| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Da bi sprečio kolebanje i razdor u ustaničkim redovima u istočnoj Bosni, do čega je došlo usled Mihailovićeve izdaje u Srbiji i prebacivanja četnika u ove krajeve, Vrhovni štab NOPOJ je posle svoga povlačenja iz Srbije i formiranja Prve proleterske brigade odlučio da ovu jedinicu uputi na područje Romanije. Vrhovni štab je računao da će ovim manevrom znatno doprineti ne samo učvršćenju ustaničkih redova nego i daljem širenju ustanka u ovim krajevima, a posebno u rudarskim basenima za koje se okupator naročito interesovao.
Posle uspešnog prodora Prve proleterske brigade, prve veće partizanske jedinice, na Romaniju se prebacio i Vrhovni štab NOPOJ. Ali ubrzo zatim počela je druga neprijateljska ofanziva (15. januar — 5. februar 1942), čijem je brzom razvoju znatno doprinela i četnička izdaja u istočnoj Bosni. Koristeći se zakašnjenjem italijanskih snaga, Vrhovni štab je još u početku ofanzive uspeo da se sa 4. bataljonom i delovima 2. bataljona Prve proleterske brigade spusti sa ugroženog terena u predeo Foče i 25. januara 1942. godine stigne u Foču, koju je pet dana ranije oslobodio bataljon Durmitorskog partizanskog odreda. Odmah po oslobođenju Foče, ovaj je bataljon oslobodio i Goražde, dok je Pljevaljski bataljon 27. januara oslobodio Čajniče. Time je, po završetku druge neprijateljske ofanzive, uz oslobođene krajeve Crne Gore i Hercegovine bila stvorena nova, prilično prostrana, oslobođena teritorija, koja je odigrala značajnu ulogu u daljem razvoju ustanka ne samo u tim krajevima već u celoj Jugoslaviji.
Glavnina Prve proleterske brigade je 27. januara takođe napustila ugroženi teren i, izvlačeći se iz neprijateljskog obruča, posle legendarnog osamnaestočasovnog marša, na temperaturi od minus 32 stepena preko Srednjeg — Semizovca i planine Igman, spustila se u Trnovo, odakle se posle kraćeg zadržavanja prebacila u Kalinovik i Foču.
Boravak Vrhovnog štaba u Foči, takozvani fočanski period NOR, koji traje od 25. januara do 10. maja 1942. godine, obeležen je njegovom velikom aktivnošću, usmerenom naročito na jačanje i učvršćivanje vojnih jedinica i narodnooslobodilačkih odbora kao organa nove revolucioname vlasti.
Početkom februara formirani su operativni štabovi za istočnu Bosnu, Bosansku krajinu i Hercegovinu, koji su stavljeni pod komandu Glavnog štaba NOPO za Bosnu i Hercegovinu. Time je ovom štabu znatno olakšano komandovanje. Vrhovni štab je takođe izdao Statut proleterskih narodnooslobodilačkih udarnih brigada, kojim su bili određeni karakter, zadaci i formacija proleterskih brigada, a 1. marta je u Čajniču formirana i Druga proleterska brigada. Isto tako, upućene su direktive da se u svim pokrajinama stvaraju udarne i omladinske čete i bataljoni i da se postepeno pređe na stvaranje brigada. Glavni štab za Crnu Goru i Operativni štab za Hercegovinu dobili su naređenje da formiraju pozadinske vojne ustanove — komande područja i komande mesta.
Na planu razvijanja i učvršćenja narodnooslobodilačkih odbora, Vrhovni štab je za vreme svog boravka u Foči izdao dva veoma značajna dokumenta: Zadaci i ustrojstva narodnooslobodilačkih odbora i Objašnjenja i uputstva za rad narodnooslobodilačkih odbora u oslobodenim krajevima. Oba ova dokumenta, poznata kao Fočanski propisi, sadržala su osnovne principe nove revolucionarne vlasti: odgovornost pred narodom, izbornost, jedinstvo vlasti, samoupravnost, ravnopravnost žena, pravo glasa omladine iznad 18 godina i drugo.
Sve ove mere bile su od ogromnog značaja za dalji razvoj ustanka i borbe u čitavoj Jugoslaviji.
Sve širi razvoj narodnooslobodilačke borbe i stvaranje sve snažnijih žarista narodnog ustanka naterali su nemačke okupatore da, zajedno sa svojim italijanskim i ustaškim partnerima, krenu u novu i još zamašniju ofanzivu protiv snaga NOP. U ovoj ofanzivi su javno učestvovali i četnici Draže Mihailovića, i to po ličnom Mihailovićevom naređenju.
Treća po redu neprijateljska ofanziva počela je već 31. marta 1942. godine, usled preuranjenog i na svoju ruku otpočetog napada ustaša u istočnoj Bosni, mada je nemačka komanda naređenje za početak operacija izdala tek 14. aprila. Ofanziva je trajala sve do 14. juna, a razvijala se na terenima istočne Bosne, Sandžaka, Crne Gore i Hercegovine.
Poučen iskustvom iz ranijih ofanziva protiv NOP, okupator je došao do zaključka da bi mu u jednom širem poduhvatu protiv partizanskih snaga i četnici Draže Mihailovića mogli da pruže znatno korisniju i efikasniju pomoć nego što su to činili ranije. Ovo utoliko pre što je Mihailović već krajem 1941. i početkom 1942. godine objavio totalni rat partizanima s ciljem da ih, po svaku cenu, uništi. Zbog toga okupator, u okviru priprema za svoju treću ofanzivu protiv NOP, planiranu da bude znatno većeg obima od ranijih, poziva u toku proleća 1942. godine na pregovore za zaključenje međusobnih sporazuma sve četničke komande sa terena na kome je predviđena i planirana ofanziva.
"SAGLASNOST između Glavne Komande Italijanskih Trupa u Crnoj Gori i kapetana Pavla Đurišića Komandanta Crnogorskih Četničkih Nacionalista koji operišu u zoni dodeljenoj Diviziji 'Venecija'.
Nacionalistički odredi kapetana Pavla Đurišića obavezuju se:
1) Da vode borbu protiv komunista i njihovih pristalica;
2) Da drže kontakt sa italijanskim vojnim vlastima tako da njihove akcije budu vršene po uputstvu od ovih zadnjih. Za one akcije na sjevernoj strani Lijeve Rijeke odgovornosti pripadaju generalu Boninu, komandantu Divizije 'Venecije', za one na jugu imenovanog paralele pripadaju direktno komandantu italijanskih trupa u Crnoj Gori u Podgorici;
3) Da održe red i da garantuju za sigurnost puta u zoni okupiranoj od njihove strane;
4) Da neće nikada okrenuti oružje protiv italijanskih trupa i da ograniče svoju politiku samo na borbu protiv komunizma;
5) Da vrate, kada bude uništen komunizam, ono oružje koje su dale italijanske vlasti, izuzev pušaka koje su potrebne radi održavanja reda.
Sa svoje strane, italijanske vlasti obavezuju se da snabdevaju oružjem i daju određenu pomoć u životnim namirnicama i platama, tako je napravljen sporazum sa bratom Pavlom Đurišićem."1
"Mi dole potpisani delegati Crnogorskog Nacionalnog Odbora, određeni za sastanak sa pukovnikom g. Bajom Stanišićem, komandantom Narodne oslobodilačke vojske Crne Gore i Hercegovine, sastali smo se sa imenovanim dana 26. II 1942. godine u 11 sati u njegovom štabu u selu Kujavi, srez Danilovgradski, izvršili poverenu nam misiju, te imamo čast dostaviti Njegovoj Ekselenciji generalu Luiđi Mentasti komandantu operativnih trupa u Crnoj Gori slijedeće:
Pukovnik g. Stanišić izjavljuje svoju zahvalnost Vašoj Ekselenciji za sve ono što su područne Vam komande do sada učinile za njegov pokret protivu komunizma.
Zahvalan Vam je takođe što ste nama — delegatima — omogućili sastanak sa njime.
Kao vjerni tumači njegovih misli imamo Vam dostaviti slijedeće:
1. Na traženje mojih prijatelja i naroda iz Crne Gore i Hercegovine podigao sam ustanak i stavio se na čelu ustanka u cilju oslobođenja Crne Gore i Hercegovine od komunističkog terora.
2. Ovu borbu protivu komunizma vodiću sa svojim pristašama bez kompromisa do njihovog konačnog istrebljenja ili našeg uništenja.
3. Da bih mogao sa uspjehom izvršiti ovaj prihvaćeni zadatak, voljan da na sebe uzmem najtežu odgovornost, obraćam se Vašoj Ekselenciji za saradnju, sa uvjerenjem da je i vama u duši da se crnogorski narod oslobodi ovoga zla i bijede, radi čega molim, da mi se iziđe u susret u slijedećem:
a) Moje operativne planove za svaku akciju dostavljaću komandantu operativnih trupa u Danilovgradu, pa molim da Vi naredite potčinjenim komandantima potrebnu saradnju.
Napominjem, da je Komandant operativnih trupa u Danilovgradu i dosada u najvećoj meri izlazio mojim željama u susret.
b) Molim da mi se najhitnije stave na raspoloženje slijedeća najpotrebnija materijalna sredstva:
10 (deset) bacača bombi sa potrebnom dotacijom municije;
8 (osam) mitraljeza;
50 (pedeset) puškomitraljeza;
500 (petstotina) pušaka, po mogućstvu bivše Jugoslavije;
— Ukoliko postoji bivših jugoslovenskih uniformi, da mi se stavi na raspoloženje 1.000 (hiljadu) garnitura;
— 1.000 (hiljadu) pari cipela;
— Da se obezbedi ishrana operativnih trupa, prema brojnom stanju koje ću dostaviti svakodnevno;
— Da se stavi na raspoloženje izvjesna količina sanitetskog materijala za ukazivanje prve pomoći;
— Da se podrži pokret majora g. Lošića, kao i drugih eventualno najavljenih — i da se omogući što hitnija veza sa istima.
v) Da se Crnogorskim Nacionalnim odborima u pojedinim mjestima omogući i potpomogne akcija u naprijed označenom cilju.
g) Da se u oslobođenim mjestima pritekne u pomoć postradalom stanovništvu u pogledu ishrane.
d) Da se nacionalno i politički ispravni ljudi, koji se nalaze u internaciji hitno vrate, čiji će spisak dostavljati Nacionalni odbori u pojedinim mestima.
