Posle odlaska Vrhovnog štaba NOP i partizanskih odreda iz Srbije na teritoriju Sandžaka (u decembru 1941) došlo je do snažnog razvitka narodnooslobodilačke borbe u ovoj oblasti. Četvrtog decembra oslobođena je Nova Varoš i stvorena prva veća slobodna teritorija između Uvca i Lima. Na toj teritoriji je izvršena reorganizacija partizanskih snaga iz Srbije koje su se povukle u Sandžak i određene su jedinice koje će ući u sastav Prve proleterske brigade. Delovi crnogorskih jedinica, predviđenih za Prvu proletersku brigadu, oslobodili su 17. decembra Rudo, a sutradan Mioče. Srpske partizanske jedinice, koje nisu ulazile u sastav Prve proleterske brigade, izvršile su 22. decembra neuspeo napad na Sjenicu i imale više od 100 mrtvih, ranjenih i nestalih. Istog dana Posavska četa, jedan čačanski i delovi 1. užičkog bataljona napali su četnike u selima Rutoš, Čelica i Kratovi, a Kosmajski partizanski odred Pribojsku Banju. Posle sedmodnevnih borbi protiv Italijana i četnika 1. čačanski bataljon se prebacio u Radojinju, dok se Kosmajski odred sa 2. užičkom i Posavsko-tamnavskom četom vratio u Srbiju.

Na levoj obali Lima i u zapadnom delu Sandžaka izvođene su diverzantske akcije na komunikacijama i vođene gotovo svakodnevne borbe protiv četnika i Italijana. Sredinom decembra Pljevaljska partizanska četa vodila je borbu protiv četnika u širem rejonu Pljevalja, a Bjelopoljska četa protiv četnika i Italijana u rejonu Cerovo, Rakonje, Lješnica. Oko 20. decembra bjelopoljski partizani razbili su četničke grupe na Ribarevini i odbili napade četnika i Italijana od Bijelog Polja. Radi objedinjavanja partizanskih snaga i uspešnijeg vođenja borbe u Limskoj dolini, naređenjem Vrhovnog štaba od 21. decembra 1941. formiran je Crnogorsko-sandžački odred.

Iako je još 1941. godine bio formiran Štab sandžačkih narodnooslobodilačkih partizanskih odreda, a kasnije i Glavni štab za Sandžak, ipak borbena dejstva partizanskih jedinica u Sandžaku početkom 1942. nisu bila objedinjena. Posle povlačenja jednog dela partizanskih jedinica iz Srbije u Sandžak, u oblast između Uvca i Lima (rejon Nove Varoši), Vrhovni štab je od članova Glavnog štaba za Srbiju i članova Glavnog štaba za Sandžak obrazovao Srpsko-sandžački štab kao privremeno operativno rukovodstvo srpskih i sandžačkih jedinica na pomenutoj prostoriji. U drugom delu Sandžaka, između Lima i Tare, kao i u andrijevičkom i beranskom srezu, dejstvovao je Crnogorsko-sandžački odred. Razdvojene Limom, tom prirodnom granicom, jedinice pod komandom Srpsko-sandžačkog štaba usmeravale su dejstva ka Srbiji, a jedinice pod komandom Crnogorsko-sandžačkog štaba — ka Crnoj Gori, radi sadejstva sa crnogorskim partizanskim odredima.

U toku januara i februara Crnogorsko-sandžački odred odbijao je napade četnika iz Pljevalja i Bijelog Polja i uspeo ne samo da održi slobodnu teritoriju nego i da je proširi na sever. 20. januara 1942. je njegov Pljevaljski bataljon oslobodio Čelebić, a sedam dana kasnije i Čajniče, dok su ostali njegovi delovi, od 20. januara do 4. februara, vodili borbe sa četnicima na prostoriji Bijelo Polje, Šahovići, selo Ravna Rijeka, selo Femića Krš i uspeli da ih odbace u Bijelo Polje. Partizanske jedinice koje su se nalazile u rejonu Nove Varoši izvršile su krajem 1941. i početkom 1942. godine nekoliko upada u Srbiju i uspele da se probiju do Palisada i sela Ljubiša na Zlatiboru. Ali otpor jakih neprijateljskih snaga, oštra zima s velikim snegom i fizička iscrpenost boraca onemogućili su dalji prodor ovih jedinica, pa je Srpsko-sandžački štab, pošto su se vratile u Sandžak, doneo odluku da se odmore i pripreme za nove zadatke.

Plašeći se upada partizanskih snaga iz Sandžaka u Srbiju, Nedić je izvršio pripreme za napad na slobodnu teritoriju između Lima i Uvca s ciljem da uništi partizane u toj oblasti i da zauzme Novu Varoš, centar slobodne teritorije. Bilo je predviđeno da sa desne obale Uvca napadaju Požeški i Užički Nedićev odred i Zlatiborski četnički odred, sa teritorije severno od Sjenice, tj. iz dollne Uvca — Javorski četnički odred i odred Đurđa Stanojevića Smederevca,1 a iz Sjenice i sa Peštera — muslimanska milicija. U dolini Lima nalazili su se delovi italijanske divizije "Venecija". Ovi Nedićevi odredi bili su, u stvari, Mihailovićevi legalizovani četnički odredi, pod komandom majora Vučka Ignjatovića, Manojla Koraća i kapetana Miloša Markovića.

Prema tim neprijateljskim snagama uoči napada partizanske jedinice su se nalazile u sledećem rasporedu: 1. i 2. užički, 1. čačanski i Šumadijski bataljon na položajima duž leve obale Uvca, od sela Kladnice (kod Sjenice) do sela Rutoša (kod Priboja), dok su Zlatarski. bataljon i Mileševska četa držali položaje prema selu Bistrici, Prijepolju i Sjenici.

Prvog februara 1942. godine četnici i muslimanska milicija iz Sjenice, Halilovića i Miševića izvršili su napad u pravcu Nove Varoši, ali su ih odbili 1. užički i Zlatarski bataljon, i Mileševska četa. Opšti napad počeo je 5. februara. Prešavši reku Uvac na delu fronta od Priboja do sela Kladnice, Javorski četnički odred, Pribojski četnički i Mihailovićev legalizovan Požeški odred pod komandom Vučka Ignjatovića izvršili su napad na Čačanski, 2. užički i Šumadijski bataljon i prtnudili ih na povlačenje prema Novoj Varoši. Istovremeno su Italijani, jačine oko jednog bataljona, krenuli iz Prijepolja ka Novoj Varoši — jednom kolonom preko sela Bistrice, a drugom preko sela Kosatice. Da bi sačuvao svoje snage od nepotrebnih gubitaka, Srpsko-sandžački štab je 6. februara 1942. predveče sa jedinicama napustio Novu Varoš i u toku noći se prebacio na planinu Zlatar. Pošto je došao do zaključka da Zlatar u zimskim uslovima ne može poslužiti kao sigurna partizanska baza, tim pre kad neprijatelj drži Novu Varoš i sela oko Zlatara, on je doneo odluku da napusti teritoriju između Uvca i Lima i da se prebaci na Kamenu goru. Pokret sa Zlatara otpočeo je noću 6/7. februara pod vrlo teškim uslovima — po velikom snegu i hladnoći od minus 25 stepeni. Ujutro 7. februara jedinice su izbile na Lim kod sela Divaca i sela Lučice. Tu su tokom dana vodile borbu protiv delova italijanske divizije "Venecija" iz Prijepolja i muslimanske milicije iz Komarana, a za vreme noći pregazile su Lim i preko Župe nastavile pokret za Kamenu goru, gde su stigle 9. februara i povezale se sa partizanskim jedinicama u zapadnom delu Sandžaka.

