Proces stvaranja i formiranja četničkih odreda u Hercegovini bio je sličan onome u istočnoj Bosni. Zadatak da se ovi odredi stave pod Mihailovićevu komandu bio je poveren majoru Bošku Todoroviću. Dolaskom Todorovića, i sa njim grupe Mihailovićevih oficira, na teren Hercegovine, proces razbijanja partizanskih i stvaranja novih četničkih odreda, naročito u predelima Nevesinja i Gackog, počeo je da uzima maha. Ovome su naročito doprinele slabe i otežane veze i saobraćaj između severne i južne Hercegovine, koja je početkom 1942. godine tako reći bila potpuno u rukama partizanskih odreda. Formiranje četničkih odreda u Hercegovini, naročito posle dolaska Todorovića, u znatnoj meri su potpomogli italijanski okupatori, sa kojima je Todorović, još za vreme svog boravka u istočnoj Bosni, zaključio sporazum o zajedničkoj borbi protiv partizanskih odreda.

Komandant Višegradskog četničkog odreda poručnik Kamenko Jeftić je, naporedo sa pregovorima vođenim sa nemačkim okupatorima, stupio u kontakt i sa Italijanima, o čemu 1. novembra 1941. godine obaveštava Todorovića:

"1) Želimo ostati u najboljim odnosima sa okupatorskim italijanskim vlastima.

2) Mi se borimo samo za proterivanje ustaša, koji su toliko zločina počinili nad srpskim narodom.

3) Preduzete su hitne mere, da dođe g. major Todorović, komandant Bosanskog četničkog odreda, pa molimo, da se njegov dolazak sačeka, i sve prijateljski reši.

4) Ni jednom hrvatskom vojniku ni oficiru neće se ništa dogoditi po zauzeću Višegrada.

5) Italijanski komandant je lično rekao komandantu četničkog odreda opsade Višegrada g. Kamenku Jeftiću u Dobrunu, da će italijanske trupe postaviti se na iiniju Bjelo brdo — Rudo, i tu sačekati pad Višegrada, a da četnici preduzmu zaštitu srpskog življa u ostalim krajevima, i rade slobodno na osvajanju Višegrada.

6) Četničke jedinice nemaju veze sa partizanima, koji rade za svoj račun i kreću se verovatno prema kretanju italijanskih trupa."1

Major Todorović je prihvatio poziv i 11. novembra 1941. godine održao sastanak u Višegradu sa komandantom Jedanaestog alpinskog puka Italijanske carske i kraljevske vojske, koji je trajao od 12 do 18 časova. O toku ovog sastanka sačinjen je sledeći opis:

"Na kategoričku izjavu poručnika Kamenka Jevtića da Italijani uporno traže sastanak sa majorom Todorovićem Boškom i da bi dalje odlaganje tog sastanka moglo da izazove obustavljanje otpočetog razoružavanja ustaša u Višegradu i sukobe sa italijanskom vojskom, koji bi mogli dovesti do ponovnog naoružavanja sviju ustaša — izbeglica u italijanskoj okupacionoj zoni, odlučeno je na sastanku partizanskih i četničkih starešina u noći 10 — 11. novembra da se major Todorović sastane sa Italijanima i da se za sada sukob sa njima na pogodan način otkloni.

Pošavši sa poručnikom Kamenkom Jevtićem, novoodređenim komandantom Višegradskog odreda bosanskih četnika i drugom Spasom Markovićem komesarom Semečkog partizanskog bataljona, od Semečkog polja italijanskim automobilom čiji je sprovodnik bio italijanski poručnik grof (iz Trenta), major Todorović je prošao kroz naše četničko-partizanske predstraže, potom kroz predstraže italijanskog bataljona 'Bolcano' i stigao u Višegrad, gde ga je u štabu italijanskog puka dočekao komandant puka sa oficirima.

Pred ulazak u štab jedan italijanski oficir fotografisao je...

Kako je bilo vreme ručku, pristupilo se jednovremeno ručku i razgovorima, u kojima je utvrđeno sledeće: međusobno nenapadanje bez prethodnog obaveštavanja na tri dana najmanje pre napada... Pasivna kolaboracija srpskih četnika i Italijana protiv komunista (pasivna odbrana) koja se s naše strane može lako vršiti sve dotle dok ne bude odlučen napad na Italijane u ovom kraju.

Obezbeđenje pruge Rudo — Most na Limu — Višegrad i druma Uvac — Dobrun — Višegrad od strane srpskih dobrovoljačkih četnika, a protiv partizana i redovne jugoslovenske vojske ...

Evakuacija svili ustaša, milicionera i Pavelićevih vojnika... Prvi transport razoružanih ustaša i milicionera polazi 13. novembra 1941. vozom od Dobruna i bez zastoja dalje kolima preko Uvca za Pljevlja, a poslednji transport istim putem 15. novembra ...

Uspostavljanje neutralne zone na levoj obali Drine između linije Oštri vrh — Grabovica — Vrhovi — Lijeska — Varda — Bristanica i periferija Višegrada tako da na napred označenoj liniji budu četničko-partizanske straže, na periferiji Višegrada italijanske, a u meduprostoru — neutralnoj zoni samo nenaoružani ljudi, koji mogu da prolaze u obe strane uz legitimacije i pregled dozvola kod italijanskih, odnosno četničko-partizanskih straža.

Oko 16 časova na sastanak je došao i komandant Zlatiborskog odreda Radomir Đekić, vojvoda zlatiborski, koji je preko tumača prote iz Priboja saopštio Italijanima da iz osobitog uvažavanja ličnosti majora Todorovića prima sve što se sa Italijanima zaključi.

Na kraju je zaključeno da je nepotrebno sastavljanje pismenog zapisnika o prednjem, obzirom da je oficirska reč potpuna garancija za obostrano izvršenje preuzetih obaveza."2

Rezultati razgovora vođenih u Višegradu brzo su urodili plodom. Prilikom povlačenja italijanskih okupacionih trupa sa teritorije fočanskog i čajničkog sreza, radi pojačanja odbrane Pljevalja od napada crnogorskih partizanskih odreda, italijanski okupatori su vlast u ovim srezovima ustupili četnicima i to prema sledećem pismenom sporazumu, koji su 30. novembra 1941. potpisali italijanski potpukovnik Pietro Kastanjero i major Boško Todorović:

"Četnici će otpočeti sa pokretom prema lijevom djelu varoši Goražde tek od 20,15 časova po italijanskom vremenu (19,15).

Sutradan italijanske trupe moći će na miru da prikupe svoj materijal koji je ostao na lijevoj obali Drine — materijal i životne namirnice.

Drina će biti granica za obje strane.

Četnici će obezbediti našoj komori slobodan prolaz drumom i železnicom Goražde — Foča i obratno.

Nijedna strana nije prihvatila nikakve druge obaveze, i one će po završenoj evakuaciji preuzeti potpunu slobodu akcije."3

Posle borbi između crnogorskih partizanskih odreda i italijanskih okupatorskih jedinica oko Pljevalja, poručnik Jeftić je 20. decembra 1941. godine uputio privremenoj četničkoj Upravi istočne Bosne sledeće obaveštenje:

"Ja sam bio po pozivu italijanske divizije u Pljevlju. Video sam grozotu. Horde crnogorskiih pljačkaša napale su na Pljevlja 1 — 4. decembra misleći da će odmah proterati talijanski garnizon i opljačkati sve magazine. Nastala je borba na život i smrt. Poginulo je 13 italijanskih oficira i 70 vojnika. Ubijeno je oko 800 Crnogoraca, a ranjeno ih je još toliko.

Jedna komunistička grupa došla je u Rudo, proterala četničku stražu i razmestila se. Mi ćemo danas uputiti pismo ovoj partizanskoj grupi i zamoliti je, da napusti teritoriju našeg sreza i ukloni se u Bosnu.

Italijanski topovi već tuku okolinu Rudoga... Bićemo primorani da upotrebimo silu protiv ovih partizana, ako se ne uklone.

Brat major Dangić bio je u našem srezu i umesto da nas sve osveži, napio se je, svašta govorio i ostavio jako loš utisak u pogledu poštenog i srećnog vođenja srpskih poslova u istočnoj Bosni.

Ja ću u toku sutrašnjeg dana verovatno krenuti u Beograd sa jednim italijanskim đeneralštabnim oficirom, ne bi li šta izvukao za našu stvar.

Ja sam stvari sa Italijanima i Nemcima udešavao, ne bi li se dobilo u vremenu, u sredstvima i organizaciji i sada kada vidim kako brat major Dangić radi, srce me zaboli. Videh da je naš posao u Bosni prevazišao intelektualne snage brata majora Dangića i grupe ljudi oko njega i da nam treba naći čoveka trezvenog i političara, koji bi dopunio sa političke strane rad brata majora Todorovića i davao mu meru mugućnosti i realnosti...

Mišljenja sam da bi se trebalo jasno ograditi od komunista i voditi samo srpsku politiku ...

Koga je sada moliti nije ga ljutiti (odnosi se na Nemce).

Ja mislim, znajući italijansko raspoloženje prema našem pokretu u Bosni, da je najbolje da mi ceo naš rad krstimo sa Srpski dobrovoljački pokret u Bosni, koji ima zadatak spašavanja srpstva.

Mislim da nam treba biti zakon: Velika slobodna i čista Srbija ..."*

Istoga dana kada je počela neprijateljska ofanziva, protiv partizanskih odreda u istočnoj Bosni, komandant Rogatičkog četničkog odreda kapetan Bogdan Marjanović je zaključio novi sporazum sa komandom italijanskih okupacionih trupa u Višegradu. Izveštavajući 16. februara 1942. godine o postignutom uspehu na pregovorima, Marjanović piše svome potčinjenom komandiru čete, "bratu Novici" sledeće:

"Ja sam se danas vratio iz Višegrada, gde sam bio na sednici kod komandanta italijanskih trupa. Postignuta je potpuna saglasnost sa njima u pogledu saradnje i daljih akcija u Bosni protiv partizana. Celokupnu pomoć u hrani, u municiji i u artiljeriji dobićemo od istih. Neophodno je potrebno da Ti odmah stupiš u vezu sa njihovim starešinom koji se nalazi na Međeđi, a koji je takođe dobio potrebna uputstva za zajednički rad od svoje komande iz Višegrada. Kroz dan dva uputiću Ti pojačanje od jednog oficira i manjeg odreda sa zadatkom da sve partizane proteraš, zarobiš i celokupan teren očistiš od Ustiprače. U tom će Te pomagati i italijanska artiljerija. Dotle pod svaku cenu života i pod odgovornošću četničkog prekog suda, imaš zadatak da održiš sadašnji položaj, kao i očuvaš sve mostove na Limu i na Međedi.

Municiju Ti šaljem u količini od 800 metaka, no znaj da svaki metak moraš da iskoristiš korisno protiv našeg mrskog neprijatelja — partizana...

Vezu sa Višegradom imaćemo telefonsku. Prolaz za Višegrad uspio sam da uspostavim pomoću mojih legitimacija, a tako isto i upućivanje ranjenika težih zbog lečenja. Kako vidiš situacija ide s Božjom pomoću u naš prilog. Obećana mi je pomoć u municiji i hrani iz Višegrada, samo budite pravi četnici i borite se protiv ustaša, Hrvata i partizana ...

Sve izveštaje o situaciji šaljite na Boriku gde će biti moj privremeni štab bez obzira da li ću se ja ovde nalaziti ili na položaju.

Odmah po kuriru pošalji mi spisak svih četnika... Naročito povedi računa o svojim ljudima da se ne bi među njima nalazio koji partizanski špijun.

Italijanski komandant tamo na Međeđi već je dobio uputstvo da Tebe i Tvoje ljude ne dira i da saradujete zajedno, pa zato čim dobiješ moje legitimacije stupi u vezu sa njima dok ne dođe naš oficir da tamo preduzme zajedničku akciju protiv partizana. Ako partizani zatraže neki pregovor sa nama, šaljite ih ovamo u štab samo nemojte objavljivati moje ime.

S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu!"5

A samo dva dana kasnije, 18. februara, kapetan Marjanović upućuje pismo italijanskom komandantu 10. alpinske grupe "Vale", pukovniku Enriku u Višegrad, iz koga se vidi da sporazum funkcioniše ne može biti bolje:

"Upućujem Vam zahvalnicu na pažnji i predusretljivosti koju ste ukazali preko rnene našem narodu u ovom delu Bosne.

Po datom obećanju, šaljem Vam kurira sa konjima i volovima, uveren da ćete nam pomoći u ishrani koju ste poslednji put usmeno obećali. Mi ovde oskudevamo mnogo u soli, šećeru, kafi, pirinču i makaronama. Na položajima, prema komunistlma, imamo dosta ljudi, pa ishrana i njihovo snabdevanje mnogo je otežano zbog pomanjkanja u pomenutim namirnicama. Ja sam potpuno uveren da mi nećete ovoj mojoj skromnoj molbi dati negativan odgovor; za svaki revanš ja ću Vam se dvojako odužiti.

Kod Vas u civilnoj bolnici nema mesta za moje teške ranjenike, o čemu sam se poslednji put i lično uverio. Osim toga tamo leži mnogo tifusnih muslimana, pa bi usled toga moji ljudi vrlo lako preneli zarazu na ovaj deo Bosne. Ja sain prema tome odlučio da sve moje ranjenike zadržim na Pešurićima u improvizovanoj ambulanti. Jedino mi je potrebno da odobrite civilnom lekaru iz Višegrada g. Ovadiju da svake nedelje može dolaziti na Pešuriće zbog pregleda, lečenja i previjanja ranjenika. On je i sam dao svoj pristanak, samo je potrebno da Vi njemu izdate jednu Vašu permanentnu dozvolu, a ja ću odavde slati za njega prevozno sredstvo.

Molim Vas za doktora da što pre izdate dozvolu jer mi je potreban zbog previjanja ranjenika.

Ja mislim da ćete sa poslata Vam dva vola biti zadovoljni, dok za konje ne mogu da garantujem, jer su zbog pomanjkanja hrane u vrlo lošoj kondiciji. Ipak konji su od bolje rase. Konjska oprema, koju Vam šaljem, pokidana je ali opravkom možete je osposobiti.

Malim Vas da izađete u susret kuriru da može smestiti kod Vas na prenoćištu svoje konje i sanke, a isto tako i regulisati da mu se ne prave neprilike.

Slobodan sam Vas zamoliti da mi pošaljete mašinskog retkog zejtina za mitraljeze. Posudu za ovo šaljem Vam. Isto tako umoljavam Vas da mi pošaljete nekoliko pari cipela i veša, jer imam još nekoliko ljudi — starešina potpuno bosih. Ako ste pronašli cipele za mene, molim Vas da mi pošaljete. Ja nosim civil. broj 40, dok je po vašem broj 27.

<>U ovom mesecu, po našim verskim obredima, je post, pa se narod pričešćuje. Za ovo je potrebno da naš sveštenik — pop ima vina. Molim Vas da mi za ovo pošaljete koju flašu vina; svakako da bih i za svoj lični pričest kao kod Vas na ručku ja iskoristio barem jednu flašu.

Gospodine majore, ja mislim da sam dosta postao i dosadan, no ipak shvatićete i moj položaj, odnosno položaj mojih hrabrih boraca koji se svakodnevno nalaze na položajima bez sredstava, štiteći naša sela od komunista. Ipak, za sve usluge koje mi budete učinili, moji borci i ja nećemo Vam zaboraviti. Opet Vam pripremam u volovima da pošaljem jednu partiju."6

Pukovnik Pici je bio ekspeditivan i, sutradan, po prijemu pisma, odgovorio kapetanu Marjanoviću sledeće:

"Mnogo vam zahvaljujem na onome što ste mi poslali, i vasim prijaznim izrazima o našoj pažnji.

Odmah sam odlučio da dr Ovadi dođe lečiti vaše ranjenike i bolesne.

Ne mogu vam poslati ulje za oružje jer i mi ga očekujemo iz Italije.

Tako vas molimo da sačekate za cipele i veš i obećajem vam ih dati čim ih budemo primili, naši vozovi su u zakašnjenju, jer u Srbiji nema ugljena.

Oružje iz D. Liscke su bile povraćene bez moga znanja, bataljon ih odaslao po zapovesti.

Mi možemo izmeniti volove za pirinač (rižu), makarone, ili brašno, ili so i nešto šećera.

Kafe prave nemamo, ali zato nešto surogata.

Mi ćemo platiti meso po tekućoj ceni a vi možete odmah kupiti brašno ili rižu ili makarone ili so ili šećer, iz magacina.

Nama je potrebno 5 — 6 životinja dnevno.

Šaljemo vam vino za Blagdane i pričesti od kojeg će biti i za vas.

Međutim vam šaljem nešto namirnica unapred. Mnogo vam preporučujem oficira za vezu naše akcije. — Pukovnik komandant Enriko Pici."'

Kada je 3. januara 1942. godine Mihailovićev delegat major Boško Todorović stigao u Hercegovinu, staze za dalje sporazumevanje četnika sa italijanskim okupatorima, za zajedničku borbu protiv NOP i partizanskih odreda, već su bile utrte.

Još pre dolaska u Hercegovinu, Todorović je bio obavešten da jedan od organizatora četničkog pokreta u Hercegovini, predratni novinar i generalni sekretar Sokolskog saveza u Beogradu Radmilo Grđić održava vezu sa italijanskim okupatorima. Isto tako bilo mu je poznato da se u Hercegovini nalazi i Dobrosav Jevđević, bivši poslanik Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića za rogatički, a kasnije za novosadski srez, koji je posle aprilskog sloma pobegao u Budvu, odakle je u jesen 1941. godine otišao u Split, povezao se sa Ilijom Trifunovićem Birčaninom i sa njim organizovao saradnju četničkih odreda sa italijanskim okupacionim trupama za borbu protiv NOP i partizanskih odreda.

Da bi proveo uspešnu borbu protiv partizanskih odreda u Hercegovini Todorović je svom adutantu, inače pravniku i rezervnom artiljerijskom poručniku Mutimiru Petkoviću naredio 6. januara 1942. godine da stupi u vezu sa Grđićem i Jevđevićem i da preko njih izdejstvuje beskrvno povlačenje Italijana iz Avtovca, Gacka, Nevesinja, Uloga i Kalinovika, kako bi četničkim jedinicama omogućili uspešniju borbu protiv partizanskih odreda.

Izvršavajući naređenje svoga komandanta, Mutimir Petković je već 11. januara 1942. godine uputio italijanskoj Komandi 6. armijskog korpusa, sa sedištem u Dubrovniku, predlog preliminamog sporazuma Komande operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine za međusobnu saradnju.

U ovom predlogu, pored ostalog, piše:

"Četnička komanda koja je uvek do sada bila voljna da spreči i izgladi sve eventualne sukobe, koji bi mogli da nastanu između vojske Kraljevine Italije i četnika, i ovog puta je odredila svoga delegata da vodi razgovore sa gosp. kapetanom de Mateisom (Anđelo, načelnik obaveštajnog odeljenja komande italijanskog 6. armijskog korpusa — nap. autora), koji je prijateljski 8-og ov. m. došao u Fojnicu u tom cilju.

Prilikom vođenja tih razgovora, koji su bili u prijateljskom duhu, delegat četničke komande ima da stavi sledeće primedbe:

Da je četnička komanda prilikom vođenja ovih pregovora bila u težem položaju, jer je četnički delegat bio u nemogućnosti da održava vezu sa svojom komandom usled vremenskih neprilika a isto tako, da nije bio u mogućnosti da se obavesti o situaciji nastaloj u vezi pisma, koje je uputio gosp. general Draža Mihailović, a zbog koga je pisma doveden četnički delegat od strane italijanskih trupa u Mostar, te četnička komanda još uvek ne zna da li je to pismo stvarno došlo italijanskim trupama.

Uprkos svega toga a u želji da sa vojskom Kraljevine Italije dođe do mirnog rešenja svih sporova, a u interesu srpskog življa, za koji italijanska komanda pokazuje velike simpatije, četnička komanda je slobodna da podnese vojsci Kraljevine Italije sledeće predloge, koji bi zadovoljili jednu i drugu stranu:

1) U slučaju da italijanske trupe eventualno zauzmu zonu istočne Bosne u mestima, u kojima se sada nalaze četničke trupe, sve do momenta dok italijanske trupe ne bi upotrebile svoje oružje protiv četnika, jer će kao i do sada postojati prijateljstvo između četnika i italijanskih trupa, četničke trupe neće nikada upotrebiti oružje protiv Italijana.

2) U tom slučaju italijanske trupe se obavezuju da neće tražiti razoružavanje četničkih trupa u krajevima, u kojima one imaju sada punu vlast, jer je četničkim trupama oružje potrebno za slučaj hrvatskog napada, kada se italijanske trupe povuku.

3) U svima srpskim krajevima u istočnoj Bosni, koji treba da budu okupirani, gde su katolici u manjini, uspostaviti srpsku civilnu upravu pored italijanske vojne. U tim krajevima ne mogu postojati garnizoni hrvatske vojske. To isto važi za srezove Gacko, Ulog, Kalinovik i Nevesinje.

4) U krajevima koji bi eventualno mogli biti okupirani od italijanskih trupa, treba dati stvarne garancije za zaštitu slobode, lične i imovinske, verske i nacionalne srpskog stanovništva.

5) U krajevima, koji eventualno treba da budu okupirani od italijanskih vojnih snaga, treba razoružati sve ustaše ma pod kojim vidom oni bili naoružani, kao što je ustaška bojnica, pomoćna žandarmerija, građanska i seoska milicija.

6) Da se izvrši strog nadzor nad radom hrvatske vojske, koja iza leda četnika oruža partizane i ustaše, kao što je slučaj sa Borčem, gde je hrvatska vojska, krišom od italijanske vlasti, naoružala ustaše i dala im 4.000 pušaka, veliki broj mitraljeza i municije, pa time ih potakla da izazovu krvavu borbu, koja i sada traje.

7) Pošto se ovakvom saradnjom sa italijanskim vojnim vlastima, naročito puštanjem italijanskih trupa bez borbe u mesta oslobođena od strane četnika, daje mogućnost kornunistima za propagandu protiv četnika, to, kao moralnu protutežu ovoj propagandi, tražimo da se reši najbolnije pitanje srpskog naroda u ovim krajevima, a to je pitanje interniranih Srba, koji umiru u hrvatskim logorima, i njihovo vraćanje kućama daće nam najbolje oružje protiv propagande protiv nas u vezi sa ovom saradnjom.

8) Četnička komanda će sklopiti trgovački ugovor sa italijanskom komandom u cilju razmene artikala, koji su najpotrebniji jednim i drugim. Četnička komanda može da da italijanskoj vojsci meso i kožu a u zamenu bi tražila životne namirnice, koje italijanska komanda ima.

9) Ovaj preliminarni sporazum stupa na snagu kada ga od strane četničke komande potpiše i major gosp. Boško Todorović, koji će dati svoje punomoćje gosp. Milanu Šantiću i preko njega dostaviti ga gosp. de Mateisu, odnosno komandi italijanske vojske u Dubrovniku. Detalji ovog preliminarnog sporazuma utvrdiće se naknadno sa predstavnicima italijanske vojne sile. Ovaj preliminarni sporazum izrađen je u tri jednaka primerka, od kojih je jedan predat gosp. kapet. de Mateisu, a dva primerka nalaze se u rukama četničkog delegata potporućnika Petkovića."8

Na poleđini dokumenta Todorović je svojeručno napisao i potpisao: "Odobravam prednje predloge ..."

A zatim je delegatima za predstojeće pregovore uputio, 16. januara, sledeće instrukcije:

"INSTRUKCIJE:

Za rez. pešad. poručnika Milana Šantića

i rez. art. poručnika Mutimira Petkovića,

Koji su ovlašćeni da pregovaraju sa predstavnicima Italijanske Vojske u cilju postizanja sporazuma za zajedničku zaštitu srpskog življa od ustaškog i svakog drugog nasilja.r

1. Određeni ste da u ime Bosanskohercegovačkih četničkih odreda postižete glavni cilj tih odreda — zaštitu srpskog življa. Sporazum koji ćete u tom cilju potpisati sa italijanskim vojnim predstavriicima ne angažuje našu vladu i našu vojsku, koje su u ime naše Kraljevine, i pored toga što je teritorija okupirana, i dalje u ratu sa Kraljevinom Italijom.

2. Nastojati da tim sporazumom postignete za srpski narod sledeće koristi:

a) Uspostavljanje srpske civilne vlasti u svima krajevima gde su Srbi u većini, a učešće srpskih predstavnika u civilnoj vlasti tamo gde su Srbi u manjini. Muslimane kao plemenski neopredeljene ne računati pri sračunavanju procenta Srba i Hrvata ili tražiti da se oni izjasne.

b) Razoružanje ili evakuaciju svih vojnih ili poluvojnih formacija sem četničkih, koje će zajedno sa italijanskim vojnim jedinicama obezbeđivati red i zaštitu srpskog življa.

c) Puštanje na slobodu svih Srba iz Bosne i Hercegovine, koji su internirani u Pavelićevim logorima.

d) Razmenu privrednih dobara između Italijanskog okupiranog područja u Bosni i Hercegovini i drugih oblasti sa kojih se italijanska vojska snabdeva, tako da se obezbedi dobra ishrana i u opšte snabdevanje srpskog stanovništva ovih krajeva.

3. U zamenu možete obećati Italijanskoj vojsci sledeće kompenzacije:

a) Nenapadanje od strane četnika, sve dok četnici od strane italijanske vojske ne budu napadnuti.

b) Pristup italijanskih vojnih jedinica bez četničkog otpora u sve bosansko-hercegovačke krajeve koje su oslobodili četnici."10

U toku pregovora sa italijanskim okupatorima, Todorović je 26. januara uputio izveštaj Draži Mihailoviću u kome centralno mesto zauzimaju opisi četničkih zverstava prema muslimanskom stanovništvu:

"U vremenu kada sam uveliko spremao 'severnu ofanzivu' za ovlađivanje okolinom Tuzle i žitorodnom Posavinom, između reke Drine i reke Bosne iz koje bi se 8 oslobođenih srezova naše državne teritorije snabdevale solju, naftom i žitom, važna obavestenja i hitni pozivi od naših boraca iz Hercegovine izazvali su donošenje nove odluke, da se težište naših zimskih operacija prenese odmah u Hercegovinu. Lično sam otišao iz Vlasenice, preko Rogatice i Foče, dolinom Sutjeske u okolini Gacka ...

Dalji događaji su tekli ovim redom:

4. januara, dok još gori naše selo Bodežište, bacam oko 150 na brzu ruku prikupljenih Srba i četmka i partizana u protivnapade na turska sela Bahori i Mrđenovići, koja posle slabe odbrane bukte, što prekida još iste noći tursku ofanzivu i inicijativa prelazi u naše ruke.

6. januara u zoru suzbijam neodlučnost i zaplašenost naših gatačkih boraca koji oklevaju sa napadom na selo Ravno i vodim oko 70 boraca na to selo, iz koga Turci beže i selo gori naočigled sve većeg broja naših boraca koji pridolaze sa svih strana.

Na dan Božića zahtevam da Srbi slave Božić u pokretima, na straži i u pripremama daljega napada na Turke u Borču, a kako zbog snega i velikog prostranstva bojišta sve to ide sporo bez telefonske veze, odlučujem da ostanem u Hercegovini nekoliko nedelja i zbog toga operativnom zapovešću od 5. januara t.g. višim centralizaciju komandovanjem, grupisanjem odreda u grupu po 2 — 4 odreda sa većom samostalnošću dejstva (prilog prepis te zapovesti pod 3).

9. i 10. januara osvojena su i zapaljena turska sela oko Uloga (energičnim radom tu se istakao komandant te kolone rezervni potporučnik četnik — vojvoda brat Radivoje Kosorić) a 11. januara posle osmočasovne borbe zauzeta su i spaljena turska sela Tobić i Cerova, gde se naročito istakao komandant Gornjonevesinjskog odreda pešadijski narednik Tomo Guzina, koga bi trebalo što pre unaprediti u čin potporučnika.

12. i 13. januara zapalili smo još neka turska sela, ali su ovih dana Turci mestimično prešli u protivnapad, a partizani odrekli svoju pomoć, tako da su zapaljena dva srpska sela.

Od 15. do 18. januara prešao sam u odbranu na levome krilu, a nastojao da pokrenem jaču desnokrilnu kolonu koja je dejstvovala od sela Čemerno. No ova kolona rasturena je usled teških vremenskih prilika i slabe ishrane kao i pretrpljenih gubitaka, a naročito usled defetističke propagande komunističkih vođa, koji su proturili glas o mojoj pogibiji.

19. januara, dok sam u selu Vrbi pisao naređenja i uputstva za pregrupisavanje trupa i produženje boja, opkoljen sam od strane jedne partizanske čete iz Crne Gore, ubijena su mi dva pratioca i nešto na prevaru, a nešto na silu, odveden sam u Crnu Goru." Ali već 23. januara oslobođen sam iz ovoga neobičnoga ropstva od strane hrabre čete popa Radoice Perišića.

Od 21. januara 1942. do danas produžavam prikupljanje i pregrupisavanje trupa za produženje započetog boja posle koga bi odmah imao da sledi boj kod Fazlagića kule i možda još jedan boj kod Stoca, čime bi bitka za Hercegovinu — istočno od Neretve — bila završena.

Paralelno sa ovom vojnom akcijom vodio sam spoljnopolitičku akciju pregovora sa Italijanima; preko delegata koji je govorio u ime naše Vlade i redovne vojske, ne moje, već u ime srpskih dobrovoljačkih četnika..."la

O toku pregovora sa predstavnicima italijanskih okupacionih vlasti, Mutimir Petković je podneo Todoroviću 28. januara izveštaj u kome, pored ostalog, piše:

"Nalazim se u selu Brataču kod Petra Samardžića (komandant četničkog odreda — nap. autora) odakle vam šaljem izveštaj. Kad smo se rastali desilo je se mnogo novih stvari pa ne znam odakle da počnem. Kako su Talijani najvažniji faktor u svemu, to ću početi od njih.

Talijana ima momentalno u Mostaru oko 30.000 i stalno pristižu. Pre tri dana sam putovao za Dubrovnik, video sam u Metkoviću i Dubrovniku grdna iskrcavanja Talijana U Dubrovniku su iskrcavanja velika a odatle ih upućuju prema Crnoj Gori i Mostaru. Auto kojim sam ja išao jedva je se provlačio kroz duge kolone italijanske vojske. To su nove trupe koje su došle direktno iz Italije. Njih ima u Mostaru 2 divizije, Trebinju 1 divizija, u Dubrovniku 2 divizije, ali još stalno pristižu. Dobro su opremljeni. To su alpinci. Video sam usput puk topova 75/28 Škoda.

Iz razgovora sa Talijanima video sam da se oni nalaze na prekretnici raspoloženja prema Srbima i to pred pritiskom Nemaca kojih se užasno plaše i koji ih momentalno bombarduju novim zahtevima. Na ovim novim razgovorima na koje je došao jedan generalštabni pukovnik načelnik štaba armije iz Splita, Talijani su izišli sa sledećim zahtevima: po pritisku Nemaca, Hrvata oni moraju da likvidiraju četničko pitanje u istočnoj Bosni i Hercegovini. Upravo ima da se likvidira pitanje svih naoružanih ljudi i svih sukoba i da se na njinoj okupacionoj zoni zavede red i mir. Talijani su, kako oni tvrde, voljni da ne razoružavaju četnike ali od njih traže zajedničku saradnju kako bi pred svojim saveznicima Nemcima i Hrvatima mogli da se pokriju za naoružane četnike. Dakle, neka vrsta Nedić — Pećanac četnika. Oni su ultimativno tražili od mene da na to pristanem i da se to unese u onaj preliminar. Oni navaljuju na to jer tvrde da do 31. o.m. moraju da znaju na čemu su. Ja sam u onaj tekst preliminara uneo 1. Da četnici neće davati oružanog otpora prilikom nastupanja italijanskih trupa u krajeve koje oni treba da posednu. 2. Da su srpski četnici kao nacionalna organizacija u suprotnosti sa komunistima i da sa njima vodi borbu na terenu, ali da o pravoj borbi ima da odluči četnička komanda kada ona to nađe za shodno, a ne kad bi joj to naredila italijanska komanda, i 3. Da će četnici na ovim teritorijama na kojima se sada nalaze održavati red i mir. Talijani su time bili zadovoljni i rešili su da čekaju Vaš dolazak, jer sam ja pre toga uputio poziv vama da vi dođete da raspravite sva ta pitanja, a taj pukovnik došao je iz Splita specijalno da se nađe s vama...

Ja vas molim, g. majore, da neizostavno dođete jer je situacija jako ozbiljna. Možda ćete mi prebaciti da sam pesimista. Možda i jesam. Ja sam daleko od komande ali kako mi je situacija u Mostaru predstavljena od Talijana ne mogu da je gledam optimistički za srpski narod u ovim krajevima ..."13

A o prihvatanju uslova saradnje, Todorović je lično obavestio komandanta italijanskih trupa u Nevesinju 7. februara 1942. godine, a zatim mu predao i pismenu potvrdu:

"l) U vezi sa preliminarima utvrđenim između p. por. Mutimira Petkovića i kapetana Anđela de Mateisa (Angelo de Matteis) 11. januara 1942. u Mostaru primam na znanje sva uveravanja koja je dala Komanda četničkih trupa istočne Bosne i Hercegovine o miroljubivim namerama prijateljskih četničkih trupa prema italijanskim trupama koje se nalaze na tom području radi obezbeđenja reda i poretka.

Major Todorović, privremeni komandant četničkih trupa istočne Bosne, potvrđuje svojim potpisom odredbe sadržane, u vezi s tim, u preliminarima koje je potpisao p.por. Mutimir Petković.

2) U vezi sa preliminarima potpisanim 22. januara 1942. od strane p. por. Mutimira Petkovića, major Todorović utvrđuje u priloženoj noti mogućnosti svojih trupa, sredstva kojima raspolaže, za saradnju sa italijanskim trupama u održavanju reda na području istočne Bosne uz granicu Crne Gore, u srezovima (okruzima) Foča, Goražde, Čajniče, Gacko, Nevesinje, Bileća, Trebinje, Ljubinje, Stolac, Mostar i Konjic i, u vezi sa dogovorom sa Nemcima, u srezovima Rogatica i Višegrad."14

Tri dana kasnije, 10. februara, Todorović je o rezultatima pregovora obavestio i Dražu Mihailovića.

"U subotu 7-og ov. mj. sastao sam se u svojstvu zastupnika komandanta bosansko-hercegovačkih četničkih odreda majora Dangića15 koji nije mogao doći na sastanak sa italijanskim komandantom Nevesinja i sa obaveštajnim oficirom njihove divizijske komande u Mostaru.16

Cilj i rezultat pregovora vidi se iz priloženog obaveštenja br. 6. Tom prilikom sam imao sastanak sa Dobrosavom Jevđevićem, koji živi u Splitu i nedavno je putovao po sjevernoj Italiji. Tražio sam od njega da ide među svoje birače iz političkog života oko Prače i Rogatice, pa je obećao da će ići, samo moli da se preko Radio-Londona radi olakšanja njegove misije saopštl našem stanovništvu otprilike sledeće: 'Vijesti iz otadžbine: Dobrosav Jevđević, naš poznati nacionalni radnik, upućen je od strane ministra vojske i mornarice đenerala Draže Mihailovića da među srpskim stanovništvom istočne Bosne radi na pojačanju srpske sloge toliko potrebne našem napaćenom narodu. Želimo mu puno uspeha.'

Takođe, ugledni član Zemljoradničke stranke četnički vojvoda brat Petar Samardžić želio bi da zemljoradnički šef i ministar pravde Milan Gavrilović17 kaže preko radija otprilike ovo. 'Braćo Srbi, složite se i izvršujte naređenja naše vrhovne komande koja vodi operacije u skladu sa svim operacijama saveznika. S tim se slaže i bratska Rusija. Naređenja Vrhovne komande doći će vam preko Draže Mihailovića i oficira koje je on poslao u sve srpske zemlje i u druge jugoslovenske krajeve. Budite strpljivi. Rad ide svojim tokom. Mi ćemo pobjediti. A poslije pobjede doći će na red politika i narod će slobodno reći što želi pa će biti po demokratskim načelima onako kako želi većina naroda. To vam svečano obećavamo u ime kraljevske vlade.' Uopšte da doktor Milan Gavrilović govori preko radija češće, jer ga srpski narod želi da čuje s obzirom da je do skoro bio u Moskvi."

Obezbedivši uz pomoć okupatora izvesne pozicije, četnički odredi u Hercegovini već u prvoj polovini januara 1942. godine otpočinju sa manjim napadima na partizanske odrede. Najpre, iz zaseda, na pojedince i manje odrede, a kratko vreme zatim dolazi i do otvorenih neprijateljstava i borbi. Ove borbe protiv partizanskih odreda četnici u Hercegovini, kao i u ostalim krajevima, redovno su vodili u okviru okupatorskih planova, i to rame uz rame sa okupatorskim trupama.

Pored borbi protiv Italijana, partizanski odredi su u februaru otpočeli jače borbe i protiv njihovih saveznika četnika. Hercegovačko-crnogorski udarni bataljon, koji je formiran 28. januara, imao je osnovni zadatak da se bori protiv četnika. Pri štabu ovoga bataljona je postojao i preki sud. Početkom februara, ovaj bataljon je razbio četničke odrede u stolačkom i bilećkom srezu, a zatim se prebacio na teritoriju nevesinjskog sreza, gde su četničke snage bile najjače. Noću između 19. i 20. februara 1942. u Kifinom selu, delovi ovoga bataljona zarobili su majora Boška Todorovića i nekoliko njegovih najbližih saradnika. Preki sud ih je zbog izdaje osudio na smrt, a zatim su streljani.