Molim Vašu ekselenciju za obostrano — uzajamno — povjerenje i lojalnost. Sa svoje strane dajem svoju časnu oficirsku riječ da ću u ovom smislu preduzete obaveze do kraja u svemu izvršiti!
Delegati"2
"ODBOR CRNOGORSKIH NACIONALISTA IZ PODGORICE I DOLINE ZETE sa svoje strane obavezuje se:
1) Da će voditi beskompromisnu borbu protiv komunizma i komunista u Crnoj Gori — tog najvećeg međunarodnog neprijatelja;
2) Da će vođa odreda Crnogorskih Nacionalista iz Podgorice i Doline Zete, pukovnik Bajo J. Stanišić, bilo lično ili preko osoba koje on delegira, biti u stalnom kontaktu sa Glavnom Komandom Italijanskih Trupa u Crnoj Gori za sve sporazume o izvođenju zajedničke akcije u borbi protiv komunizma u Crnoj Gori;
3) Da će iz pokreta potpuno isključiti svaku politiku a jedino ostaje borba protiv komunizina u Crnoj Gori;
4) Italijanske Trupe održavaće red i poredak u varošima, a po selima ovaj zadatak ostavlja se crnogorskim nacionalistima. Što se tiče sigurnosti komunikacionih arterija, sporazumno će se podjeliti zadaci;
5) Crnogorski nacionalisti, bez obzira na konačni ishod rata, neće upotrebiti nikad oružje protiv italijanskih trupa.
Uz uzajamno poštovanje, povjerenje i lojalnost striktao ćemo se pridržavati primljenih obaveza."3
"Njegova Ekselencija Guverner primivši k znanju izjavu i odluku od Glavnog odbora Crnogorskih Nacionalista iz Podgorice i Doline Zete, za beskompromisnu borbu protiv komunista i komunizma u Crno.i Gori, sa svoje strane obavezuje se:
1) Da povede beskompromisnu borbu u saradnji sa crnogorskim nacionalistima protiv komunizma. Da Vođa Crnogorskih Nacionalista iz Podgorice i Doline Zete, lično ili preko delegiranih osoba bude u stalnom kontaktu sa Glavnom Komandom italijanskih trupa u Crnoj Gori, u cilju izvođenja zajedničke akcije;
2) Da dade pomoć u oružju, municiji, namirnicama, obući i odjeći sve u količinama, koje će biti povremeno sporazumevano utvrđene;
3) Da sa svojim trupama i sredstvima učestvuje u akciji sa nacionalističkim odredima iz Podgorice i Doline Zete, a po sporazumu sa Komandantom crnogorskih nacionalističkih odreda;
4) Italijanske trupe održavaće red i poredak u varošima, a po selima ovaj zadatak ostavlja se crnogorskim nacionalistima. Što se tiče sigurnosti komunikacionih arterija, sporazumno će se podijeliti zadaci.
Uz uzajamno poštovanje, povjerenje i lojalnost, striktno ćemo se pridržavati primljenih obaveza. "4
Radi uspešnijeg komandovanja četničkim snagama iz Crne Gore, Sandžaka, Hercegovine i Bosne koje su učestvovale u trećoj neprijateljskoj ofanzivi, maja 1942. godine Mihailović se prebacio u Sandžak na planinu Zlatar, gde je smestio i svoj štab.
Svoj uticaj, komandovanje i koordinaciju između okupatorskih i četničkih snaga Mihailović je u početku ofanzive ostvarivao preko svoga načelnika operativnog odeljenja majora Zaharija Ostojića, kome je poverio izvršenje ovoga zadatka. Pri kraju ofanzive Mihailović je komandovao i lično.
Međutim, još u toku boravka na Goliji, Mihailoviću je stigla i tražena pomoć od emigrantske vlade i savezničke komande na Srednjem istoku. Oružje, municija, novac i ostala oprema, bačeni iz aviona u toku noći neprecizno, prikupljani su nekoliko dana. O prikupljanju ove pošiljke komandant Javorskog odreda kapetan Branislav-Brane Petrović je 26. aprila 1942. obavestio Mihailovića:
"Prema usmenom naređenju od 21. o.m. izvršio sam pretres terena na kome je bila skupljena iz aviona sprema za potrebe vojske i našao sledeće:
1. (6) mitraljeza švarcloze sa priborom i municijom.
2. (10) mitraljeza — (koji su svi u deformisanom stanju i neupotrebljivi).
3. (2) bale šinjela.
4. (2225) malih zlatnika.
6. (244) velikih zlatnika od po 20 dolara, i
7. (1500) novčanica u papiru od po 5 dolara, svega 7.500 dolara. Izveštaj se završava sa rednim brojem 7.
NAPOMENA: Nađeni mitraljezi nalaze se u deformisanom stanju sem jednoga koji je upotrebljiv, veći broj municije je isto deformisan."5
U produženju ovog izveštaja major Zaharije Ostojić "Čika Branko", koga je Mihailović delegirao da rukovodi operacijama legalizovanih četničkih odreda u Sandžaku, piše;
"Kao što vidite dosta je prikupljeno. Verujemo da ima još i na drugom mestu. Brana je danas otišao ponovo na teren. Boža je uspeo da od raznih delova osposobi još tri teška mitraljeza. Tako sam naredio odmah formiranje mitraljeskog voda od 4 t. mitraljeza. Sem toga naredio sam Nikoli (Kalabiću — nap. autora) da formira ukupno 4 voda po 30 ljudi. Svi bi trebali da imaju automatska oružja. Tako ćemo imati jednu jaku udarnu snagu za svaki slučaj. Cvetić će držati Šeremetovac, Česta Vrela i Odvračenicu; Brana, Karaliće i Jankov Kamen a mi od Šarica dovde. Na taj način smo svuda. Pozivam viđenije ljude i razgovaram. Računam za 7 — 10 dana da će ovi ljudi biti skuvani i odani. Sve plaćamo i svuda se javljamo kao zaštitnici. Nadam se da ćemo ispraviti sve greške kojih je bilo mnogo Braninom nesmotrenošću i netaktičnošću. Za Đurđevdan mislim da pozovem sreskog načelnika i sve predsednike opština i da ga upotrebimo za jednu jaču propagandu. Za četiri mitraljeza kupićemo 4 konja, jer se inače teško prenose.
Nemci su se vratili juče u Rašku (delovi 717. nemačke divizije — nap. autora). Ja sam ubacio vest da je Golija puna četnika i da se može desiti da napadamo Nemce. Ovo je strašno delovalo i na njih i na naše petokolonaše. Nemci su išli samo putem a u šumu ni koraka. Celu noć su pucali i pitali seljake gde su četnici. Verujem da drugi put neće skoro doći. Za sad ovde nemamo nameru da primamo da bi se malo smirili. Za to vreme primaćemo na drugim stranama (Homolje, Kopaonik, Bosna) i odvući pažnju.
Vezu smo uspostavili sa 'M' (Mirkom Lalatovićem — nap. autora). Javili su da je u prvom slučaju bačeno 5 hiljada zlatnika. Videćemo što se može još izvući ... Sa 505" imamo neprekidnu vezu i po svaku cenu traži materijal. Rešili smo da im se nešto pošalje zbog naroda. Inače tamo su upućene dve nemačke i dve italijanske divizije7 i verujem da će se povući, kako 505 reče, na Taru i Zvezdu. — Uredili smo vezu sa Ivanjicom. Materijal očekujemo svakog dana.
Ja ću morati sutra ili prekosutra do NV (Nova Varoš — nap. autora), a potom Sj (Sjenica — nap. autora) da uradimo sve tamo. O tom mislim da razgovaram sa svima iz Raške te da jednom stvari pođu pravim putem. Još uvek sam ubeđen da će moći sve da se uredi diplomatski.8 Činim sve da se tim putem uradi, a da oni dođu na poklonjenje, jer moramo čuvati Vaš ugled.
Ja bih se vratio ovde za 6/V a tada bi imali pravu sliku šta se može uraditi za Sandžak i Crnu Goru te bi prema tome doneli dalje odluke...
Zadržali smo za potrebe ovde 499 dolara...
P.S. Marko je sa nama (pseudonim Hadsona — nap. autora). Upoznao sam ga načelno sa našim radom. On je sad veliki prijatelj i priznao je svoje greške...""
Samo dva dana kasnije, 28. aprila, Mihailović je uputio telegram predsedniku jugoslovenske emigrantske vlade u kome kaže:
"Nedić je lično potpisao naredbu za napad na Goliju radi rasturanja pobunjeničkih četa. Napad će izvesti Nemci, Ljotićevci i Nedićeve trupe sa četiri strane. Napad će voditi nemački potpukovnik Frike. Povućićemo se i javiti se docnije. Molim bacite pamflete u okrugu Raška, Ivanjica, Čačak napadajući izdajnički rad Nedića i bombardujte Goliju i Novi Pazar sledećih noći."10
Očigledno, Mihailović je o ovoj akciji bio na vreme obavešten i sa Golije se prebacio na teren Dragačeva, gde se zadržao kraće vreme, a zatim se sa svojom pratnjom uputio na planinu Zlatar.
O dolasku na Zlatar, Mihailović je u toku istražnog postupka maja 1946. godine, pored ostalog, izjavio:
"Bio sam u okolini Dragačeva, a 21. maja stigao sam na Zlatar kod Nove Varoši.
Došao sam sa tri čoveka: moj kurir Janko Janković iz Dragačeva, kuriri Đokić i Blagoje Kovač iz Hercegovine. Imali smo jednu radio-stanicu.
Islednik: Gde je tada bio Ostojić, Lalatović i Hadson?
Draža: Baš toga dana kada sam ja pošao i oni su došli i sastali smo se na Zlataru. Ja sam došao noću, a oni su došli izjutra. Sastanak na tom mestu smo ugovorili u toku maja putem radio-veze. Ja sam Ostojića bio poslao da vodi pregovore sa Hasanom Zvizdićem, muslimanskim prvakom iz Sjenice, po mobilizaciji Muslimana za moje odrede. Pisao sam pismo Hasanu Zvizdiću, on je primio i bio voljan da dođe, ali kako je došao do novaca koje su meni Englezi spustili, to se plašio sastanka i izbegavao sastanak s nama.