Evo i nekoliko četničkih izveštaja o borbama vođenim u toku januara i prvim danima februara 1942. godine u oblasti Sandžaka.

U izveštaju "Nemačkoj komandi mesta Požega", načelnik štaba Požeškog četničkog odreda kapetan Miloš Glišić, pored ostalog, kaže:

"Posle borbi kod sela Visoka u toku čišćenja terena, odred je izbio na liniju sela: Bela Reka, Jasenova, Draškovići i Gornje Trudovo. Do granice ostaju još sela: Burađe, Ojkovica i Donje Trudovo.

Dalje gonjenje komunista ka Novoj Varoši nemoguće je, upravo nije dozvoljeno vršiti zbog granice.

Bilo bi neophodno potrebno da se jedanput za uvek reši pitanje Sandžaka. Granica nas deli od 'ničije zemlje' iz koje nam preti stalna opasnost. Radi sigurnosti ovog kraja i zbog pojačanja granice trebalo bi celu zimu držati naše trupe na položaju. Ovo pak nije moguće činiti zbog ogromnih teškoća u svakom pogledu. Ljudstvo je slabo odeveno, slabo naoružano i ishrana je vrlo teška. Ne postoji mogućnost smene ljudstva i nehigijenski smeštaj predstavlja opasnost zbog mogućnosti pojave zaraznih bolesti a naročito tifusa i šuge.

Molim da se ovo prouči i preduzmu najhitnije mere za rešenje pitanja Sandžaka."2

U izveštaju komandanta Požeškog četničkog odreda kapetana Miloša Markovića,3 upućenom 6. januara 1942. komandantu požeško-užičkih odreda, pored ostalog, piše:

"Za sutra predviđam da štab ostane u Visokoj, no ovo će zavisiti od situacije i rada odreda. O ovome Vas izveštavam da znate i da Nemce izvestite da slučajno ne bi bilo bombardovanja naših trupa.

Ako bude naleta aviona molim da se izvestim kakav znak trebam avionu pokazati da isti ne bi nas bombardovao."4

A u pismu Miloša Markovića, upućenom Glišiću 9. januara 1942, jasno se vidi koliko je već uzela maha saradnja četnika sa Nemcima i Italijanima u borbi protiv partizana:

"Prema do sada prikupljenim podacima komunisti drže Novu Varoš a verovatno i Prijepolje. Radi potpunog uništenja komunista molim da se blagovremeno traži sadejstvo Talijana i Nemaca kada naš odred bude izbio na granicu. Molim da se izvestim kuda ide granica između nas i Italijana...

Nemci su bili u s. Ljubiš i vratili se u Užice 7. januara 1942. godine. Nastojte da se iz Beograda dobije što više automatskog oružja i municije."5

Nepunih mesec dana kasnije, 6. februara, Marković izveštava Glišića o novim pojedinostima iz borbi protiv jedinica NOP i sadejstvu četnika i okupatora u njima:

"Komuniste gonimo bez daha. Obezglavljeni komunisti beže na sve strane. Najveći deo je pobegao na Zlatar.

Izgubljeno mnogo čekajući na avijaciju. Isto toliko izgubljeno čekajući užičke kolone (odnosi se na nemačke okupatorske trupe — nap. autora). O njima još ništa ne znam.

Komunista dosta mrtvih. Zarobljeno takođe. Nekoliko Talijana odrobljeno...

Diriguj užičke kolone preko Zlatara ako možeš i imaš veze..."6

Na kraju, komandant Mihailovićevog legalizovanog odreda Vučko Ignjatović primio je zahvalnost kvislinga Nedića:

"Vama i Vašim herojima, koji su u ovoj strahovitoj zimi Novu Varoš zauzeli i srpsko ime i srpstvo proslavili svaka čast i hvala u ime Otadžbine.

Stara Raška je kolevka srpstva i Vi ste dostojni potomci slavnih predaka. General Nedić."7

U drugoj polovini februara u rejonu Kamene gore reorganizovane su sve sandžačke jedinice. Tu je ukinut Srpsko-sandžački štab, rasformiran je Crnogorsko-sandžački odred i obrazovani su štabovi Bjelopoljskog i Pljevaljskog odreda. Vrhovni komandant je 20. februara reorganizovao i postavio novi Glavni štab za Sandžak i time konačno rešio pitanje jedinstvenog komandovanja partizanskim jedinicama u ovoj oblasti. Novi Glavni štab dobio je zadatak da očisti Sandžak od četnika, da blokira Pljevlja i Bijelo Polje, da dejstvuje na komunikacije koje vode prema Pljevljima i da obezbedi najtešnje sadejstvo unutar jedinica i sa delovima Komskog odreda.

Narednih meseci, tj. marta i aprila 1942, Pljevaljski odred odbio je sve ispade četnika i Italijana iz Pljevalja na slobodnu teritoriju, dok je Bjelopoljski odred, vodeći borbe protiv četnika oko Bijelog Polja, Mojkovca i prema Kolašinu, u sadejstvu sa Komskim odredom, sprečio vasojevićke i bjelopoljske četnike da se probiju na slobodnu teritoriju Sandžaka.

I dok su Mihailovićevi legalizovani odredi vodili borbe protiv partizanskih odreda u Sandžaku i u istočnoj Bosni, dotle se Mihailović, pod zaštitom sreskog načelnika kvislinškog aparata u Kragujevcu Milana Kalabića i njegovog sina Nikole, šefa obezbeđenja u Mihailovićevom štabu, kretao po selima i zaseocima zapadne Srbije i kovao planove o daljoj podmukloj borbi protiv pripadnika NOP i partizanskih odreda i grupa koji su ostali u Srbiji.

Još sredinom decembra 1941. godine štab legalizovanih požeško-užičkih odreda objavio je letak upućen "Srbima" u kome je apelovano na stanovništvo da povije glavu pred okupatorskim terorom i uključi se u borbu protiv narodnooslobodilačkih snaga:

"A najpreča dužnost srpskog naroda u ovom času jeste da obezbedi, sačuva i održava red i mir sopstvenim snagama. Nosioci toga mira i reda danas su srpske oružane snage ...

Zato, draga braćo, smirujte se i posvećujte se svom radu... Pomažite, istrebljujte i prijavljujte svakog komunistu da biste sačuvali sebe, svoj dom i novu Srbiju ... Znajte, što se pre budu istrebili komunisti i pohvatali gde god se budu skrili, utoliko je bolje za svakog pojedinca i ceo srpski narod..."8

O hajkama na pripadnike NOP i zločinima izvršenim nad njima, pored mnogobrojnih dokumenata, govori nam i priča o sudbini Momčila Smiljanića, i to prema kazivanju njegovog ubice Zvonimira Vučkovića autoru, decembra 1943. godine:

Polovinom marta 1941, kad se saznalo da će se potpisati Trojni pakt, poručnici Kraljeve garde Zvonimir Vučković, Momčilo Smiljanić i Sava Konvalinka napustili su Beograd i otišli u Grčku — da se tamo, kao dobrovoljci, bore i za slobodu svoje zemlje. Na granici, ostavili su, sa svojim sabljama, i pismo za kneza Pavla ove sadržine: "Vaše Kraljevsko Visočanstvo! Izdaju koju spremate osudiće celi narod. Mi smo za nju saznali pre njenog izvršenja. I zato je odmah osuđujemo, napuštajući Kraljevu gardu kojom Vi komandujete. Odlazimo u Grčku. Stavićemo se prijateljima na raspoloženje za borbu protiv tiranije. A ako Vas narod kazni u času izdaje za Vaš zločin, vratićemo se u zemlju da se kao i naši očevi sa velikim neprijateljem naše slobode do poslednjeg daha borimo. Poručnici: Smiljanić, Konvalinka, Vučković."

Posle 27. marta, sva trojica vratila su se u Jugoslaviju. Vučković je u Mihailovićevom pokretu postao komandant Takovskog odreda. U toku Mihailovićevog pokušaja napada na Užice Vučković se sukobio kod sela Kamenice (požeški srez) sa partizanskim odredom. Od jednog zarobljenika saznaje da tom partizanskom jedinicom komanduje njegov drug i prijatelj Momčilo Smiljanić.

Posle ovog uvoda sledi Vučkovićeva priča:

"Dođe kurir na konju.

— Čiča (Draža Mihailović — nap. autora) je naredio da odmah krenete za Pranjane. Komunisti od Užica nadiru ka Ravnoj gori. Sad su negde oko Družetića.

Stigli smo u Pranjane. U zoru preduzesmo izviđanje. Celim odredom u pravcu sela Družetića. Na sredini puta, kod sela Kamenice, sukobismo se u susretu. Izmešali smo se potpuno. Ni po čemu se nismo razlikovali. Odelo isto, psovke iste. U takvim gužvama uvek je najviše žrtava. Docnije su izmišljene neke oznake; ali ni to nije pomoglo. U toj prvoj zbrci jedva sam se snašao. Razvih odred u strelce. Komunisti uradiše isto. Širina fronta tačno nam se poklapala. Puškarali smo se, ali se skoro niko nije kretao. Dovedoše mi dva zarobljenika. Bledi i uplašeni. Jedan, dečko od šesnaost godina, poče da plače. Sažalih se na njega. Dadoh mu parče proje i počeh ga ispitivati.

— Odakle si, mladiću?

— Iz Sevojna.

— A kako ti je ime?

— Miloš.

Prezimena nije mogao da se seti.

— Iz koje si jedinice?

Ni to nije umeo da mi odgovori.

— Pa ko ti je komandant?

— Drug Momčilo ...

— Koji Momčilo?

— Jedan visoki, ima gardisku uniformu.

— Da nije Smiljanić? — izrekoh ja skoro slučajno.

— Jest, jest, Smiljanić, iz Ravni.

— Ma jesi li ti siguran da je to poručnik Momčilo Smiljanić? — ponovo se obratih Milošu. Dečko se začudi i, rekao bih, još više uplaši, pa poče da muca:

— Jesam, druže ... gospodine ...

Dalje ga nisam slušao. Njegov glas se gubio, kao u magli pred uspomenama koje provališe snažno u meni. Momčilo, moj nerazdvojni drug, moj brat, sada je tu, nedaleko od mene. Videh nas kako zajedno sa poručnikom Savom sedimo u vozu, kojim smo napustili Beograd u nameri da se prebacimo u Grčku. Osećali smo isto. Nismo mogli da se pomirimo sa mišlju da će naša zemlja potpisati Trojni pakt. Iako oficiri Kraljeve garde, osećali smo da nas nikakva obaveza ne vezuje za one koji paktiraju sa Hitlerom. Zatim, prelazak granice, sa pismom koje smo ostavili na našim sabljama. Pa onda zaprepašćeni Grci i njihovo oduševljenje. Solun i Atina, svuda zajedno, svuda nerazdvojni, uvereni da smo dobro postupili. Najzad 27. mart, naš povratak u zemlju, i rastanak radi odlaska na front. Još sam osećao njegov bratski zagrljaj na rastanku. Otada se nismo videli. Mnogo sam mislio na njega, raspitivao se na sve strane.

Želja da ga vidim, govorim sa njim, bila je jača od svega.

Svukoh se sa grebena i napisah na jednoj cedulji:

"Momčilo, ja sam ovde. Prestani da pucaš. Treba da se vidimo. Mnogo štosta imam da ti kažem. 1 ti meni sigurno. Sastaćemo se na sredini. Kod ćuprije na Smrduši. I to odmah. Požuri. Tvoj Zvonko."

Naredim našima da prekinu vatru. 1 oni s druge strane ućutaše se.

— Milošu, ti si slobodan. Ovo pismo odnesi tvome komandantu. A onda idi kući. Majka ti je sigurno mnogo zabrinuta.

Miloš me poljubi u ruku, promuca nešto i krenu uz vrzinu, kolebajući se, kao da ne veruje da je to sve istina. Videh ga kad stiže do njihove linije.

— Ljubiša, tu je Momčilo. Sad ćemo do njega. Ali Ljubiša, naš bivši posilni, nije me razumeo. Dugo je trebalo da mu objasnim.

— E, ako je on tamo, gospodine, nemoj da mu veruješ. Da povedemo mi jednu trojku sa puškomitraljezom.

Vatra beše potpuno prestala. Ljubiša i ja krenusmo napred. Malo nesigurno, približavali smo se mostu. Stigosmo... Naslonismo se na ogradu drvene ćuprije, da se bar koliko-toliko zaklonimo. Pogledao sam krišom u pravcu komunista.

Levo od sebe začuh zveku oružja i žagor glasova. Grupa od desetak ljudi približavala nam se. Momčilo, viši od svih, išao je poslednji. Potrčah mu u susret, sam, bez Ljubiše, koga kao da je nešto prikovalo za zemlju. Razdvojih grupu i poleteh ka Momčilu. Gledao me je hladno, i kao da me ne poznaje. Kad htedoh da ga zagrlim, odmače glavu. Zastao sam kao ukopan. Da li je to Momčilo, ili sam u uzbuđenju prišao drugome? Jest. to je Momčilo. Čuh ga kako mi reče:

— Zdravo, druže! Za koga se boriš? Za kapital... Za Engleze... Za Kralja... Za zlato... Za đubre... kao što ste svi vi sa Ravne gore ...

