Talijana i komunista. Ovaj odred Gatački najbolji je odred u Hercegovini, jer ga sačinjavaju ljudi popa Perišića koji su se borili i od svakoga progonjeni.

Po želji vojvode Birčanina obišao sam Kalinovik i Bileću. Prilikom ovog obilaska vojvoda Birčanin svaki put vojnike je pozdravio sa patriotskim govorima a nekoliko puta spomenuo je i Vaše ime. Po želji Birčanina govorio sam i ja ali uvek kao Vaš izaslanik. Ovo je potrebno bilo a to je i moja želja bila da se ljudi obaveste o pravom stanju stvari. Svi pitaju i traže vezu sa Vama. Nemojte misliti da smo mi to ljudima javno i na sva zvona rekli nego smo uvek našli neku zavijenu formu. Među četnicima ima političkih korteša koji su većinom komandiri četa i bataljona. Prema izjavi vojvode Birčanina a i mome zapažanju, ovde zemljoradnici prednjače. U Nevesinju nalazi se Petar Samardžić koji je bio jedan od lidera Zemljoradničke partije a koji je u akciji protiv partizana igrao dvoličnu ulogu. Prema izjavi vojvode Birčanina, kapetana Salatića i Dobrosava Jevđevića ovaj Samardžić štiti oko sebe najveće komunističke zlikovce. Po mojoj želji posetio sam grob pok. majora Todorovića u Kifinom selu u društvu vojvode Birčanina, Jevđevića i drugih četnika. Tom prilikom bila je vrlo interesantna scena. Građani (četnici) ovoga sela uhvatili su ubojicu Boška Todorovića i hteli su ga linčovati. Kada smo ga uzeli u zaštitu, celo je selo protestovalo i počelo da javno negoduje sa rečima: 'Boško Todorović zajedno sa našim četnicima ubijen je od komunista a koji se nalaze pod zaštitom Petra Samardžića.' Tražio sam da se po cenu glave pronađu ubojice i učesnici u ubistvu Boška Todorovića i odmah streljaju.

Vidak Kovačević izjavio je želju da Vas obavestim i traži da u ovaj kraj Hercegovine pošljete prolesora Lazara Trklju bar deset dana. Napad koji smo pripremali na komuniste koji su bili u Ćurevu23 a prema predlogu i planu Čika Branka odmah sam tražio da to učinimo. Četnici koji su se nalazili na Morinama i Kalinoviku pod komandom kapetana Nešića (Slobodana) koji je doskora bio u partizanima mogli su napasti komuniste i imati velikog uspeha. Komunisti su se povukli iz Ćureva 11. o. m. tako da mi ni u kom slučaju nismo mogli stići na vreme da ih napadnemo. Prebacio sam starešinama hercegovačkih četnika s tim da su oni mogli napasti komuniste u Ćurevu. Razlog zašto to nisu učinili nepoznat mi je, ali mislim da je bio javašluk. Komunisti su odstupili u pravcu Bosne. Prema izjavi zarobljenika i onih koji su se predali oni nameravaju da idu preko Kupresa za Dinaru. Komunisti su zauzeli Konjic i Prozor i porušili prugu na 6 mesta kao i tunel kod Ivan pl. tako da po izjavi stručnjaka ova pruga može biti opravljena za tri meseca dana.2'' Prema svima izgledima a i informacijama koje sam dobio komunisti se povlače u pravcu Dinare i navodno za Sloveniju.

Komandant italijanske armije u Dubrovniku Dalmaco25 pozvao je Dobrosava Jevđevića radi važnih razgovora. Prilikom toga sastanka saopštio mu je da je Foča pripala Crnoj Gori. Nadalje mu je rekao da su obavešteni da se Čiča nalazi u Crnoj Gori u blizini Žabljaka. Hrvatski ministri Artuković (Andrija) i Košak (Vladimir) sastali su se danas sa Dobrosavom Jevđevićem i saopštili mu da će hrvatska vojska u jačini od 2 divizije zauzeti celu Hercegovinu po cenu sukoba sa četnicima. Traže pregovore sa predstavnicima četničkih organizacija u Hercegovini s tim da se u svemu sporazumeju. Prema mome mišljenju hrvatskim ministrima stalo je da se hrvatska država stabilizuje i očisti od četnika. Ako Hrvati uspeju u tome da u Hercegovini uspostave svoju vlast, stime bi faktički stabilizovali Hrvatsku državu i očistili četnike. S obzirom na dobru organizaciju četnika u ovom kraju ne bi trebalo ni po koju cenu dozvoliti da Hrvati uspostave svoju vlast u Hercegovini, a naročito u onom delu gde žive čisto Srbi. Mislim da bi trebalo što pre u Hercegovini i Bosni organizovati napad na Hrvate s tim da taj napad bude u isto vreme, u Hercegovini i Bosni. Neophodno je potrebno što pre izvršiti organizaciju u Bosni i pripraviti ljude za tu borbu. Hrvatima ne smemo i ne možemo dozvoliti da stabilizuju svoju državu i očiste od srpskih četnika. Za ovu akciju najvažniji je problem ishrane. Prema izjavi Dobrosava Jevđevića mi možemo nabaviti dovoljno hrane od Talijana. Talijani prodaće nam hrane koliko nam treba samo je problem novac. Privatno sam saznao da su Jevđević i Kovačević (Vidak) dobili od Srba iz Mostara oko 4,000.000 dinara kao prilog za četničku akciju navodno da su priznanice za novac koje su izdate pojedinim ljudima snabdevene sa Vašim potpisom, koje ste Vi Kovačeviću dali u svoje vreme nepopunjene. Kako je ovaj novac utrošen i u kakve svrhe, ne znam. Dobrosav Jevđević koji je u nacionalnom pogledu potpuno ispravan, dobar organizator, vešt čovek uspeo je da se kod Talijana dobro plasira ali ni u kom slučaju na štetu naših nacionalnih interesa. Sposoban je i jedino može on da za hercegovačke četnike nabavi sve sto je potrebno.

Pored samog Gacka nalazi se Fazlagića kula u kojoj se nalazi oko 1.000 naoružanih muslimana. Prema mome mišljenju bez ičije dozvole trebalo bi ovo selo napasti, kako bismo u ovom delu Hercegovine imali čistu situaciju, a s obzirom na nameru Hrvata da okupiraju celu Hercegovinu.

U Nevesinju, Kalinoviku, Gacku, Bileći i Trebinju, kao i u drugim gradovima Hercegovine nalazi se hrvatska vojska, koja je neaktivna i ne udaljuje se nikuda iz varoši. Kada sam bio u Kalinoviku našao sam nekoliko Hrvata koji putuju za Dubrovnik automobilom zato što je pokvarena pruga kod Konjica i tom prilikom rekao mi je u razgovoru Gržac Andrija da u Hrvatskoj odakle on sad dolazi odnosno beži, vlada haos. Pruga od Pakraca do Daruvara potpuno je razrušena. Haos u Hrvalskoj dostigao je vrhunac i svi koji se pozivaju u hrvatsku vojsku beže u šumu, zato i njih nekoliko beže za Dubrovruk da ne bi išli u vojsku.