Ljudstvo koje je bilo oko radio-stanice sa Mirkom Lalatovićem, dobilo je naređenje da krene za Goliju. Moja grupa sa Božom Perovićem brojala je oko 15 ljudi. Kalabić je imao verovatno do 50 ljudi, tako da nas je svega na Zlataru bilo oko 70.
Majora Baćovića našao sam na Zlataru. On je imao oko 1.500 četnika, Bosanaca. Dobio je zadatak da organizuje četnićki pokret u Hercegovini, a već sam znao da se tamo nalazi pop Perišić. Znao sam za popa Perišića po pričanju Laze Trklje koji je dolazio kod mene iz Hercegovine, a pop Perišić je jednomišljenik Laze Trklje. Baćovića sam odredio za komandanta Hercegovine."11
O učešću Mihailovića i njegovih četničkih formacija, rame uz rame sa okupatorom, u borbi protiv snaga narodnooslobodilačkog pokreta u trećoj neprijateljskoj ofanzivi, govori nam niz dokumenata.
"Čuo sam za vaš rad. Veoma sam srećan što je tako junački. Cilj mi je da vas što pre pomognem. Uslov za ovo su sigurne veze. Šaljem vam preko Lazarevića (Ljuba, pripadnik Zemljoradničke stranke u Crnoj Gori — nap. autora) radio-stanicu sa karakteristikama i uputom za rad ... Ako se veza uspostavi moći ću vam odmah avionom javiti — baciti sve potrebno naoružanje i ostalo za rad, zato nadite i obezbedite potrebne terene za prijem materijala koji će se baciti padobranom.
Nadam se da ću vam uskoro uputiti jednog mog oficira za rešenje svih potrebnih pitanja u vezi akcije u Crnoj Gori. Važno je da ostanete u nacionalnoj liniji potpuno kao i do sada. Komuniste čistite gde možete... Važno je da nam bude obezbeđeno desno krilo Mojkovac — Kolašin. Pripremamo vam uputiti jednu pomoć pravcem Brodarevo — Barica. Prvi cilj akcije u Crnoj Gori: osloboditi od komunista i sigurno obezbediti prostoriju Šavnik — Sinjajevina i sredstva za našu vojsku u Crnoj Gori.
Prema ovome podesite vaš sadašnji rad. Pozdrav đeneral Mihailović."12
"Po dolasku partizana u Bosnu u toku meseca marta o. g. Operativni štab pod komandom majora Dangića morao se prebaciti kod Bajine Bašte sa vrlo malim brojem četnika. Partizani su uspeli da svojom veštom akcijom pridobiju u početku ne samo jedan deo četnika, već i seljaka Srba...
Prema mišljenju Operativnog štaba trebalo je izvršiti koncentraciju svih četničkih snaga i napasti partizane, koji su se u velikom broju nalazili na teritoriji Rogatičkog četničkog odreda. Ovaj napad poverio mi je Operativni štab s tim da izradim zapovest i napadnem partizane tj. 1. i 2. proletersku brigadu. Zapovest je izrađena u štabu odreda u Bos. Jagodini. Naše snage kretale su se u dve kolone. Desna kolona se kretala preko St. Broda — Borika — Pešurića — Duba — Ustiprače, pod komandom poručnika Vidačića Milorada, k-ta 2. udarnog odreda. Leva kolona kretala se preko Gor. Lijeske — Stavnja — Klisure — Hadrovića — Duba — Ustiprače pod komandom kapetana 1 kl. Marjanovića Bogdana, koji je u to vreme bio K-t Rogatičkog četničkog odreda. Kapetan Marjanović nije izvršio zapovest, već je ostao u Višegradu pod zaštitom talijanskih trupa sa kojima je odavno sarađivao. Ljudstvo koje je prešlo preko Lijeske odreklo mu je poslušnost i izvršilo svoj zadatak.
8. aprila o. g. grupisani četnički odredi sukobili su se sa partizanima na planini Šaran kod Duba. — Partizanske snage i ako u jačem broju bile su razbijene i u neredu povukle se preko Ustiprače. Na obe strane bilo je gubitaka. Zarobljeno je 36 partizana, većinom Srbijanaca.18
Na Dubu nas je zatekla vest da nam iza leđa dolazi nemačka kaznena ekspedicija, koja ima za zadatak da likvidira četničku akciju u Bosni i preda ustašama vlast. Ova bezizlazna situacija primorala nas je da na St. Brodu obezbedimo i omogućimo prelaz srpskog roblja s ovu stranu Drine, koji je bežao panično od ustaša i muslimana.
Ovo je samo nekoliko detalja o zločinima krvoloka Pavelića i njegove bande.
Pod borbom sa ustašama uspeli smo da preko St. Broda prebacimo oko 7.000 srpskog življa iz Bosne, golih, bosih i bez ikakvih sredstava za život.
U tom vremenu uhapšen je i major Dangić. Operativni štab prema novo stvorenoj situaciji postavio me je za K-ta Rogatičkog, Višegradskog i Glasinačkog određa. Četnici koji se nisu mogli prebaciti preko Drine po mom naređenju sklonili su se u bosanske šume. Od prilike njihovo brojno stanje iznosi oko 2.000 ljudi.
Četnici koji su se prebacili s ovu stranu Drine zauzimaju položaj pod mojom komandom Belo brdo — Bos. Jagodina — Banja — Str. Brod — Rog. — Zemljice — Derventa, u jačini 700 — 800 ljudi. Momentalna situacija zahteva da ostanemo na ovom delu, jer prema tačnim informacijama Nemci se povlače za par dana. Povlačenjem Nemaca predstoji nova borba u Bosni.
Nemam reči, a niti mi je moguće prikazati bednu sliku i tragediju prelaza Srba preko Drine. Bilo je slučajeva da je malo dete umiralo na ovoj strani Drine bez roditelja, a njegovi roditelji pred ustaškim mitraljezima za navek su iščezavali. Po blatnjavim putevima deca mala i nejaka ostajala su na putu, prepuštena samima sebi bez ikakve zaštite.
Moram se povratiti na slučaj kapetana Marjanovića. Operativni štab naredio mi je da ga uhapsim i sprovedem. To nisam mogao uraditi zato što je sa talijanskim oficirima otišao navodno u pravcu Sandžaka. Postoji sumnja da su po njegovom nagovoru Talijani uhapsili p. poručnika Ratka Vukovića i njegovog pratioca, koga su streljali u Višegradu. Vuković je živeo u hrđavim odnosima sa Marjanovićem.
Poručnik Vidačić koji je bio na pregovorima i doveden u Višegrad na traženje kap. Marjanovića bio je uhapšen od strane Talijana. Na moju intervenciju pušten je, jer sam predočio pukovniku Pici-u da će 2. udarni odred, čiji je k-t Vidačić napasti Talijane i da ne bi došlo do sukoba pod tim pritiskom Vidačić je pušten. Da ova intervencija nije bila odmah, Vidačića bi snašla sudbina pok. Vukovića.
Operativni štab izvestio me i ovlastio me da sve zaključke bez njihovog daljeg odobrenja mogu prema svojoj uviđavnosti donositi. Hapšenje Dangića nalaže potrebu izvršiti brzu organizaciju Bosanskih četnika.
Današnja naša situacija vrlo je teška. Četnici su rešili boriti se do kraja, protiv svakoga ko je neprijatelj srpstva.
Mislim da je borba bosanskih četnika najteža. Borba se mora voditi sa ustašama i partizaruma. Nemci i Italijani nastoje i nastojaće da po svaku cenu likvidiraju akciju bosanskih četnika.
Prema mom naređenju kap. Bajo Nikić, koji je k-t Limskog otseka, povukao se sa svojim četnicima u Novu Varoš. Sa njime je isto tako došao i kapetan Bojović (Nikola — nap. autora) sa svoja 34 četnika.
Kuriri koji su poslati iz Nove Varoši zatekli su me u Žljebu, na teritoriji Višegradskog sreza i saopštili mi da nalaže potreba da pošaljem 300 — 350 četnika, radi akcije koja se predviđala u ovim krajevima, a da ja sa poručnikom Vidačićem što pre dođem u Novu Varoš. Preko planina uspeli smo da dođemo i momentano se nalazimo ovde.
Profesor Trklja izvestio me da ću dobiti nove instrukcije za dalji rad..."14
Samo nekoliko dana posle sastanka sa Mihailovićem i odlaska sa Zlatara, Baćović mu je krajem maja uputio nov izveštaj, u kome piše:
"Čast mi je, Gospodine ministre, podneti sledeći izveštaj:
Odred koji stoji pod mojom komandom, čim je stigao u Prijepolje, stavljen je odmah u pokret radi ovlađivanja položajima Kamena Gora, Kovren, Pavino Polje i hvatanja veza sa odredom majora Glišića. U sastavu tog odreda u ovim operacijama nalaze se manji odredi kapetana Ignjatovića, u jačini 80 ljudi, i kapetana Bojovića u jačini 40 ljudi. Operacije teku vrlo povoljno i partizanski odredi su u punom povlačenju i bekstvu. Ja se nadam da će odredi koji stoje pod mojom komandom i komandom majora Glišića za dva-tri dana ovladati celim sektorom s desne strane reke Tare, između Pljevalja i Bijelog Polja.
Četnički odredi kapetana Pavla Đurišića već petnaest dana imali su teške i krvave borbe sa partizanima na položajima oko Mojkovca i oko Kolašina. Ta borba je potpuno uspešno završena i kapetan Đurišić nalazi se sad u gonjenju razbijenih partizana u pravcu Šavnika i Žabljaka. Po poslednjim obaveštenjima on je Savnik već i zauzeo. U najkritičnijoj fazi borbe kapetana Đurišića sa partizanskim trupama oko naznaćenih položaja stigli su srbijanski četnički odredi koji su u mnogome spasili situaciju i podigli moral. Uopste dolazak četničkih odreda sa desne na levu obalu Lima kod ovamošnjeg našeg sveta smatra se vrlo krupnim događajem i rušenjem svih pregrada između dve srpske pokrajine.
