Građanske snage u Crnoj Gori, posle kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije, bile su potpuno razbijene i dezorijentisane. Zbog toga su bile prinuđene da budno prate događaje u drugim krajevima Jugoslavije, a posebno u Srbiji. Glavni izvori informacija bili su im izbeglice i druga lica koja su sa raznih strana dolazila u Crnu Goru, a dobrim delom i vesti koje su emitovale razne radio-stanice, prvenstveno Radio-London.

Još pre nego što je počeo narodni ustanak, u nekim krajevima Crne Gore pronošeni su glasovi da je pukovnik Mihailović izbegao zarobljavanje i da se sa "jednom divizijom povukao u srpske planine".1 Prihvatajući ove i slične informacije, jedna grupa građanskih političara i oficira Kraljevine Jugoslavije iz bjelopoljskog sreza poslala je u Srbiju, juna 1941. godine, nekoliko "rođenih hajduka", sa Jagošem Koraćem iz Zatona na čelu, sa zadatkom da se povežu sa Mihailovićem i ustanove istinu. Krajem jula, kada je ustanak već bio u punom razmahu, Koraćeva grupa se vratila iz Srbije sa informacijama o postojanju Mihailovićevog štaba na Ravnoj gori, sa kojim nije uspela da uspostavi vezu.

Posle naglo i uspešno razbuktalog narodnog ustanka u Crnoj Gori, koji je izbio 13. jula 1941. godine, ubrzo su usledile i protivmere italijanskih okupatora, koji su upotrebljavali sva sredstva da bi održali svoje pozicije u Crnoj Gori. Jedna od ovih mera bili su i pokušaji neprijatelja da ostvari kontakte sa labilnim i kapitulantskim buržoaskim elementima koji su se, poneseni talasom narodnog ustanka, našli u njemu. Okupator je računao da će posredstvom ovakvih elemenata najbolje moći uticati na razbijanje ustanka i slabljenje ustaničkih snaga.

Još u toku julskog ustanka jedna mala grupa oficira je počela sa radom na nacionalnoj osnovi i podizanju naroda na oružani sukob protiv komunista — piše Mihailoviću 18. februara 1943. godine kapetan Vladimir Kontić. — Njen zadatak je bio beskompromisna borba protiv komunista i svih njihovih pomagača."2

O postojanju tajne oficirske organizacije pod nazivom "Ljudi gvozdene ruke", sa majorom Đorđijem Lašićem3 na čelu, i o njenim pravilima, govori se i u saopštenju Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku br. 5 od 21. decembra 1941. godine:

"U pravilima se kaže da je cilj ove organizacije da 'spasu' siroti crnogorski narod od straha i pustoši (čl. 1) pa zbog toga članovi ove 'gvozdene organizacije' treba da navezu na reveru kaputa ili kom drugom skrivenom mjestu slova G.R. (č1. 15); dalje, da ne dozvole da ma kakva druga organizacija izvrši napad na okupatora (čl. 18), jer samo 'gvozdeni ljudi' imaju pravo da 'zaštite narod od eventualnih nezgoda' a da bi se sve ovo stiglo pravila predviđaju da članovi Gvozdene ruke prilikom polaganja zakletve stoje na nogama i dižu 3 prsta uvis (čl. 9); da se članovi vrhovnog foruma po mogućnosti zaklinju pred sveštenikom (čl. 10), da se vodi Zapisnik o važnim rješavanjima, koji će se u slučaju opasnosti spaliti (čl. 28. i 29.). Ko se bude držao ovih pravila i još 36 članova sličnog cvijeća, daće mu se odgovarajuće mjesto prema zaslugama, kad bude došlo vrijeme."4

A evo i pravila šire "Oficirske organizacije za zaštitu naroda Crne Gore", od decembra 1941. godine, o ciljevima, organizovanju i načinu delovanja, u kojima se kaže:

"U dosadašnjem robovanju zbog nemogućnosti propagande i obimnije organizacije, nacionalizam je ostao bez svojih propagatora. dok propagatori drugih ideologija, kao u prkos, nastoje da ga potpuno degradiraju i prikažu kao štetan i preživio pred narodom. U svojoj bezobzirnoj borbi, propagatori kao da im je jedini cilj deplasirati i determinisati u našem narodu — drugi ciljevi kao da su im sporedni.

Etički i humani nacionalizam sa krajnje demokratskim načelima pravnog uređenja, isključujući i ekonomski liberalizam i prinudni komunizam, je jedini mogući oblik našeg državnog uređenja u budućnosti i sa takvim ubeđenjem treba predati naš narod našoj legalnoj vladi sada u Londonu — što je i cilj organizacije.

Propagatori drugih ideologija iz prozirne namere okomili su se na naše bivše oficire nastojeći svom veštinom da ih narodu prikažu kao nesposobne u prošlosti, kao inertne i neaktivne u sadašnjosti i zavodnike u budućnosti. Cilj je jasan. Hoće po svaku cenu da odvoje oficire od naroda i obratno, da bi onda lakše nametnuli svoje vođstvo narodu.