Koliko je govorio, ja ne znam.

Nešto se toga dana srušilo u meni. Nastavili smo borbu. Krvnički i bez milosti. Četrnaest mrtvih, dvostruki broj ranjenih i nekoliko zarobljenih, bili su moji gubici. Momčilovi, svakako približni. Ali sam Pranjane izgubio.

Spremao sarn se da Pranjane preotmem u toku noći i po svaku cenu. Hrabrio sam vojnike: "Sad ili nikad." Ta namera je, međutim, bila osujećena. Kurir iz Glavnog štaba doneo mi je depešu: "Primirje sa Komunistima."

U Gornjem Milanovcu živeo je prota Stranjaković. Njegova žena Milica sestra je Momčilova. Iz jednog pisma koje od nje dobih, saznadoh za sudbinu svoga druga. Ranjen, krije se oko svoje kuće u Ravnima. Razmišljao sam šta da uradim. Bio sam svestan da želim da ga spasem. Odlučih da se poverim Čiči koji se zatekao tu u kući, sa Seničarom i radio-telegrafistom Lekićem.

— Dovedi ga kod sebe.

Odmah sam uputio narednika Krstu Kljajića sa desetak vojnika u Ravni, po Momčila.

— Vodite računa o njemu. Ništa mu se ne sme usput desiti! — naredih im pred polazak.

Po mom računu, trebalo im je četiri dana da obave posao. Vratili su se dan ranije. Sačekao sam ih pred kolibom.

Neodlučan i zbunjen, bez oka i šake, Momčilo je stajao preda mnom. Posle one borbe kod Pranjana, otišao je za Užice i sa četiri topa branio je Užice od pravca Valjeva. Iz jednog topa gađao je neprekidno. Neki seljak izvukao ga je ispod lafeta. Bez oka i bez jedne šake.

Razgovarao je, potom, i sa Mihailovićem. Momčilo se navraćao na politiku... To ga je, izgleda, mučilo više nego rane. Bio se razočarao u ljude. Ali i kao da je u njemu još bilo tragova vere u komunizam, u blagodeti koje bi on, ostvaren, mogao doneti ljudima.

Jedne noći, Kalabićev kurir iz Milanovca javi nam da se Nemci spremaju u poteru za nama. Morali smo menjati selo.

— Nađi mu kuću gde će se odmoriti. On je više mrtav nego živ! — reče mi Ostojić, pokazujući na Momčila.

Sklonio sam ga u jednu porodicu koja se znala i bila prijatelj sa Smiljanićevima odranije. Poverio sam ga Vasiliju, domaćinu:

— Daj mu svoje rublje, smesti ga u krevet. Ja idem na duže putovanje. Te noći smo se prebacili u selo Jablanicu, pet kilometara dalje. To je selo na tromeđi srezova ljubićkog, gružanskog i takovskog. Tu smo proveli dva dana, u jednoj kolibi na ogranku planine Vujan. Onda, selo Borač. Posle pet dana odsutnosti, našli smo se natrag u Lunjevici. Otišao sam da obiđem Momčila. Dočekala me je Vasilijeva žena, plačući. Momčila više nije bilo među živima. Mi smo bili jedva odmakli oid sela, kad je banula potera. Neko je Momčila izdao. Ubili su ga u krevetu."9

A taj neko, prema ličnom kazivanju piscu, nije bio niko drugi nego Zvonimir Vučković.

Krajem 1941. godine, Mihailović je doneo odluku da proširi svoju formaciju i na one krajeve u kojima dotle nije imao značajnijih uporista. Zbog toga je u oblasti Kraljeva i Kruševca uputio majora Miodraga Paloševića. Pored vrbovanja pojedinih lica preko kojih bi stvorio organizaciju i u ovim područjima, Palošević je, prema Mihailovićevam instrukcijama, trebalo da ispita mogućnost za stvaranje organizacije i u južnim delovima Srbije, u Toplici i Jablanici.

O izvršavanju poverenih mu zadataka, Palošević je, 18. februara 1942. godine, obavestio Mihailovića:

"Od lica upućenog da izvidi prilike i stanje u Toplici i Jablanici imam sledeći izveštaj:

Do dolaska Bugara 11. o.m. u Prokuplje,10 ista varoš kao i sva okolna sela su bili u rukama partizana", a vojvoda "Medveđski" Arsić,12 koji je tražio naš dolazak sa ciglo 30 ljudi je sve vreme sarađivao sa partizanima i lažno nas čak u s. Ba izvestio kako on drži Lebane, Medveđu, Sijerinsku Banju itd. a u stvari imali su u rukama partizani, jedini gospodari u tome kraju.

Sada je u Toplicu i Jablanicu upućena 'kaznena ekspedicija'13 od strane četnika Koste Pećanca i sa njima sadejstvuje pop Mika14 sa Jastrebca koji nas simpatiše.

Moj dolazak u Jablanicu sada je nemoguć.

Našim dolaskom u ovaj kraj izvršena je u dva maha blokada Trstenika i dok B. (Pećančev vojvoda Bogdan Gordić — nap. autora) čini sve da nam olakša boravak, prodane duše na suprot čine razne smicalice, tako da ima mnogo zaplašenih, što smo mi prisutni u ovom kraju, gde nije izvršena ni od koga naša organizacija.

Vladika Nikolaj (Velimirović — nap. autora) je obavešten od Aćimovića i Nedića, da će biti interniran od strane Nemaca zbog našeg boravka u ovom kraju. Da su čak u Beogradu čuli da nas ovde ima tušta i tma, mada smo sve učinili sa naše strane, da to niko od nas ne sazna. Nemačka špijunaža radi punom parom te je Aćimović i Nedić o tome obavešten.

Ponovo se uspostavljaju žandarmerijske stanice u ovom kraju a na Gordićeve četnike ne gleda se u Beogradu rado.

Molim Vas da mi radi svega izloženog tačno izdate dalje instrukcije za rad.

Sve moje ljudstvo je iz srezova Ljubićkog i Takovskog, sem kapetana G. Dodića (Vladimir — nap. autora) koji je iz ovog kraja. Poruč. Cvetković je iz Valjeva a p. poruč. Vojin (Popović — nap. autora) iz Crne Gore."15

Radi učvršćivanja svoje vojne organizacije u Srbiji, bez obzira na činjenicu što su svi njegovi odredi "legalizovani" preko kvislinške uprave, Mihailović je 14. februara 1942. godine izdao strogo poverljivo "Uputstvo br. 5", u kome se govori o organizaciji i zadacima vojnih jedinica:

"Izvršenom proverom na terenu, uverio sam se da nije svugde sprovedena organizacija u duhu datih uputstava i naređenja. Najveća se pažnja obraća na treće (operativne) čete, dok su takoreći prve i druge čete potpuno zanemarene. Ovo je pogrešno, jer uspeh trećih četa ovisi od rada prvih i drugih.

