U toku neprijateljskog napada na Užice krajem novembra 1941. godine, Hadson je bio odsečen od Draže Mihailovića. Ponovnu vezu sa njim uspostavio je tek krajem aprila 1942. godine. U međuvremenu, usamljen i bez radio-stanice, Hadson se skrivao u jugozapadnoj Srbiji i oko Ivanjice. Za to vreme o njegovoj sudbini kružile su razne vesti, među kojima i ona da su ga Nemci zarobili i ubili.

Nemajući, od decembra 1941. godine, nikakvih vesti o Hadsonu, a da bi bila tačno informisana o njegovoj sudbini i o situaciji u Jugoslaviji, Britanska komanda na Srednjem istoku, prema nalogu svoje vlade, uputila je u prvoj polovini 1942. godine u Jugoslaviju nekoliko misija svojih posmatrača. Među njima vidno mesto zauzimao je major britanske vojske Terens Aterton.

On je kao novinar i dopisnik britanskih listova proveo u Jugoslaviji, između dva rata, punih deset godina. Izdavao je i list "Saut slav herald". Njegova novinarska profesija, a uz to i brak sa Jugoslovenkom iz Sarajeva, omogućili su mu stvaranje mnogobrojnih čvrstih veza u Jugoslaviji, koje su mogle da mu posluže da dođe do značajnih podataka od interesa za one koji su ga i uputili na ovaj zadatak.

Sedamnaestog januara 1942. godine podmomica "Torn" krenula je u patroliranje iz Aleksandrije, vozeći sa sobom dve misije. U prvoj su bili poručnik Stanislav Rapotec i vodnik Stjepan-Šinko Jovanović. Ova dvojica trebalo je da se iskrcaju blizu Splita, gde se, kako se pretpostavljalo na osnovu kurirskih izveštaja, nalazila grupa Mihailovićevih pristalica, da bi se uspostavile radio-veze sa ovim rejonom i prikupila obaveštenja o situaciji u Hrvatskoj i, ako je mogućno, u Sloveniji. Rapotec je imao radio-stanicu i izvesnu sumu novca u italijanskim lirama.

U drugoj grupi nalazili su se, pored majora Terensa Atertona, koji je grupom komandovao, kapetan Radoje Nedeljković i jedan Irac, radio-telegrafista Patrik O'Donovan, vodnik po činu. Njihov zadatak je bio da se iskrcaju što je mogućno bliže onom mestu gde su Hadson i njegova grupa izašli na obalu sredinom 1941.

Prva misija, koja je nosila naziv "Henna", iskrcana je na jadranskom ostrvu Mljet u rano jutro 27. januara 1942, u nameri da se prebaci redovnim brodskim saobraćajem na kopno.

Druga misija, pod nazivom "Hydra", iskrcala se gumenim čamcem, odmah posle 9 časova uveče 4. februara, blizu Petrovca, gotovo tačno na mestu gde se svojevremeno bio iskrcao Hadson.

Jedna posobna grupa, koja se sastojala od britanskog majora Kevena Eliota, dva Jugoslovena upućena od vlade iz Londona, poručnika Pavla Crnjanskog i vodnika Miljakovića, i britanskog radio-telegrafiste vodnika Roberta Čepmena, spuštena je padobranima "na slepo", noću 5. februara, iz jednog britanskog aviona sa bazom na Malti, na planini Romaniji blizu Sarajeva, u istočnoj Bosni. Konspirativm naziv ove grupe bio je "Disclaim".

Četvrta misija, koja još nije bila određena, trebalo je, prema planu SOE (britanska Uprava za specijalne operacije — nap. autora) u Kairu, da se spusti u Crnu Goru ako budu primljeni povoljni izveštaji od grupe "Hydra".

Upućivanje prve tri grupe bilo je deo plana Britanske komande u Kairu da se dobije šira i tačnija slika situacije u Jugoslaviji.

Grupa "Hydra", kao i Hadsonova, predstavljala je zajedničku britansko-kraljevsko-jugoslovensku operaciju, i oficiri Aterton i Nedeljković dobili su odvojena uputstva: prvi od SOE iz Kaira, a drugi od jugoslovenskog ministra vojske u Londonu, generala Bogoljuba Ilića, preko Kraljevske jugoslovenske delegacije u Egiptu.

U međuvremenu su nastupile nepredviđene teškoće koje su mogle odgoditi, odnosno onemogućiti, slanje obaveštajnih grupa u Jugoslaviju. U Londonu je došlo do krize jugoslovenske vlade i do pada Simovićevog kabineta (9. januara 1942). Nova vlada, sa Slobodanom Jovanovićem na čelu, pokušala je da obustavi slanje pripremljenih ekipa u zemlju i od Glavne uprave SOE u Londonu zatražila da posreduje u tom pravcu. Jovanović je od SOE dobio odgovor "da nije poznato gde je Draža i da je sada teško uputiti ekipe po zimi i snegu".1

Vladina akcija je, međutim, zakasnila, jer su dve grupe već bile poslate podmomicom. Iz Aleksandrije je 17. januara isplovila podmornica "Torn", u kojoj su se nalazile misija majora Atertona i grupa "Henna", koju su sačinjavali potporučnik Stanislav Rapotec i radio-telegrafista vodnik Stjepan Šinko.

Iako je jugoslovenska vlada tražila da se obustavi slanje ekipa u zemlju, general llić i Mastersonov servis (odeljak SOE za Balkan — nap. autora) su pripremili i treću grupu, koju su, bez znanja vlade, poslali avionom u zemlju. Kada je saznao za to, šef Vojnog kabineta jugoslovenske vlade major Živan Knežević je u referatu predsedniku vlade Slobodanu Jovanoviću optužio generala Ilića da je samovoljno, na zahtev Mastersonovog servisa, "poslao ove ekipe u najgore doba godine, u sigurnu smrt".2

Samo nekoliko dana posle obrazovanja emigrantske vlade Slobodana Jovanovića, sredinom januara 1942. godine, na ostrvo Mljet su se noću iskrcali svršeni đaci obaveštajno-diverzantske škole "102" na brdu Karmelu, nedaleko od Haife, pripadnici grupe "Henna" Stanislav Rapotec i Stjepan-Šinko Jovanović. Dan ranije, oni su napustili Maltu i britanskom podmornicom "Torn" doplovili do Mljeta. Zajedno sa njima, iz podmornice su iskrcane dve radio-stanice, nešto oružja, tri i po miliona lira i tri stotine zlatnih funti. Njihov je prvobitni zadatak bio uspostavljanje radio-veze sa Maltom, odakle bi kasnije dobijali sva potrebna uputstva i naređenja za dalje akcije.

Međutim, Rapotec i Šinko su, odmah po iskrcavanju, zakopali sav materijal koji su sa sobom doneli i dva dana se skrivali u obližnjoj sumi, a zatim su se spustili u selo Korita, gde su se javili jednom seljaku, predstavljajući mu se kao izbeglice iz Hercegovine.

Sutradan Rapotec se prijavio okupatorskim vlastima, italijanskim karabinijerima, od kojih je dobio propusmcu za putovanje do Splita. Na putu za Split on se nekoliko dana zadržao na ostrvu Korčuli, gde je stupio u vezu sa nekolicinom bivših političara, koji su mu odbili svako gostoprimstvo i traženu saradnju. Po dolasku u Split Rapotec je odmah stupio u kontakt sa Mihailovićevim komandantom Dalmacije, četničkim vojvodom Ilijom Trifunovićem Birčaninom.

Posle odlaska Rapoteca, Šinko je i dalje ostao na Mljetu. Samo nekoliko dana kasnije, Italijani su ga otkrili i posle prvih saslušanja pritvorili u hotel "Porto Sabra", odakle je, uz pomoć jednog od vlasnika hotela sa Lapada, uspeo da "pobegne" i da se brodom prebaci u Split. Tu je pronašao Rapoteca, koji ga je, nešto kasnije, povezao sa Birčaninom.

Na Birčaninovu intervenciju, odmah su preduzete mere za otkopavanje i prebacivanje u Split materijala i novca koji je ostao zakopan na Mljetu. Ovaj zadatak poveren je jednom od Birčaninovih saradnika sa Korčule, koji je za konkretno izvršenje odredio jednog podoficira i jednog veterinara, takođe četnički nastrojene.

Prilikom prvog odlaska na Mljet, taj podoficir i veterinar su uspeli da pronađu materijal, ali kada su, nekoliko dana kasnije, ponovo došli da ga otkopaju i prebace u Split, njega više nije bilo: Italijani su bili brži. Tako su se ova dvojica, neobavljena zadatka, vratili na Korčulu. O nestanku materijala odmah je bio obavešten i Birčanin. Pretpostavljajući da podoficir i veterinar nisu pronašli mesto gde je materijal bio zakopan, on je odmah naredio Šinku da se prebaci na Mljet i da, uz pomoć ove dvojice, materijal prenese u Split.

Stigavši na Korčulu, Šinko je u Vela Luci saznao, prvo od jednog italijanskog podoficira, a zatim i od nekih meštana, da su italijanski karabinijeri na Mljetu pronašli i otkopali "neko oružje, radio-stanice i preko dva miliona lira".3 To mu je bila potvrda da su i prve vesti o nestanku materijala bile tačne. Ukrcao se na brod "Jastreb" i vratio se u Split.

Čim je saznao da su Italijani pronašli materijal na Mljetu, Rapotec je, početkom maja 1942. godine, uz pomoć već pribavljenih ustaških isprava, napustio Split i prebacio se u Zagreb. Šinkov pokušaj prebacivanja u Beograd Birčanin je sprečio, u poslednjem času. Sa potrebnim obezbeđenjem uputio ga je u Knin četničkom vojvodi, popu Đujiću, gde se Šinko, radeći na organizaciji obaveštajne službe Dinarske četničke oblasti, uperene isključivo protiv NOP, zadržao duže vreme.

Prema jednoj Mihailovićevoj zabelešci, Rapotec je iz Splita otišao u Zagreb i tamo se sastao sa nadbiskupom Alojzijem Stepincem, a zatim stupio u vezu i sa nekolicinom oficira NDH. Kasnije, po povratku u Kairo, govorio je da je Stepinac protiv Pavelića i da su gotovo svi domobranski oficiri jugoslovenski raspoloženi.4

Međutim, krajem juna 1942. godine, Rapotec je u Beogradu održao i sastanak sa tadašnjim četničkim komandantom Severnih pokrajina Žarkom Todorovićem. U vezi s ovim sastankom i razgovorima vođenim na njemu, Mihailović je dao Todoroviću uputstva i potrebne šifre za uspostavljanje direktne, a od Britanaca nekontrolisane veze između "Ravne gore" i Komande jugoslovenskih trupa u Kairu.

Posle sastanka sa Rapotecom, Todorović je obavestio Mihailovića 4. jula 1942. godine da je Rapotecu saopštio sve što mu je bilo naređeno.

Za vreme boravka u zemlji Rapotec je imao kontakte i sa četničkim komandantom Slovenije, majorom Karlom Novakom, od koga je dobio šifru i podatke za uspostavljanje direktne veze između emigrantske vlade i Slovenske zveze (skupine obrazovane od pojedinih pripadnika ostataka razbijenih građanskih stranaka 1941. godine — prim. autora).

U prvoj polovini jula 1942. godine Rapotec se iz Beograda, s legalnim ispravama okupatorskih vlasti, prebacio u Carigrad. O njegovom dolasku, jedan od istaknutih obaveštajnih organa emigrantske vlade u Carigradu Vladimir Perić obaveštava komandu vojske kraljevine Jugoslavije u Kairu 16. juna 1942. godine:

"Rapotec doneo vrlo važnu poruku za vladu i Ministra Dvora. Đeneral Mihailović je sađa u Crnoj Gori, gde vodi borbu protiv komunista. Pomažu ga đeneral Đukanović i pukovnik Stanišić. Njegov čovek u Beogradu je major Žarko Todorović. Imao radio-vezu sa đeneralom Mihailovićem. Poruke koje sam poslao sa vaše strane primio je đeneral Mihailović. Oskudeva sa novcem."6

Nekoliko dana kasnije, Rapotec je preneo organima emigrantske vlade u Kairu sve Mihailovićeve poruke i šifre za uspostavljanje direktne veze između emigrantske vlade i "Ravne gore". A iz jedne Mihailovićeve lične zabeleške vidi se da je Rapotec, pored ostaloga, doneo u Kairo i prvi izveštaj u kome se govori protiv NOP i partizanskih odreda Jugoslavije.

Grupa "Hydra" trebalo je pre "Henne" da se iskrca kod Budve, ali je usled bure podmornica produžila ka severu. U blizini Šibenika potopila je jedan italijanski brod, a nedaleko od Pule i jednu podmornicu. Na kraju, uspela je da se u povratku približi obali i da kod Budve 4. marta iskrca Atertona i njegovu grupu.

U toku petnaestodnevnog putovanja od Budve do Foče, Aterton je, na osnovu onoga što je sam video i čuo, stekao utisak da se protiv okupatora jedino bore partizanski odredi. Pored toga, na osnovu izjave koju je dao po dolasku u Vrhovni štab NOP "da mu je zadatak da prouči situaciju u Jugoslaviji i po mogućstvu ostvari sporazum između partizana i četnika",6 njemu su stavljeni na raspolaganje svi materijali koji su rečito govorili o saradnji Mihailovićevih četnika sa okupatorima. Pošto je prostudirao i ove materijale, Aterton je izjavio da "u jugoslovenskoj vladi u Londonu vlada pometnja i da je nerazumna njena podrška Draži Mihailoviću".7

Međutim, u duhu dobivenog zadatka, Aterton je želeo da po svaku cenu stupi u vezu sa Mihailovićem. Radi toga je još u toku svoga boravka u Foči nastojao i uspeo da dođe u kontakt sa izvesnim četničkim elementima, posredstvom kojih je stupio u vezu i sa generalom Ljubom Novakovićem.8

Pod četničkim uticajem, ne obaveštavajući nikoga o tome, 16. aprila 1942. godine Aterton napušta Foču i zajedno sa Nedeljkovićem i radio-telegrafistom odlazi Novakoviću. Šest dana kasnije, komandir četničke čete Spasoje Dakić obavestio je Atertona da mu stoji na raspolaganju za uspostavljanje veza sa Mihailovićem, koji se u to vreme nalazio u Sandžaku, na putu između planine Javora i Zlatara.

Istom vezom, Aterton je Mihailoviću uputio i jedno pismo, u kome, pored ostalog, kaže: "Nadam se da ću ovih dana poći u pravcu Srbije sa mojim radio-telegrafistom i rado bih se sastao što pre sa Vama ..."9

Nekoliko dana kasnije Aterton je krenuo na put prema Sandžaku. Do sela Kunova pratilo ga je nekoliko ljudi koje mu je dodelio Novaković. Odatle su ga prihvatili četnici Spasoja Dakića, a zatim i sam Dakić, čiji je zadatak bio da Atertona otprati do sela Tatarevine na reci Ćehotini.

Međutim, uz put su Dakić i njegovi četnici ubili Atertona i njegovog radio-telegrafistu, a zatim ih opljačkali.

Po svemu sudeći, i za ovaj zločin Dakić je imao saglasnost svoga komandanta, Mihailovićevog načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande Zaharija Ostojića, koji početkom maja 1942. godine obaveštavajući Mihailovića o Atertonu, između ostalog, javlja:

<>"Juče, 10. maja došao je kapetan Nedeljković, član misije koja se iskrcala 4. marta... Engleski major Aterton... tražio pomoć za komuniste, ali nije dobio vezu sa Maltom, on želi da Vas vidi i piše pismo. Sada je negde u Bosni. Ima od svoje komande uputstvo da svim silama muti i podriva okupatora... Politički želi da obrazuje neku šumsku vladu na koju bi on imao uticaja kao Englez i u Londonu na našu vladu tamo. On je šef 4 — 5 misija u Jugoslaviji upućenih bez našeg znanja. Sve imaju isti mračan zadatak ... Ovome džentlmenu treba sprečiti vršljanje..."1(>

U vezi sa Atertonovom misijom Mihailović je 30. maja 1942. godine dobio obaveštenje od emigrantske vlade u kome mu ona javlja:

"Aterton je naš čovek, poslat Vam je u januaru, pomozite mu i pazite na njegov savet."11

Ali ova poruka stigla je i suviše kasno. "Džentlmen" je u svome "vršljanju" već bio sprečen.

Međutim, britanska vlada nije prema nestanku majora Terensa Atertona bila ravnodušna. Ona je u više navrata intervenisala kod emigrantske vlade, zahtevajući da se povede istraga u cilju da se Aterton pronađe. U tom duhu postavio je zahtev i major Hadson. Njegovo interesovanje i prisustvo u četničkom štabu nateralo je Mihailovića da otvori i formalnu istragu, koja je poverena žandarmerijskom majoru Milojku Uzelcu, inače poverljivoj ličnosti samog Mihailovića. Iz izveštaja o rezultatima istrage, koji je, forme radi, Uzelac podneo Mihailoviću, vidi se da su kod Dakića nađene Atertonove cipele i dogled.

Međutim, Mihailović je ćutke prešao preko ove nedvosmislene činjenice. A da bi proverio Hadsonovo raspoloženje u vezi s ovim slučajem, on je iskoristio Nedeljkovića, koji ga, posle sastanka i razgovora sa Hadsonom, izveštava da je ovaj strahovito "razjaren", ali da još ne zna kako je Aterton završio. Nedeljković zatim u izveštaju navodi da mu je Hadson u svojoj "razjarenosti" u jednom trenutku povišenim tonom rekao:

"Ja znam da stvarno i jedino partizani vode borbu protiv Nemaca i Italijana, dok četnici sarađnju sa okupatorom i jedino se bore protiv partizana."12

Da bi sprao ljagu sa sebe i svoje organizacije, Mihailović je pokušao da odgovornost za zločin prebaci na Novakovića. U izveštaju upućenom, 12. juna 1942. godine, emigrantskoj vladi, a namenjenom za britansku vladu, Mihailović kaže:

"Preduzeo sam mere da pronađem i uhvatim vezu sa majorom Atertonom. U toku dosadašnjeg traganja imam izvesnih nepotvrđenih podataka da je ubijen zajedno sa svojim pratiocem radio-telegrafistom. Misterija se okreće oko generala Novakovića, kod koga je poslednji put viđen u oblasti Foče. Dosada bi Aterton bio pronađen, pošto je pošao ka meni, sem ako nije odbačen u pravcu zapadne Bosne. Energično vodim istragu. Molim da o ovome obavestite englesku vladu."18

"Energična" istraga nije nikad dala, jer nije ni mogla dati, neke druge rezultate do onih koji su nedvosmisleno govorili da je Atertona ubio Mihailovićev četnički komandant Spasoje Dakić.

Četvrtog februara uveče na aerodromu na Malti ukrcala su se u dvornotomi avion četiri čoveka snabdevena padobranima. Bili su to članovi misije "Disclaim". Pored dva Engleza, majora Kevena Eliota i radio-telegrafiste Roberta Čepmena, bila su tu i dva Jugoslovena: potporučnik Pavle Crnjanski i narednik Petar Miljković. Pre nego što su se vrata transportnog aviona za njima zatvorila, u avion je ukrcano i osam paketa sa opremom i hranom, koja je trebalo da im omogući dvomesečni boravak van naselja.

Bila je već uveliko noć kada je avion uzleteo i vinuo se na severoistok, visoko iznad mora, i uputio ka Jugoslaviji. Noć je bila tiha, vedra, puna mesečine. Leteli su iznad Tirenskog mora, da bi, potom, preleteli južni deo Italije i našli se iznad pučine Jadranskog mora. Vreme im je bilo naklonjeno sve do Bjelašnice, iznad koje su upali u oblake.

Ponoć je već bila prošla kada je avion stigao nad Romanijom i spustivši se na oko 400 — 500 metara ispod oblaka, počeo kružiti da bi pronašao pogodno mesto gde će posada iskrcati pakete, a padobranci iskočiti ...

Kruženje nepoznatog aviona iznad Romanije u gluho doba noći 5. februara izazvalo je radoznalost i pobudilo pozomost u ustaško-domobranskim i nemačkim štabovima u Sarajevu, Sokolcu, Prači, Mokrom i u još nekim mestima na toj teritoriji u kojima su bile manje posade.

Odmah su preduzete mere da se odgonetne enigma o misterioznom avionu.

Sve neizvesnosti su prestale u 12.15 časova istoga dana, kada je u štab 3. domobranskog korpusa stigao izveštaj od komandanta garnizona u Sokolcu da je avion koji je te noći leteo nad Romanijom bacio padobranima neki materijal između Naromanije i Gromila, negde u blizini Han-Obođaša, i da su tamo upućene patrole da pronađu i prikupe padobrane. Posle kratkog vremena, već oko 13 časova, iz Sokolca je stigao nov izveštaj, "da je krilaš koji je te noći letio nad Romanijom bacio kod Han-Obođaša sa sedam padobrana skije, pokrivače i pakete koji još nisu otvorem". Vest je u 16.48 časova radio-depešom prosleđena Glavnom stožeru u Zagrebu.

Sa sadržajem nađenih paketa u Glavnom stožeru su upoznati tek sutradan, 6. februara, jer je telegram bio dešifrovan tek u jutarnjim časovima. Nije bilo teško prozreti o čemu se zapravo radilo: sve je ukazivalo na to da je spuštena oprema za grupu padobranaca, obaveštajaca ili diverzanata, koja se, po svoj prilici, već bila spustila. U tom smislu su bila izdata naređenja štabovima 3. domobranskog zbora i Vojne krajine, da se krene u potragu.

Na rezultate se nije dugo čekalo.

U štab 3. domobranskog korpusa stiglo je u 15 časova obaveštenje od komandanta posade u Mokrom da su domobrani 13. pešačke pukovnije na Romaniji, severno od puta koji vodi za Sokolac, uhvatili četiri padobranca: dvojica su bila u engleskoj vojničkoj uniformi (jedan major, a drugi podoficir), a druga dvojica su pripadnici bivšeg Jugoslovenskog vazduhoplovstva (potporučnik i narednik). Ta je vest odmah prosleđena u Zagreb. Nešto kasnije javljeno je da su zarobljeni padobranci sprovedeni u Mokro i da se očekuje njihov dolazak u Sarajevo, gde će, u štabu 3. korpusa, biti saslušani.

Posle obavljenih saslušanja, "padobranci" su upućeni u zarobljenički logor. Već 8. marta stigao je u Mihailovićev štab izveštaj obaveštajca Vučelića da su se, prema podacima domobranskog vazduhoplovnog kapetana Janka Dobnikara, "Crnjanski, narednik Miljković i dva Engleza sa 24 miliona dinara spustili u centralnu Bosnu, da su uhvaćeni i poslati u Zagreb".14

Pošto je u međuvremenu uspeo da uspostavi radlo-vezu sa centrom na Malti, Draža Mihailović je 18. marta 1942. uputio predsedniku vlade Slobodanu Jovanoviću telegram u kome ga je obavestio o zarobljavanju padobranaca na Romaniji. Telegram su Englezi predali Jovanoviću tek 30. marta.

Lutajući planinama oko Ivanjice, Hadson je, najzad, u toku marta 1942. godine pronašao Zaharija Ostojića. O ovome susretu Ostojić je odmah obavestio Mihailovića.

Da bi prekinuo neizvesnost o Hadsonovoj sudbini koja je vladala u Londonu, Mihailović je 29. marta 1942. obavestio emigrantsku vladu:

"Kapetan Hadson je s nama, skriven je na sigurno mesto. Nemci organizuju posoban lov na Britauce ..."16

Mesec dana kasnije, Mihailović je uputio Ostojiću poruku da Hadsona pošalje u njegov štab, koji se u to vreme nalazio u oblasti planine Javor.

Da bi istakla značaj Hadsonove misije i učvrstila njegov položaj, britanska vlada je 4. juna poslala poruku Mihailoviću da je Hadson unapređen u čin majora i da je odlikovan "Ordenom za izvanredne zasluge". Pored toga je naređeno da se Mihailoviću pošalje nova radio-stanica "za neposrednu vezu sa Kairom".10

A zatim se Hadson, zajedno sa delom Mihailovićevog štaba u kome su se nalazili Ostojić i Lalatović, italijanskim kamionom prebacio u Crnu Goru. Da bi ublažio zategnutost koja je vladala između njega i Mihailovića, on je odmah po dolasku u Crnu Goru, 11. juna, uputio Mihailoviću sledeće pismo:

"Poštovani gospodine ministre! Stalo mi je do toga da vas još jednom izvestim da vam se stavljam potpuno na vaše raspoloženje ako smatrate da mogu koristiti vašoj organizaciji.

Želeo bih se sastati sa kapetanom Đurišićem i pukovnikom Stanišićem i ostalim vođama koji su se tako uspešno borili protiv komunista i oslobodili sve krajeve od njih.

Ja mislim da bi možda pomoglo kad bih njima lično saopštio, da je Velika Britanija rešena da stoprocentno pomaže vas za ujedinjenje svih nacionalnih snaga u zemlji i spremanje za preduzimanje akcije protiv okupatora onoga dana kad vaše šanse budu imale izgleda na uspeh. Ja smatram da je to jedan izraz više i nastojanje britanske vlade da podupre vašu nacionalnu akciju, što sam dobio unapređenje.

Želeo bih saopštiti svojoj komanadi da sam se lično video sa vođama iz ovih krajeva i da sam bio na teritoriji koju su oni očistili od komunista i da im potvrdim njihovo nacionalno gledište kao i da rade samo po vašim nalozima.

Smatram kao važno da se prethodno posavetujem sa vama o svemu onome što treba da im saopštim, da bi to bilo što efikasnije za vašu organizaciju i da nemate ni malo sumnje u ono što ću im reći.

S druge strane, možda vi mislite da ja hoću da se mešam u čisto jugoslovenske stvari. Ali budite uvereni, ako smatrate, da je bolje za vaše interese, ja ću ostati u jednoj usamljenoj kolibi do kraja rata i da ne vidim, ne čujem i ne govorim ništa, samo naredite i ja ću to izvršiti.

Prošlo je vreme za primitivno dramatizovanje moje uloge. Pre su vaši oficiri zamišljali moju ulogu, izgleda, kao ulogu jednog Laurensa i to je jako smetalo mome radu i izazvalo sumnju. Sad oni glasno, i slučajno u mom prisustvu, govore o meni kao baksuzu za srpsko naoružanje. Dakle, moja je uloga oficira za vezu i posmatranje prilika pod kojima bi Velika Britanija mogla dati veću pomoć u pogledu materijala ili eventualne akcije.

Ako mogu da potpomognem vašu stvar u svim mogućim načinima, zato sam tu i stavljam se na raspoloženje za vaš nacionalni pokret. Moguće vi ćete mi saopštiti jednoga dana na koji bi se način najbolje mogla pomoći vaša stvar, ako smatrate da je to korisno.""

Ovim pismom Hadson je postigao željeni cilj. Njemu je bilo omogućeno proučavanje situacije u Crnoj Gori. On je u toku juna i jula izvestio svoju komandu da ima dokaz o saradnji mesnih četničkih vođa sa Italijanima, naročito Đurišića i Stanišića. On je takođe naglasio da Mihailović pridaje "najveći značaj italijanskoj opremi".18

U avgustu 1942. SOE iz Kaira odlučila je da se pošalje u Jugoslaviju specijalna misija da bi uspostavila sigurnu i redovnu radio-vezu i sa Hadsonom i sa Mihailovićem.

Poručnik Lofts i dva britanska radio-telegrafista, sa radio-stanicama i opremom, spušteni su početkom druge polovine istog meseca padobra-nima na Sinjajevinu.

Preko ove radio-stanice, Mihailović je 24. avgusta 1942. uputio sledeću poruku Kairu:

"Nemamo nikakvili teškoća što se tiče saradnje s majorom Hadsonom. On obavlja svoj posao i ima svoju odvojenu šifru, koja meni nije poznata, niti sam pokušao da je tražim. No meni je potrebna vlastita šifra za neposrednu vezu sa (kraljevskim jugoslovenskim) Generalštabom i šefom vlade.

Činimo sve da majoru Hadsonu olakšamo rad, pošto je reč o zajedničkoj savezničkoj stvari.""

U međuvremenu, 17. jula 1942. Hadson je uputio poruku Kairu da bi bila potrebna veća pošiljka oružja i da bi on mogao osigurati teren za spuštanje blizu Žabljaka i rukovoditi lično "hiljadom ljudi" radi zaštite te zone.20

U odgovoru na ovaj poziv, SOE je uputila jednu misiju od dva kraljevska jugoslovenska oficira, koji su nosili četiri miliona lira u označeni rejon. Do oktobra iz aviona je u istu zonu spušteno tridesetak miliona lira i znatna suma američkih dolara.

Međutim, i pored upornih Hadsonovih zahteva, Mihailović nije dopuštao bilo kakve diverzantske akcije na glavnim železničkim komunikacijama kroz Srbiju. On je 4. avgusta obavestio emigrantsku vladu:

"Da bi se udovoljilo zahtevu u Hadsonovoj poruci da ja organizujem diverzantsku akciju na pravcu Beograd — Niš, bila bi potrebna jedna avionska pošiljka sa eksplozivom i zapaljivim materijalom. Dok vam ne potvrdim da je sve spremno, nemojte slati nikakve zalihe."21

Proučavajući, dalje, vojne sposobnosti četničkih jedinica, Hadson je početkom septembra 1942. obavestio Kairo:

"Uopšte uzev, partizanska organizacija je miljama ispred Mihailovićeve, i posle uzajamnog gonjenja širom Jugoslavije završna scena će se verovatno odigrati u Beogradu. Mihailović namerava da uspostavi vojnu diktaturu posle rata, što su bili prihvatili crnogorski rukovodioci posle povlačenja komunista iz ovog područja (u proleće 1942).

Đurišić je, izgleda, uporno nastojao na svom 'planu', pošto je tražio neposrednu britansku podršku za sebe, nezavisno od Mihailovića, za jedan ograničen prodor u Srbiju"22

Ali 15. novembra 1942. Hadson je uputio Kairu preko radio-stanice sadržajniji i celovitiji pregled situacije u Crnoj Gori:

"Mihailovića podržava vojvoda Pavle Đurišić, najznačajniji četnički rukovodilac u Crnoj Gori, koji kontroliše važne rejone ove oblasti i uživa poverenje mnogih seljaka. Mihailović je zbog ove podrške tajno unapredio Đurišića i dao mu pravo da radi u njegovo ime, kao i znatnu finansijsku pomoć. Mihailović je takođe usvojio politiku saradnje sa Italijanima koju sprovode crnogorski četnici...

Mihailović i crnogorski vođi su u suštini oportunisti i neće da izlažu opasnosti svoje, zasad relativno sigurne, pozicije zbog, kako bi oni to nazvali, 'avantura'. Đurišić ponekad odlazi u Cetinje (okupirano od Italijana), ali Mihailović kaže da bi on mogao da dođe i provede zimu u njegovoj komandi. Njegov (Đurišićev) prvobitni plan bio je da prati povlačenje partizana kroz Hercegovinu sve do Like, ali su ga u tome sprečile odlučne zaštitničke akcije partizanskih snaga.

Mihailović i dalje ne odobrava preduzimanje diverzantskih akcija protiv Italijana. Tvrdi da će oni brzo pretrpeti slom, te da će on obezbediti za sebe njihovo oružje i opremu, kojim namerava da brani Crnu Goru od Nemaca. Ako bi, veli, sada preduzeo akciju protiv Italijana, Nemci bi okupirali Crnu Goru, i on bi tako izgubio priliku da dode do italijanskog oružja. Takođe se boji da bi diverzantske akcije učinile da se izgubi podrška naroda, koji bi ga osuđivao zbog italijanskih mera odmazde, kao i zbog prekida davanja italijanskih zaliha hrane četnicima.

... Mihailovićeve trupe, mada stavljene van zakona od strane Nemaca, imaju veliku slobodu kretanja u Srbiji. One, međutim, jedva predstavljaju nešto više nego simbol otpora. Seljaci su, uopšte uzev, naklonjeni Mihailoviću, ali im je rečeno da se nikakva akcija ne može i neće preduzimati sve dok Osovina ne bude pred propašću.

Lično sam ubeđen da bi ove četničke grupe u Srbiji mogle organizovati sabotaže na železničkim prugama tamo gde Nemci ne bi bili u stanju da preduzimaju mere odmazde prema srpskim selima. Nikakvi ozbiljni pokušaji, međutim, nisu još činjeni da bi se ispitala mogućnost vršenja takvih operacija. Slabi rezultati diverzantskih akcija do sada posledica su nedostatka volje na Mihailovićevoj strani i nedostatka energije. Na moje zahteve da se preduzimaju diverzantske akcije velikih razmera general i njegova okolina odgovaraju da je već pola miliona Srba poginulo u borbi prutiv Osovine i da se oni ne mogu izlagati opasnosti represalija. Naglašavaju da neće odstupiti od ovog svog stava za ljubav spoljnih interesa.

... Ne možemo očekivati mnogo u pogledu rezultata od ove malodušne aktivnosti, ali verujem da bi Mihailović, ako bi mu se jasno stavilo do znanja da će dalja podrška preko BBC-a zavisiti od njegove spremnosti za diverzantske akcije, shvatio značaj takvih operacija čak i po cenu njegovog glavnog cilja: obezbeđenje podrške masa.

... Ubeđen sam da će raspoloženje naroda, kao i priroda same organizacije i lična ambicija, prinuditi Mihailovića da preduzme jedan 'veliki finale' protiv Osovine. Kada se general bude uverio da je pobeda sigurna, krv se neće štedeti. Međutim, do tada smatram da je sklon svakom tajnom sporazumevanju bilo sa Italijanima bilo sa Nemcima, za koje veruje da bi moglo poslužiti njegovim ciljevima, a da ga ne kompromituje. Svako takvo sporazumevanje zasnivalo bi se na savezničkoj pobedi i imalo bi za cilj potpuno odstranjivanje uticaja komunista na narod. Ne znam da li Mihailović ima neki sporazum sa Osovinom o svojoj neaktivnosti u Srbiji i antikomunističkom upadu u severozapadnu Bosnu."23

Dvadeset drugog novembra 1942. Hadson je dodao da Mihailovlć nije otkrio svoje prisustvo u Crnoj Gori. Više je voleo da radi tamo, kao i u Dalmaciji, preko mesnih četničkih komandanata koji su bili u dodiru sa Italijanima. On je samo očekivao italijanski slom i njihovo oružje. "Dosad nije mislio ozbiljno o izvodljivim planovima za odbranu ičeg većeg od jednog brdskog vrha."24

U septembru je general Aleksander poslao poruku Draži Mihailoviću, čemu se formalno pridružila i Kraljevska jugoslovenska vlada u Londonu, u kojoj je zahtevao od ovoga diverzantske akcije na osovinskim komunikacijama, na šta je dobio odgovor da se bez odgovarajuće britanske pomoći ne može dejstvovati.

U duhu odluke britanske vlade da koriguje svoj stav prema Draži Mihailoviću, 26. decembra 1942. godine spustili su se padobranom na planinu Sinjajevinu britanski pukovnik Vilijam Bejli i kapetan Kenet Grinlis.

Pored ostalog, Bejli je doneo i predao Mihailoviću i trideset miliona italijanskih lira.

Kao šef britanske misije pri četničkoj Vrhovnoj komandi, Bejli je imao zadatak da uspostavi snošljiviji odnos i tešnji kontakt između Mihailovića i prethodne misije, sa kapetanom Hadsonom na čelu. Pored toga, trebalo je da četničku organizaciju otrgne od saradnje sa okupatorima i privoli je za izvršavanje zadataka od opštih savezničkih interesa u borbi protiv zajedničkih neprijatelja.

"Došao je s puno nade, a tako je i bio primljen", izjavio je kasnije o Bejliju jedan od bliskih Mihailovićevih saradnika. "Poznavao je zemlju i prilike u njoj, naročito Srbiju i južnu Srbiju, jer je bio dvanaest godina u rudniku Trepči u svojstvu direktora. Dobro je govorio srpski i bio odličan kozer, tako da se u društvu odmah snašao. Znao je da bude ćutljiv, preterano hladan i neuzbudljiv. Vrlo je inteligentan i intuitivan. Bio je u službi Intelidžens servisa kao jedna od značajnih figura britanske obaveštajne službe."25

Prvih dana po dolasku Bejli je bio smešten u selu Lipovu, u kući gde su boravili Mihailović i njegov štab, a zatim je preseljen u jednu od kuća u selu Donje Lipovo, u čijoj su se blizini nalazili i ostali pripadnici britanske misije, koje je Bejli tu zatekao.

U vezi sa Bejlijevim dolaskom Mihailović je 9. februara 1943. telegramom obavestio emigrantsku vladu u Londonu:

"Pukovnik Bejli je stigao ovde sa pismom Predsednika vlade i ličnim pismom g. Idna. Veoma sam zahvalan g. Idnu što mi je poslao čoveka koji će biti sposoban da uđe sa potpunim razumevanjem u veoma zamršenu i tešku situaciju u vezi sa našom borbom. Takođe sam zahvalan g. Idnu na njegovom ličnom pismu u kome on izražava svoje duboko poverenje u rad mojih saradnika i u moj rad. Molim Vas, gospodine, da predate ovu poruku."28