Dobrosav Jevdević putem Talijana ima siguran kanal da prebaci naše ljude za Sloveniju. Talijani mu nude ako ima neku vezu sa Slovencima da povede akciju protiv komunista.

Stalno ispitujem prilike na terenu. Obilazim pojedine krajeve kako bi se uverio o pravom stanju stvari. Punomoći koje se nalaze kod mene nisam nikome još izdao a niti ću izdati dok se ne uverim koji su ljudi najzgodniji i najzaslužniji a naravno i najpopularniji da vode brigade i srezove. Bolna je tačka ambicija pojedinih ljudi koja se pojavljuje ovde kao i u drugim krajevima. Postoji bolesna ambicija pojedinih ljudi a naročito političara koji bi hteli putem Čičinog autoriteta da stvaraju neku političku karijeru.

Moj odred koji se nalazi blizu Mratinja nepotrebno je da prelazi Hercegovačku granicu, prvo što se ne mogu snabdeti hranom, drugo nema komunista, osim po neka trojka koju meštani sami mogu likvidirati. Organizacija koja se sprovodi u dobrom je početku, samo treba raditi sa puno takta. Rampini (pseudonim Vojislava Lukačevića — nap. autora) je bolestan i ostao je u Nevesinju. Nalazi se pored stanice ne znam da li je uhvatio vezu sa Vama o tome me nije ništa izvestio. Ne znam kako se moj odred snabdeva sa hranom, to sam ostavio u dužnost kapetanu Ružiću i kapetanu Pejoviću koji su obećali da će hranu koju će poslati Bajo Stanišić dobaciti odredu. U ostalom čika Branko (major Zaharije Ostojić — nap. autora) obećao je da će o tome voditi računa. Pisao sam kapetanu Momčiloviću (Milorad) da odmah situpi u vezu sa Vama i da Vi odredite kuda odred treba da ide pošto je prema mome mišljenju nepotrebno da dalje ostane kod Mratinja. Ako je tačno da će Foča pripasti nama u koje ja verujem, treba Momčilović da sa odredom uđe u Foču kao četnici Pavla Đurišića ili za Novu Varoš kako Vi nađete za potrebno odredićete. Nemoguće mi je a i želja je vojvode Birčanina, popa Perišića, Jevđevića i drugih da napustim Hercegovinu i ne izvršim povereni mi zadatak. Birčanin želi, preklinje i moli Čiču da se sastane sa njime. Kapetan Kovačević dolazi kod Vas sa ovim izveštajem i objasniće Vam detaljno situaciju.

Ovde se prijavio kod mene biv. senator Marko Vujačić i advokat Jefto Pavić a za koje pop Perišić tvrdi da nisu ništa učinili što im se ne bi moglo oprostiti. Žele da se stave na raspoloženje. Ja im nisam ništa rekao i obećao. Molim da mi po ovome pitanju odredite držanje prema njima."27

Birčanin u svom izveštaju nastoji da pruži detaljnu sliku organizacionog stanja četničkog pokreta u ovim krajevima:

"Situacija vojnočetničkih odreda u pojedinim pokrajinama poverene mi teritorije, sledeća je:

A — U HERCEGOVINI

Kao prirodna posledica zločina koje su ustaške vlasti vršile u masama nad srpskim življem Hercegovine, došlo je do neorganizovanog ustanka pojedinih grupa viđenijih seljaka u nevesinjskom i gatačkom srezu meseca juna 1941. godine. Pokret koji je imao za cilj da spasi sela od uništenja i požara, širio se naglo i spontano po ostalim srezovima Hercegovine do te mere, da su ustaške vlasti i bande bile primorane da se definitivno povuku iz ove oblasti, ustupajući je italijanskim okupatorskim truparna.

Na ovaj način završena je prva faza hercegovačkog ustanka, potpunim porazom ustaške vlasti, koja se do današnjeg dana više ne priznaje.

Druga faza pokreta karakteriše se krvavom borbom između četnika i partizana, koja je započeta u januaru, a završila se krajem juna ove godine potpunim porazom ovih poslednjih. U momentu kada su partizani ubili majora pok. Boška Todorovića, četnici su bili u najkritičnijoj situaciji a ceo četnički pokret bio je doveden u pitanje, jer su raspolagali sa svega 350 boraca, dok su partizani bili apsolutni gospodari situacije u Hercegovini držeći je čvrsto sa dve proleterske brigade ukupne jačine preko 4.000 boraca.2"

U ovako teškoj situaciji, bio mi je potreban čovek izvanrednih političkih i vojničkih sposobnosti, agilan, neumoran i velike energije. Ja sam ga pronašao u ličnosti moga saradnika i prijatelja g. Dobrosava Jevđevića, koji je sa mnom još novembra i decembra meseca prošle godine, u dva maha obilazio Hercegovinu, pošto se još tada predviđala partizanska invazija. Zato sam ga krajem februara uputio na teren, davši mu najšira ovlaštenja kao glavnom predstavniku istočne Bosne i Hercegovine. Zahvaljujući ogromnim naponima g. Jevđevića i nekolicine nižih oficira, koji su sprovodili akciju na terenu, u roku od nepuna dva meseca Hercegovina je radikalno očišćena od partizana. U sukobima koji su se razvili poubijano je preko 800 partizana, dok su se proleterske brigade raspale. Najveći deo njihovih boraca predao se četnicima, dok je prilični broj partizana, predvođen seljacima ovog kraja, okrenuo oružje protiv svojih dotadašnjih vođa, čim je osjetio približavanje četnika. Vođe partizana sa preostalim razbijenim delovima povukle su se u reon Konjica i na desnu obalu r. Neretve.

Ovih dana, posjetivši po peti put Hercegovinu, izvršio sam smotru četnika po srezovima29 i tom prilikom konstatovao sa ogromnim zadovoljstvom, jednu, za sadašnje prilike impozantnu snagu, od preko 8.000 dobro naoružanih, dobro komandovamh i disciplinovanih četnika, koji su sa najvećim oduševljenjem klicali Nj. V. Kralju Petru II.

Formacija je izvedena u duhu instrukcija koje sam dao g. Jevđeviću, s tim, da je najveća vojna jedinica odred, kojeg sačinjavaju 2 — 6 četničkih bataljona. Jačina, organizacija komandovanja i dislokacija četničkih odreda izvedena je po sledećem:

— Privremeni komandant grupe odreda i zastupnik komandanata za Hercegovinu, je aktivni pešadijski kapetan II klase, g. Danilo N. Salatić, sa sedištem u Nevesinju, pod mojom neposrednom komandom.