Po obaveštenjima koje sam dobio od pouzdanih ljudi, stvari sa formiranjem četničkih odreda na ovoj strani stoje ovako:
Kapetan Pavle Đurišić raspolaže sad sa 2.000 stalnih četnika i dva puta toliko rezervnih trupa. Njegovi stalni četnici dobro su naoružani i dobro snabdeveni. Pored velikog broja automatskog oružja imaju veći broj bacača i četiri brdska topa. Naoružanje je Đurišić dobio od italijanskih vojnih vlasti. Pored naoružanja njegovi stalni četnički odredi dobijaju od talijanskih vlasti hranu u naturi i stalnu novčanu nagradu. O uslovima pod kojim je kapetan Đurišić dobio sve ovo od italijanskih vojnih vlasti, ne mogu ništa pozitivno reći. Smatram da bi trebalo, Gospodine Ministru, i radi njega i radi uređenja svih drugih pitanja na teritoriji Crne Gore i Sandžaka, da što pre uputite ovamo majora Ostojića da se ispita situacija i dođe u dodir s ljudima. Smatram za dužnost da napomenem, da su major Glišić i Ignjatović tražili od kapetana Đurišića da ovaj dadne pismenu izjavu o stavljanju svojih odreda pod komandu generala Nedića, a da je Đurišić odbio da to učini.
Inače koliko sam mogao za ovo vreme da se obavestim prilike i uslovi za našu akciju više su nego povoljni."15
"Komandantu narodne vojske Crne Gore i Hercegovine.
Na osnovu Vašeg usmenog naređenja od danas, podnosim sledeći izveštaj o zauzeću brda 'Uzdomira' u sledećim:
Prema Vašem usmenom naređenju od 4. maja t.g. danas u 4.30 časova javio sam se sa mojim odredom, jačine 135 četnika podeljenih na 4 četničke čete, komandantu operativnih italijanskih trupa Nikšić — Kočane — Uzdomir — Mokra njiva. Od pomenutog Komandanta dobio sam naređenje da sa četnicima obezbedim desno krilo Italijanskih grupa koje su operisale protiv Uzdomira.
Pošto je komandant italijanskih operativnih trupa kategorički zahtevao da ja ostanem sa njima do završetka operacije, to sam komandu povjerio komandantu Nikšićkog četničkog bataljona.
U 4,45 časova otpočela je artiljerijska priprema za izvršenje napada. Italijanska artiljerija gađala je savršeno precizno vrh i padine Uzdomira u vremenu od pola časa. Uporedo sa artiljerijom dejstvovali su i bacači. U 5.15 časova otpočeo je pešadijski napad italijanske vojske i četnika. Pravac napada označen je na priloženoj skici.
Podilaženje podnožju Uzdomira — prva faza borbe — proteklo je u slabom pripucavanju između naših trupa i partizana. Kada su naše trupe (italijanske i četničke) došle u sredinu južne padine Uzdomira, komunisti su otvorili jaku puščanu i mitraljesku paljbu ...
Sada u 19 časova drže se položaji naznačeni u priloženoj skici.""
O prebacivanju svoga štaba u Crnu Goru Mihailović je, tokom istražnog postupka 1946. godine, pored ostalog, izjavio:
"Islednik: Pri dolasku sa Zlatibora u Crnu Goru, maja 1942. godine, ko je bio u vašoj pratnji i kojim ste putem stigli u Šahoviće?
Draža: Prebacio sam se na Limu između Prijepolja i Bistrice i levom obalom uz Lim izbio između Kamene gore i Komarana, pa onda pravo do Šahovića. Sa mnom je bio Boža Petrović i oko 15 pratilaca.
Islednik: Kako je putovao ostali deo štaba?
Draža: Ostojić, Hadson, Kalabić, Pevec i ostalo ljudstvo prevozili su se automobilom uz pomoć Vučka Ignjatovića, čije je sedište bilo u Novoj Varoši, putem od Prijepolja do Šahovića. Svi su imali lažne legitimacije.
Islednik: Je li Ignjatović znao koga prebacuje i da li je poznavao Ostojića, Hadsona i druge?
Draža: Znao je.
Islednik: Imamo obaveštenje da su to bili italijanski automobili. Drugi nisu mogli ni biti, jer se u Novu Varoš moglo doći samo iz Bistrice, a u Priboju i u Prijepolju bili su italijanski garnizoni?
<>Draža: Postoji put za Užice preko Rožanstva za Novu Varoš i Vučko je tim putem preveo automobile. Činjenica je da je prebacujući deo moga štaba morao proći kroz italijanske garnizone u Prijepolju i Bijelom Polju.
Islednik: Ko je držao Užice i komunikaciju Užice — Nova Varoš kada je Vučko došao u Novu Varoš?
Draža: Užice su držali Nemci. Ja mislim da niko nije obezbeđivao komunikacije.^17
A kakva je situacija bila u Sandžaku, u vreme Mihailovićevog prebacivanja u Crnu Goru, vidi se iz izveštaja što ga je 4. juna 1942. majoru Ostojiću uputio kapetan Rudolf Perhinek, koji je do dolaska Ostojića rukovodio četničkim jedinicama u borbama protiv partizana u Sandžaku:
"Izvestio sam već da je major Glišić otišao za Novu Varoš i da je Novovaroške trupe povukao sa položaja.18 Najgore je što trupe koje su ostale na položaju nisu obaveštene o tom povlačenju Srbijanaca i što nije izvršeno objedinjenje komandovanja. Pošao je ceo Štab. Posto sam se baš u to vreme našao ovde, a trupe su počele da se osipaju sa položaja, ja sam inicijativno primio na sebe ulogu vođenja operacija na desnoj obali Tare do povratka Glišićevog.1'
Naredio sam: 1. majoru Baćoviću da primi pod k-du sve trupe koje su još ostale na položaju a to su: aktivni bjelopoljski bataljon (Kasalović Zdravko), odred Bojovića, odred majora Baćovića, rezervni Bjelopoljski, novoformirani Šahovićki i da sa svim ovim trupama produži aktivno dejstvo u pravcu Huma.
2) Da vojvoda Irić20 (za koga sam saznao da se sa Plevaljskim odredom nalazi u oblasti s. Bukovice) izvrši napad pravcem s. Čelebić — Hum, čime bi se pojavio u pozadini komunističkih snaga na desnoj obali Tare21 i produženjem ka Humu otsecao i one koje bi htele da se izvuku preko Šćepan-Polja.
Od majora Baćovića dobio sam izveštaj da je primećeno nagomilavanje nekih kom. snaga kod G. i D. Meštrovca a ovo verovatno da bi obrazovali zaštitnicu za svoje delove koje (sa magacinima) pokušavaju (zbog Pavlovog pritiska) da izvuku preko Šćepan-Polja.22
3) Top sa poruč. Lahovićem naredio sam da se vrati na položaj i uđe u sastav batalj. majora Kasalovića mada mu je Glišić naredio da stalno bude u sastavu odreda Kalajitovog koji se vraća za N. Varoš (svakako zato da i ovo pođe put Srbije).
4) Odredu Kalajita i Lukačevića naredio sam da se zadrže u s. Kosanici sa napomenom da će zato dobiti od tebe naređenje. Trupe Lukačevića su se razvukle napr.: kap. Obradović koji je sa bataljonom bio pod njegovom komandom, napustio je bez naređenja položaj i povukao sobom još jedan Lukačevićev bataljon koji je privremeno (dok je Lukačević bio u Višnjici) stavljen bio pod njegovu k-du. Prilažem prepis Baćovićevog izveštaja o tome a original upućujem Pavlu za preki sud. Kapetan Cira Dimitrijević pošao je sa Sjeničkim bataljonom ka Kovrenu (po prvobit. Glišićevom naređenju). Kuriri su pošli da ga vrate.
Sam Lukačević sa 30 ljudi došao je u Kosanici posle pretresanja terena i čini sve da svoje trupe prikupi.
Potrebno je da se zato izda naređenje da se sve te trupe (iz sastava Lukačevićevog odreda) vrate otuda u Kosanicu.
5) Naredio sam poruč. Vojinoviću (iz Prenćana) hitno formiranje novog odreda od ljudstva iz prenćanske i kosaničke opštine. Smatram da bi najpovoljnije rešenje za ovaj kraj bilo da Lukačević ostane kao k-t trupa pljevaljskog sireza, jer ga je ljudstvo za ovo kratko vreme zavoljelo, o čemu će Pavle biti obavešten.
6) Od Italijana sam tražio da upute na položaj jednu svoju kolonu sa dosta artiljerije (do majora Baćovića) i da iz vazduha tuku Mešterovac i Šćepan-Polje, na šta je odgovoreno da u načelu pristaju.
Hitno naredite slanje potrebnih namirnica i municije za sve trupe na d. obali Tare za br. stanje oko 1.800 ljudi. Mogućnost ovako hitnog dotura jedino je stvorena ako kamion proguraju preko Plevlja, a ovo samo u slučaju da je razrušeni put iza Vrulje opravljen (a mora se opraviti) ili do Vrulje pa odavde tovarnom stokom na Kosanicu i dalje. Pokušaćemo snabdevanje tih trupa iz Plevalja, zašto se upućuje Lukačević u Plevlje.
Molim te, učini sve da se spreči odnošenje cele ove pljačke za Srbiju, da se narodu sve to vrati i povrati mu vera u našu organizaciju.
O situaciji kod Pavla nikakvih novih vesti.
Glišića očekujem večeras u N. Varoši.
Prilažem Baćovićevo pismo i šifrovani izveštaj, kao i Jelovčev izveštaj."23
Posle proučene situacije, major Ostojić je 6. juna uputio dva naređenja za izvođenje završnih akcija protiv partizanskih jedinica u Sandžaku i na području Pive. U naređenju izdatom majoru Baćoviću piše:
"Primio sam Vaše pismo i upoznat sam sa situacijom u Sandžaku zaključno sa 4/VI-42.
Potpuno vas razumem i znam šta ste sve morali da u toku ove akcije gledate i trpite.
Moram nažalost da konstatujem da ovi 'legalni'24 više slušaju Beograd nego nas. Zato se dešavaju ove užasne vojničke greske, kao: nedovršenje operacija, napuštanje položaja, ne obaveštavanje drugih, odlazak u N V (Nova Varoš), pljačke itd. Nemam dovoljno reči da ovo osudim, ali nisam u stanju ni da javno reagiram. Ali budite ubeđeni da ja sve pamtim i beležim i da će doći vreme polaganja računa. Pošto moramo gledati realno, to ćemo učini ovako:
1) Vi ćete biti K-t svih snaga koje će dalje voditi akciju do njenog završetka u Sandžaku, a kap. Perhinek će biti vaš načelnik štaba u tom periodu. Glišić se više u akciju neće ni mešati.