Tako isto nisu svugde određeni sreski komandanti, nisu određene četovođe prvih i drugih četa niti su tačno predviđene uloge i zadatak.

S obzirom na momentalnu situaciju, organizacija i podela uloga mora biti izvršena do detalja, te da se izbegne nespremnost i svako iznenađenje koje može imati loših posledica.

Da bi se izbeglo svako ponovno objašnjenje, a organizacija izvela u potpunosti,

NAREĐUJEM:

I — Formiranje pojedinih jedinica:

1) U svakom selu imaju se odmah formirati tri čete i to: prva, druga i treća četa,

2) Prve čete popuniti sa ljudstvom od četrdeset do pedeset godina, druge od 30 — 40 god. starosti, a treće čete od 20 — 30 godina starosti. Dobrovoljci za treće čete mogu se primiti bez obzira na godine starosti.

3) Prve čete imaju zadatak zaštite svoga sela — opština od opasnosti i za održavanje reda. Druge čete vrše rušenja, prave prepreke na putevima i brane da se navedena mesta oprave. Treće čete ulaze u sastav operativnih jedinica i odlaze prema dobivenom zadatku.

4) Raspoloživo oružje u načelu podeliti tako, da polovina služi za naoružanje prvih i drugih četa, a druga polovina za naoružanje trećih četa. Automatska oružja starijih tipova dodeljivati drugim četama.

5) Treće čete (dve — četiri) formiraju bataljon, a dva do pet bataljona formiraju brigadu. Čim broj bataljona pređe pet, formiraju se dve brigade.

6) Za operativnu jedinicu (brigadu — odred) odmah formirati štabnu četu u čiji sastav ima da uđu telefonisti, kuriri, radio-telegrafisti, i ordonansi.

7) U svakom bataljonu formirati odeljenje za vezu u čiji sastav ulaze: telefonisti, kuriri i ordonansi.

8) Za svaki bataljon formirati laku komoru — kolsku, u čijem sastavu treba da imaju brdske kuhinje ili kazan. U koliko se bude raspolagalo sa automobilima, iste upotrebiti za brigadu u sastavu štabne čete.

9) U svakoj brigadi, formirati propagandno obaveštajni odsek, u svakom bataljonu propagandno-obaveštajnu sekciju. Svaki odsek, odnosno sekcija, treba da ima prijemni radio-aparat, u koliko im se ne dodeli primopredajna stanica.

II — Podela uloga i zadataka;

1) Odmah izvršiti izbor i odrediti sreske komandante. Pri izboru obratiti pažnju na umešnost i hrabrost dotičnih lica.

2) Pod sreskim komandantom stoje sve prve i druge čete.

3) Prve čete služe za odbranu svojih sela. Pri izvršenju ovoga zadatka, polovina ljudstva ima biti stalno na položaju (brdima koja brane sela) a druga polovina na odmoru u selu. U slučaju opasnosti na položaju se pale vatre na koji znak i druga polovina iz sela izlazi na položaj.

Četovođa prve čete je ujedno i komandant mesta dotičnog sela, odnosno opštine, te prema tome i najstariji od sve trojice četovođa. Zbog toga obratiti pažnju na izbor istoga, da je od najuglednijih ljudi u selu. Sva naređenja imaju se slati isključivo preko četovođe ove čete.

4) Druge čete imaju zadatak da naprave što više prepreka na svima putevima i železničkim prugama u svome reonu i da ova mesta brane vatrom da se ne može izvršiti opravka.

Prepreke se imaju praviti: nabacivanjem velikog kamenja na većoj dužini puta, kopanjem rovova preko celog puta dužine pet metara a dubine tri metra, obaranjem velikog drveća, rašrafljivanjem i odnošenjem šina železničke pruge i kidanjem telefonskih linija. Prepreke raditi na onim mestima, koja se ne mogu lako obići. Izbor mesta izrade prepreka izvršiće još sada sreski komandanti i sa istima upoznati četovođe drugih četa. Za izradu prepreka u danom momentu mobilisati svo okolno stanovništvo. Imati u vidu, prepreka ako nije branjena vatrom nema nikakvog značenja.

5) Sreski komandant ima se nalaziti u mestu gde mu je najjača druga četa. Prema situaciji i potrebi ima pravo da vrsi koncentraciju (prikupljanje) drugih četa.

Na veća mesta — gradove obratiti naročitu pažnju i u istima držati posadu dovoljne jačine.

III — Ostale naredbe:

1) Kompromitovane sreske načelnike i opstinske uprave u danom momentu odmah smeniti. Za ovo još sada izvršiti izbor pogodnih lica, ali nista ne saopštavati im. Izbor će izvršiti komandant brigade u zajednici sa sreskim komandantom.

2) Naoružane odrede koji sada ne pripadaju nama, bušiti i pridobijati za sebe. U danom momentu ako priđu nama dobrovoljno, ulaze u sastav brigade, u protivnom razoružati ih, oružje podeliti prema potrebi, a njihovo ljudstvo predati sreskome komandantu.

3) Predvideti zborište pojedinih bataljona i način održavanja veze.

4) Propagandni odsek sekcije, odmah će, u koliko to do sada nisu, pristupiti izdavanju radio-dnevnika "Vidovdan" i izdavati ga samo četovođama koji će dalje usmeno saopštavati pouzdanim licima.

5) U većim gradovima organizaciju sprovesti po sistemu kopči (jedan nade dvojicu, od njih svaki sledeći dvojicu itd., ali samo se trojke poznaju). U sistemu kopči ima se sprovesti: buđenje nacionalne ideje za uspostavljanje nove Jugoslavije, onemogućavanje komunista i fašista, preziranjem narodnih izdajnika (Nedića, Ljotića, Koste Pećanca) i njihovih sluga. Preziranjem i izbacivanjem iz društva svih onih koji služe neprijatelju. Propaganda putem narodnih pesama i pripovedaka.

6) Ceo posao na organizaciji po ovome uputstvu ima se završiti odmah, o čemu podneti pismeni — šifrovan izveštaj najdalje do.... 1942. godine.

7) Po uzimanju potrebnih podataka, ovo uputstvo uništiti spaljivanjem.1"

Međutim, Mihailovićev stav u odnosu na okupatore i kvislinge u Srbiji bio je jasno izražen u depeši, koju je opunomoćemk Ministarstva inostranih poslova Trećeg Rajha u Beogradu, Bencler, 31. marta 1942. godine, uputio Berlinu:

"Sve dosad se nije postiglo da se ličnost pukovnika Mihailovića stavi pod kontrolu. Po svoj prilici ni on nije u stanju ili nije voljan da na srpskom području nešto preduzme, već je, naprotiv, preko jednog posrednika ovih dana ponudio vladi Nedića da prihvata da se objavi:

1) da on ne namerava da se bori protiv Nemaca;

2) da neće ništa da preduzima protiv Nedićeve vlade;

3) da se zalaže za održanje mira i reda u zemlji;

4) da poziva na borbu protiv komunista.

Posredniku je odgovoreno da za Mihailovića jedino u obzir dolazi da se bezuslovno potčini.""

Pošto je legalizovao svoje odrede u Srbiji i uspostavio vezu sa četničkim vođama u Crnoj Gori i Hercegovini sa ciljem da proširi svoj uticaj i organizaciju van teritorije Srbije i stavi pod svoju komandu sve četničke odrede i pročetničke grupe u tim oblastima, Mihailović je doneo odluku da napusti teren na kome se dotle kretao i da svoj štab prebaci bliže popristu na kome su se vodile borbe između četničkih odreda, potpomognutih okupatorskim trupama, i partizanskih snaga, među kojima se nalazio i Vrhovni štab.

Bez sumnje, na donošenje ove odluke nije bilo bez uticaja ni Mihailovićevo saznanje o pripremama okupatora za novu ofanzivu protiv partizanskih odreda. Donoseći ovu odluku, Mihailović je računao da će Nedićeve formacije i njegovi legalizovani odredi udruženi uspeti da likvidiraju narodnooslobodilački pokret u Srbiji, a četnički odredi iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, pod njegovom komandom, uz pomoć okupatora i kvislinških formacija Nezavisne Države Hrvatske da ga i potpuno unište.

Sredinom marta 1942. godine Mihailović je kod Vidove, nedaleko od Čačka, prešao Zapadnu Moravu i sa njene leve obale uspeo se na planinu Jelicu. Krećući se njenim grebenom, kroz Dragačevo, stigao je u Kaonu, a odatle se uputio na planinu Goliju. Na ovom terenu Mihailović se zadržao sve do 21. maja 1942. godine. Za sve to vreme, pored ličnog obezbeđenja, o Mihailovićevoj bezbednosti brinuli su se i legalizovani požeško-užički i sandžački odredi pod komandom majora Vučka Ignjatovića, Manojla Koraća i kapetana Miloša Glišića.

Međutim, i posle Mihailovićevog odlaska u Dragačevo i na Goliju, njegovi su delegati produžili da rade na širenju njegove četničke organizacije u Srbiji, i o svome radu ga obaveštavali.

Prvi izveštaj mu je uputio 25. aprila 1942. godine potpukovnik Dragoslav Pavlović, koga je Mihailović, neposredno pre odlaska u Dragačevo, imenovao za svoga delegata za oblast Šumadije. U ovome izveštaju Pavlović, između ostalog, piše:

"Pored radio-veze koju imamo, smatram za potrebno da Vas i ovim putem obavestim o sledećem:

Kapetan Smiljanić18 i Marko Muzikravić1 prinuđeni su i dalje da se kriju. Oni su sa jednim malim delom ljudstva u šumi. Jedan veći deo pušten je kućama i sklonio oružje, a treći najveći i dalje je ostao na dužnosti, komandu je preuzeo jedan kapetan u koga Smiljanić ima puno poverenje i koji je naš. Sve se malo primirilo, bar prividno.

Poručnik Sotirović odveden je u zarobljeništvo, kao i komandant Lepeničke brigade. Ovaj poslednji ništa nije ni radio jer ne zna ni koliko bataljona ima, ni koje oficire ima, ni koja sela koje čete obrazuju. Jednom rečju: ništa. Preduzeo sam potrebno da se ovo popravi odmah, jer mislim da su Kragujevac kao i Lepenica važni a i da ni jedan kraj ne sme ostati ne obrađen ...

Pećanca i njegove ljude izgleda najviše toleriraju, obzirom na nekakav skoro sklopljeni sporazum ...

U Kragujevcu nema mnogo Nemaca, oko dve čete, ali ima mnogo Bugara i ljotićevaca.

Ovde naročito ometaju rad Tadija Pantović, biv. narodni poslanik, neki Miodrag Vasić — takođe biv. narodni poslanik, kapetan Prodanović i major Mirko Stanković iz Kragujevca. Ovaj poslednji održao je jedan govor vojnicima p. poručnika Ž. Pavlovića, otvoreno psovao majku Kralju i kazao da nam On ne treba, a za Vas da ste proneverili državi 7.000.000 dinara, kao i da ste nepošten čovek uopšte. Druži se sa Nemcima i Bugarima. Kleveta sve naše ljude i pokušava da uhapsi p. por. Žiku Pavlovića koji sada mora da se krije.

Poručnik Niko K. (Kalabić — nap. autora) pisao je jedno pismo ovdašnjem jednom čoveku, gde kaže: 'Ja i Čiča nalazimo se ... tu i tu ... i dobro smo.' Kuriri pričaju gde ste i hvališu se.

Jednom kuriru Dača20 je pričao kako je on u ličnom i stalnom prijateljstvu sa Dražom i kako Vi ne možete bez njega itd. Ovo je Dača govorio kod kurira Marka Muzikravića, a mene obavestio lično Marko. Između ostaloga kazao je Dača da Vi njemu saopštavate i mnoge druge tajne, koje ne govorite ni jednom drugom oficiru.

Vučkoviću (Zvonimiru — nap. autora) bi trebalo što pre doturiti oružje, on bi mogao bez smetnji da primi odmah. Njemu je vrlo žao i teško mu pada što je njegova brigada podeljena, pa bi voleo da dobije bar za preostalo ljudstvo oružje. Naročito bi mu bilo potrebno lako automatsko oružje.

Sinoć (4-og, u 19,30 časova po sr. evr. vremenu), sa slobodne hrvatske stanice 'Zrinjski' — verovatno iz Kaira, između ostalog rečeno je Hrvatima: 'Hrvatske majke, ne šaljite svoje ćerke u tu javnu kuću koja se zove nacistička Nemačka, i svoje sinove da kao radnici gladuju i trpe engleska bombardovanja, zbog Nemaca. Bežite, Hrvati, otuda u zeleni kadar, a ako nemate gde onda idite makar i u Mihaljevićevu vojsku.' — Dakle, za njih Vi niste ni Ministar ni đeneral, pa čak ni gospodin, i Vaša vojska treba da bude poslednje pribežište Hrvata. Čak ni Vaše ime ne kaže pravilno, a koje izgovaraju pravilno i Englezi i Amerikanci i svako.

Ja sam proturio vest da ste u Bugarskoj, a da pojedine naše grupe pronose vest da ste tu i tamo...

Ovde izdajemo bilten 'Vidovdan'.21 Šaljem jedan primerak na uviđaj...

Kolubara i valjevski kraj izgleda da su potpuno napušteni. I ovde sam preduzeo potrebno, jer napuštanje pojedinih krajeva od nas moglo bi biti teren za rad komunista i nesmetan rad ljotićevaca ..."22

U drugom, opštimijem izveštaju koji je Mihailoviću uputio 19. maja 1942. godine, komandant štaba 12, major Dobrivoje Marinković, takođe javlja o stanju četničke organizacije u pojedinim oblastima Srbije:

"U vezi uputstva br. 5 od 2. februara 1942. godine, izveštavam:

I. RAD NA ORGANIZACIJI VOJSKE

Prema odredbama napred navedenog uputstva, rad na organizaciji sproveden je od strane ovoga štaba u sledećim srezovima:

1. — Srez rasinski: Organizacija sprovedena pre javljanja novo određenog komandanta kapetana Aleksandra Petkovića, koji je primio srez i dalje vodi organizaciju.

Za zaštitu rada u ovom srezu postoje dva pokretna legalna odreda i to Ribarski i Jasički četnički odred, koji se ovih dana premešta sa sedištem u Ribarsku Banju.

2. — Srez moravski: Pod komandom je inženjerskog poručnika Petrovića Dragoslava koji sprovodi organizaciju još od meseca novembra, a sada je samo dopunjena u srmslu prednjeg uputstva.

Kao pokretni odred za zaštitu organizacije, služi Trnavski četnički odred (legalizovan — nap. autora), u čijem se sastavu nalazi i sam komandant sreza. Sem toga, u ovom srezu štab je uspeo da u svim selima formira seosku miliciju, koju je štab uspeo da naoruža, negde potpuno, a negde delimično.

3. — Srez aleksinački: Organizaciju ovoga sreza izvodi i završio je rezervni potpukovnik Potić (Milorad — nap. autora), koji već od kraja decembra 1941. godine vodi Aleksinački srez. Za zaštitu rada ovoga sreza postoji Leskovački četnički odred vojvode Nikodija Leskovačkog, koji u potpunosti pomaže rad organizacije.

4. — Srez sokobanjski: Organizacija je sprovedena pod rukovodstvom rezervnog konjičkog poručnika Predraga Hadži-Pavlovića advokata, koji na tom polju radi od meseca decembra 1941. godine. Štab 43 (Niški četnički centar — nap. autora), aprila meseca postavio je komandanta Sokobanjske brigade, koji je odmah stupio u vezu sa ovim štabom i rad je produžen u potpunoj saglasnosti sa dotadanjim organizatorom. — U ovom srezu ovaj štab je uspeo da formira jedan bataljon u selu Vrbovcu, pod imenom Vrbovački bataljon, koji ima 300 ljudi potpuno naoružanih pod vidom milicije i raspolaže sa 15 puškomitraljeza. Bataljon je pod komandom Ljubomira Marjanovića iz istog sreza, a naoružan je sredstvima ovoga štaba.

5. — Ražanjski: Iz priloženog izveštaja komandanta sreza vidi se da je organizacija potpuno završena. Ovaj srez raspolaže pokretnim odredom pod komandom samog komandanta sreza i broji pedeset naoružanih ljudi legalizovamh.

6. — Srez dobrički: Organizacija ovoga sreza u toku je i u najskorije vreme biće završena. Štab je uspeo da u ovom srezu organizuje jedan naoružani bataljon pod vidom četnika, za zaštitu kraja od komunizma. Bataljon raspolaže sa dvesta pušaka i pet puškomitraljeza, a naoružan je sredstvima ovoga štaba. U toku je formiranje Džigoljske brigade, čiji će razvoj otpočeti od pomenutog bataljona, samo se čeka na nabavku oružja.

7. — Srez prokupački: Organizacija je u toku i u najskorije vreme biće završena. Radi se na formiranju Veliko-planskog bataljona pod vidom milicije, a pod rukovodstvom vojvode Nikole Kuštrimovića. Do sada je naoružano četrdeset ljudi puškama, koji su još prikriveni usled malog broja oružja a blizine jake partizanske grupe.

8. — Ispostava sreza zaplanjskog: Organizacija je poverena vojnom svešteniku g. Petroniju Miljkoviću i naređeno je da se stavi pod komandu štaba 43. Rezultat rada treba očekivati od štaba 43.

II. RAD NA PRIDOBIJANJU ORUŽANIH ODREDA

1. — Od četničkih odreda pod komandom Koste Pećanca, stavili su se pod komandu ovoga štaba sledeći odredi:

a) Rasinski četnički odred vojvode Drljevića u Kruševcu;

b) Jasički četnički odred vojvode Petkovića, koji je sada i komandant sreza rasinskog sa sedištem u Ribarskoj Banji na naše traženje, kako bi nam rad bio slobodniji, pošto odred Parnaveje (Milan — nap. autora) nije registrovan.

v) Trnavski četnički odred vojvode Dimitrija Trnavskog sa sedištem u Žitkovcu, a sada privremeno u selu Azbresnici sreza dobričkog pod čijom se zaštitom ovaj štab i kreće, kao njegovo odelenje.

g) Leskovački četnički odred vojvode Nikodija Leskovačkog, sa sedištem u Aleksincu.

d) Korvinski četnički odred poručnika Bogosava Stojanovića, sa sedištem u selu Belotincu, a sada u Leskovcu.

đ) Bovanski četnički odred pod komandom vodnika Nikole Popovića, sa sedištem u selu Bovanu sreza Rasinskog. (Svi ovi odredi bili su legalizovani — nap. autora.)

2. — Veza je uhvaćena sa sledećim vojvodama, a pregovori za stavljanje pod našu komandu vodiće se ovih dana i to:

a) Vojvodom pukovačkim Dragutinom;

b) Vojvodom topličkim Vukojem Pećancem; rođak Koste Pećanca;

v) Vojvodom istočkim;

g) Vojvodom Nikolom Kuštrimovićem.

3. — Od Ljotićevih odreda u ovoj okolini se nalaze i to:

a) XII dobrovoljački odred sa sedištem u Aleksincu, pod komandom bivšeg kaplara Jugoslovenske vojske a sada potpukovnika Vučkovića Nikole. Ljudstvo toga odreda pripada ovoj organizaciji, što se ima zahvaliti radu narednika Jovana Mandića, koji je sa 15 naoružanih ljudi i dva puškomitraljeza prebegao u sastav štabnog odreda ovog štaba. U ovom odredu ima vrlo mali broj mladića, koji su vezani za Ljotićev pokret. Svakoga dana dobivamo molbe naših ljudi iz toga odreda da pređu, no za sada im je naređeno da i dalje ostanu na svom mestu, a da vrše snabdevanje oružjem i municijom članova naše organizacije i šire propagandu.

b) Četvrta četa pomenutog odreda sa sedištem u Sokobanji stavila se je pod komandu ovog štaba sa celokupnim ljudstvom i starešinama.

v) U Prokuplju se nalazi 1. jurišna četa petog Ljotićevog odreda pod komandom nekog kapetana Filipovića, bivšeg aktivnog oficira naše vojske. U razgovoru vođenom između pomenutog komandanta i načelnika ovog štaba, izjasnio se kao okoreli protivnik naše organizacije, dok ljudstvo te čete saznavši od vojnika ko smo, želi da pređe u naš odred, čim to budemo naredili...

4. — Nedićevih odreda u ovoj okolini, nema, sem poljske Državne straže u Ribarskoj Banji i Aleksincu, koja je pod komandom ovoga štaba.

III. OMLADINSKA ORGANIZACIJA

1. — Omladinska organizacija u Aleksincu, formirala je svoj naoružani odred, pod nazivom Odred smrti, naoružan sa dva teška mitraljeza, osam puškomitraljeza, 70 pušaka, 100 bombi i 50.000 metaka.

Ova organizacija broji 150 članova, od kojih su 20 devojaka. Pored toga ova organizacija osnovala je i svoje sekcije u Sokobanji i Ražnju, sa po trideset članova, ali se naoružanje sekcija za sada ne zna.

2. — Inicijativom komandanta 12. Ljotićevog odreda, na dan 9. aprila (1942 — nap. autora) uhapšeni su: Vođa omladinske organizacije Vladeta Jovanović i članovi Dimitrijević Božidar, Stojanović Petar, Stevanović Radivoje i Milosavljević Borisav, sveštenik i član organizacije. U toku vođene istrage i pored primena batina nisu uspeli nista da saznaju o organizaciji niti da iznude ma i najmanje priznanje.

Imenovani su pušteni iz zatvora intervencijom ovoga štaba.

3. — Ovaj štab sa svoje strane izdao je naređenje komandantu Odreda smrti da sa odredom ostane u mestu prikriven i da u danom momentu preuzme vlast u samom Aleksincu. Ovo naređenje ostaje na snazi dok taj štab drukčije ne naredi. Obzirom da iste proganjaju Ljotićevci, molim za naređenje u pogledu daljeg postupka sa njima.

IV. PRIPREMA AERODROMA

1. — Aerodrom je pripremljen na prostoru selo Zebica i sela Krurinca, gde je vrlo pogodan za namenjenu svrhu, a moguće je potpuno obezbeđenje od neželjenih gostiju.

Ukoliko pak taj štab nalazi da bi aerodrom trebalo da bude na samom Jastrepcu, onda molim za naređenje kako bi se isti obezbedio na jastrebačkoj Ravnoj gori.

2. — Štab raspolaže sa vazduhoplovnom grupom od 15 pilota i mehaničara na terenu, a isto toliko organizovanih i po varošima i okolini.

Molim za naređenje za postupak sa ovim vazduhoplovnim ljudstvom.

V. PRELAZAK ŠTABA U TOPLICU

1. — Prema već ranije postojećem naređenju ovaj štab je prešao u Toplicu i sprovodi organizaciju na tome delu. Uspeh u radu u ovom delu je vrlo zadovoljavajući, a odziv naroda je 100%. Šta je i koliko urađeno vidi se u tač. I.

2. — Za sada je organizacija sprovedena na levoj obali reke Toplice, stvaraju se kanali za prelaz na desnu obalu, čim se ovde završi rad u potpunosti.

3. — U toku rada došlo je do borbi između partizana i naših odreda.23 Tok i rezultat borbe vidi se iz priloženog izveštaja.

Za sada štab sa štabnim odredom je stalno u pokretu i nema određeno me-Što stalnog stanovanja, usled potrebe rada.

VI. TEŠKOĆE U RADU

1. — Slab odziv aktivnih oficira, koji kada se odazovu, postaju nevešti i neumešni u radu, tako da posle kratkog vremena kompromituju sebi ceo rad. Kod aktivnih oficira zapaža se želja za vlašću i položajima, a rad ostaje kao sporedna stvar. Naročito se pokazuju nezgodni za rad na terenu, jer slabo podnose terenske teškoće. Svaki skoro od njih traži da mu se prvo pruže garancije za život i posle ratne nagrade, i ako ništa u radu nije pokazao. Zbog toga je štab primoran da radi više sa rezervnim oficirima i građanima, koji pokazuju mnogo više smisla i razumevanja za ovaj posao.

2. — Susedi ovoga štaba vrlo malo obraćaju pažnju na održavanje veze i ako je to naročito preporučeno od strane toga štaba. Ovaj štab sa svoje strane nastoji da ta veza bude što tešnja, ali do sada bez naročitog rezultata. Molim da se u ovom smislu izdaju potrebna naređenja.

3. — Naročite teškoće čini Glavni štab svih četnika u Nišu (odnosi se na četnički štab Koste Pećanca — nap. autora), prema naređenju bivšeg majora naše vojske Trifuna Mikića i kapetana Milutina Bukvića, koji svim silama nastoje da što energičnije progone naše privrženike. Kao primer navodim da je ovih dana uhapšen vojvoda Korvinski aktivni poručnik Bogosav Stojanović, vojvoda Bilješki, rezer. major Ljubomir Jovanović i poručnik Mašan Đurović.

Štab je mišljenja da bi Trifuna Mikića trebalo smeniti sa tog položaja, u koliko za to postoje mogućnosti.

VII. MATERIJALNO SNABDEVANJE

1. — Materijalno snabdevanje štaba i postojećih pokretnih odreda vrši se na terenu putem rekvizicionih priznanica, kako je to preporučeno od strane toga štaba. Za sada se prikuplja novac i žitarice koje narod daje svojevoljno. Sve potrebne knjige u pogledu utroška materijalnih sredstava vode se uredno.

Utrošak novčanih sredstava vrši se na izdržavanje Ribarskog i štabnog odreda i na nabavku oružja. Do danas je izdato samo za nabavku oružja 100.000. dinara.

2. — Sem napred navedenog načela snabdevanja, primaju se i razni pokloni bez priznanica u manjim količinama u hrani i odelu, koje šalju razni simpatizeri naše organizacije, a ne traže priznanice, niti pak primaju kada im se iste pošalju.

3. — Štab oskudeva sa stručnim licima za vođenje intendantskih poslova, koje je neophodno usled obimnih drugih poslova i malog broja oficira.

VIII. POTREBE OVOG ŠTABA

1. — Kao što je napred navedeno, štab oskudeva sa jednim dobrim i sigurnim intendantskim oficirom, jer raspolaže samo sa komandantom, načelnikom i jednim potporučnikom.

2. — Neopliodna je jedna radio-stanica, koja bi uspostavila trajnu vezu između ovog i tog štaba. Stručno lice za nju štab ima.

3. — Od dolaska kapetana Dodića24 do danas, ovaj štab nema nikakve veze sa tim štabom, a češće se čuje da je neko od delegata dolazio iz tog štaba do Kruševca, međutim do nas nije doprlo nikakvo obaveštenje...

4. — Obzirom da mnogi ispravni građani žele da se sklone iz dosadašnjih mesta stanovanja, a legalni četnički odredi imaju ograničen broj četnika, potrebno je da se odredi stav štaba u pogledu postupka sa istima, kako bi se sprečio priliv u partizanske odrede.

5. — Molim za opširne i detaljne instrukcije za dalji rad, pošto je veza sa tim štabom vrlo teška i spora.

6. — Ovaj štab je dostavio izveštaj o borbi na dan 12/11 t.g.25 no do sada nije poznato da li je isti primljen u tom štabu.

7. — Molim za odobrenje da ovaj štab može unapređivati kaplare u čin podnarednika, radi podizanja morala kod ljudi koji to zaslužuju. "