— Nevesinjski vojno-četnički odred od 6 bataljona, ukupno 2.000 boraca, dva bacača, dva teška mitraljeza, 21 puškomitraljez sa oko 40 metaka na svaku pušku, raspoređen je po selima nevesinjskog sreza. Komandant odreda je aktivni pešadijski poručnik g. Miloje Lazarević.

— Gatački vojno-četnički odred od 3 bataljona, ukupne jačine 1.300 boraca, sa 20 puškomitraljeza i sa prosečno 40 metaka na svaku pušku, raspoređen je po selima gatačkog sreza. Komandant odreda je aktivni konjički poručnik g. Milorad Popović.

— Bilećki vojno-četnićki odred od 5 bataljona, ukupne jačine 1.800 boraca, sa 3 mitraljeza i 15 puškomitraljeza i sa prosečno oko 30 metaka na pušku, raspoređen je po selima bilećkog sreza. Komandant odreda je aktivni pešadijski poručnik g. Miloš Kureš.

— Trebinjski vojno-četnički odred od 3 bataljona, ukupne jačine 1.700 boraca, sa 2 mitraljeza, 12 puškomitraljeza i sa oko 30 metaka na svaku pušku, raspoređen je po selima trebinjskog sreza. Komandant odreda je aktivni žandarmerijski potporučnik g. Radovan Pejanović.

— Ljubinski vojno-četnički odred od 2 bataljona, ukupne jačine 600 boraca i 8 puškomitraljeza, sa prosečno 30 metaka na pušku, raspoređen po selima ljubinskog sreza. Komandant odreda je seljak Savo Kovač.

— Stolački vojno-četnički odred od 2 bataljona, ukupne jačine 500 boraca, jedan mitraljez i 10 puškomitraljeza, sa oko 20 metaka na svaku pušku, raspoređen je po selima Stolačkog sreza. Komandant odreda je aktivni poručnik bojnog broda 1 klase, g. Ilija Ilić.

— Kalinovački vojno-četnički odred od 2 bataljona, sa ukupno 400 boraca, 3 puškomitraljeza i sa oko 40 metaka na pušku. Raspoređen po selima okoline Kalinovika. Komandant odreda je pešadijski kapetan II klase g. Slobodan Nešić. Sa višom školom Vojne akademije.

— Fočanski vojno-četnički odred od 4 bataljona, sa ukupno 800 boraca, 2 mitraljeza, 10 puškomitraljeza i sa prosečno 30 metaka na pušku, raspoređen po selima fočanskog sreza. Komandant odreda je rezervni narednik Vasilije Bodiroga.

Kao što se iz napred iznetog vidi, glavnu ulogu pri čišćenju Hercegovine i istočne Bosne od partizana igrao je g. Dobrosav Jevđević, kome pripada u prvom redu i zasluga za ovako snažan razvoj četničke organizacije u Hercegovini, te sam ga za izvanredne zasluge na političkom i vojničkom polju, unapredio u čin četnič-kog vojvode. Pored Jevđevića, kao najglavnije njegove saradnike unapredio sam u isti čin popa Radojicu Perišića, koji je izdržao opsadu od 100 dana i nije kapi-tulirao pred komunistima, a zatim seljake: Savu Kovača i Petra Samardžića.

B — U SEVERNOJ DALMACIJI I DELU ZAPADNE BOSNE

Pod istim okolnostima kao i u Hercegovini, najprije zbog ustaškog, a potom komunističkog terora, narod ovog kraja preduzeo je ustanak već početkom juna prošle godine. Duhovni lider-vođa i komandant ustanka je pop Momčilo Đujić, prvak severne Dalmacije, inače čovek visokih umnih i fizičkih sposobnosti.

Odmah po dolasku u Split počeo sam aktivno učestvovati u organizaciji i akcijama Đujićeve narodne vojske u težnji da tom pokretu dam vojnički karakter. Već u januaru ove godine, pomoću aktivnih oficira koje sam odaslao na teren, formirano je 5 četničkih pukova od po dva bataljona i 2 četnička odreda, što je sve obrazovalo Dinarsku četničku diviziju.

Komandant pukova i odreda, izuzev popa Đujića i učitelja Drenovića, su ljudi iz naroda, bez školskih kvalifikacija, ali su se istakli svojom hrabrošću, junaštvom i veštinom komandovanja u toku borbi protiv ustaša i partizana za vreme proteklih 14 meseci do te mere, da im se zaista mora odati svako priznanje. Zbog ovoga sam ih potvrdio na njihovim položajima, unapređujući ih u čin četničkih vojvoda, s tim što sam za pomoćnike postavio aktivne oficire.

Već u januaru, čim je obrazovana divizija, komandanti pukova i odreda, na zboru svih svojih starešina i boraca izabrali su me za komandanta divizije i uputili mi pretstavku da se primim ove dužnosti. Ja sam preko mojih oficira ustvari komandovao ovom divizijom počev od njenog formiranja, ali sam se detinitivno rešio da primim dužnost, tek kad sam od Vas zvanično naimenovan.

Jačina i sastav jedinica Dinarske četničke divizije, dislokacija i organizacija komandovanja izvedeni su na sledeći način:

— Komandant divizije je potpisati. Moj pomoćnik i zastupnik je peš. pukovnik G. Dimitrije Uzunčević, koji rukovodi sa operacijama na terenu uz pripomoć 14 aktivnih nižih oficira, ravnomerno raspoređenih po jedinicama. Načelnik štaba poverene mi komande je đeneralštabni kapetan 1 klase g. Radovan Ivanišević. Moji neposredni saradnici su vazduhoplovni kapetan 1 klase g. Tomašević Mihajlo i artiljerijski kapetan 1 klase g. Kostić Mladen. Svi ovi oficiri su ljudi mog punog poverenja, moji stalni saradnici, koji su predano i najsvesnije izvršili poverene im zadatke, ne prezajući ni pred najvećim opasnostima.

— Četnički puk 'Petra Mrkonjića' od 2 bataljona, sa ukupno 700 boraca, 6 mitraljeza, 12 puškomitraljeza i sa prosečno 90 metaka na pušku. Komandant puka je vojvoda Momčilo Đujić — sveštenik sa sedištem u selu Strmici (22 km severno od Knina).

— Četnički puk 'Gavrila Principa' od 2 bataljona, sa ukupno 800 boraca, 4 mitraljeza, 8 puškomitraljeza i sa oko 70 metaka na pušku. Komandant puka je vojvoda Brana Bogunović (po zanimanju lugar), sa sedištem u Bosanskom Grahovu.

— Četnički puk 'Kralja Aleksandra' od 2 bataljona, sa ukupno 600 boraca, 2 mitraljeza i 6 puškomitraljeza i sa oko 80 metaka za svaku pušku. Komandant puka je Vojvoda Mane Rokvić (po zanimanju mehaničar) sa sedištem u Drvaru.

— Četnički puk 'Kralja Petra II' od 2 bataljona, sa ukupno 500 boraca, 2 mitraljeza i 6 puškomitraljeza i sa oko 70 metaka za pušku. Komandant puka je Vojvoda Mirko Marić (trgovac po zanimanju) sa sedištem u Srbu.

— Četnički puk 'Onisima Popovića' od dva bataljona, sa ukupno 600 boraca, 2 mitraljeza i 6 puškomitraljeza i sa oko 70 metaka na pušku. Komandant puka bio je veleposednik Pajo Popović, sin poznatog prvaka ovoga kraja pokojnog Onisima, koji je obešen od strane austro-ugarskih vlasti zbog nacionalnog rada. Sediste puka je u s. Biskupiji na Kosovu Polju.

Komandant ovog odreda nije bio dorastao teškoj ulozi koju je vršio. Stalno se kolebao da li da priđe uz partizane ili da ostane veran četničkim idealima, ne upuštajući se nikako u borbu protiv partizana. Zbog svoje neodlučnosti i lakomislenosti platio je glavom, jer su ga 18. juna o. g. ubili partizani, čime su u neku ruku učinili uslugu četnicima, jer bi ga oni zbog takvog držanja nesumnjivo ubili. Ipak, iz političkih razloga naredio sam da se sahrani uz sve počasti, što je od strane četnika i učinjeno.

Za komandanta ovog puka odredio sam vojvodu Vlada Novakovića, nekadašnjeg Tankosićevog četnika.

— Vojno-četnički odred Drenovića od 2 bataljona, sa ukupno 1.000 boraca, sa 8 mitraljeza, 22 puškomitraljeza i sa oko 100 metaka na pušku. Komandant odreda je vojvoda Uroš Drenović, učitelj, sa sedištem u Mrkonjić Gradu.

— Bukovički četnički odred od jednog bataljona, sa ukupno 200 boraca, jednim mitraljezom i 3 puškomitraljeza, sa prosečno 70 metaka na pušku. Zastupnik komandanta odreda je aktivni pešadijski kapetan II klase g. Marko Crljenica, sa sedištem u selu Pađenima (zapadno od Knina). Komandant odreda bio je vojvoda Vlado Novaković, koji je posle pogibije Popovića određen za komandanta puka 'Onisima Popovića'.

Ovako formirana Dinarska četnička divizija ima zadatak da operiše protiv ustaša i partizana u zoni: Livno — Bugojno — Jajce — Banja Luka — Lapac — Gračac — Knin — Kistanje — r. Krka. Ona je ove operacije otpočela u januaru po moine naređenju i vodila ih stalno uspehom, nanoseći osetne gubitke partizanima. Samo u međuvremenu od 25. maja do 15. juna u borbama koje je ova divizija vodila protivu partizana, izbrojano je preko 500 partizanskih leševa, većinom Hrvata.

Obzirom na to da je na prostoriji: Bos. Petrovac — Ključ — Krupa na Vrbasu — Prijedor — Bos. Krupa — Bihać — Plitvička jezera — Otočac — Kosinj — Perušić — Udbina — Lapac — Petrovac, obrazovana sovjetska socijalistička republika još pre 7 meseci i da partizani na tom prostoru raspolažu sa preko 12.000 vrlo dobro naoružanih boraca, sa velikorn rezervom u ljudstvu i hrani, ova divizija sa Ličkim četničkim odredima, koji operišu ulevo od nje, stoji pred izvanredno teškim zadacima. U poslednjim borbama protivu partizana zarobljena je puščana municija fabrikovana od strane partizana, inače vrlo dobrog kvaliteta. Sama 'Republika' organizovana je na sovjetski način, počev od sprovođenja kolektivizacije i kolhoza, do pojedinih prosvetno-kulturnih ustanova. Stanovništvo tog područja trpi strahovit teror i jedva čeka da se oslobodi ropstva. Međutim samo oslobođavanje ići će vrlo teško, jer se poslednjih dana na ovu prostoriju koncentrišu svi partizani razbijeni u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini.30 Inače u borbama koje je ova 'Republika' izdržala, već im je divizija nanela i znatne gubitke.

V — U LICI I ZAPADNOJ BOSNI

Ulevo od Dinarske četničke divizije, a u zoni: Sušak, Karlovac — Zagreb — r. Sava — r. Vrbas od Banje Luke, zatim: Banja Luka — Lapac — Gračac — Knin — Kistanja — r. Krka, operišu ličko-četnički odredi pod komandom đeneralštabnog potpukovnika g. Ilije Mihića.

Potpukovniku Mihiću, koji se nalazio kao ratni zarobljenik na Sušaku, ponudile su italijanske vlasti, da sa njima sarađuju u borbi protivu komunista, želeći ga iskoristiti, pošto su saznali da je on vrlo popularan u Lici, odakle je inače i rodom. Potpukovnik je pristao na saradnju pod uslovom da na terenu nema vidljive veze sa italijanskim trupama i da može slobodno da radi u ime kralja, na što su Italijani pristali. Odmah su mu dozvolili da pošalje jednog oficira na teren, radi prikupljanja podataka na licu mesta. Ovom oficiru Mihić je stavio u dužnost da po svaku cenu dođe u dodir sa mnom pošto je saznao od jednog oficira, koji je prolazeći kroz Sušak za internaciju saopštio potpukovniku Mihiću da se ja nalazim u Splitu. Pre dva meseca primio sam Mihićevog delegata konjičkog kapetana 1 klase g. Davida Šoškića, kome sam uručio pismeno ovlaštenje, instrukcije za rad i 20.000 lira, s tim da sve lo preda potpukovniku g. Mihiću, što je ovaj izvršio sa uspehom. Pomenuto ovlaštenje dato potpukovniku Mihiću sadrži i klauzulu, da za potrebe četničkih odreda može uzimati novac, hranu i drugi materijal od bogatijih ljudi na terenu, uz propisne priznanice — potvrde.

Potpukovniku g. Mihiću odobrio sam da može koristiti okupatora u cilju naoružanja i ishrane četnika do granica mogućnosti, pazeći da ni u kom slučaju ne okrnji nacionalnu čast, dostojanstvo i ugled našeg naroda. Prema podatcima sa kojima raspolažemo o ovom oficiru, smatram da će on biti u stanju da izvrši poverenu mu misiju.

Za sada potpukovnik Mihić i đeneralštabni major Slavko Belajac (pseudonim Milan Dekić — nap. autora) ostali su na Sušaku da bi izvukli iz ropstva što veći broj oficira i regulisali pitanje naoružanja i ishrane četnika, a na teren su odaslali đeneralštabnog majora g. Miloša Radojlovića (pseudonim Mihailo Jovanović — nap. autora) sa 10 aktivnih nižih oficira, sa zadatkom, da stvore potrebne preduslove za Mihićev dolazak.

Major Radojlović je uspeo da objedini rad izvesnih manjih grupa četnika koji su od ranije dejstvovali u reonu Gračaca, Medaka i Plitvičkih jezera i da udvostruči njihov broj tako, da sada raspolaže sa oko 1.500 četnika, 4 bacača, 6 mitraljeza, 24 puškomitraljeza, sa prosečno 100 metaka na pušku i sa po dve bombe na svakog borca. Kod njega se ne oseća nedostatak u oružju, municiji i hrani, ali se oseća nedostatak u borcima, jer se pred frontom ovih odreda nalazi pomenuta Republika, koja je apsorbovala sve za vojsku sposobno ljudstvo, zbog čega se do ljudi dolazi samo uz krvave okršaje, pošto su na terenu gde se on nalazi, Hrvati u svoje vreme poubijali gotovo sve Srbe. (Zločine nad srpskim stanovnistvom vršile su, naravno, ustaške jedinice a ne Hrvati — nap. autora.) Preduzeo sam mere da se sa teritorije, koju drže četnički pukovi Dinarske divizije prebaci u Liku nekoliko stotina nenaoružanih četnika, pošto je inače ljudski rezervoar na području divizije ogroman (oko 20.000 nenaoružanih četnika). Majoru Radojloviću poslao sam naknadno kao pripomoć 15.000 lira.

G — U DALMACIJI

Na organizaciji jugoslovenske vojske duž primorja od Dubrovnika do Šibenika i na ostrvima duž naše obale, rade po mojim instrukcijama sledeći jugoslovenski oficiri, Hrvati: artiljerijski major g. Marin Stude, vazduhoplovni kapetan 1 klase g. Krešimir Boras, poručnik bojnog broda 1 klase Sulić Branko, pešadijski kapetan II klase g. g. Vojimir Alfirević i Drago Laurić, i intendantski poručnik mornarice g. Mate Amat.

Svi ovi oficiri, za vreme od kapitulacije do danas pokazali su se dostojni časti oficira, ostajući verni zakletvi Kralju i Otadžbini, kao vrlo valjani i vredni službenici. Osećaju se više Srbi nego Hrvati, te sam im poverio ovu misiju duboko uveren da se neću razočarati.

Major Stude, kapetan Boras i poručnik Amat, imaju veštim pregovorima, pored ovog zadatka, da pripreme komandante pojedinih jedinica hrvatske domobranske vojske, da se datog momenta, kad to naredim, odmetnu u šumu sa svojim kompletnim jedinicama, kao jugoslovenska vojska, otvarajući odmah neprijateljstva protiv nemačkih, italijanskih, ustaških i komunističkih jedinica.

Na propagandi i organizaciji jugoslovenske vojske na ostrvima radi od ranije po mojim instrukcijama dr Juraj Arnerić advokat sa Korčule, vrlo ugledan nacionalni radnik i veliki patriota.

Na delu Dalmacije koji je Italija već anektirala, a u reonu: Zadar — Obrovac — Benkovac — Kistanje — Skradin — Šibenik, radi se tajno na četničkoj organizaciji, u duhu instrukcija koje su u moje ime izdali na licu mesta pukovnik Uzunčević i kapetan Ivanisević. Tom akcijom koja za okupatora predstavlja samo dobro maskiranu borbu protiv komunista, a u suštini ima cilj ostvarivanja nacionalnih ideja, rukovodi štab Dinarske četničke divizije, do dolaska potpukovnika Mihića na teren, a potom će se cela akcija potčiniti potpukovniku Mihiću, posto i inače ova prostorija potpada pod zonu dejstva, koja je poverena potpukovniku Mihiću. Kao nacionalno politički predstavnici tog kraja i ljudi koji će se brinuti o zaštiti srpskog življa, naoružanju i ishrani, određeno je i to: narodni poslanik Stevo Rađenović iz Srba, dr medicine g. Rajko Tauzović iz Skradina, školski nadzornik g. Vlado Korolija iz Kistanja i dr pravo advokat g. Desnica sa trgovcem g. Vasom Miljušem iz Obrovca.*'31

Kako je Mihailović, još ranije, planirao sastanak sa Birčaninom, predviđen da se održi u Šćepan-polju, to je sada, s obzirom na novonastalu situaciju, doneo odluku da radi toga pođe u Hercegovinu. Ovu odluku Mihailović ju saopštio Baćoviću, i prilikom njegovog povratka u Hercegovinu zadužio ga da organizuje sastanak sa Birčanmom u okolini Avtovca.

Tako je Mihailović, u jeku četničke saradnje s italijanskim okupatorima i ustašama, stigao u pratnji svojih najbližih saradnika u Zimonjića kulu, u kojoj je bio zakazan sastanak sa Birčaninom i četničkim komandantima iz Hercegovine i Crne Gore.

Pored Birčanina; sastanku su 13. jula 1942. prisustvovali: Dobrosav Jevđević, Pavle Đurišić (komandant limsko-sandžačkih četničkih odreda), Petar Baćović (komandant Hercegovine i istočne Bosne), Radomir-Raša Ivanišević (načelnik štaba Dinarske divizije), pop Perišić i Milorad Popović (četnički komandant iz Hercegovine) i Zaharije Ostojić (načelnik štaba Vrhovne komande). Pored njih, sastanku su prisustvovala i dva italijanska karabinijera, koja su bila u Birčaninovoj pratnji.

Svim ovim četničkim komandantima, za koje je bio siguran da su se sa svojim odredima javno i otvoreno stavili u službu okupatora, Mihailović je dao direktive za organizovanje dalje borbe protiv NOP i njegovih oružanih formacija radi njihovog uništenja. Takođe, dao im je i uputstva za koordiniranje njihovih akcija sa operacijama italijanskih okupatora, nalažući im, kako je on to govorio, da što je bolje "iskoriste" italijaske okupatore u borbi protivu komunista.

Pored usmenih, Mihailović je Birčaninu i Baćoviću dao i sledeću pismenu direktivu:

"POLAZNO STANOVIŠTE: — Kraljevina Jugoslavija postoji, samo je prva bitka izgubljena. Borba se nastavlja. Vlada i VK (Vrhovna komanda) nastavljaju borbu u inostranstvu na savezničkoj teritorijii (organizovanje nove vojske), đeneral DM (Draža Mihailović) predstavlja vladu i VK u zemlji. Rukovodi organizacijom u zemlji, organizuje vojsku u zemlji po naročitom postupku. Svi Jugosloveni dužni su staviti se na raspoloženje VK u inostranstvu, odnosno njenom predstavniku u zemlji.

Zadaci pokreta su:

— Organizovati narod u zemlji za oslobodilačku borbu.

— Dići vojnički ustanak protiv okupatora u trenutku kada je uspeh siguran i u skladu sa vanjskom akcijom.

— Zbaciti režime nametnute od strane neprijatelja, uspostaviti jugoslovenske vlasti i sprečiti nove pokušaje nasilnog preuzimanja vlasti bilo od koga.

— Održati red u zemlji.

— Obezbediti državne granice.

— Osloboditi jugoslovenske krajeve koji su zaostali pod tuđinom.

— Kazniti u ime zakona sve narodne izdajnike i zločince.

IME POKRETA: Jugoslovenska vojska u otadžbini.

NAČIN RADA: Otvorena popularizacija pokreta kao celine svim propagandnim sredstvima.

— Tajno organizovanje svih ispravnih Jugoslovena bez obzira na plemensku pripadnost i politička ubeđenja, u udarne grupe i jedinice (po gradovima), u mesne (čete za održavanje reda, čete za vladanje komunikacijama) i pokretne jedinice od čete do brigade, izvan njih. — Preuzimanje 'zelenog kadra' u svoje ruke pomoću aktivnih i rezervnih oficira i povezivanje pojedinih njegovih grupa u odrede i grupe odreda pod jednom ccntralnom komandom.

STAV PREMA NEPRIJATELJU: — Prema okupatoru samo sabotaža i varanje.

— Prema ustašama borba svim sredstvima.

STAV PREMA POSTOJEĆIM DOMAĆIM VLASTIMA (u Srbiji i gde se pojave u službi okupatora):

— Pobijanje njihove propagande.

— Ne ometati koristan učinak za narod.

— Ometati koristan učinak za okupatora.

— Voditi evidenciju o lično.i odgovornosti pojedinih njenih pripadnika, pomagača i simpatizera.

— Očite izdajnike likvidirati odmah.

STAV PREMA POLITlČKIM STRANKAMA 1 POKRETIMA: — Ukoliko nisu germanofilske, tražiti da sarađuju na čistoj nacionalnoj jugoslovenskoj bazi, bez političkih uslova i ciljeva. (Socijalni napredak želi se i sa naše strane, ali dolazi posle oslobođenja i proširenja države.) Germanofile suzbijati po meri njihove aktivnosti.

STAV PREMA PREVRATNIČKIM ORGANIZACIJAMA (na primer prema nacionalsocijalisti"):

Iskorišćavanje s tim da bude nacionalno nekompromitujuće.

STAV PREMA KOMUNISTIMA: Najodlučnije tajno pripremanje za borbu kao i prema najopasnijem unutrašnjem neprijatelju, ne po našoj volji nego po njihovoj. Po svaku cenu postati jači od njih, ne ispuštati ih sa oka i ne dozvoliti njihovu infiltraciju u našu organizaciju.

Nikakve iluzije u odnosu na njih. Po prirodi stvari oni su naš neprijatelj br. 1 i oni će učiniti sve da nas oslabe, iskoriste i unište, kao što su već učinili gde god smo bili naivni i gde god su oni mogli. Svaki njihov predlog za saradnju je golo taktiziranje sa tim ciljem, a svaki nacionalni stav prosta maska. Njihov je cilj samo jedan — komunistička revolucija i diktatura proletarijata.

Jasno je da će nemački slom povući sa sobom i okupatorski režim i sadanje domaće vlasti i desničarske pokrete. Ostaje tada samo jugoslovenski nacionalni pokret (jugoslovenska vojska u otadžbini) kao glavna, upravo jedina smetnja njihovom nasilnom preuzimanju vlasti. S toga će učiniti sve da nas eliminišu ili raslabe još pre nemačkog sloma. U ostalom pale su nam u ruke njihove tajne direktive u tom smislu. One se mogu rezimirati ovako: gde je vlast jaka protivnika podriti iznutra. Gde je vlast slaba protivnika otvoreno uništavati. Pre svega uništavanje nacionalnih vođa (oficira i nacionalnih radnika). U borbi protiv nacionalnih elemenata služiti se sa svim sredstvima, udruživanjem makar i sa crnim đavolom.

Na takvu njihovu odluku, posle uzaludnih pokušaja da sa njima sarađujemo, pokušaja koji su nas skupo stajali ostaje nam samo jedno: istom merom, bez skrupula. Vara se ko u njima gleda pripadnika našeg naroda.

Što se tiče nametanja komunizma iz inostranstva, ako do njega dođe, provešće ga sam jugoslovenski narod, bez mržnje, prolivanja krvi, tuđinštine i, ako silom, ono ne nasiljem.

Imati na umu da je potrebno izvršiti još pre svršetka rata preventivnu kontrarevoluciju (bilo da se izvede jedmm udarcem, bilo počesno), jer će se pri slomu Nemačke partizanima priključiti svi vojnici komunisti iz okupacionih jedinica sa oružjem, kao i svi oni kojima preti nacionalna odmazda (ustaše, neprijateljske nacionalne manjine, muslimani, izdajice i dr.). U trenutku nemačkog sloma mi moramo imati slobodne ruke za druge zadatke. Ovome treba pristupiti što pre.

U borbi protiv komunista okupiti sve nacionalne i konzervativne snage Srba, Hrvata i Slovenaca. Konzervativne (na pr. katolički kler) izlučiti tek kada komunisti budu savladani.

<>Sporazum izmedu četnika u Bosni, Hrvatskoj i Lici i Pavelićevih vlasti je svakako neželjena posledica partizanskih nasrtaja na četnike i JVO (Jugoslovenska vojska u otadžbini) — kao takav mora se razumeti. Ono što se u tom sporazumu ne može odobriti, to je što su dotični četnici dopustili da bude formalan, zvaničan, javan, iskorišćen za ustašku propagandu. Zato ga treba dezavuisati, a u svakom slučaju smatrati učinjenim od neodgovornih, lokalnih ljudi i grupica. Ovaj sporazum ni u kojeni slučaju nije bio dopušten, jos manje naređen od strane JVO — u tom smislu objasniti ga u propagandi i napasti ustaše da su iskoristili krajnju nuždu pojedinih četničkih odreda za primirje sa njima, a zatim od toga naduvali sporazum. JVO se kategorički ograđuje od ovakvih odnosa sa ustašama i osuđuje postupak tih četnika."32

Ispod teksta Draža je lično svojom rukom napisao olovkom: "Odrede na levoj obali r. Bosne čas pre uzeti pod svoje."

Na kraju, pošto je Mihailović već ranije Baćovića imenovao za komandanta Hercegovine i istočne Bosne, to je ovom prilikom Birčanina i zvanično postavio za komandanta Dalmacije, Like i zapadne Bosne. Snabdeo ga je radio-stanicom i od tada bio u neprekidnoj vezi sa njim.

Prilikom povratka u Crnu Goru, Mihailović je održao sastanak i sa pukovnikom Bajom Stanišićem, kome je dao slične instrukcije i postavio ga za komandanta četničkih odreda u oblasti Nikšića, stare Crne Gore, dok je Đurišić i dalje ostao komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda.

Mada nešto kasnije, o sastanku četničkih vođa u Zimonjića kuli okupatori su bili iscrpno obavešteni. U izveštaju italijanskog poslanstva u Zagrebu upućenom ministru spoljnih poslova u Rimu 23. avgusta 1942. godine piše:

"Kao što je poznato Vašoj ekselenciji, održan je 22. i 23. jula o. g. u Avtovcu, na odseku Trebinje, blizu Crnogorske granice, sastanak srpskih vođa pod predsedništvom 'generala Draže Mihailovića'. Tom sastanku su prisustvovali pukovnik Trifunović i vojvoda Jevđević.

Po svom povratku imenovani nisu podneli nikakav izveštaj o sastanku, već su o njemu vojne italijanske vlasti obaveštene drugim putem. Trifunović i Jevđević su bez ustezanja to priznali, čim su o tome pitani, a zatim su dali formalno uveravanje o svojim osećanjima i nepokolebljivoj odanosti prema Italijanima i izjavili:

— Da oni prethodno ništa nisu znali o tom sastanku; dok su se nalazili u Trebinju, gde su obilazili antikomunističke odrede, približio im se izaslanik Mihailovića i tražio da razgovara s njima.

— Da su se oni javno i u stalnoj pratnji dodeljenih im karabinjera uputili u Avtovac, gde su se sastali sa Mihailovićem i ostalim vođama. Bajo Stanišić nije bio prisutan, kao što je to proizilazilo iz izveštaja sa hrvatske strane. Nije bio prisutan ni australijsiki oficir Ronald Hauton Džons, jer je on bio na položaju; dva dana posle toga bio je zarobljen od naših antikomunističkih odreda. Njih dvojicu karabinjeri faktički nisu nikad ostavljali same, a prisustvovali su i razgovorima; neke srpske reči su i razumeli.

— Da ih je Mihailović hteo videti kako bi dobio sliku o položaju pravoslavnog stanovništva na području koje su italijanske trupe morale da napuste i koje je zaposednuto od hrvatskih trupa. Dalje je Mihailović hteo s njima da razgovara o merama koje bi trebalo preduzeti u cilju izbegavanja ponovnih progona navedenog stanovništva od strane 'divljih ustaša' (iseljavanje delova srpskog stanovništva u Crnu Goru i upućivanje crnogorskih odreda na položaje radi njihove zaštite).

— Da su potpuno neosnovane optužbe da su oni i Mihailović držali neprijateljske govore i iznosili predloge protiv Italijana.

— Da oni prilikom svog povratka u komandu korpusa nisu nista javljali o tom razgovoru zbog toga što tamo nisu doneti nikakvi značajni zaključci koji bi Italijane mogli interesovati. (To nije tačno!)

— Da je, s druge strane, sastanak održan na području pod italijanskom kontrolom, u blizini italijanskih garnizona i javno, bez ikakvih mera za očuvanje tajnosti. (To je tačno!)

Trifunović i Jevđević su zatim dali časnu reč da je na sastanku, u vezi sa onirn što se Italijana tiče, zaključeno:

a) da se formalno priznaju zasluge italijanske vojske zbog zaštite koju je ona pružala srpskom narodu pred ustaškim progonima. A da iz toga proizilazi dužnost i želja svih Srba da se ne upuštaju ni u kakve neprijateljske postupke ili bilo šta drugo protivno italijanskim interesima;

b) da se odobrava politika saradnje sa Iitalijanima od strane Mihailovića, isto oriako kao što je to slučaj sa srpskim vođama u Hercegovini i da je Mihailović pružio formalna uveravanja da neće nista preduzimati protiv Iitalijana;

c) da Mihailović ovlašćuje Trifunovića i Jevđevića da sve četničke odrede iz istočne Bosne, Sandžaka i ostalih područja koja nisu pod direktnom kontrolom Italijana, stave na raspolaganje VI armijskom korpusu u cilju suzbijanja komunistma svuda u nekadašnjoj Jugoslaviji;

d) da Mihailović obećava Trifunoviću i Jevđeviću da će ih pomoći nacionalističkim crnogorskim jedinicama u slučaju da se italijanske trupe povuku iz druge zone i da Hrvati ponovo počnu sa antisrpskim nasiljima.

Na kraju je rečeno da je Mihailović dao na znanje da on smatra korisnim da bude u direktnom dodiru sa nekim predstavnikom komande italijanskog armijskog korpusa kako bi jasno izrazio svoje opredeljenje i utvrdio granice i domet saradnje koja bi se ponudila Italijanima. Trifunović i Jevđević su preuzeli pripremu eventualnog sastanka."33

I dok su četničke vode u Zimonjića kuli stvarale nove planove za borbu protiv NOP i njegovih oružanih formacija, dotle su "pukovi Dinarske divizije" u saradnji sa italijanskim okupatorima već uveliko vodili borbe protiv partizanskih odreda u Lici.84 O ovim borbama komandant četničkog puka "Kralj Petar II", vojvoda Mirko Marić, uputio je 28. jula sledeći izveštaj komandantu Dinarske divizije Birčaninu:

"Prema utvrđenom programu, shodno datim naređenjima od strane Italijanske komande, krenuli smo u akciju 17. jula o.g. u 06,30 časova iz Otrića sa 210 potpuno naoružanih boraca. Prema datom naređenju ostavili smo stalnu stražu u jačini od 35 ljudi, radi obezbeđenja Otrića sa strane 'Ljubine Poljane'. Posle zauzimanja kote 'Veliki Ljut' južno od 'Viojle' (k. 875) krenule su naše patrole u jačini 30 ljudi prema 'Vršku' (k. 725). Prvi pokušaj odbijen je žestokom vatrom utvrđenih partizana na pomenutoj koti, a naročito bočnom vatrom sa 'Kurozeba' (k. 786).3r' Tučene jakom vatrom naše patrole su se povlačile na prvobitni položaj, te tom prilikom poginuo je jedan naš borac (Dane Novaković). Druga trojica su lakše povređeni. Ranjeno je više partizana. Posle ovog prvog pokušaja Italijanski oficir potporučnik Puizina dodeljen ovom puku za vezu insistirao je naročiito da napad bude odmah ponovljen. Komandant Mirko Marić odbio je da izvrši napad, pre nego pomenute kote budu tučene jakom artiljerijskom vatrom. Badio veza bila je vrlo slaba, tako da se nije moglo da komanduje artiljerijom, čija su mnoga zrna bila uzalud bačena, tako da do mraka toga dana, nije moglo biti ni govora o ponovljenom napadu. Zanoćilo se na položaju. Sutradan posle žestoke artiljerijske vatre kao i vatre iz bacača krenule su naše patrole ovaj put ne prema vršku kote 725, već prema dominirajućoj koti 'Kurozeb' (786). Sat kasnije pala je kota Kurozeb, a sa padom iste i 'Vrpak'. Po zauzeću pomenutih kota naše patrole prokrstarile su ceo teren, zapalivši štab partizana u Cerovom dolu i druge partizanske kuće u Mrkićima, Kukićima i Paripovcu. Nedaleko od mesta gde im se nalazio štab, pronaden je u kukuruzu radio aparat marke Philips sa jednim akumulatorom. Osim ovoga zaplenjeno je iz štaba i pomenutih kuća manje količine kukuruza, pasulja, žita, vune i nešto seljačke robe. Što je sve upućeno po spisku štabu u Otrić. Posle kratkog odmora, naši odredi krenuli su u pravcu 'Lipaća', gde se i zanoćilo. Sutra dan po kišovitom vremenu, krenuli smo u pravcu Turovca, gde smo se sastali sa komandantom četničkog puka 'Petar Mrkonjić', vojvodom Đujićem. Posle kratkog dogovora i dobivenih instrukcija od Italijanskih komandanata krenuli smo u pravcu Duboki Dol 'Vučjak' gde se je ručalo kod Smiljanića bunara. U 15,00 časova stigli smo u Malovan, gde smo očekujući nova naređenja i zanoćilii. Ujutro sledećeg dana krenuli smo u pravcu Gola Mila (k. 985) zatim Ljut, Mila voda (1187) i izbili na Crni vrh. Prema novom naređenju Italijanskog komandanta, vratili smo se sa Crnog vrha u Jakšiće gde smo trebali da osiguramo i onemogućimo prolaz partizana iz Glogova. Opet smo dugo čekali na nova naređenja. Komandant se nervira ovakvim sporim radom i stalnim čekanjem naređenja pa je hteo da ide okupirati Veliku Popinu i Ljubovo. Italijanski komandant ne odobrava, već traži putem radia odobrenje od svojih pretpostavljenih. Isto stiže tek oko 18,00 časova s tim da se odobrava odlazak u Popinu odnosno Ljubovo, pod uslovom da se mora vratiti sa celokupnim ljudstvom još iste večeri. Kako je predlog bio neizvodljiv radi kratkog vremena to je komandant odbio odlazak u Popinu i Ljubovo. Zanoćili smo na položaju u Jakšićima. Sledećeg dana krenuli smo prema Borju zatim k. 1144. Odatle na kotu 1132 gde smo zauzeli položa,). <>Uskoro počinje jak otpor partizana koji su utvrdeni na Liscu (k. 1336). Napad na Lisac vršili smo skupno tj. Italijanski vojnici bili su na levom a mi na desnom krilu. U toku ogorčene borbe koja je trajala više od 3 časa naši i Italijanski odredi izbijaju na vrh Lisca, čisteći bombama poslednje ostatke partizana, koji se u neredu povlače. U ovom sukobu imali smo jednog teže ranjenog. Partizani su imali četiri mrtva, preko dvadeset ranjenih i zarobljen je jedan partizan, koji je posle saslušanja ubijen na mestu zbog nemogućnosti da bude čuvan, odnosno sproveden, jer su svi borci bili zauzeti borbom. U ovom sukobu zarobljeno je pet pušaka partizanskih. Zanoćili smo na novo osvojenim položajima.

Sutra dan (22-og) rano u jutro krenuli smo prema Sedlu (k. 1210). U nepristupačnom terenu bili su partizani jako utvrđeni, te smo bili prinuđeni da se povučemo i zauzmemo nove položaje na susednoj koti. Borba je nastavljena u toku celoga dana sa nepromenljivim rezultatima. Na položaju se i zanoćilo. Sutra dan borba je otpočela žestokom mitraljeskom vatrom od strane partizana, smeštenih u jakim prirodnim utvrđenjima. Posle prve vatre nastaje zatišje, da se odmah zatim počne sa napadom sa naše strane. Posle višečasovne zajedničke borbe slomljen je otpor neprijatelja koji se je u rasulu bez ikakvog reda naglo povlačio. U toku ove borbe gubici na našoj strani su sledeći: tri teže ranjena od kojih su dvojica u toku noći po prenosu u bolnici umrli i tri lakše ranjena. Na strani Italijana bila su tri mrtva od kojih jedan oficir i dvadeset i devet teže i lakše ranjenih. Na strani partizana poginulo je 26 ljudi na čije smo leševe naišli na mestu borbe, a ranjenih oko 60 prema izjavi jednog živog zarobljenog partizana, koji je bio teško ranjen.36 Ovaj je saslušan i izjavio je sledeće:

Da se zove Vlahov Lino, rodom iz Šepurina kraj Šibenika, da je u redove partizana stupio pre 6 meseci, i s njima se od tada celo vreme borio. Da je na položaju Sedla juče bilo ljudi u jačini jednog bataljona (250), da su bili naoružani jednim teškim italijanskim mitraljezom i svaka desetina jednim puškomitraljezom. Karakteristična je napomena da je tog jutra došlo do rascepa među partizanima iz razloga što je Srpski deo partizana otkazao učešće u borbi,37 motivišući ovo povlačenjem na novi položaj. Ranjenik je završio svoju izjavu rečima: 'Izdadoše nas Srbi.' Molio je da ne bude streljan, jer nije mogao niti smeo da odstupi pošto bi ud svojih bio streljan. Izjavio je takođe da je komandant ovog bataljona bio Stevo Perić,38 rodom iz okoline Skradina. Iza saslušanja pošto je bio teško ranjen, a nije bilo mogućnosti za transportovanja ubijen je na mestu.

Sa Sedla smo se krenuli u pravcu Dabašnice, pošto smo prethodno zapalili jednu veliku praznu drvenu baraku, koja je verovatno bila namenjena za sanitetske svrhe. Bila je dugačka preko stotinu metara. Zatim preko Paleža, Plećaša, Radakovića izbili na Bruvno. U Bruvnu nije bilo niti jedne porodice, a većim delom kuće su bile porušene od bombardovanja, neke spaljene. Za vreme odmora pred crkvom, koja je takode bila u veoma jadnom stanju, sa obližnje kote začula se brza puščana paljba, koja je bila uperena protiv nadolazeće italijanske vojske i mnogobrojnih četnika, četničkih pukova 'Petra Mrkonjića i 'Kralja Petra II'. Na ovaj napad odgovoreno je efikasnom mitraljeskom vatrom i napadači ućutkani. Posle tročasnog odmora naši odredi krenuli su u pravcu Gračaca, gde su posle defilea glavnim ulicama i prenoćili. Sutra dan prvim prevoznim sredstvom borci su vraćeni u Otrić."3"