Pod vašu komandu biće Vaši ljudi, Kasalovićevi, Bojovićevi i Lukačevićevi, a ako se bude hteo priključiti Vama i Kalaitović.
Bilo bi dobro da se rad produži što pre, ali u svakom slučaju ne dok ne prikupite dovoljno ljudi da možete uspešno završiti rad.
Preko Perhineka prikupite što više ljudi rez. poruč. Vojinovića, koji izgleda odlično radi, a sem toga naredio sam da Vam se upute što pre i Vaši ljudi, koji su još uvek u N.V. Njih je bolje uputiti kraćim pravcem od Prijepolja — preko Jabuke — pravo kod Vas, da se ne gubi u vremenu prebacivanjem preko Šahovića.
Od Italijana treba tražiti samo oružje, municiju i hranu, a ne i trupe, kako bi bili slobodni u radu. Za vezu sa njima ne upotrebljavati ni Bojovića, ni Lukačevića, niti ma kog od potčinjenih Vam oficira, već najbolje neko pogodno lice iz civila koje pripada Pavlu (Đurišiću — prim. autora). Ovo udesite sa Perhinekom.
2) Ako se može iskoristiti vojvoda Irić za zatvaranje pravca od Šćepan Polja — ka Hercegovini, kako je to pokušao Perhinek, bilo bi vrlo korisno. Poradite u ovom pravcu.
Pri akciji čišćenja mora se zahvatiti cela zona između Ćehotine i Tare. Izgleda mi po karti da bi bilo zgodno da Vaša jača kolona ide pravcem: Ljubišnja — Konjsko Polje — V. Ravan — Hum.
Vaš rad je vrlo značajan po uspeh Pavlove akcije od Durmitora ka Šćepan Polju, jer je manevarski i mnogo će olakšati Pavlov rad. Komunistima se ne sme dozvoliti prebacivanje na desnu obalu Tare, ako bi to pokušali zato prema mestima na kojima bi se mogao izvršiti prelaz, treba od meštana odmah organizovati mesne odrede za zatvaranje ovih pravaca, kojih nema mnogo.
Ako bi se uspelo da se zatvori prolaz u Herc. kod Vaših snaga, pre nego Pavle izbije u Crkvicu, to bi komunistima oko Donje Crkvice pretstojalo potpuno uništenje. U ovom pravcu trebalo bi ostvariti sa Pavlom vezu putem kurira i svetlosnih signala. Perhinek neka po ovome preduzme potrebno pre nego što dođe na položaj.
Bojović, koga traži Pavle za sreskog k-ta za Žabljak, neka ostane sa Vama do završetka akcije, a potom pređe za Žabljak. U pogledu oslobođenja komunista mora biti objektivan, jer se ne smeju činiti greške na štetu opšte stvari, a on bar zna da komunisti nisu tako sentimentalni prema njegovoj familiji.
Nastojaću preko Vučka Ignjatovića i Glišića da Vam pomognu u pogledu snabdevanja, ali Vi preduzmite sve kao da od njih nećete dobiti nista.
Nemojte dozvoliti da Vam usled mešanja Italijana ili drugih propadne akcija i nikako ne napuštajte trupe. Neka Vam greške iz bliske prošlosti budu nauka.
Saopštite potrebno... a izveštaje šaljite što češće preko Kosanića na Manića u Šahovićima.211
Drugo naredenje upućeno je Pavlu Đurišiću i ono glasi:
"Bio sam vam uputio Rudolfa i Kuklića (Mirka — nap. autora) sa pismom, a trebali su da stignu do puk. g-na Stanišića Baje. Zbog iznenadnog napuštanja akcije Glišićeve, zbog N. V. (Nove Varoši — nap. autora) situacija se izmenila na desnoj obali Tare. Da bi se komunisti tukli i akcija završila, odredio sam majora g. Baćovića za k-ta, a Perhineka za nač. štaba da rukovode operacijama na desnoj obali Tare do završetka, Šaljem Vam Kuklića koji će Vam sve uručiti i izložiti. Naredio sam Baćoviću i Perhineku da se sporazumeju u pogledu rada sa Vama i da se postaraju da izbiju na teren pre nego vi na Donje Crkvice. Ako se u ovome uspe onda bi komunisti bili potpuno opkoljeni i tučeni. Puk. Bajo Stanišić treba da dejstvuje levom obalom Pive ka Gackom i spreči odlazak komunista u Hercegovinu a takođe da se izbegne dolazak Italijana na Sinjajevinu, što je vrlo važno za naš budući rad. Vi gledajte da posednete stalnim garnizonom Šavnik i Žabljak i ne dozvolite Italijanima da se tu nastane.
Vrlo je važno da izdejstvujete od Italijana dobijanje N. V. i Prijepolja, a ako možete i Sjenice i Brodareva, jer to je od velikog značaja za dobijanje pomoći iz Srbije, koja je već na putu kao i naše veze sa Srbijom. Upotrebite za ovo sve snage da uspete ali lično ne odlazite kod Italijana već samo pišite i radite preko posrednika.
Čim se izbije na Pivu, uputite lake leteće odrede ka Hercegovini, razume se ako komunisti umaknu, a potom ćemo gledati da se sastanemo ili kod mene ili na Sinjajevini, jer je i to važno, ali se sada za vreme akcije vi ne odvajajte.
Sa Baćovićem i Perhinekom udesite svetlosne signale za održavanje međusobne veze, a ustanovite i kunrsku vezu preko Lever Tare i Kosanice, kojim putem šaljite i meni izveštaje.
Naredio sam da vaša stanica pređe u Mojkovac, a najbolje bi bilo da bude stalno uz vas, kako bi nas hitno mogli izveštavati o toku akcije.
Bojović, koga ste dobro predvideli za srez Šavnik, treba da ostane uz Baćovića dok se ne izbije na Hum, a posle može doći na određeno mesto.
Uredite pitanje veze sa puk. Bajom.
Šta je sa Đokom? (Draža Mihailović — nap. autora) Čuo sam da je već na frontu.
Zauzeti deo teritorije hitno organizujte da se spreči povratak komunista."28
"Pošto smo izvršili najhitniju prethodnu organizaciju, organizovali trupe i pripremili oružje, rešili smo da počnemo sa čišćenjem Hercegovine od partizanskih zlikovaca... Sa obzirom na prilike, koje ću kasnije izložiti akcija je vođena u sporazumu sa italijanskom vojskom. Za akciju smo imali:
— 1345 ljudi sa puškama:
— 650 ljudi komore nosača municije, kurira i saniteta, i
— 75 ljudi sa 25 puskomitraljeza.
Tokom dosadašnjih operacija27 pridružilo nam se je 348 ljudi, koji su pod terorom bili u partizanskim redovima sa 152 puške, a u borbama smo zarobili dva teška mitraljeza, jedan Breda, drugi Švarcloze i 26 pušaka. Naši gubici do danas iznose četrnaest mrtvih, 38 ranjenih i 18 bolesnih, te sedam zarobljenih, koji su sva sedmorica streljani. Komunistički gubici su koliko smo našli na terenu 52 mrtva, broj je ranjenih srazmeran, ali ga ne možemo da utvrdimo, jer ranjenike prenose dalje u planine. Utrošili smo stotinu i pet hiljada metaka. Prilikom naših operacija cestama su nastupale talijanske motorizirane divizije, koje nisu nigde dolazile u direktan sukob sa partizanima... Na terenima gde su nastupale talijanske divizije sve je zapaljeno, gde su nastupali naši odredi uništena je samo imovina partizanskih pojedinih zlikovaca. Izgorelo je dvadeset i pet sela sa oko hiljadu domova, staja, koliba i pojata. Talijanska vojska je oduzela oko tri hiljade, konja, goveda, ovaca i koza ...