Narodu treba dokazati da su oficiri njegovi pravi predstavnici koji sa njim snose sve teškoće današnjice i da jedino oni vode računa o pravim interesima našeg naroda.

U dosadašnjem radu zbog nepostojanja veze između oficira, desilo se je da su se pojedini oficiri pojedinačno angažovali u izvesnim borbama u Hercegovini — Crnoj Gori. Ovo je svakako poteklo zbog nepostojanja jedinstvenog gledišta svih oficira.

Pošto ovakav rad, razumljivo, ne može donijeti koristi narodu, potrebno je ustaliti jedinstveno gledište svih oficira u ovom pogledu, rukovoditi se interesima i željama našega naroda.

U vezi sa iznetim odbor oficira za organizaciju i zaštitu naroda Crne Gore, ima cilj:

1) Organizaciju naroda u formaciske jedinice radi angažovanja u sledećim prilikama:

a) U slučaju desanta saveznika ili naših trupa na našu teritoriju radi prihvata i zajedničke akcije;

b) U slučaju spuštanja savezničkih ili naših padobranaca, radi prihvata i zajedničke akcije;

v) U slučaju naglog sloma okupatora, ako savezničke ili naše trupe ne bi stigle da zavedu red, uzeti vlast u svoje ruke, održati red, sprečiti ma kakve revolucionarne akcije do dolaska legalne vlade, kada joj predati vlast;

g) U slučaju samoodbrane, ili ukazatog momenta za opšti ustanak naroda; i

d) U slučaju samoodbrane našeg naroda u Hercegovini izazvate progonom Hrvatske države.

2) Za akciju navedenu pod g) i d) ili izazvatu nekom nepredviđenom pojavom, odluku o akciji donosi skup svih članova na određenom mestu, kada će se glasanjem odlučiti da li da se akcija povede ili ne.

U slučaju da se akcija povede odmah izraditi detaljan plan.

3) Saradnju svih organizacija sa istim ciljem primiti, odluku o prijemu saradnje donosi odbor većinom glasova.

4) U organizaciju primati samo oficire srpske narodnosti koji su ostali do sada dosledni datoj zakletvi. Odluku o prijemu oficira druge plemenske pripadnosti donosi odbor većinom glasova.

U organizaciju ne primati oficire inertne, indolentne a tako isto i oficire za čije je karakterne osobine jasno da stvar neće shvatiti ozbiljno ili da će istu otkriti.

5) Sva obaveštenja i sav rad vršiti usmeno između oficira, a pismeno samo u krajnjem slucaju, posle čega pismeni trag potpuno uništiti.

6) Svako opštenje sa oficirima — članovima organizacije, a koje dotični koji opštenje traži lično ne poznaje, vršiti putem lozinke: 'Da li znate koji je danas dan', i odziva koji će označavati dan za dva dana niži od stvarnog dana. Na primer: ako je nedelja, odziv glasi 'Danas je petak'. Sa ovim odzivom i lozinkom upoznati sve oficire organizacije. Odbor može menjati znake po potrebi.

7) Na svakom sastanku veće grupe oficira ugovoriti zajednički odgovor druge vrste, u slučaju otkrivanja sastanka i ispitivanja pojedinaca od strane vlasti.

8) Na poziv vlasti ako postoji sumnja da je isti u vezi sa organizacijom nikako se ne odazivati, ni pod koju cenu ne odati organizaciju društva.

Svaki oficir koji bilo hotimično-svesno ili nehotično-nesvesno otkrije organizaciju i drugove ma kome sem licima nabrojanim u tački 4. ovog pravila, biće ubijen. Odluku o ovome donosi odbor većinom glasova.

Čim se sazna za organizaciju od strane vlasti dužan je svaki član organizacije da najbržim i najsigurnijim sredstvom izvesti sve okolne drugove. Ukoliko je to nemuguće drugim sredstvom onda pismeno, ali samo po pouzdanim ljudima i to šifrom: 'Dođi ženim se.' Ovo može i telegrafski. Oficir za vezu za Crnu Goru obaveštava oficira za vezu za Hercegovinu i obratno, pa tek ostale.

9) Ukoliko vlasti uhvate pojedinog oficira na samom delu, ceo rad prikazati kao individualnu akciju.

10) Formiranje jedinica ima se izvršiti po formaciji crnogorske vojske od 1912. godine. Ovo iz razloga, što su poznata zborna mesta jedinica. Za slučaj a) i b) tačke 1 ovoga pravila izvršiti opštu mobilizaciju, a za slučaj pod v) i g) iste tačke izvršiti delimičnu mobilizaciju od elemenata nacionalno svesnih. Detaljan plan organizacije, formacije i komandovanja izradiće sreski odbori, po uputstvima glavnog odbora.

11) Glavni odbori za Crnu Goru imaće sedište u srezu Nikšićkom, a svaki srez organizovaće sreski odbor. Glavni odbor će saradivati sa Glavnim odborom za Hercegovinu putem oficira za vezu.

12) Glavni odbor preporučuje sreskim odborima, da iz svakog sreza formiraju po jedan četnički odred, pod vođstvom oficira. Oficir mora biti hrabar, trezven, inteligentan i iznad svega nacionalno orijentisan, kako bi mogao izvršavati zadatke koji će uglavnom biti:

a) Vršenje atentata i akata sabotaže,

b) Širenje nacionalne svesti kod naroda, i

v) Pariranje rada propagatora drugih ideologija, kao i zaštita stanovništva Crne Gore od terora i nasilne propagande ma sa koje strane dolazi.

Sreski odbori izradiće temeljna uputstva za ove odrede.

Ukoliko se takav oficir ne prijavi dobrovoljno sreski odbor će ga odrediti a ovaj je dužan primiti se.

13) Svaki predlog Glavni odbor prima glasanjem, postaje punovažan tek kada se primi većinom glasova.

14) Izmena pravila vrši se glasanjem sreskih odbora."

U jeku neprijateljske ofanzive protiv ustaničkih snaga, sredinom avgusta 1941. godine, na frontu prema Rožajima u srezu beranskom, kojim je komandovao kapetan Pavle Đurišić, i na frontu prema Čakoru u srezu andrijevičkom, kojim je komandovao generalštabni major Đorđe Lašić, dolazi, iza leđa NOPO, do tajnih pregovora između okupatora i predstavnika kapitulantske buržoaske grupe.

Pišući po sećanju o ovim kapitulantskim pregovorima, jedan od učesnika u njima, Milan Bandović, kaže, između ostalog, i ovo:

"Najzad su Italijani zatražili pregovore s nama. Mi smo im poslali na Čakor pregovarače, da na ravnoj ratnoj nozi pregovaraju. Naši uslovi bili su ovi:

1) Na svaki pokušaj italijanske Vlade da Crnu Goru proglasi za nezavisnu državu, mi ćemo dizati ustanak.

2) Zabrana Arnautima i arnautskoj vojsci da ulaze na našu teritoriju; hitno obustavljanje paljenja srpskih sela. U naknadu, ponudili smo im vraćanje zarobljenika.

3) Italijanske trupe u Crnoj Gori smatraće se sve do svršetka rata neprijateljskim okupatorskim trupama.

Našu delegaciju predvodio je Milutin Jelić, bivši narodni poslanak Radikalne stranke, iz Vasojevića.

Italijani su delimično prihvatili naše uslove: obustavili su paljenje naših sela, vratili natrag albanske trupe. Oni su ušli u varoši koje smo mesec dana ranije bili od njih oteli.5

Od ovog kapitulantskog stava do zavere i izdaje put je bio prilično kratak i brz.

Mihailoviću je još u samom početku stvaranja četničke organizacije bilo dobro poznato da se u Crnoj Gori nalazi priličan broj oficira Kraljevine Jugoslavije koji su izbegli zarobljavanje. U okviru svoga plana on je vešto vrebao zgodnu priliku da sa nekima od njih uspostavi što pre direktan kontakt. Na ovome poslu on je angažovao i svoga eksponenta u Beogradu majora Žarka Todorovića. Prema Mihailovićevim instrukcijama, Todorović je, već u junu 1941. godine, uputio u Crnu Goru svog prijatelja, činovnika francuske firme "Batinjol" iz Beograda, rezervnog oficira Vojislava Lukačevića, sa zadatkom da pronađe i uspostavi vezu sa generalštabnim majorom Đorđijem Lašićem, pukovnikom Bajom Stanišićem i majorom Miličkom Jankovićem. Pored toga, Lukačević je dobio i ovlašćenje da može i prema svom nahođenju pronaći lica i poveriti im poslove oko stvaranja Mihailovićeve organizacije prema uputstvima Vrhovne komande sa Ravne gore u kojima je bilo predviđeno i kakav stav treba da zauzmu prema drugim oružanim grupacijama i političkim strankama.

Nekoliko dana posle Lukačevićevog dolaska u Crnu Goru izbio je trinaestojulski ustanak, koji je ovog emisara zatekao u Podgorici. U njoj je proveo petnaestak dana kod svojih rođaka, a zatim se, neobavljenog posla, preko Skadra i Prištine, vratio u Beograd. Zbog toga ga je Todorović, početkom jeseni 1941 godine. ponovo uputio u Crnu Goru sa istim zadatkom. Ali i ovom prilikom Lukačević nije bio bolje sreće. Poveren zadatak nije uspeo da izvrši. Ponovo se vratio u Beograd preko Prištine i Raške.

U međuvremenu, avgusta 1941. godine Mihailović je uputio u Crnu Goru podoficira Milovana Nedeljkovića sa zadatkom da uspostavi vezu sa pukovnikom Bajom Stanišićem,6 ali je ovaj pokušaj ostao bez rezultata. Međutimm kada je u razvoju ustanka došlo do privremene krize, Mihailović nije više mogao da čeka jer je smatrao da je ovo najpogodniji trenutak da zada udarac nožem u leđa NOP i privuče narodne mase Crne Gore na svoju stranu. Zbog toga on upućuje u Crnu Goru, kao svog delegata, Lazara Trklju, koji je u svojstvu sekretara desnog krila Zemljoradničke stranke imao dosta veza sa svojim jednomišljenicima i stranačkim prijateljima i kolegama, što je davalo prilično garancija za uspeh misije. Trklja je oktobra 1941. godine stigao u Crnu Goru i prema Mihailovićevom nalogu obišao gotovo sve srezove. On je za kratko vreme uspeo da se poveže ne samo sa svojim stranačkim kolegama već i sa ostalom reakcijom, prvenstveno među oficirima, prenoseći im Mihailovićeva uputstva za stvaranje četničke organizacije i pripremanje za borbu protivu NOP. Time je kontakt između Mihailovića i njegovih jednomišljenika u Crnoj Gori bio uspostavljen. Već 15. oktobra 1941. godine Mihailović je izdao naređenje kojim se generalštabni major Đorđe Lašić postavlja za komandanta svih jugoslovenskih trupa u Crnoj Gori, a naredbom Str. pov. br. 177, takođe od oktobra 1941. godine, on za komandanta svih četničkih odreda jugoslovenske vojske za srezove: andrijevički, beranski, bijelopoljski, prijepoljski, pljevaljski, i kolašinski sa barskom i buđevskom opštinom, postavlja kapetana Pavla Đurišića.7

Dva meseca kasnije, posle neuspelog napada partizanskih odreda Crne Gore na Pljevlja, koji je stajao mnogo nepotrebnih žrtava, što su kapitulantski elementi vešto iskoristili za postizanje svojih izdajničkih ciljeva, došlo je i do ličnog kontakta između Mihailovića i Đurišića.

Krajem novembra 1941. godtne Mihailović je, preko svojih delegata kapetana Rudolfa Perhineka i poručnika Mirka Kuklića, poslao četničkim vođama u Crnoj Gori ovlašćenja, razne direktive i vesti, a kapetana Pavla Đurišića pozvao da lično dođe u ravnogorski štab radi dogovora.

Po povratku iz Mihailovićevog štaba Perhinek i Kuklić su 8. decembra iz sela Dragojlovići uputili komandantu četničkog Rasinsko-bistričkog bataljona rezervnom kapetanu Milivoju Obradoviću pismo u kome kažu:

"Nalazimo se ovde kao predstavnici četnika i rado smo primili ove vaše ljude. No, da bi se ceo posao što pre izvršio potrebno je da najhitnije, a najdalje za 24 časa, pronađeš preko sigurnih i brzih kurira kapetana Pavla Đurišića i to lično njega, i njemu lično da se uruči ovo pismo ili ga dozovi k sebi u Rasovo pa mu pismo predaj.

Prema tome pismu Pavle će odmah poći ovamo i pošto sa njim svršimo posao, odmah produžavamo sa ovim vašim ljudima dalje unapred radi onih stvari koje treba da prime.

Situacija je u Srbiji ovakva: cela Srbija, koja je bila od komunista mestimično posednuta, očišćena je pomoću nedićevaca, i naših četnika Draže Mihailovića i svi komunisti razbijeni, razoružani i pohvatani. U svim varošima postavljena je vlast četnika Jugoslovenske vojske, to jest Dražinih četnika. Da bi se sprečilo dalje nasilje Turaka, nedićevci (u nemačkim uniformama) ušli su u Novi Pazar,8 istakli srpske zastave, pustili iz zatvora pohapšene Srbe i izdali odmah naredbu da niko ne sme opaliti pušku ni na koga, ni opljačkati, ni popaliti jer će od vlasti biti sreljan na licu mesta.

Kako izgleda, ovako će biti i sa Sjenicom, jer su nedićevci usput od N. Pazara do Sjenice vrlo rado primili četnike.

U interesu opštem, bilo bi dobro da sa Pavlom dođeš ovamo i ti na dan-dva jer za toliko možeš ostaviti teren, pošto se sve ovo i na tebe odnosi. A ti ćeš se odmah sa Pavlom vratiti natrag."9

Kao delegat "crnogorskih nacionalista", Đurišić je 20. decembra 1941. godine stigao u Mihailovićev štab u Srbiji i svoga budućeg komandanta upoznao sa situacijom u Crnoj Gori, odakle se znatan deo partizanskih odreda prebacio u Sandžak u toku neprijateljske ofanzive koja je imala za cilj ugušivanje narodnog ustanka. Na terenu Crne Gore bile su ostavljene samo najpotrebnije manje snage.

Mihailović je, pored usmenih uputstava kako da se najbolje iskoristi privremena kriza u koju je bio zapao ustanak u Crnoj Gori i narodne mase, raspoložene za borbu protiv okupatora, obmanom privuku u četničke redove i uvuku u izdaju i zaveru protiv slobodarskih narodnih snaga, predao Đurišiću i pismenu "instrukciju" Str. pov. br. 370 od 20. decembra 1941. godine.

Dovoljno je navesti samo nekoliko odlomaka iz ovog dokumenta, u kome su izneti zadaci, način organizovanja i krajnji ciljevi dejstva odreda, da bi se stekao nedvosmislen uvid u antidemokratski, šovinistički i reakcionarni karakter i ciljeve celokupne Mihailovićeve organizacije i svih onih buržoaskih snaga, nacionalnih i internacionalnih, čiji je eksponent ova organizacija bila. Evo nekoliko karakterističnih delova:

"Naša Vojska je u aprilu ove godine doživela, izdajstvom mnogih mračnih elemenata, najveću svoju katastrofu, nije još pobeđena jer rat nije završen, prema tome nema ni pobedenih niti pobedioca.

Četnički odredi naše Jugoslovenske Vojske produžili su njen život kako bi se u neravnoj ali punoj slave borbi oprali čast našeg naroda i svetlog oružja.

Ciljevi naših odreda jesu:

1) Borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom Njegovog Veličanstva Kralja Petra II.

2) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke.

3) Borba za uključenje u naš državni život i svih još neoslobođenih, slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst — Gorica — Istra i Koruška) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom.

4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.

5) Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa.

6) Kazniti sve ustaše i Muslimane, koji su u tragičnim danima nemilosrdno uništavali naš narod.

7) Kazniti sve one koji su krivi za našu aprilsku katastrofu.

8) U krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalno ispravne i poštene porodice).

9) Osiguranje jednog takvog političkog tela koje će voditi državni brod smernicama opštih narodnih težnji i interesa.

10) Ciljevi su ogromni zato je borba utoliko zahvalnija za one koji se bore za njihovo ostvarenje.

Učinite sve što je u Vašoj moći da se i sav nacionalni elemenat u Crnoj Gori što pre svrsta u naše odrede jer događaji se ređaju vrtoglavom brzinom i ne smeju nas zateći nespremnim.

Sa Komunistima — partizanima ne smije biti nikakove saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada ne sme biti naš cilj, jer smo mi jedino i isključivo samo vojnici i borci za Kralja, Otadzbinu i slobodan narod.

Upotreba četničkih odreda u Crnoj Gori: u danom trenutku!

1) Jednim delom snaga dejstvovati iz doline Lima pravcem: Bijelo Polje — Sjenica sa zadatkom očistiti Pešter od Muslimanskog i Arnautskog življa.

Ove snage moraju tesno sarađivati sa odredima Javorskim i Golijskim.

2) Delom snaga dejstvovati pravcem preko Čakora ka Metohiji sa zadatkom da se na tome pravcu očisti teritorija od Arnauta, kao i da se presretnu oni koji će biti gonjeni iz Peštera — Sandžaka.

Ove snage moraju sarađivati sa snagama pod jedan i Kopaoničkim odredima.

3) Delom snaga iz oblasti Nikšića dejstvovati pravcem Južnog primorja ka Dubrovniku sa zadatkom da se ovi oslobode.

Ove snage moraju sarađivati sa levom Dangićevom kolonom koja će dejstvovati preko Mostara i

4) Delom snaga dejstvovati ka Jugu u cilju zauzimanja Skadra. U svakom slučaju obezbediti Crnu Goru od upada arnautskih elemenata iz Albanije.

Postupak: sa Arnautima, Muslimanima i Ustašama prema njihovim zaslugama za njihova gnusna nedela prema našem življu tj. iste treba prepustiti 'Narodnom sudu' — prema Hrvatima koji su pod okupacijom Italijana postupiti prema njihovom držanju u danom trenutku.

ORGANIZACIJA:

Za celu oblast Crne Gore postavljam za komandanta svih četničkih odreda Jugoslovenske Vojske generalštabnog majora g. Đorđa Lašića. Sastav štaba ostavlja se slobodnom nahođenju samom komandantu. Važno je da štab ima operativno, obaveštajno, propagandno i ekonomsko odelenje.

Naziv ovog štaba jeste: Komanda Četničkih Odreda Jugoslovenske Vojske — gorski štab br. 15.

Važno je da štab bude ekspeditivan da se ne gubi u administraciji već da mu bude rad zasnovan na stvarnim činjenicama na samom terenu.

Za komandanta Limskih Četničkih Odreda u oblasti sreza Andrijevičkog, Beranskog, Bijelo-Poljskog, Prijepoljskog, Pljevaljskog i Kolašinskog postavljam pešadijskog kapetana 1 klase g. Pavla Đurišića. Sve ostale komandante postaviće sam komandiint za Crnu Goru, odnosno komandant Limskog odreda za svoj rejon.

U celom svom radu rukovoditi se načelom borbe za narod tj. osluškivati što narod želi pa tako i raditi. Za komandante i komandire postavljati ljude koje želi sam narod. Oslanjati se u punoj meri na naše nacionalne političke borce, čiju saradnju zamoliti, zadobiti kako bi nam borba bila što uspešnija. U toj borbi ne sme biti političkih momenata niti lične politike za zadovoljavanje svojih ambicija. Cela borba ima nositi karakter čisto nacionalni sa vrhovnim ciljem sloboda naroda.

Organizaciju izvoditi prema priloženim uputima, datim usmenim instrukcijaina kapetanu g. Đurišiću i obzirom na lokalne prilike. Upravne i samoupravne vlasti ostaju one koje su bile na dan 27. marta 1941. godine. Ako je neko lice među njima kompromitovano u radu sa neprijateljem ili korupcionaško ili kao takvo od naroda žigosano, treba ga smeniti.

Naziv pojedinim bataljonima i odredima davati prema mesnim geografskim pojmovima, a ukoliko to nije zgodno može i po imenu komandanata. Potčinjene komande nose svoje nazive sa brojem 15/ broj koga odredi komandant.

Što pre izvršite formiranje jedinica, postavite komandante koji treba da se staraju o čvrstom povezivanju jedinica da se jos sada nalaze na terenu na kome će i dejstvovati.

Prikupljajte oružje i municiju stvarajući slagalista — baze u kojima prikupite i životna sredstva. Poznato je da pojedini krajevi Crne Gore raspolažu sa obilnim oružjem i municijom, dok drugi oskudevaju, zato je potrebno što pre izvršiti ravnomernu podelu toga oružja. Za ovo se obratite za pomoć narodnom poslaniku g. Rašoviću.

VEZA:

Sa glavnim štabom održavaćete vezu radio-stanicom (prema podacima g. Rašović ima armijsku radio-stanicu). Šifra za rad radiom data je kapetanu g. Pavlu Đurišiću. Dok se ne uspostavi radio-veza, istu održati i kuririma šifrom datom napred imenovanom.

Poznato je da u Crnoj Gori vlada velika oskudica životnih namirnica, zato pripremite Aerodrom barem za spuštanje padobranima čime ćete omogućiti da se šalje brza i efikasna pomoć narodu u Crnoj Gori. Tačno mesto sa geografskim koordinatama što pre saopštite ovome štabu. Aerodrom mora da bude pripremljen za noćni prijem zbog čega treba na njemu da postoji jedna Vazduhoplovna grupa koja će isti umeti osvetliti kada se bude pojavio dolazak aviona.

Neophodno je potrebno obezbediti jedan siguran kanal sa morske obale u unutrašnjost jer postoji verovatnoća da će pomoć stizati i morskim putem.

Vezu sa Dangićem u Bosni odrzavati preko Gacka na Bileće i preko Foče na Kalinovik. Vezu sa Srbijanskim odredima održavati preko Limskog odreda.

Već je napred napomenuto da je saradnja sa ispravnim nacionalnim političkim elementima od neophodne ogromne važnosti, stoga učinite sve da se ti elementi — viđeni Crnogorski prvaci prihvate ove svete borbe za bolju budućnost našeg naroda, oni neka imaju uloge koje i pripadaju vođama naroda.

Odmah po prijemu ovoga naređenja pozovite te viđene ljude i sa njima stvorite, kako u glavnom, tako i u oblasnim štabovima političke odbore sa zadatkom potpomaganja naše akcije.

Što se situacije u državi tiče ista je izložena kapetanu g. Đurišiću.

U Vašem radu rukovodite se napred iznetim, datim instrukcijama kapetanu g. Đurišiću i obzirom na lokalne prilike. Važno je da se našim akcijama ne izazivaju uzaludne žrtve, već da se pridržavamo našeg načela: postići cilj sa što manje žrtava."10

Mihailovićeve direktive brzo i lako su prihvatili reakcionarni i kapitulantski elementi u Crnoj Gori. Uključivši se u njegovu organizaciju, oni postaju verni sledbenici i izvršioci njegovih direktiva i naređenja. Pošto su tako pošli Mihailovićevim putem, nije se dugo čekalo na njihovo otvoreno učešće u zaveri protiv NOP i izdaji sopstvenog naroda.

Još pre Đurišićevog odlaska Mihailoviću, na Cetinju je početkom decembra 1941. godine održan sastanak između predstavnika okupatorskih vlasti i predstavnika raznih buržoaskih stranaka sa teritorije Crne Gore. S obzirom na malobrojnost, neorganizovanost i neefikasnost u borbama protiv NOP ranije formirane kvislinške "milicije", sastavljene prvenstveno od federalista Sekule Drljevića,11 cilj sastanka je bio da se za borbu protivu NOP, a u saradnji sa okupatorom, angažuju sve reakcionarne snage Crne Gore, bez obzira na činjenicu što su, možda, simpatije nekog od predstavnika građanskih stranaka bile na strani saveznikn.

O tome šta je dogovoreno na ovom sastanku informiše nas i članak objavljen 21. decembra 1941. godine u "Saopštenjima" br. 5. Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku, u kome se, pored ostalog, kaže:

"Zbog svega ovog na savjetovanju je riješeno... i, naročito, da se po pojedinim srezovima formiraju neki 'nacionalni odbori', nekakva 'narodna vojska' i 'četničke jedinice', koje će pred narodom istupati sa ovakvim programom — borba protiv okupatora, ali samo kad dođe 'pravo vrijeme' i ne na našoj teritoriji (znači nigdje i nikada); prekidanje 'bratoubilačke borbe' (jest, da se ne ubijaju špijuni i izdajnici); saradnja sa okupatorima (razume se prikrivena); borba protiv komunista i ljubavi našeg naroda prema Rusiji.

Sve ovo ima za cilj:

a) Razbijanje narodnog jedinstva i njegove borbe za slobodu u najsudbonosnijim danima njegove istorije;

b) pomaganje krvavim okupatorima da sa što manje žrtava obezbjede svoj boravak ovdje, i da mu se omogući odstupnica iz Crne Gore;

v) Razvijanje bratoubilačke borbe kao sredstva da se postignu prednja dva cilja."12

Odmah posle sastanka major Đorde Lašić, koji je već imao Mihailovićev dekret i usmene instrukcije, a sada i blagoslov okupatora, otpočeo je formiranje "Ljevorečkog bataljona", kome je, nešto kasnije, u zvanični naziv dodata i reč "četnički".

Koristeći se raznim trikovima i manevrima, Lašić je u početku vešto prikrivao svoje veze sa okupatorom a narodu se predstavljao kao njegov spasilac od okupatorskog terora. Da bi svoje zavereničke i izdajničke namere što bolje prikrio, on je 7. decembra 1941. godine obavestio pismom Glavni štab NOP odreda za Crnu Goru i Boku o formiranju Ljevorečkog bataljona, ističući da je odred za formiranje pretežno radi pripremanja jednog opšteg ustanka protiv neprijatelja, no s tim da se ne može uključiti ni u jednu organizaciju koja ima politički karakter. Međulim, samo desetak dana kasnije, 18. i 19. decembra, na pregovorima vođenim u Ptiču između predstavnika Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Lašićevih delegata, došla je do punog izražaja Mihailovićeva linija, koju je već uveliko sledio Lašić. S obzirom i na stečeno iskustvo u Srbiji, više nije moglo biti nikakvih iluzija o nekoj saradnji sa ovakvim i sličnim elementima koji su samo vrebali pogodan trenutak za mučki napad na partizanske odrede u Crnoj Gori.

Po svome povratku iz Srbije, 30. decembra 1941. Đurišić se naporedo sa Lašićem svom energijom baca na stvaranje četničke organizacije, prvenstveno u beranskom srezu. On je najpre kao bazu formirao četnički logor u selu Zaostru, nedaleko od Berana (Ivangrada), a zatim je putem konferencija, zborova, a kasnije i mobilizacije, uspeo da stvori četničku organizaciju u celom srezu i formira 5. januara 1942. godine Limski četnički odred. Od njega je kasnije obrazovana komanda limsko-sandžačkih četničkih odreda, koja je predstavljala i glavninu Mihailovićevih četničkih snaga u Crnoj Gori.

Na javno pripremanoj i održanoj konferenciji u Kraljima 12. i 13. januara 1942. godine, koja je predstavljala skup reakcionarnih i kapitulantskih elemenata beranskog sreza i okoline, uz učešće i četnika Lijevorečkog bataljona, zvanično je objavljeno formiranje četničke organizacije u Crnoj Gori i njeni ciljevi, a zatim su izabrani i komandanti četničkih bataljona i brigada. Neposredno posle ove konferencije formirani su i četnički odredi u andrijevičkom srezu. Na taj način su Mihailovićeve instrukcije, jednim delom, na ovome terenu bile realizovane.

Međutim, Mihailovićevi emisari u drugim krajevima Crne Gore, kao u srezovima nikšićkom, šavničkom i drugim, bili su gore sreće. Njihove prve pokušaje u stvaranju četničke organizacije pod nazivom "Narodna vojska", uz saglasnost i pomoć okupatora, partizanski odredi su brzo otkrili i osujetili. Do formiranja prve četničke jedinice u ovim krajevima dolazi tek 11. februara 1942. godine, kada su četnici i njima naklonjeni elementi uz pomoć okupatora razbili Pavkovićki partizanski bataljon i svojom izdajom omogućili spajanje okupatorskih snaga nikšićkog i danilovgradskog garnizona. Od tada, obilato potpomagana od okupatora, četnička organizacija i u ovom kraju uzima sve više maha.

Tako je krajem 1941. i početkom 1942. godine Đurišićev štab u Zaostru bio žiža četničkog pokreta, ne samo za beranski srez već i za susedne delove Sandžaka pa i cele Crne Gore. Ovome je znatno doprinela i činjenica što je Đurišić bio u ličnom kontaktu sa Mihailovićem i što je bio snabdeven njegovim punomoćjem i ovlašćenjima. Zbog toga je Đurišić od svoga povratka iz Srbije predstavljao svakim danom sve veću opasnost za NOP odrede u tome kraju i okolini, jer su se svi njegovi planovi svodili na pripremanje zavere protivu NOP i izdaje interesa sopstvenog naroda. Do realizacije ovih planova ubrzo je i došlo.

Da bi potpomogao Đurišićevu akciju na omasovljavanju četničke organizacije u beranskom srezu, okupator je krajem decembra 1941. i početkom januara 1942. izvršio u dogovoru sa Đurišićem nekoliko akcija "čišćenja terena" od partizanskih odreda, u kojima je učestvovala albanska kvislinška milicija. Okupator je računao da će terorom, ubistvima, paljevinama i pljačkom uspeti da demorališe narod ovoga kraja i da će, svrstavajući ga u četničke redove Pavla Đurišića, odvratiti od započete borbe. Ove akcije okupatora bile su, u stvari, samo prethodnice Đurišićevog već pripremljenog zavereničkog i podmuklog napada koji je, neposredno posle njih, i usledio u zoru 13. januara 1942. godine. Tada su Đurišićevi četnici iznenada i mučki napali partizanske odrede u selima Buče, Lužac, Banjevac, Crni Vrh i Soko. Iznenađeni, u seoskim kućama, partizani nisu bili u stanju da pruže bilo kakav otpor, ali su se, iako u neredu, ipak uspeli povući.

Pošto je ova akcija izvedena u dogovoru sa okupatorom, iza četničkih jedinica nastupale su i italijanske trupe.

Sutradan posle ove akcije otpočeo je opšti četnički napad na partizanske odredc u beranskom i andrijevičkom srezu, koji je bio propraćen strahovitim terorom i zlcčinima. Razmešteni radi lakšeg kretanja i stanovanja po terenu, bez brze i sigume međusobne veze, partizanski odredi su tako dekoncentrisani, svaki pojedinačno bili izloženi napadima Đurišićevih četnika i na taj način trpeli znatne gubitke.

Treba naglasiti da su uspešni četnički napadi na partizanske odrade mogli da se ostvare, pored ostalog, i zato što su u ovom periodu kod izvesnih partizanskih odreda na ovom ugroženom terenu još postojale neke iluzije o eventualnom sporazumu sa četnicima o medusobnom nenapadanju, pa čak i o saradnji. One su bile mahom proizvod plemenskih i rodbinskih veza koje su postojale između partizanskih boraca i pripadnika četničkih odreda, a nije bio redak slučaj da se sin nalazi u partizanima, a otac u četnicima.

Usled toga je, naročito u partizanskim redovima, postojala i jaka želja da se upotrebe sva sredstva kako bi se izbegla bratoubilačka borba, pa su u ovome cilju, 19. januara 1942. godine, dve čete Kolašinskog partizanskog bataljona (oko 140 ljudi), napustile Mateševo i prebacile se u Bare Kraljske na već posednutu četničku teritoriju. One su želele da putem pregovora na svaki način vrate četnike sa njihovog izdajničkog puta. S obzirom na sve gore izneto, čete su se kretale prilično ležerno i bez ikakva obezbeđenja i. stigavši pred mrak u Bare Kraljske, smestile su se da prenoće u barakama ovdašnje pilane Đurovića.

Međutim, Pavle Đurišić i njegovi četnici su ovu nebudnu dobronamernost podlo iskoristili. U toku noći 19 — 20. januara 1942. četnici su tiho i neprimećeno opkolili barake a zatim su, 20. januara rano ujutru, izvršili koncentrisani, mučki napad na partizane, koji su se odmarali. Kiša kuršuma sipala je sa svih strana. Svaki otpor koji su partizanski borci pokušali da pruže bio je veoma brzo slomljen. Za kratko vreme obe čete bile su potpuno uništene. Trideset i tri partizana je ubijeno, petnaest ranjeno, a osamdeset zarobljeno.

Ovaj izdajnički i podmukli napad Đurišića i njegovih četnika na paitizanske odrede bio je krvavi dokaz da između onih koji se bore protiv okupatora za slobodu svoga naroda i narodnih izdajnika i saradnika okupatora više ne može biti nikakvih pregovora, a još manje bilo kakve saradnje.