Naše snage bile su podeljene u dve kolone. Jedna se kretala iz Gacka pod komandom konjičkog poručnika Milorada Popovića, a druga iz Nevesinja pod komandom poručnika Miloja Lazarevića. U sastavu gatačke kolone bio je odred popa Radojice Perišića i odred Popovića, a u nevesinjskoj bosanski zagorski bataljon pod Urošem Govedaricom, koji je kompletno napustio partizane, zatim moj bosanski odred, sa Trebevića i jedan i po bataljon nevesinjskih četnika. Nevesinjski odred kretao je u dve kolone: jedan sa Plužina na Bratač — Crnče — Drežanj — Lukavac — Zovi do, a drugi sa Nevesinja na Bukovicu — Udrežnje — Biograd — Ponor. Po ostvarenju tih ciljeva i jedna i druga kolona trebale su da se sastanu na Trusini i zajednički spuste u stolački srez u Dabar. Gatačka kolona imala je izbiti na Fojnicu — Šipašno — Lukavac — Dabar. Operacije su počele 21. maja. Plan se je razvijao normalno dok 22. nije Vlada Šegrt28 kom. partizanskog herc. sektora doveo pojačanje i potisnuo iz Bratača naše odrede. Tek u dva krvava protujuriša uspelo je povratiti Bratač i nastaviti operacije. Posle pada Bratača razbijeni komunisti su se povukli u neredu, pa je komandant kolone mogao da odvoji zagorski bataljon i četu Koleško da se vrate na Plužine jer smo izvešteni, da se forsirano kreće u pomoć partizanima proleterska brigada29 od 800 ljudi preko Kalinovika iz Bosne a pod vođstvom majora Dokića3" i dr Vlade Jokanovića. Druga kolona je posle uspešnih borbi ostvarila sve ciljeve i 26. uveče sastale su se obadve i gatačka kolona na Trusini. U tom času dobili smo vijest da je proleterska brigada već napala Plužine, da je zapalila sela Gaj, Balabane i Koleško i da je naše potisla prema Kifinom selu. Ta brigada raspolaže sa 34 puškomitraljeza. Istodobno komandant partizanskog bišinskog bataljona, koji je bio razbijen i preko Bišine prebačen u Zijemlje usled toga, što talijanska vojska nije čuvala Bišinu, doveo je pojačanje sa Zijemlja i Veleža, većinom muslimane partizane, povratio Udruženje, tamo streljao naših pet četnika, koje smo ostavili kao stražu i krenuo da nas napadne sa leđa na Trusini. Ja sam se sa Berkovića prebacio u Stolac a zatim u Mostar da odmah produžim u Nevesinje i tamo naoružam daljih pet stotina ljudi, koje imamo u rezervi i pošaljem u pomoć kako našoj glavnini u Trusini, tako i odredu na Plužinama i nemam nikakve mogućnosti da dodem sad u Split osim da izložim propasti i naše planove i naše odrede i naše ljude na položajima. Prilikom operacija utvrdio sam da komandant odreda Samardžić Petar nema inicijative, da se bavi lokalnim momentima da ne da proganjati zlikovce ako su mu kumovi ili seljani i da tim mnogo škodi našoj stvari. Radi toga ćemo ga, ako vojvoda pristaje smeniti i komandu vojske dati kapetanu Salatiću a Petru ostaviti političku vlast u tom sektoru. Naši se ljudi dobro bore ali nemaju stručne komande jer sve čete vode žandarmerijski i četni narednici. Skandal je da ne mogu da dobijem pet-šest pešadijskih oficira iz Splita. Situaciju mi spasavaju bosanski odredi koji su daleko od kuće i zato disciplinovaniji. Njih upotrebljavamo i za egzekucije. Streljali smo samo prvake i sve one koji su učestvovali u ubistvu majora Todorovića... Zarobljenici tvrde da se u sektoru Foče nalazi i vrhovni Komandant drug Tito. Niko ne zna njegovo pravo ime... Sada bi bila najpotrebnija akcija odakle bilo dobaviti koncentrične hrane, da se narodu samo održi duša do žetve. Naročito su u strahovitom stanju djeca. Mi prema sporazumu sa Italijom imamo da dobijemo naoružanje za jednu diviziju sa 4.800 pušaka 150 lakih mitraljeza i 20 teških te dve brdske baterije. — Divizija31 bi bila dislocirana od Čajniča do Bišine više Mostara i od Nevesinja preko Trebinja do mora. Iz gore pomenutih razloga prehrane, divizija ne može vršiti nikakvu samostalnu akciju ni snabdijevanje do početka avgusta, kada ovim krajevima sazrijeva žito. Italijani pristaju da u pomenutim krajevima garnizoniraju naši odredi i da civilnu vlast vrše naši ljudi. Svim ovim sporazumima Italija prećutno negira suverenitet države Hrvatske i sa tog gledišta treba ocjenjivati važnost naše akcije. Divizija može biti formirana najkasnije za pet nedelja od danas, i preko Čajniča imati vezu sa Srbijom na Sandžak a isto tako preko Međeđe na Višegrad. — Njen bišanski garnizon za šest sati marša može stići u Mostar, a zagorski bataljoni za jcdan dan preko Trnova u Sarajevo, odnosno paketa32 izvršiću naređenje vojvode i dostaviti ga u Split čim krenem tamo, ali ponovo naglašujem da to smatram pogreškom a to će Mile (Milan Šantić) usmeno objasniti tim pre što ću za deset dana imati apsolutno sigurne terene za sijanje između Uloga i Nevesinja. Naprotiv mislim ukoliko zdravlje dopušta vojvodi33 da bi nam njegovo prisustvo kao parče ljeba trebalo u ovim krajevima. Isto tako ako nebude neophodno da Vidak Kovačević ponovo posjeti moga rođaka Dragicu i on bi morao odmah da ostane u ovim krajevima i da preuzme komandu jednog odreda jer poznaje i terene i ljude... — Danas sam ponovo uputio proglase u ime našeg komiteta Srbima srezova Ljubinje, Bileća i Trebinje jer okupator sprema ogromnu akciju protiv tih srezova. Italijani ne ubijaju kao Njemci ali opuste sve, pa kasnije poumre sve od gladi. Tamo gdje naiđemo mi, a nadam se da ću uspeti da naši odredi operišu u Ljubinju, neće niko prav stradati, ali bojim se za ona druga dva sreza. Uspeo sam da sve talijanske kolone uzimaju po deset četnika koji obeležavaju četničke kuće, ti ljudi spasavaju sve što mogu, ali od vojske se nemože sve spasti... Dali su mi obećanje da će zaustaviti akciju pet dana a verujem da će u tom roku moji kuriri skloniti svet da pristupi četničkom pokretu. Ako likvidiramo komunističku glavninu u istočnoj Hercegovini prebacićemo dva do tri bataljona da operišu u zoni Zijemlje — Boračko jezero — Konjic gdje se nalazi oko dve hiljade partizana. Ovim postizavamo da ulazimo na čisto hrvatski teren neokupiranog od Talijana, a isto dobro se preko Bjelašnice približujemo Sarajevu gdje operišu naši izolovani odredi. — U Ravnoj planini između Jahorine i Romanije imaju još dva naša bataljona koji su izbegli od ustaša i partizana, a u zoni Jabuka — Korjen dva drinska bataljona, sve čisti četnici silom prevedeni u partizane, razaslao sam i tamo kurire da se prebace u Kalinoviik i Zagorje.^'"
A o četničkim akcijama u Hercegovini prvih dana juna, govori se i u izveštaju komande četničkih odreda za jugoistočnu Hercegovinu, upućenom 7. juna 1942. četničkom Nacionalnom komitetu u Mostaru koji je osnovan krajem 1941. godine. U tom izveštaju se, pored ostalog, kaže:
"U toku 30-og i 31-og maja, 1. i 2-og juna tekuće godine, uspeo je komandant Šumskog bataljona svojim taktičkim i pedantnim radom u svakom pogledu žandarmeriski poručnik g. Pejanović T. Radovan, da oslobodi cijelu Šumu ispod partizanske vlasti, uspostavi red na oslobođenoj teritoriji Šumskog bataljona, pa potom je prešao u srez Ljubinjski, gde je dao informacije nacionalnim ljudima u pogledu izvođenja četničkih organizacija. Ovom prilikom isti je imao sa partizanima sukoba na jednom mestu u ovome srezu, ali bez žrtava na našoj strani. Na dan 3-eg juna tek. god. komandant Šumskog bataljona poručnik g. Pejanović, prešao je sa svojim odeljenjem iz sreza Ljubinjskog u srez Trebinjski u predeo zvani Bobani i tom prilikom pri dolasku u selo Šćenicu naišao je na jednu italijansku kolonu u jačini od dva bataljona, koju su kolonu predvodili šest ustaša. Ovo selo dosta je nastradalo razume se, samom inicijativom samih ustaša, ali posle toga, kada je italijanskim vojnim predstavnicima komandant dotičnog bataljona — poručnik g. Pejanović, predočio i izložio logično nacionalnu svijest Hercegovine, prestalo se sa daljnjim ovakvim radom, pošto su italijanski vojni predstavnici primili k srcu umesne razloge poručnika g. Pejanovića, pa su posle toga ustaše odmah vratili natrag. Posle toga italijanska kolona prošla je kroz mnoga sela, ne čineći nikakvu štetu, jer su sami četnici prešli prethodno taj kraj i izložili narodu do čega su sve doveli partizani i do čega bi ga sve još dovelo. Sada u predelu Šume stalno boravi jedno odeljenje Zubačana,35 tako da bi narodu podigli nacionalnu svijest i iz istog iskorjenili ono, što su mu partizani ulili u dušu, jer zaista narod u Šumi je bio zaveden više nego i u jednom mestu sreza Trebinjskog od strane partizanske propagande.
Na dan 1-og juna tek. god. naše četničke jedinice ušle su u Bileću pod komandom hrabrog komandanta Zavođskog bataljona Radovana M. Janičića, aktivnog vodnika 3. klase ...
Jedinice Zavođskog bataljona pod vodstvom dotadanjeg zastupnika komandanta bataljona a sadanjeg komandanta — Đoke Mišeljića, koje su potpomognute jedinicama novo osnovanog Bilećkog bataljona u toku 3, 4. i 5-og juna nastavile su od Bileće sa napadom u pravcu Gacka, tako da su okupirale sela: Planu, Prerace, Lađeviće i zaključno sa 5-tim junom tek. god., doprle su do Meke Grude. Partizanske bande natjerane od strane Ljubomirskog bataljona povukle su se i sada drže sela: Fatnicu, Divin i Davidoviće.36 Ove bande sada se nalaze u klještima četnika i za 2 — 3 dana biće potpuno uništene. Prema izjavama izbeglica koje stižu iz njihovih redova ovde su se skupili partizani iz svih krajeva jugoist. Hercegovine37 i da među njima ima oko 100 žena i djevojaka.
Do ovoga časa, pored pre osnovanih bataljona: Zubačkog, Šumskog, Zavođskog i Ljubomirskog bataljona, osnovani su još i sledeći bataljoni: Bobanski, Bilećki, Pilatovski i Sitnički.
U borbama vođenim protiv partizanske vojske u toku 1, 2, 3, 4. i 5-og juna tekuće godine, sa naše strane bila su dva mrtva među kojima i hrabri borac Mirko Komnenić, kao i četiri ranjena. Broj žrtava na strani protivničkoj bio je veliki.
Među partizanima koji se sada nalaze oko Fatnice i Divina nalaze se: Miro Popara38, Petar Ilić3", Vlado Tomanović40, kao i mnoge druge vođe i čuveni zlikovci. U našim zatvorima nalaze se oko 150 partizanskih zlikovaca, među kojima Rade Pravica", Spasoje Spaić*2 sa svojom ženom jevrejkom, a tako i mnoge druge partizanske vođe.
Na Dan 5-og juna tek. god. došlo je u Bileću šesit aktivnih oficira iz Crne Gore, koji su uhvatili vezu sa našim komandantom kapetanom g. Uljerevićem. I sa jedne i sa druge strane postignuta je puna saradnja za dalji rad.
Kako smo to i ranije tražili, da bi se dobilo oružje molim Vas ako je to moguće naslovu ispostaviti od italijanske vojne vlasti oružje, da se isposluje i dodeli ovoj komandi. U ovome naročito oskudjeva Šumski bataljon.
Molimo naslov, u koliko isti imade na raspoloženju četničkih kokardi, da se iste dodele.
Narod u ovim krajevima, koji su oslobođeni izložen je glađu ... Ako bi se moglo kod italijanske komande isposlovati što hrane u žitu i tome slično molim, da se ova hrana isposluje i dodeli radi podele narodu, jer se zaista nalazi u teškom stanju."43
Na inicijativu okupatora i uz svesrdnu pomoć domaće buržoazije već u prvoj polovini 1942. godine, u jeku priprema okupatora za treću ofanzivu protiv snaga NOP, između četnika i ustaša prestaje svako, čak i formalno neprijateljstvo, a ubrzo zatim između njih dolazi i do neposrednih pregovora i sklapanja pismenih sporazuma o međusobnoj saradnji za zajedničku borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije.
Tako su četnici brzo zaboravili teške ustaške zločine nad nevinim stanovništvom srpske nacionalnosti, koji su bili glavni razlog formiranja njihovih odreda u zapadnim krajevima zemlje, sa ciljem da zaštite srpski živalj.
"Vi ste bili ljubazni da mojim delegatima saopštite 20. u Lipcu uslove za koje bi hrvatske državne vlasti bile voljne da na miran način likvidiraju ustanak na sektoru Ozren planine.44
Ja kao komandant četnika na tome sektoru a po saslušanju svojih saradnika slobodan sam ovim podneti Vam ovaj odgovor na to saopštenje:
U prvom redu izričem zahvalnost kako hrv. državnoj vlasti, za njenu inicijativu u pravcu mirnog rešenja našeg spora tako i Vama, Gospodine Komandante, kao i Vašim saradnicima na trudu što ga ulažete da bi se ova akcija smirenja na obostranu korist uspješno izvela.
Moja i mojih ljudi je želja da što prije nastanu među nama takvi odnosi, da možemo pristupiti ublaženju neprilika koje donosi ovaj svjetski rat, sam po sebi, svima stanovnicima ove zemlje i da prestanemo pogoršavati još te neprilike našim građanskim ratom.
I u koliko naiđemo na razumjevanje kod hrv. drž. vlasti za naše životne interese, i to svedene na najmanju mjeru, ograničenu na održavanje golog života, ja sam uvjeren, da ćemo naći jedan sretan izlaz iz ove za obje strane neželjene situacije.
Da Vam ukratko izložim naše stanovište i naše mišljenje:
Ustanak u Bosni podigli su u velikoj većini komunisti. A olakšano im je to nečuvenim do sada u istoriji mjerama poduzetim od strane organa hrv. države protiv srpskog naroda u Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Slavoniji. Poznato je i odviše sve što se učinilo da se istrijebi taj narod, koji je tu vijekovima živio uglavnom mirno.
Nikakvo nije čudo, sasvim je razumljivo, da su komunisti našli plodno tlo među neukim seljacima, kad se uzme u obzir, da je gotovo sva inteligencija odstranjena, odnosno emigrirala, kad su gotovo sve crkve, ne zatvorene nego otvorene pa u njima činjene sve moguće ružne stvari, svi sveštenici otjerani i time pripravljen, dakle od strane hrv. države, najbolji teren za komunističku propagandu. Ako se ko usudio protivstati komunističkoj propagandi, bio je proganjan i ubijan od strane komunista. Naposletku je došao čas otrežnjenja srpskog naroda i spontano i skoro jednovremeno, bez naročitih veza i akcija sa strane, seljaci su otjerali komunista15 i sada se na četničkim, tj. nacionalno svjesnim, teritorijama nalaze samo ostaci komunista, koji će, nadamo se, uskoro biti likvidirani.
Promjenom u komandama, dolaskom na površinu nacionalno opredeljenih ljudi, promjenilo se mnogo toga. Dok su komunisti sebe smatrali i prema tome radili kao prethodnica crvene armije, mi četnici nismo to, i nismo uopće ratujuća stranka. Mi ne vodimo rat ni s kim, mi samo branimo svoje živote, branimo srpski narod a na to imamo pravo po prirodnom zakonu, primljenom u sve zakonike od postanka svijeta, po pravu samoodbrane.
Iz toga i takvog našeg stava slijedi da mi ne pravimo nikakve akte sabotaže, ne rušimo pruge i mostove itd. ne napadamo u koliko ne vršimo reparacije načinjenih nam nepravdi.
Vi tražite od nas razoružanje, a nudite nam da nećete dirati u živote i naš imetak. Ali mi imamo vrlo loše iskustvo, nećemo reći sa hrv. domobranima, koje izuzimamo i odajemo im priznanje da su se uglavnom ponašali korektno i propisno vojnički, ali ustašama a naročito miliciji ne verujemo. Toliko su se, osobito muslimanska milicija, pokazali krvožedni i pljačkaroši da bi za nas dati oružje, značilo počiniti samoubistvo.
A imamo i jednog zajedničkog neprijatelja, koji nije ništa bolji od musl. milicije a to su komunisti...
Ko da nas brani od tih mnogih razularenih, ostrvljenih i na pljačku i ubistva naučenih elemenata? Niko osim nas samih, a to bez oružja ne možemo.
Mi, koji se za razliku od komunista nazivamo četnici, hoćemo da budemo elementi reda i mira, u koliko se može o redu i miru govoriti u ovome ratnom haosu, hoćemo da na najmanju mjeru svedemo neprilike, koje dolaze kao posljedica ovako vođenog rata. Nismo ratoborni ni ofanzivni, nego samo zaštitnici svoga naroda, a da to možemo biti potrebno nam je zadržati oružje.
Kraj ovakvog našeg stava, mi se sa vojnim organima hrv. države na terenu borbe protiv komunista nalazimo ne kažemo saveznici, ali kao neki slučajni saradnici. Iz toga može za obje strane nastati dosta dobrih posljedica.
I kad bi mi hteli oduzimati oružje od naših ljudi ne bi to mogli u potpunosti izvesti, nego bi gore zlo izazvali. Masa bi njih otišla sa oružjem u pljačkaške bande tzv. proleterske brigade koje lutaju po našim krajevima, time bi ojačali komuniste, koji bi nas razoružane popljačkali i pobili, a i vama bi, pojačani sa ovim našim oružjem, zadavali more neprllika. Jer držim da je to i Vama poznato, da komunizam istjeran od nas Srba, nalazi i naći će sve više podrške među drugim vjerama i budemo li se mi među se, mi nacionalno opredeljeni i dalje progonili, komunisti će nas nadobiti i poništiti. Puno će lakši biti i Vaš položaj, ako nam ostavite oružje s tim da mi preuzmemo jedan dio odbrane od komunista na se.
Zato Vam mi predlažemo, da u koliko ste u principu za miroljubivo rješenje, kao što smo mi, da upriličimo jedan sastanak obostranih delegata, na kome bi usmenom izmjenom misli našli najpovoljnije riješenje i bude i vuk sit i koza čitava. Budite uvjereni takvo riješenje je uvijek najbolje riješenje.
Mi bi i to želeli, da na ovaj sastanak, ako dođe do njega, budu pozvani osim delegata našeg Ozrenskog odreda i delegati ostalih četničkih odreda kao Trebavskog, Majevičkog i četničkih formacija između Bosne i Vrbasa sa kojih su terena komunisti uglavnom protjerani. Ako ste s tim sporazumni mi bi te delegate mogli pozvati."4"
<>"zapisnik
Sastavljen dne 28. svibnja 1942. u s. Lipcu između predstavnika države vlasti Nezavisne Države Hrvatske: Velikog Župana pri predsedništvu Vlade Dr Milana Badovinca, pješačkog pukovnika Bogdana Majetića zapovjednika IV pješačke divizije i ustaškog podpukovnika Ivana Šojate s jedne strane, i zapovjednika Ozrenskog četničkog odreda Cvijetina Todića, načelnika štaba Cvijetina Đurića i Branka Stakića, te predstavnika Trebavskog četničkog odreda zapovjednika Save Božića (svećenika), Petra Arnautovića, načelnika štaba i Đoke Miloševića kao i opunomoćenika četničkog odreda Kralja Petra II svećenika Save Božića, Petra Arnautovića i Đoke Miloševića s druge strane.
Na sastanku zaključeno je sledeće:
Pripadnici Ozrenskih četnika postrojbi sa područja koje je ograničeno sa zapada: r. Bosnom od utoka r. Spreče, do utoka r. Krivaje; sa sjevera: r. Sprečom do granice općine Puračić; sa juga: r. Krivajom od utoka u r. Bosnu do s. Podvolujak i zatim uključivo sela: Trnići, Podstoga, Hadžići, Miljevići, Cvijanovići, Bare do r. Krivaje; sa istoka: uključivo s. Vukovina, Pribitković, Lozna, Orahovica, Musl. Milino Selo, Sižje do r. Spreče;
Pripadnici Trebavskih četničkih postrojbi sa područja koje je ograničeno sa zapada: r. Bosnom od utoka r. Spreče do r. Tarevci; sa sjevera: isključivo s. Tarevci, a uključivo sela: Simići, Skugrić, Gornji Skugrić, Skugrić Donji, Krečana;
sa istoka: uključivo sela Kajska, Srpska Zelmja, Skipovac, Lukavica; sa juga: uključivo sela Kostajnica, Stanić Rijeka i Lukavica.
Pripadnici četničkog odreda Kralja Petra II sa područja koje gornji opunomoćenici ne mogu sada ograničiti (ovo će naknadno učiniti zapovjednik tog odreda);
Priznaju vrhovništvo Nezavisne Države Hrvatske i kao njeni državljani izrazuju lojalnost i odanost njenom poglavaru, poglavniku i privrženost Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
II
Predstavnici gore pomenutih četničkih postrojbi sa svim svojim postrojbama prekidaju današnjim danom sva neprijateljstva prema vojnim i građanskim vlastima Nezavisne Države Hrvatske.
III
Na gore opisanom području Hrvatskog državnog vrhovništva, Hrvatska državna vlast uspostavlja svoju redovitu vlast i upravu, a četničke postrojbe sa svojim predstavnicima obavezuju se u svakom pravcu pomagati državne vlasti Nezavisne Države Hrvatske u sređivanju općih prilika na ovom dijelu Hrvatskog Državnog područja, te im u tu svrhu pružiti svaku pomoć.
IV
Obje ugovarajuće strane sporazumne su:
1. — Da za vrijeme trajanja iznimnog stanja samoupravnu vlast na opisanom području vrše zapovjednici četničkih odreda, odnosno po njima imenovane općinske vlasti, pod kontrolom vlasti Nezavisne Države Hrvatske.
2. — Da dok postoji opasnost od partizanskih oružanih bandi četničke postrojbe surađuju dobrovoljno sa Hrvatskom oružanom snagom na suzbijanju i uništavanju partizana i da u tu svrhu zadrže oružje pod kontrolom Hrvatskih vojnih vlasti.
3. — Zapovjednici četničkih postrojbi obavezuju se u što kraćem roku, a najdalje za mjcsec dana dostaviti zapovjedniku 4. pješačke divizije u Doboju iskaz svojih postrojbi sa podacima navedenim u dva obrasca u prigibu (ljudstva i naoružanja).
4. — Svaki onaj koji se zatekne sa oružjem, a nije naveden u izkazima smatrati će se za obje strane kao odmetnik.
5. — Kada prestane potreba za držanje oružja kod četničkih postrojbi ove će ga predati Hrvatskim državnim vlastima uz nagradu koja će se odrediti.
6. — Streljivo u koliko to situacija bude zahtjevala izdavat će Hrvatske državne vlasti četničkim postrojbama.
7. — Četnici, koji budu ranjeni u borbi sa partizanima mogu se liječiti u bolnicama i ambulantama kao i ostali pripadnici oružane snage Nezavisne Države Hrvatske.
8. — Pripadnicima četničkih postrojbi priznaće se nagrada i odlikovanje ukoliko se istaknu u borbi protiv partizana.
9. — Da se udovicama i siročadi čiji bi hranioci pali u borbi protiv partizana dodjeli podpora od strane države u smislu postojećih zakonskih propisa koji vrijede za sve državljane Nezavisne Države Hrvatske.
10. — Žitelji pomenutih područja u pogledu prehrane uživaju ista prava kao i ostali državljani.
11. — Obiteljima čiji su hranioci u Njemačkom zarobljeništvu, a ne pripadaju partizanima isplaćuju podporu u smislu postojećih zakonskih propisa; da se izplaćuju mirovine i rente radničkog osiguranja svima onima, koji na to imaju zakonsko pravo, a lojalni su građani.
12. — Žiteljstvu navedenih područja u koliko budu imali preporuku od Četničkih zapovjednika dozvoliti zaposlenje na državnim i drugim javnim radovima.
13. — Da se po mogućnosti vrate ljudi koji su odvedeni u logore, a po preporuci i iskazu zapovjednika. Dok se ne vrate, da se izda potpora njihovim porodicama, ako su siromašnog stanja, kao obiteljima onih, čiji se hranioci nalaze u Njemačkom zarobljeništvu.
14. — Da se svima izbjeglicama dozvoli nesmetan povratak svojim kućama, a u koliko su stradali, da im se dodjeli pomoć, kao i svima ostalim postradalim državljanima Nezavisne Države Hrvatske.
15. — Da se dozvoli kretanje i izmjena dobara, kao i ostalim građanima Nezavisne Države Hrvatske u smislu postojećih propisa.
16. — Da se po mogućnosti omogući izmjena postojećih jugoslovenskih novčanica sa ovih četničkih područja, a po iskazu koje će predložiti četnički zapovjednici.
V
Četničke postrojbe sudjelovat će dobrovoljno u suzbijanju i uništavanju komunističko-boljševičkih bandi zajedno sa ostalom oružanom snagom Nezavisne Države Hrvatske, pod općom zapoviedi zapovjednika ove oružane snage, pri čemu će zapovjednici četničkih postrojbi zapoviedati svojim postrojbama.
Četničke postrojbe mogu izvoditi samostalne potrebne akcije protiv partizana, no o ovome će na vrieme izvjestiti zapovednika Hrvatske oružane snage.
VI
Obe stranke se obavezuju da će sve tačke ovog ugovora točno ispunjavati i da će sa svoje strane učiniti sve da svi organi kako jednih tako i drugih uglavnika ovog sporazuma se pridržavaju.
VII Gornje odredbe ovog ugovora stupaju odmah na snagu.xx"
"Z A P I S N 1 K
o toku pregovora
Održanih 30. svibnja 1942. godine u selu Loparama oko 10 km sjeverozapadno od Gor. Tuzle, između zapovjednika Treće pješačke divizije i predstavnika četnika iz Majevice.
Po sastanku gore pomenutih, od strane zapovjednika Treće pješačke divizije, postavljena su sledeća pitanja:
a) Tko su prisutni četnici?
Odgovor. Vojvoda Majevički Radivoje B. Kerović,
Vukašin Subotić, načelnik štaba,48
Đuro Bižić, komandant Drinskog bataljona,
Aco Medunić, komandant Brčanskog bataljona,
Ilija Gajić, komandant Planinskog bataljona,
Ivan Petrović, poručnik,
Mirko Đukanović, ađutant komandanta grupe,
b) Da li su gore navedeni stvarno prestavnici četnika na četvorokutu Zvornik — Bijeljina — Brčko — Tuzla.
Odgovor: Mi smo stvarno predstavnici navedenog četvorokuta.
c) Da li su Vas ovlastili svi četnici na pomenutom četvorokutu da vodite pregovore i imate h punomoć?
Odgovor. Pismene punomoći nemamo, ali imademo pristanak svih za pregovore.
d) Pročitan je gore navedenim dopis zapovjedništva Drugog domobranskog zbora Op. Br. 1037/tajno i postavljeno im je pitanje da li imadu iskrenu želju postati lojalni građani Nezavisne Države Hrvatske.
Odgovor: Imamo najiskreniju volju da postanemo lojalni građani Nezavisne Države Hrvatske, ali da dobijemo svoja građanska i politička prava, a isto tako i imademo najiskreniju volju za pregovore.
e) Pročitani su uslovi predaje navedenih u dopisu Drugog domobranskog zbora op br. 1002/tajno od 14. svibnja o.g. jedan primerak im je uručen.
Predstavnici četnika, po izvesnom razmatranju predočenih uslova, podnijeli su sledeće kao dopunu gornjih uslova.
1. Četnici Majevičke Grupe nalaze se u svojem već oslobođenom kraju, za sada nemaju potrebu da im ma ko drugi jamči slobodu i sigurnost, osobnu kao i njihove imovine, jer su prinuđeni da se sami o tome staraju.
2. U koliko bi se sa Hrvatskom vojskom postigao sporazum, mi četnici ostajemo i dalje pod oružjem, a ni u kom ga slučaju nećemo za sada odložiti s tim, da ga nećemo i ne nameravamo upotrebiti protiv regularne Hrvatske vojske, ni protiv okupatorskih vlasti, ako se sporazum u potpunosti bude postigao. Činjenicu, da oružje i dalje zadržimo, smatramo kao jedinu mogućnu garanciju da će se ravnopravnost koja je Srpskom narodu nagovještena u istinu ostvariti.
Što se tiče borbe protiv partizana četnici Majevičke grupe i do sada su je beskompromisno vodili i voditi će je i dalje.
Sigurnosnu službu u našim selima vršiti ćemo sami jer smo u mogućnosti da zavedemo potpuni red i poredak u svim krajevima koje držimo što je već i zavedeno.
3. je već sadržano u gornjoj tačci.
4. Da bismo mogli pokazati svoju potpunu lojalnost prema državi tražimo sledeće:
a) Da se od strane hrvatske vojske odmah razoružaju legija4" i milicija, tj. naoružani muslimani u gore navedenom delu Bosne jer smatramo da su oni glavni krivci za sva zla koja su Srpskom narodu u Bosni nanijeta, kao da se i regularna vojska iz svih muslimanskih sela izvuče.
b) Tražimo da se odmah puste na slobodu svi Srbi Bosanci koji se nalaze u zatvorima, zatočeništvu i zarobljeništvu bilo u zemlji ili u inostranstvu.
c) Da u redove upravnih i sudskih vlasti u Tuzli, Brčkom, Bijeljini i Zvorniku budu odmah uvršteni i Srbi u onom broju, koji odgovara njihovoj brojnoj jačini za dotično mjesto.
d) Kada budu svi ovi uslovi ispunjeni, tek onda ćemo moći predati oružje, jer smatramo da ćemo tek u tom slučaju uživati punu ravnopravnost a mi ćemo onda pokazati svoju potpunu lojalnost prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
5. Naša borba protiv partizana lično je naša stvar i za nju nismo tražili niti ćemo tražiti bilo kakvu nagradu niti priznanje.
2. Na pitanje, da li na temelju predočenih uslova i obzirom na njihov dati odgovor (naveden od prvog do petog) pristaju povesti konačne pregovore sa određenim povjerenstvom, koje je jedino ovlašteno da donese konačnu odluku po po-jedinim gore iznijetim tačkama?
Pristajemo s tim da što prije dođe do sastanka a najdalje za petnaest dana.80
3. Do konačnog rešenja po pitanju pregovora ustanovljavaju sa obe strane primirje na prostoru koji je ograničen crtom, na istoku rijekom Drinom na severu r. Savom do Brčkog. Selo G. Žabari, na zapadu s. g. Zabari s. Bijela s. Srebrnik — s. Tinja — s. Bistarac, na jugu s. Bistarac — g. Tuzla — put Tuzla — Zvornik isključivo sa Zvornikom zaključno.
Na gore spomenutom prostoru ni jedna strana ne smije vršiti napadne akcije. U slučaju da bilo sa koje strane dolazi do samovoljnog napada i pljačka reakcije će se vršiti samo na dotično mjesto odakle su samovoljnici.
Dosadašnji putevi, na gore označenom prostoru, sa kojima se do sada služila i jedna i druga strana, ostaju i dalje u važnost za iskorišćavanje saobraćaja. Na gore određenom prostoru ne smeju se vršiti ni sa jedne strane pokreti naoružanih dijelova u svrhu posjedovanja novih uporišta. Ovim se ne smatraju ograničenje pokreta postrojba hrvatskog domobranstva i dobrovoljaca, koji vrše svoju redovnu dužnost na određenom prostoru.
Primirje nastupa 30. svibnja 1942. godine."51
Sredinom juna Draža Mihailović se sa svojim štabom iz Šahovića prebacio u Podgoru pod Durmitorom, u čijoj su se neposrednoj okolini nalazile italijanske okupatorske trupe. Tih dana Mihailoviću je pošlo za rukom da uspostavi kontakt sa Ilijom Trifunovićem Birčaninom, organizatorom četnićkog pokreta u Dalmaciji, Lici i zapadnoj Bosni.
O uspostavljanju ovoga kontakta Mihailović je rekao:
"Kada je Baćović iz Podgore pošao za Hercegovinu, dao sam mu radio-stanicu. Iz Hercegovine mi se javio i rekao da Birčanin želi sastanak sa mnom. Ja sam to prihvatio i odmah krenuo za Hercegovinu, mada do tada nisam mislio da idem za Hercegovinu."'''2
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |