Na početku narodnog ustanka u Bosni, Hercegovini, Lici i Kninskoj krajini, neposredno posle pojave partizanskih odreda u nekim krajevima u kojima KPJ nije imala jačeg uticaja, dolazi do formiranja i četničkih odreda. Ovi odredi bili su formirani isključivo od srpskog življa radi zaštite od ustaškog terora. Na njihovom čelu nalazili su se bogatiji seljaci, istaknuti pripadnici nekih građanskih stranaka, ili članovi stare četničke organizacije. Između ovih i partizanskih odreda, u početku, ne samo da nije dolazilo do sukoba, vcć se razvijala i plodna borbena saradnja u zajedničkim akcijama, prvenstveno protiv ustaša.

Ali, u početku stvaranja svoje organizacije, krajem leta i početkom jeseni 1941. godine, Mihailović se pobrinuo da u krajeve van teritorije Srbije, pretežno naseljene srpskim življem, uputi svoje emisare. Sprovodeći Mihailovićev plan i izvršavajući njegova naređenja, ovi su emisari, oslanjajući se na razne buržoaske elemente, pored stvaranja organizacije u određenim pokrajinama, na sve moguće načine raspirivali šovinizam i nacionalnu mržnju među razmm nacionalnostima i verskim pripadnosli-ma, a naročito izmedu Srba, s jedne, i Hrvata i Muslimana, s druge strane, izazivajući time i bratoubilačku borbu, koja je išla naruku samo okupatoru. Zbog toga je i većina ovih Mihailovićevih delegata već na prvom koraku naišla na podršku okupatora, sa kojim je ubrzo našla i zajednički jezik za sklapanje sporazuma čiji su rezultati, na kraju, bili udarac u leđa narodnooslobodilačkom pokretu.

Blizina istočne Bosne i dobre veze izmedu nje i zapadne Srbije, u kojoj se tokom 1941. godine i sam nalazio, omogućile su Draži Mihailoviću da se brzo upozna sa situacijom u ovom kraju zemlje, a uz pomoć nje i sa situacijom u zapadnij'im oblastima. Saznavši za postojanje čet-ničkih odreda u Bosni i Hercegovini, on je požurio da još tokom leta u istočnu Bosnii uputi grupu svojiih oficira, sa žandarmerijskim niajorom Jezdimirom Dangićem na čelu. Gotovo istovremeno, Mihailović šalje u Hercegovinu generalštabnog majora Boška Todorovića, a nešto kasnije imenuje za svoga delegata u Dalmaciji, Lici i Kninskoj krajini imenuje Iliju Trifunovića Birčanina, koji se krajem 1941. godine već nalazio u Splitu.

Rođen u Srebrenici, Dangić je u toku prvog svetskog rata nekoliko godina proveo u austrougarskim zatvorima. Kao rezervni konjički potporučnik preveden je 1928. godine u aktivnog žandarmerijskog potporučnika. Za vreme kratkotrajnog aprilskog rata, u činu žandarmerijskog niajora, bio je komandir dvorske žandarmerijske čete i pratio kralja Petra Drugog sve do njegovog bekstva iz Nikšića na Srednji istok.

Major Jezdimir Dangić spadao je u red onih četničkih komandanata koji se nisu u potpunosti podvrgavali ravnogorskom štabu Draže Mihailovića, iako su bili pod njegovim rukovodstvom. Dangić je više voleo da samostalno istupa kao faktor četničke vlasti na vlastitom području. Mada je stajao u vezi sa Dražom Mihailovićem i konsultovao ga u nizu krupnijih pitanja, on je paralelno najuže sarađivao sa kvislinškom upravom u Srbiji. Ova saradnja datira još od prvih dana formiranja Saveta komesara Milana Aćimovića, sa kojim je bio u najboljim odnosima. Sredinom maja Dangić je stupio u kvislinšku Srpsku žandarmeriju. Za vreme oružanog ustanka u Srbiji bio je raspoređen kao žandarmerijski oficir na granici prema Drini, a nešto kasnije premešten u Bratunac. Međutim, već 16. avgusta 1941. Dangić je napustio teritoriju okupirane Srbije i prešao u istočnu Bosnu, gde je na osnovu uputstava koja je dobio od Draže Mihailovića uspeo da stavi pod svoju komandu i reorganizuje sve pro-četničke grupe. Dolaskom Nedića na čelo "vlade narodnog spasa", krajem avgusta 1941, saradnja između Beograda i Dangićevog četničkog štaba u istočnoj Bosni postaje sve prisnija, naročito u sprovođenju Nedićevog pokušaja prisjedinjenja istočne Bosne Srbiji. Dangićeva politika nije se suštinski razlikovala od politike Draže Mihailovića, čijem je pokretu pripadao. Ona se, naime, svodila na sledeće: da je okupacija privremena; da treba obezbediti obnovu Kraljevine Jugoslavije; da ne treba izazivati okupatora oružjem ni drugim akcijama, već čekati povoljniji razvoj događaja; da treba stvarati veze sa kvislinzima u Srbiji, Milanom Nedićem i Milanom Aćimovićem, pa i samim okupatorima, kako bi se lakše suprotstavilo partizanskim odredima.

U početku je Dangić bio Mihailovićeva udarna pesnica za "odmazdu" prema Hrvatima i Muslimanima, ali za kratko vreme, izvršavajući naređenja svoga naredbodavca, on postaje jedan od organizatora i realizatora četničke izdaje narodnog ustanka na terenu istočne Bosne. Kao i njegov komandant, tako je i Dangić, pripremajući se tajno, vrebao najpogodniji trenutak za realizaciju svoga podmuklog plana.

Dolaskom Dangića, a sa njim i grupe Mihailovićevih oficira, na ovaj teren, odnos između partizanskih i četničkih odreda, a samim tim i sama situacija postepeno počinje da se menja, jer jedan od njegovih prvih i glavnih zadataka bio je da četničke grupe i odrede formirane u istočnoj Bosni stave pod svoj uticaj i pod svoju komandu. Zbog antagonizma koji je postojao između lokalnih četničkih vođa, koji nisu bili profesionalni vojnici i oficiri, i onih koje je uputio Mihailović, ostvarenje ovoga cilja nailazilo je na razne teškoće, ali je na kraju cilj ipak bio postignut.

Kapitulantski duh lokalnih četničkih vođa došao je brzo do izražaja. Tako, na primer, četnički vojvoda i komandant četničkih odreda formiranih po selima u okolini Han-Pijeska, Aćim Babić već 25. avgusta 1941. godine piše nemačkoj komandi u Sarajevu da se on i njegovi četnici neće boriti protiv okupatora, već samo protiv ustaša. A 31. avgusta 1941. "Gorski štab bosanskih četničkih odreda"1 obaveštava pismom nemačku komandu u Zvorniku o svojoj želji da Nemci i Italijani preuzmu vlast na terenu istočne Bosne, u kom slučaju bi im se svi četnici predali.

Kao Mihailovićev opunomoćenik i delegat, Dangić je u istočnoj Bosni primenjivao u odnosima sa partizanskim odredima istu taktiku kao i njegov naredbodavac u Srbiji. On je 1. oktobra 1941. godine sklopio i formalni pismeni sporazum sa predstavnicima Glavnog štaba NOP odreda Bosne i Hercegovine, koji je glasio:

"ZAKLJUČAK

sa sastanka predstavnika četničkih i partizanskih odreda na dan 1. oktobra 1941. godine u Gori na kojem je došlo do sledećeg sporazuma:

1) Formira se zajednički privremeni operacijski štab između vojnih i partizanskih odreda na teritoriji Bosne sa nazivom: Komanda bosanskih vojnih partizanskih odreda.

2) Štab biće formiran od tri člana vojno-četničkih odreda sa ove teritorije i tri člana iz partizanskih odreda.

3) Mjesto operacijskog štaba zajedničke komande menja se po potrebi.

4) Funkcionisanje štaba počinje 13. oktobra 1941. godine. Štab imade odmah da prouči sva vojna pitanja po predstojećim operacijama, radi njihovog brzog provođenja u djelo.

5) Štabovi vojnih partizanskih odreda uputiće lica (članove) za ovaj štab na dan 2. oktobra 1941. godine snabdevena potrebnim dokumentima da su za to upućeni.

6) Pri svakom odredu formiraće se pokretni preki sud, koji će izricati smrtne kazne za dela: pljačke, bekstva iz borbe — sa položaja, špijunažu, izdaju, paljevine i zločinstva kako za one na položaju tako i za one u pozadinskoj službi.

7) Izvršiti mobilizaciju svega ljudstva od 19 do 50 godina starosti, tako da se za operativnu službu na položaju mobilišu ljudi od 19 do 40 godina starosti, a od 40 pa naviše za sve pozadinske službe."2

Posle zaključenja ovog sporazuma formiran je i zajednički partizansko-četnički operativni štab za zajedničku borbu protiv okupatora i ustaša. Istoga dana izdat je i zajednički proglas narodu Bosne, u kome se, pored ostalog, kaže i sledeće:

"POŠTENOM 1 RODOLJUBIVOM NARODU BOSNE!

Divljački neizazvani napad Hitlerovih hordi na našu zemlju doveo je, blagodareći izdajnicima, petokolonašima i ostalim izrodima, do raspada Jugoslavije. Bosna i Hercegovina došle su, po milosti Hitlera i Musolinija, pod vlast ubice i bandita Pavelića, koji je u našim selima i gradovima zaveo vlast neodgovornog društvenog ološa — ustaša. Napaćena i stradalačka Bosna, koja je u svojoj istoriji vidjela mnoge nasilnike i krvoloke, doživjela je do sada nečuvena nasilja i neviđene zločine. Hiljade i hiljade sinova Bosne pobijeni su na najzverskiji način od razularenih ustaških bandi. Crne se zgarista popaljenih domova širom Bosne i Hercegovine. Do neba se diže vapaj ucvijeljenih majki i žena i plač naše siročadi. Hitlerov i Musolinijev pandur Pavelić upravio je svoje udarce protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, želeći da ga potpuno uništi. On pokušava da za tu zločinačku namjeru iskoristi kao svoje oruđe Muslimane i bosanske Hrvate. Sijući otrovno sjeme šovinizma i vjerskoga fanatizma, on nastoji da zavadi narod Bosne koji vijekovima živi na ovoj grudi i natapa je svojim znojem i krvlju. Krvolok Pavelić, izrod bratskog hrvatskog naroda, uspeo je da upregne u svoja kola samo ološ i da zavede nešto nesvjesnoga i zaostalog muslimanskog i hrvatskog življa. Sve što je pošteno medu Muslimanima i Hrvatima Bosne i Hercegovine osuđuje u svojoj duši zvijerski postupak Pavelićevih bandita prema Srbima. Njihova osuda još nije dobila glasan izraz, ali taj dan nije daleko.

NARODE BOSNE!

Čaša trpljenja srpskog naroda u Bosni je prepuna. Opljačkan do gole duše, progonjen i mučen kao divlja zvijer, on se digao na oružje. Digao se da brani svoja ognjista, svoj goli život, svoju nejač, da brani svoju čast. Na teror njemačko-italijanskih okupatora i njihovoga plaćenika Pavelića, srpski narod odgovara onim sredstvima koja fašistički ljudožder jedino poštuje: oružjem. Srbi Bosne i Hercegovine latili su se oružja s jednim jedinim ciljem: da iz naše zemlje isteraju okupatora i ustaške bande. da zaštite svoj narod od fizičkog istrebljenja i da spreče fašističke horde u pljačkanju naše zemlje. U toj svojoj svetoj i pravednoj borbi srpski narod nije sam. Širom Jugoslavije diže se sve Što je pošteno i rodoljubivo protiv Hitlerovih bandi. Porobljeni narodi Evrope ustali su takođe protiv fašističke nemani. Herojska borba Crvene vojske slama udarnu snagu najboljih Hitlerovih trupa. Engleska avijacija i mornarica nanose teške udarce njemačkoj ratnoj industriji i njemačkoj floti. Amerika šalje sve veću materijalnu pomoć Engleskoj i Sovjetskoj Rusiji. Ta velika borba čitavog naprednog čovječanstva protiv najcrnjeg neprijatelja sviju naroda — fašizma — svršiće se pobjedom Sovjetske Rusije i Engleske. Za tu pobledu i mi ćemo doprinjeti svoj skromni dio i tako sprati sa našega imena sramotii koju su nam nanijeli naše izdajice i izrodi.

BRAĆO SRBI!

Na oružje! Vijekovima ste se borili protiv tuđinskog janna. Vijekovima ste ustajali protiv nepravde i ugnjetača. Nikada kao danas nije veća potreba da zbijete svoje redove, da kao jedan čovjek ustanete u borbu protiv Hitlerovih i Pavelićevih bandi. Zaboravite sve ono što vas je do juče dijelilo i ujedinite sve svoje snage protiv neprijatelja srpskog roda i imena. Ujedinimo se sa svojom braćom preko Drine i sa ostalim narodima Jugoslavije u odlučnoj borbi protiv fašističke najezde.

HRVATI 1 MUSLIMANI!

Pomozite borbu svoje srpske braće, koja ne traže osvetu, već svoje pravo da žive slobodno u zemlji svojih predaka. Izbacite iz svojih redova ustaške bandite koji sramote hrvatsko i muslimansko ime. Pridružite se i vi našoj borbi da bismo što brže istjerali iz naše zemlje okupatore i zaveli u njoj red i mir za sve poštene i rodoljubive ljude bez razlike narodnosti i vjere. Živjeli smo vijekovima na ovoj grudi i živjećemo i dalje u slozi i ljubavi kad iz naše zemlje nemilosrdno iskorijenimo one koji su unosili među narod zlu krv i od toga vukli korist.

POŠTENA I RODOLJUBIVA BOSNO!

Ustaj na oružje! Kucnuo je čas obračuna sa našim krvnim neprijateljima — fašističkim i ustaškim bandama. Tjerajmo iz naše zemlje bandite i pljačkaše, ubojice i palikuće...

1. oktobra 1941. godine

Položaj

ZA VOJNO-ČETNIČKI ODRED:

major Jezda S. Dangić, s. r. kapetan Sergije Mihailović, s. r. kapetan Pero Đukanović, s. r.

ZA ŠTAB NARODNO-OSLOBODILAČKIH (PARTIZANSKIH) ODREDA BOSNE I HERCEGOVINE

Rodoljub Čolaković, s. r. Slobodan Princip, s. r. Svetozar Vukmanović, s. r."'

Međutirn, ova partizansko-četnička saradnja ne samo da je bila kratkog veka nego je i za vreme svog trajanja bila skroz nelojalna. Dok su se partizanski odredi odlučno i iskreno borili, dotle su četnici, gurajući partizane u prve redove borbe, čekali u pozadini, a zatim se spuštali u naselja oslobođena partizanskom borbom i vršili pljačke i ubistva nesrpskog nevinog stanovništva, naročito muslimanskog, i uspostavljali svoju vlast, oslonjenu mahom na bivše žandarme. Zbog toga među njima dolazi do većih razmirica, jer se partizani nikako nisu mogli složiti sa ovakvim radom, čiji je rezultat bio odlazak znatnog broja Muslimana u neprijateljske, mahom ustaške, redove, niti su ovakav sračunat i tendenciozni stav četnika tolerisali. Ovaj četnički stav naročito dolazi do izražaja u borbama koje su partizanski odredi tokom novembra vodili protiv italijanskih okupatora i oružanih formacija NDH.

Zbog toga, a na inicijativu Glavnog štaba NOPO BiH, u Vlasenici su se 16. novembra 1941. sastali predstavnici partizana i četnika radi dogovora o daljoj saradnji, koja je zbog četničkog kršenja sporazuma bila dovedena u pitanje, i da bi se utvrdila zajednička platforma u borbi protiv neprijatelja. Tada je odlučeno da partizansko-četnička komisija sačini predlog zaključaka koje je trebalo 17. novembra da usvoji konferencija na zajedmčkoj sednici zakazanoj toga dana. Ta sednica nije održana, već su četnički predstavnici održali svoju konferenciju, na kojoj su, prema zapisniku vođenom na ovom sastanku, prvenstveno vodili brigu o obezbeđenju interesa svoje organizacije, pa tek onda, i to više formalno, i o borbi protiv neprijatelja:

"ZAKLJUČAK

Jednoglasno se usvaja da se u onim mestima, srezovima i opštinama što su sami četnici oslobodili uspostavi čista četnička vlast, a što su osvojili zajednički sa partizanima, da se uspostavi zajednička vlast...

II

Zabranjuje se svaka politička propaganda kako na frontu tako i u pozadini, jer ne priznajemo ni jednu stranku a borimo se samo za Srpski narod.

III

Zabranjuju se svi zborovi i dogovori političkog karaktera kao i štampa političkog karaktera, jer smatramo sve ono što je najbolje nalazi se na položaju.

IV

Za čisto četničke srezove obrazuju se preki sudovi u pozadini a koji će suditi za krivična dela po Uredbi o prekim sudovima kako za dela počinjena u pozadini tako i na položaju.

V

Pošto postoji poseban partizanski štab za Bosnu i Hercegovinu to se ni u bosansko-četnički štab ne primaju delegati partizani, a i za operacije na položajima gde budu učestvovali zajednički četnici i partizani da se odrede po dva lica iz oba štaba za svaki pojedini slučaj. Pošto trupama koje su na okupu a pod partizanskim štabom komanduje samo partizanski štab, to u trupama četničkim koje su na okupu komanduje samo četnički štab.

VI

Protivni smo da se Muslimani i Hrvati naoružavaju kada imamo hiljade Srba nenaoružanih, da se ne bi ponovio slučaj kao u Srbiji prilikom napada partizana na Ljuboviju gde su Turci iz Malog Zvornika naoružani napali srpske četnike.

VII

Najenergičnije protestujemo mešanju partizana u čisto interne četničke stvari kao što je pitanje komandanta.

VIII

Da se odobri svakom četniku i partizanu da se izjasni šta je, da li četnik ili partizan te da se niko ne drži prisilno i pod komandom kojima ne pripada. Pri tome se zabranjuje svako oduzimanje oružja od četnika ili partizana prilikom opredeljenja, jer se tim oružjem do sada borio.

IX

Da ss prema broju učesnika u zajedničkim borbama proporcijalno deli sva ratna dobit kako u oružju, municiji, spremi, novcu i materijalu kao i u životnim namirnicama zašto će se određivati posebna komisija.

X

Pošto je Rogatica, prvi put zajednički zauzimana, tražimo da Romanijski štab odmah isplati 850.000. — Dinara kao polovicu zaplenjenog novca četničkoj kasi za podelu svima porodicama poginulih, ranjenih i pogorelih, kao i siromašmm četnicima na položaju.4

XI

Da se odredi jedna privremena uprava na oslobođenoj teritoriji od ljudi koji su tu rođeni i borbom zaslužili, bilo sa puškom u ruci bilo inače, koja će rešavati sva pitanja u pozadini. U ovu upravu da uđe iz Srebreničkog i Vlaseničkog sreza po 2 četnika iz Zvorničkog sreza 1 četnik, iz Kladanjskog sreza 1 četnik. Izabrana uprava ima se smatrati kao 1 stepena civilna vlast na području oslobođene Bosne, koja će u zajednici sa štabovima postavljati komandante mesta, jer su isti podložni kontroli i jednih i drugih organa. (Privremenu upravu je obrazovao Štab četničkih odreda i u nju su ušli samo predstavnici četnika — nap. autora.)

XII

Sve odluke su punopravne ako su donešene relativnom većinom glasova. Glasanje se ima vršiti javno. Nijedan član narodne uprave nema pravo nista da naređuje bez ovlašćenja cele uprave. Sedište uprave da se nalazi u Vlasenici kao sredokraći oslobodene teritorije.

XIII

Svi oni koji budu pokušali da iz Srbije pređu u Bosnu bez obzira da li je četnik ili partizan ima se razoružati. Bosanci se po provedenoj istrazi mogu primiti i uputiti četnicima ili partizanima a svi ostali imadu se natrag vratiti. (U to vreme glavni štab NOP BiH je vršio pripreme da se partizanskim snagama iz zapadne Srbije oslobodi Višegrad i tako poveže slobodna teritorija istoćne Bosne i zapadne Srbije — nap. autora.)

XIV

Stavljamo do znanja da Gorski štab bosanskih četničkih odreda sačinjavaju komandant Major Jezdimir Dangić, zastupnik Boško Todorović, vojvoda Aćim Babić, Pero Đukanović, i sudija Zdravko Tanasić. Svih pet članova su ravnopravni pri donošenju odluka. Sve važnije odluke donose najmanje 3 člana."5

Ovaj dokument je potpisalo dvadeset devet četničkih starešinn. Na sastanku u Vlasenici 16. novembra 1941. narod i partizani oštro su osudili četnički stav koji je nanosio ogromne stete razvoju ustanka u ovome kraju. Pošto su svi pokušaji i izgledi za bilo kakav sporazum sa četnicima propali, a uzimajući u obzir Mihailovićevu izdaju u Srbiji, predstavnici partizanskih odreda, na sastanku u Vlasenici, donose odluku da četničke formacije u Bosni i Hercegovini otrgnu od uticaja Mihailovićeve komande, osuđujući Mihailovlća javno za izazivanje bratoubilačke borbe. Radi toga je upućeno sledeće otvoreno pismo Glavnog štaba NOP odreda za BiH zavedenim četnicima:

"OTVORENO PISMO SVIM POŠTENIM I RODOLJUBIVIM ČETNICIMA BOSNE I HERCEGOVINE

Draga braćo i drugovi po borbi!

16. novembra 1941. godine održana je u Vlasenici skupština predstavnika naroda sa oslobođene teritorije istočne Bosne, kao i boraca sa svih naših frontova. Cilj te skupštine bio je da se utvrdi u čemu se sastoje nesuglasice između Štaba bosanskih četnika i Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda za Bosnu i Hercegovinu. Želja i namera partizanskog štaba bila je da se ostvari tesna i iskrena saradnja između četnika i partizana, kako u borbi na frontu tako i u pozadini, koju bi trebalo organizovati tako da služi jednom jedinom cilju: POBEDI.

Međutim, na skupštini nije moglo doći do željenog sporazuma.

A zašto? Zato što ga neće major Dangić, koji se nikako ne može da pomiri s time da su došla vremena kada narod treba da odlučuje o svojoj sudbini. Major Dangić već sada uvodi na oslobođenoj teritoriji omrznute žandarme, koji su u bivšoj Jugoslaviji progonili narod. On svuda namešta svoje ljude preko kojih želi da sprovodi sve što su radila gospoda u Jugoslaviji, ona ista gospoda koja su nas izdala u aprilu ove godine. Major Dangić hteo bi da ustankom rukovode gospoda, jer on narod smatra maloletnikom sa kojim može svako raditi šta hoće. Zato on toliko mrzi i goni partizane, koji su se uvek borili za narod i njegova prava.

To je prvi razlog. Drugi razlog je ovaj: major Dangić želi da našu narodnooslobodilačku borbu pretvori u rat Srba protiv Muslimana. Mi partizani smatramo da su za zlo koje je učinjeno Srbima u takozvanoj državi Hrvatskoj krive ustaše i njihovi nemački i italijanski gospodari. Oni će za svoj zločinački posao skupo platiti, jer je naša parola: SMRT ZA SMRT, KRV ZA KRV. Ali mi isto tako smatramo da miran, trudbenički muslimanski svet nije kriv za zločine koje su počinile ustaše i da narodnooslobodilačka vojska treba i mora da ga uzme u zaštitu od progona i ubijanja.

Gospodin Dangić viče: SRBI, NA OKUP RADI OSVETNIČKOG RATA! Svi vi dobro znate da i među Srbima ima neljudi, ima kukolja, onih lopuža i nitkova koji su nas gonili i pljačkali, koji su nas kao petokolonaši izdali. Mi, partizani, smatramo takove Srbe narodnim neprijateljima i ne želimo da se borimo za njihove interese. Mi takove Srbe ne pozivamo u borbu, jer znamo da su to kukavice i izdajice, koji bi gledali da od naše borbe nešto ušićare ili da nas izdaju. Mi pozivamo pod našu zastavu sve poštene ljude, i Srbe, i Muslimane, i Hrvate, koji su spremni da se bore protiv okupatora i naših izroda — zvali se oni Pavelić ili Nedić, Pećanac ili Draža Mihailović.

Dalje, mi želimo da se u pozadini stvore narodni odbori koji bi vršili i svu građansku vlast, kojima bi se svi pokoravali i tako stali na kraj pljački, krađi i samovlašću. Gospodin Dangić ne želi takve narodne odbore, jer bi ga posle rata bilo teško ugurati u onaj isti jaram pod kojim je i u Jugoslaviji stenjao.

Eto, braćo četnici, to su glavni razlozi zbog kojih major Dangić neće sporazum s partizanima, čiji su predstavnici videli njegove namere i otvoreno mu rekli da se tako raditi ne može. Sada major Dangić baca drvlje i kamenje na partizane, širi o njima razne laži i klevete. Mi na te laži i klevete možemo reći samo ovo: SVE ŠTO SMO DOSADA RADILI, RADILI SMO ZA NAROD, ZA RAJU I SIROT1NJU, PA I DANAS SA ORUŽJEM U RUCI BORIMO SE ZA NJENO PRAVO I SVOJ GOSPODI VELIMO DA GA NEĆEMO PUSTITI IZ RUKU DOK TO PRAVO NE BUDE IZVOJEVANO.

Sve poštene i rodoljubive četnike smatramo svojom braćom po borbi, s njima zajedno borićemo se protiv okupatora i njihovih slugu do poslednjeg daha.""

A u pismu Glavnog štaba NOPO za BiH, upućenom svim NOP odredima BiH. pored ostalog, stoji i sledeće:

"Drugovi partizani,

16. i 17-og novembra ove godine održan je u Vlasenici sastanak predstavnika naroda sa oslobođene teritorije istočne Bosne i boraca sa toga fronta. Taj je sastanak sazvan na prijedlog predstavnika našeg štaba, koji su hteli da pred licem predstavnika naroda i boraca iznesu sve one stvari koje su u posljednje vrijeme ometale pravu saradnju sa predstavnicima bosanskih četnika. Vi znate da je početkom oktobra ove godine napravljen sporazum između bosanskih partizana i četnika. Po tome sporazumu stvoren je zajednički Operativni štab i predviđeno je zajedničko organizovanje pozadine. Taj je sporazum oduševljeno pozdravljeii od svih partizana i rodoljubivih, poštenih četnika, jer je značio po svome slovu porast naše snage na frontu i ujedinjavanje naših snaga i prilika u pozadini.

Medutim, dok su predstavnici partizana prišli tome sporazumu i latili se posla oko njegovog sprovođenja u život, tako nijesu postupili neki predstavnici vojnog četništva, u prvom redu major Jezdimir Dangić, koji je potpisao taj sporazum. Major Dangić nije mislio kako će se tim pojačati borba protiv svih neprijatelja našega naroda: njemačkih i italijanskih okupatora i ustaških bandita, već o tome kako će pomoću njega lakše progutati partizane. Njemu i njegovim poslušnicima bilo je važnije od borbe protiv neprijatelja da povedu podmuklu borbu protiv partizana. Počela je ta borba na taj način kako su je vodili svi bivši režimi u staroj zlosrećnoj Jugoslaviji: lažima i klevetama. 'Partizani su protiv Boga i slave, parastosa i krštenja' — počeli su da pune uši našim čestitim borcima ti neiskreni ('naši prijatelji'). To sii iste one laži i klevete koje danas u Srbiji šire petokolonaši protiv naših srbijanskih drugova koji već pet mjeseci vode junačku borbu protiv nadmoćnog i svirepog neprijatelja. Dalje, ti isti ljudi, mjesto da sa partizanima pristupe organizovanju zajedničke poštene, narodne vlasti, donosili su u svako oslobodeno selo i mjesto nered, pljačku i samovlast. Sve je to bilo štetno po našu oslobodilačku borbu, jer bez organizovane pozadine trpi front, borci su sa pravom nezadovoljni i njihov moral pada.

Zatim, predstavnici partizana opazili su ubrzo da se major Dangić boji borbe sa njemačko-italijanskom okupatorskom vojskom, čak je mislio da se sa njima mogu praviti i nekakvi sporazumi. To ga je gonilo da našoj oslobodilačkoj borbi dade karakter borbe isključivo protiv Muslimana i Hrvata, trpajući tako u jedan koš poštene Muslimane i Hrvate sa ustaškim banditima. Takova politika bila bi prava nesreća za Bosnu i Hercegovinu, jer bi to značilo produbljivanje jaza između već zakrvljene braćc, sve to za račun njemačkih i italijanskih osvajača. Kako može dobar, pošten, dalekovid Srbin praviti sporazum sa njemačkim ili italijanskim okupatorima — koji su razbili Jugoslaviju i prokrčili put ustašama — protv svih Muslimana i Hrvata bez razlike? Zar to ne bi značilo primiti na sebe istu ulogu koju je na sebe primio Pavelić — tobože u ime Hrvata? Zar to ne bi značilo upregnuti srpski narod u kola Hitlera i Musolinija, baš u vrijeme kad na svim bojištima Sovjetski Savez i Engleska vode borbu protiv njih i u njima vide glavnog svog, a dakle i našeg neprijatelja? Dok bratski ruski narod lije krv u borbi protiv Hitlerovih bandi, dotle se Srbin Dangić, koji se ubi dokazujući kako je borba koju on vodi — srpska borba, zanosi mišlju da od Nijemaca može iskamčiti da postane nekakav komandant Bosne. Takva misao može se roditi u glavi čovjeka koji politički ne vidi dalje od nosa, ili izdajnika pravih i trajnih interesa srpskog naroda kome bez pobjede Sovjetskog Saveza nema ni slobode ni budućnosti.

Razumije se da predstavnici partizana nisu dugo mogli trpjeti takvo stanje, jer bi to značilo pravu izdaju narodne borbe. Njima je borba koju danas vodi narod protiv fašističkog okupatora i domaćih izdajnika ustaša, petokolonaša i drugih sitnih gadova — sveta i velika stvar da bi m'irne savjesti mogli gledati kako su se u tu borbu upetljali radi svojih naročitih interesa razni protivnarodni elementi. Kakvi su to interesi?

Sva ta gospoda koja se kupe oko majora Dangića, a i on sam, žele da iz narodne borbe u našoj zemlji otvore vrata vladi koja sjedi u Londonu i da je nametnu narodu bez njegova pitanja.

Sva ta gospoda kojima je Bosnu usrećio pukovnik Draža Mihailović žele da se vrati ono stanje kakvo je bilo u Jugoslaviji prije njenog sloma.

Sva ta gospoda misle da je narod maloljetnik kojim se može vladati pomoću žandara, policije i batina.

Kada to ne bi bilo tako, zašto je onda major Dangić doveo tolike žandare iz Srbije u Bosnu i poslao ih u sve općine i srezove u Bosni? Zašto se on toliko boji pravih organa narodne vlasti, narodnih odbora? Čak i tamo gde oni postoje on ih nastoji da pretvori u vlast na papiru, a stvarna vlast ostaje i dalje u rukama oficira i žandara.

Predstavnici partizana u zajedničkom Operativnom štabu prozreli su tu potajnu namjeru majora Dangića i htjeli su to na sastanku narodnih predstavnika da izlože. Oni su to i učinili, izjavivši da sa takvim narodnim predstavnikom neće da sarađuju u istom štabu i da snose odgovornost pred narodom i istorijom za tu saradnju. Predstavnici partizana ne žele da sarađuju sa ljudima kojima nije glavni cilj borba protiv neprijatelja, sa ljudima koji pokorno slušaju Dražu Mihailovića koji je u Srbiji izazvao bratoubilačku borbu. Oni neće da sarađuju sa ljudima koji misle da se čitava današnja borba, koja traži od nas ogromne žrtve, vodi samo zato da bi izvjesna gospoda opet zajašila narodu na grbaču. Kad je majoru Dangiću bilo jasno da mi s njima i oficirskom gospodom ne želimo nikakvu saradnju, on je na brzu ruku sklopio nekakvu privremenu upravu istočne Bosne. U njoj sjedi i nekoliko dobronamjernih ljudi, ali glavni čovjek u njoj — to je major Dangić, koji će i dalje, pored svih svojih obećanja, da vodi svoju politiku. Mi nikakvu upravu, pa ni privremenu, ne priznajemo koja se bira na takav način kao što je izabrana ova. Hoćemo da pravi predstavnici naroda, izabrani na skupštini radnika, seljaka, vojnika i poštene inteligencije, biraju one koji će danas voditi borbu za slobodu i bolji život nego što je bio onaj u bivšoj Jugoslaviji.

Mi, partizani Bosne i Hercegovine, zajedno sa partizanima svih zemalja Jugoslavije, uzeli smo oružje u ruke da se borimo protiv fašističkih okupatora i njihovih slugu — pa ma kako se oni zvali: Pavelić, Nedić, Pećanac ili Draža Mihailović; kad njih iščistimo iz naše zemlje, mi nećemo ostaviti oružje sve dotle dok ne izvojujemo bolji život za sve trudbenike bez razlike. Mi želimo da našu zemlju oslobodimo i izmirimo, da u njoj osiguramo svakom poštenom čovjeku — bez razlike narodnosti i vjere — tri velike stvari za koje se danas liju potoci krvi — a to su: hljeb, mir i sloboda."7

Tako je od tog trenutka svaka saradnja između partizanskih i četničkih odreda u istočnoj Bosni i u Hercegovini bila prekinuta, a međusobni odnosi svakim danom postajali su sve više neprijateljski.

Povlačenje partizanskih snaga iz Srbije i prebacivanje manjih partizanskih grupa i pojedinaca preko Drine u istočnu Bosnu, Mihailović, njegovi delegati i komandanti u istočnoj Bosni i Hercegovini vešto su iskoristili za postizanje svojih zavereničkih i izdajničkih ciljeva. Oni su požurili da na sva usta razglase lažnu vest da su partizanske snage u Srbiji uništene. A zatim, kreću u propagandnu akciju sračunatu isključivo na razbijanje partizanskih odreda i privlačenje partizanskih boraca u svoje redove. U tu svrhu ubacivali su razne laži, među kojima i navodno obećanje okupatora da će u istočnoj Bosni umesto ustaške uspostaviti četničku vlast. Ova laž, uz onu ubačenu ranije — da su partizanske snage u Srbiji uništene — izazvala je prilično kolebanje i osipanje partizanskih redova, koje je ubrzo zaustavio dolazak Prve proleterske udarne brigade i Tita na teren istočne Bosne.

Na savetovanju u Čevljanovićima 11. januara 1942. godine, koje je održano odmah po dolasku Vrhovnog štaba NOPOJ na ovoj teren, konstatovana je, pored ostaloga, i činjenica da se u Bosni nalazi znatan broj elemenata koji žele da se bore protiv okupatora, ali ne žele da stupaju ni u partizanske ni u četničke odrede. Zbog toga je doneta odluka da se od ovakvih boraca formiraju dobrovoljački odredi koji će se zajedno sa partizanskim i jedmstvenom komandom Vrhovnog štaba boriti protiv okupatora. Takođe je predviđeno da borci dobrovoljačkih odreda, posle uvežbavanja i sticanja boračkog iskustva, popunjavaju stare i formiraju nove partizanske odrede. Ova odluka značila je i šire obuhvatanje masa za učešće u narodnooslobodilačkoj borbi.

Međutim, efikasnija realizacija ove odluke ubrzo je prekinuta jer su nemačke i italijanske divizije i oružane formacije NDH krenule 15. januara 1942. godine u novu, drugu po redu, ofanzivu protiv partizanskih snaga, ovaj put u istočnoj Bosni.8

Krajem 1941. godine rat se proširio gotovo na ceo svet. Japan je svojim iznenadnim napadom 7. decembra 1941. na Perl Harbur naterao Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju da mu sutradan objave rat. Samo tri dana kasnije SAD su primile objavu rata Nemačke i Italije, koje su sa Japanom bile vezane Trojnim paktom. Tako su se i SAD našle u ratu na strani saveznika.

Međutim, još u drugoj polovini novembra 1941. godine britanske trupe u Africi uspele su da iz Etiopije izbace italijanske snage i na taj način ovladaju celom istočnom Afrikom a njihove trupe u severnoj Africi uspele su da u toku decembra povrate Kirenaiku i stabilizuju front u Libiji.

To su bili prvi, ali periferni i gotovo neosetni porazi osovinskih snaga. Medutim, malo kasnije, glavna vojna snaga nacifasističkog imperijalizma, nemačka armija, doživljuje na Istočnom frontu svoj prvi vrlo značajan poraz. Crvena armija je zaustavila Hitlerov napad na Moskvu i krenula u protivofanzivu kojom je u toku zime 1941 — 1942. godine povratila znatan deo izgubljenih teritorija. Usled ovog poraza Hitler lično preuzima vrhovnu komandu nad nemačkim oružanim snagama u svoje ruke i smenjuje nekoliko generala, medu kojima i vrhovnog komandanta kopnenih snaga, maršala fon Brauhiča.

Da bi što više pojačao svoje akcije na Istočnom frontu, Hitler je glavninu svojih vazduhoplovnih snaga prebacio na SSSR, što je zapadnim saveznicima omogućilo sve česće nadletanje nemačke teritorije i bombardovanje vojno-strategijskih objekata ne samo u Nemačkoj već i u okupiranim zemljama.

Ali, i pored svega toga, sile osovine su još raspolagale znatnim snagama i sredstvima kojima su bile u stanju da planiraju, pa čak i da u narednoj godini realizuju, nove i snažnije akcije.

Radi toga Hitlerova Vrhovna komanda, između ostalog, izdaje 16. decembra 1941. godine i naređenje komandi oružanih snaga Jugoistoka da što je moguće više svojih jedinica, prvenstveno sa terena Jugoslavije, oslobodi i uputi na Istočni front. Tako je već 1. januara 1942. godine otpočelo prebacivanje 113, a mesec dana kasnije (posle druge neprijateljske ofanzive) i 342. nemačke divizije. Njih su na terenu Jugoslavije zamenile nove italijanske, madarske i bugarske okupacione trupe.

I pored uverenja da je ustanak u Srbiji bar privremeno ugušen, Nemci su ipak najveću pažnju posvećivali baš njoj, zadržavajući na njenom terenu gro svojih snaga u Jugoslaviji. Zadatak ovih snaga bio je obezbeđenje važnih komunikacija, industrijskih objekata, rudnika i održavanja reda i niira radi što lakše i efikasnije pljačke. Ali, situacija i razvoj ustanka u istočnoj Bosni naterali su krajem decembra nemačku komandu da radi obezbeđenja i zaštite pljačkanja rudnih bogatstava ove oblasti, na prostoru Tuzla — Doboj — Zavidovići — Vareš — Sarajevo koncentriše svoju 718. diviziju.

Tako je okupator početkom januara 1942. godine i pored prebacivanja jedne svoje divizije na Istočni front, raspolagao u Jugoslaviji jakim snagama za već planiranu svoju drugu ofanzivu protiv partizanskih odreda, kojih je na terenu istočne Bosne bilo šest i koji su držali u svojim rukama znatnu oslobođenu teritoriju sa mestima: Rogatica, Sokolac, Han-Pijesak, Vlasenica, Drinjača, Srebrenica, Bratunac i Olovo.

Neprijateljski plan je bio da se prodre na oslobođenu teritoriju, i to sa istoka sa 342. a sa zapada sa 718. nemačkom divizijom. Istovremeno, italijanska divizija "Ravena" očistila bi prostor na desnoj obali Drine, a zatim posela liniju Goražde — Foča i time sprečila prodor partizanskih snaga na jug.

Pripremajući operaciju za slamanje ustanka u istočnoj Bosni i koristeći se iskustvima iz prethodne operacije u Srbiji, u kojoj su odredi Draže Mihailovića sarađivali sa Nemcima, nemačka komanda je nastojala da posredstvom Abvera stupi u kontakt sa četnicima u istočnoj Bosni i sa njihovim komandantom Jezdimirom Dangićem. Kao povod za to poslužio joj je izveštaj Obaveštajnog centra u Beogradu od 14. novembra 1941, u kome se, pored ostalog, kaže:

"Draži Mihailoviću su bliski odredi majora Dangića na pl. Romaniji, jugoistočno od Sarajeva; dakle, na području Bosne. Dangić je od početka prema komunistima zauzeo odlučniji stav nego sam Draža Mihailović. Njegov cilj u odnosu na nemačke vojne vlasti u Srbiji bio je očigledno da zajedno sa njima nastupi protiv partizana. Između ostaloga, sa svojim jedinicama je ukazao počast nemačkim oficirima."1'

Prvi kontakt okupatora sa Dangićevim četnicima bio je početkom decembra u višegradskom srezu. Tada su četnici razoružali jednu grupu partizana i predali je Nemcima. Međutim, u narednom periodu, u kontaktima između Nemaca i Dangića, posrednici su bili Milan Nedić i Milan Aćimović, a kasnije je ta veza bila direktna. Uspostavljena je sa dr Jozefom Matlom, šefom centra Abvera u Beogradu, a održavao ju je član Dangićevog štaba kapetan Risto Ćuković. Na sastancima od 20. i 30. decembra bilo je govora da Dangićevi četnici zaključe sporazum sa Nemcima, jer oni ne žele da se bore protiv nemačkih jedinica. Od tada, oni redovno šalju Nemcima informacije o grupisanju, komandovanju i jačini partizanskih snaga u istočnoj Bosni. Istovremeno su i veze Dangićevog štaba sa Nedićevoni vladom bile pojačane, i Dangić je preko majora Momčila Matića, komandanta Nedićevih odreda u Užicu, više puta pozivan u Beograd.

U toku decembra 1941. i januara 1942. štab vojnoupravnog komandanta u Srbiji počeo je sve ozbiljnije da razmatra mogućnost eventualnog sklapanja sporazuma sa Dangićevim štabom, kako bi se uz pomoć njegovih četnika obračunao sa partizanskim snagama u istočnoj Bosni i uspostavio mir u ovom delu Balkana.

O prvom sporazumu sa nemačkim okupacionim trupama komandant Višegradskog četničkog odreda poručnik Kamenko Jeftić je 11. januara 1942. godine obavestio majora Boška Todorovića:

"Nemačke trupe će uskoro krenuti u čišćenje komunista u Bosni, sada opravljaju prugu i most na Limu — Međeđa — Ustiprača — Mesići za Sarajevo. Potrebno je da svuda stupite u vezu sa Nemcima, kažite im da ste Srpski nacionalni četnici koji se bore protiv ustaša i komunista, za spasavanje čestitog srpskog naroda.

Obavestite ih o komunistima i čistite komuniste.

O svemu je obavešten major Dangić, radi upravljanja.

Ja sam Nemcima već rastumačio da čajnički i fočanski srezovi treba da budu čisti četnički srezovi.

Nemačke trupe polaze u Bosnu po pozivu Poglavara Hrvatske — Pavelića da očiste istočnu Bosnu od komunista. Pavelić je sve srpske nacionalne četnike strpao u komuniste. Mi moramo ubediti Nemce da četnici u Bosni nisu komunisti, niti partizani, niti banditi, već junački branioci srpskog naroda od najvećeg srpskog neprijatelja komunista i njihove braće ustaša.

Muslimani svuda dižu glavu kada vide nemačke trupe ali hrabri nemački vojnici ih preziru jer ovi muslimani ni svoje narodnosti nemaju.

Kada Nemci očiste komuniste nadležni će preduzeti mere da se u očišćenim krajevima ne vraća ustaška vlast već čija druga. Koliko ste bili junaci na bojnom polju pri uništenju ustaškog ološa sada treba da budete još veće diplomate da sačuvate svoj narod. Ne zaboravite da je ovo kaznena ekspedicija i da samo pamet može spasti narod u istočnoj Bosni i borba na život i smrt sa komunistima koji su pobegli iz Srbije ostavivši pozadi sebe spaljena sela i gradove. Ne smemo mirno gledati da same nemačke trupe uništavaju komuniste jer će tad uništiti i sav srpski narod jer oni ne raspoznaju ko je partizan a ko četnik.

Nemačke trupe gone Četnike Draže Mihailovića kao i komuniste te ako bi se koji pojavio bežeći isred Nemaca da se znate upravljati.

Mi smo Srpski nacionalni četnici. Čuvajte se da se među vama ne sakrije koji partizan jer će tada svi stradati.

S verom u Boga za kralja i otadžbinu."

Na kraju ovog izveštaja Kamenko Jeftić je svojom rukom dopisao:

"Višegradski četnički odred sprema jednu jaču četu koja će sa nemačkim trupama poći u svetu borbu protiv komunista za slobodu bratskih naroda a odvajanje višegradskog sreza od Ustaša."10 (Kamenko — nap. autora)

Samo dva dana kasnije, 13. januara, četnički komandant mesta u Foči porućnik Milorad Kekić je uputio majoru Bošku Todoroviću pismo iz koga se vidi da njegovi četnici nemaju nameru da ratuju protiv Nemaca:

"Izgleda mi, da Vam je poznata situacija ovamo. Javljaju da su Nemci na Palama, a od Višegrada popravljaju prugu u pravcu Ustiprače. Četnike ne razoružavaju. Interesuju se gde su partizani. Stražu na Međeđi pitali su za Borač i da li se tuda može prolaziti. U prilogu Vam je Kamenkovo pismo. Iz njega ćete videti pravu situaciju.

Mi se svaki dan nadamo i Vama i njima. Poslaćemo jednu delegaciju pred njih, da ih upoznamo, da su u fočanskom i čajničkom srezu samo četnici, kako bi sve učinili da se spasi ovaj i inače napaćeni srpski narod.

Suprotstaviti im se nećemo, niti borbu kakvu voditi s njima.

Svi Vas u ovom trenutku očekujemo ko ozebo sunce."11

A 15. januara 1942. štab Rogatičkog četničkog odreda upućuje raspis svojim četama kojim ih izveštava o uspostavljanju tesne saradnje sa okupatorima i potrebi da se ona očuva:

"Obavijestite sve naše četnike i komandire četa, koji se nalaze na domaku Rogatice, da su danas 15. januara 1942. godine, delegati Srpskih četnika Bosne vodili pregovore sa Njemačkom i Italijanskom komandom u Višegradu. Rezultati su povoljni. Četnici i Nijemci neće imati nikakva sukoba niti sukoba sme biti. Naši četnici imaju ostat na svojim dosadašnjim mestima i dužnostima ili tamo gde se ukaže potreba. Naša borba protivu ustaša produžava se bez ikakve promene. Nemojte dozvoliti da se u Vašoj blizini nalaze komunisti, progonite ih i pokazujte ih Nijemcima. Pred njemačkom vojskom pojavite se kao srpski nacionalni četnici. Prema njemačkoj vojsci budite korektni. Nemojte dozvoliti da se desi ma kakav incident sa njemačkom vojskom. Prolaz njemačkih trupa je slobodan, ne šteti interesima naše borbe. Detaljan izveštaj o toku pregovora o zajedničkim zaključcima dobićete ubrzo.

Delegati:

Poručnik Bulovan (Milorad — nap. autora.) P. poručnik Antonić (Stanoje — nap. autora.) P. poručnik Jovanović,

Komandiru 6. čete bratu R. Pušonji

Dostavlja se gornja depeša naših delegata na znanje i strogo pridržavanje. Preporučite svima našim četnicima, kako na položaju, tako i u pozadini, a tako isto i svim Srbima i Srpkinjama, da u svakom susretu sa njemačkim vojnicima pokažu dostojanstvenost srpskog imena, tj. da budu korektni, ljubazni i da im izađu u susret u svakom pogledu, jer će se samo na taj način moći sačuvati srpski narod i domovi. Naša sveta borba protiv ustaša nastavlja se i dalje bez ikakve promene, do konačne pobede."12

I komandant bosanskih četničkih odreda major Dangić izdao je 22. januara svoju "naredbu br. 1", u kojoj se zahteva predusretljivost prema Nemcima:

"SRPSKOM NARODU U BOSNI.

Nečuveni zločini Hrvata i ustaša izazivali su naš narod da se digne na ustanak, kako bi sprečio svoje sopstveno istrebljenje.

Pet meseci naše svete borbe bilo je dovoljno da pokaže svima koliko su naši razlozi opravdani i koliko smo umeli da cenimo krvavo izvojevanu slobodu.

Danas tu slobodu hoće ponovo da nam oduzmu Hrvati i ustaše i da nastave sa našim istrebljenjem. Uspeli su da nam dovedu nemačku vojsku, verujući da će se i ona saglasiti sa njihovim zverstvima.

Do ovog trenutka vi ste videli da Nemci mirno prolaze po svome poslu našim drumovma i da naš nesrećni i napaćeni narod ne diraju. Ako je to istina, to će služiti na čast nemačkom oružju.

Ali opasnost još nije prošla. Nju mogu izazvati neobavešteni pojedinci pripucavanjem na nemačke vojnike, što se ni u kom slučaju ne bi smelo dogoditi, jer je moje naređenje u tom pogledu potpuno jasno: treba ih pustiti da prođu kruz Bosnu.

Druga i mnogo veća opasnost nam preti od dolaska naših zakletih neprijatelja, ustaša i Hrvata, ne dajte im da se prikupe i organizuju. Udrite ih gde god se pojave. Ne dajte im da u našim srpskim selima i planinama postavljaju svoju vlast. U tome ih naročito ometajte na svakom koraku. Ako ne dejstvujete kao organizovane jedinice, dejstvujte samostalno, okupljeni u manje grupe, pod vodstvom najboljih između vas. Čuvajte svoje domove, decu i žene.

Naši neprijatelji, među kojima i komunisti, koji su nam poslednjih dana pobili mnoge naše drugove, šire lažne vesti i stvaraju zabunu. Ne verujte im, nego takve propagatore prijavljujte svojim starešinama ili ih sami uništavajte."13

Da bi došao do bližih podataka o Dangiću i četničkom pokretu u istočnoj Bosni, a znajući za Nedićeve veze sa Dangićem, general Paul Bader je 19. januara 1942. godine pozvao Nedića na razgovor.

Na pitanje opunomoćenog komandujućeg generala kakav je njegov stav prema Dangiću, Nedić je izjavio da u njega ima najveće poverenje:

"Dangić je iz Bosne i bori se samo da bi zaštitio svoj rodni kraj od ustaških i hrvatskih zverstava. On nije ni bandit ni buntovnik. On je izjavio da neće da se bori protiv nemačkih oružanih snaga. On bi se bezuslovno potčinio Nemcima i borio se na njihovoj strani protiv ustanka. ako bi imao jamstvo da će njegovi zemljaci u Bosni biti zaštićeni od hrvatekih posezanja. Između Dangića i Mihailovića nije nikad postojala veza, jer njih dvojica u svom delanju polaze od sasvim različitih shvatanja."

Dangićeva je ideologija, kako je Nedić to nazvao, "Velika Srbija".

"On (Dangić) je ubeđen da se to može postići samo u vezi i pod zaštitom Nemačke. Jugoslaviju, naproitiv, smatra za promašenu konstrukciju, koja ne bi smela da se ponovi."

Dalje u zapisniku sa sastanka između Nedića i Badera stoji da je Nedić izjavio da je Draža Mihailović, za razliku od Dangića, za staru Jugoslaviju i da je pod uticajem Moskve i Londona. Za Dangića je istakao da nema trajno na raspolaganju snažnu trupu, već mu prilaze ljudi iz okoline u kojoj se on upravo pojavi i time mu pridaju važnost.

"Njegov (Dangićev) je uticaj u Bosni veoma važan, podvukao je dalje Nedić. Stoga bi on u svako doba mogao da okupi oko sebe onoliko ljudi koliko mu je potrebno. Ako bi mu nemačka vojska naložila da se lati borbe protiv komunista na bilo kom mestu i u staroj Srbiji, on bi to bezuslovno učinio, sam ili zajedno sa nemačkim trupama. On bi u svako doba mogao da skupi snage za to. On, Nedić, je uveren da će Dangić ostati veran sadašnjoj srpskoj vladi i da će se za nju založiti.""

Iz citiranog zapisnika saznajemo, takođe, da su 7. januara 1942. godine bila u Beogradu tri Dangićeva oficira na razgovoru sa Nedićem i njegovim savetnicima, radi "sondiranja" terena za postizanje sporazuma sa nemačkim okupacionim vlastima u Srbiji. Od nemačkih predstavnika sastanku je prisustvovao kapetan Matl i dva generalštabna oficira iz Zagreba:

"Nedić je dalje naveo da oko Dangića stalno obleću, naravno, i Italijani, kao i Mihailović, jer tačno procenjuju njegov uticaj i njegovu borbenu snagu. Postoji, stoga, opasnost da Dangić, na kraju krajeva, skrene ako ne naiđe ni na najmanje razumevanje kod Nemaca za svoj cilj, naime, samozaštitu bosanskih Srba od ustaških zverstava. On, Nedić, je uveren da bi se Dangić smesta stavio na raspolaganje kada bi ga o tom obavestili i zajamčili bezbedan prolaz. Po njegovom ličnom shvatanju, bilo bi od velike vrednosti kada bi se Dangić konačno pridobio i kada bi se njemu poverila zaštita bosanskih Srba, a i industrijskih postrojenja i železnica u bosanskom prostoru. On bi taj zadatak najbolje izvršio."

Iz ovog zapisnika se dalje vidi i to da je došlo do polemičkih tonova između Badera i Nedića oko delova istočne Bosne, tačnije, oko prostora između Drine i Bosne ("proširenje tog prostora u jugozapadnom pravcu bilo bi, naravno, poželjno", kako je izjavio Nedić), za koje su se i Nedić i Dangić zalagali da budu pripojeni Velikoj Srbiji. U pogledu ovog pitanja vojnoupravni komandant je bio veoma kategoričan, rekavši da je to prostor koji pripada Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i da on o tome ne daje ni izjave ni obećanja.

U zaključnom delu citiranog zapisnika, koji je vodio Erih Keviš, rečeno je i ovo:

"Nedić je odgovorio da se, prema Dangiću, zasad radi samo o zaštiti Srba, a ne o pitanju Hrvatske ili Srbije. No, pošto u Hrvatskoj stoje nemačke trupe, bilo bi verovatno već dovoljno ako bi u pravoj Bosni, u većim mestima, ostale nemačke posade. One bi bile dovoljne da zaštite život i svojinu Srba protiv ustaških pretenzija. Nedić je zamolio da se ta ideja proveri. On je još jednom preuzeo izvesno jamstvo za Dangićevu iskrenost i vernost a za sebe lično tvrdio da će i on nepokolebljivo stajati uz Nemačku. Nedićeva izlaganja bila su duboko ozbiljna i, kako izgleda, intimno iskrena."

Očigledno, Nedić je pokušavao da prikrije Dangićevu pripadnost Mihailovićevom pokretu i pored toga što je okupatoru bilo dobro poznato da je Dangić eksponent Mihailovićeve politike i da svoje akcije sprovodi prema uputstvima štaba Ravne gore. Međutim, okupatori su računali da Dangića iskoriste ne samo protiv partizanskih odreda nego i protiv Mihailovića, čiji su štab u decembru 1941. godine pokušali da unište.

Sastanak Bader — Nedić od 19. januara 1942. dao je podsticaja odgovornim nemačkim policijskim službama u Srbiji da ubrzaju pripreme oko sklapanja sporazuma sa Jezdimirom Dangićem. Na ovom planu naročito su bili angažovani dr Jozef Matl, šef Abvera za Srbiju, i Erih Keviš, šef komandnog štaba vojnoupravnog komandanta. Keviš je u svom izveštaju od 23. januara 1942. obavestio vojnoupravnog komandanta da je toga dana posetio Milana Nedića i s njim razgovarao o mnogim pitanjima, pa i o Dangiću. Naglasio je da je impresioniran koliko Nedić dobro poznaje prilike u istočnoj Bosni, pa i ovog četničkog komandanta, i dodao:

"Na moje pitanje u kolikoj će se meri Dangić angažovati u ofanzivi protiv partizanskih odreda, on je odgovorio da će ovaj izvršiti svako njegovo naređenje. A on će mu samo ono narediti što opunomoćeni komandujući general bude njemu naložio."15

Preko kapetana Matla i kapetana Ćukovića Keviš je ugovorio za 30. januar 1942. sastanak sa Dangićem u selu Čulinama, u blizini Bajine Bašte.

A evo i zabeleške kapetana Matla o pregovorima sa Dangićem, koju je general Bader uputio zapovedniku Vermahta za Jugoistok:

"Za vreme pohoda na planinu Romaniju morao sam da računam sa dve neprijateljske grupe, sa komunistima, i četnicima majora Dangića. Bilo je poznato da ovaj vođa raspolaže znatnim brojem pristalica. Važio je za dobrog vođu, a njegovi ljudi sastojali su se, po svemu sudeći, većinom od isluženih vojnika. Nije bilo jasno hoće li D. (Dangić — nap. autora) ići zajedno sa komunistima ili ne. Pohod koji je bio sproveden pod najtežim terenskim i vremenskim prilikama potvrdio je staro iskustvo da neprijatelj izmiče i da se ne može uhvatiti. Sa iznenađenjem smo utvrdili da su Dangićevi ljudi bezuslovno izbegavali borbu sa nemačkim trupama i da na njih nisu pucali. Manji odredi i pojedinci, kada bi uvideli da nemaju više izlaza, predavali su se bez borbe i odlagali svoje oružje. To isto učinio je jedan odred od oko 400 ljudi Oni su pri tom objasnili da tako postupaju po naređenju majora D. jer je on njima zabranio da se bore protiv nemačkih trupa. Treba istaći da bi nam D. mogao naneti osetne gubitke da je to hteo...

Načelnik štaba, generalštabni pukovnik Keviš, zakazao je stoga bez naloga i na svoju odgovornost 30. januara sastanak sa majorom D. na području južno od Zvornika. U četvoročasovnom razgovoru on je utvrdio sledeće:

"D. je spreman da se sa svim svojim ljudima bezuslovno stavi pod nemačku komandu, da uništi do kraja komuniste u istočnoj Bosni i da održi mir, tako da izbeglice mogli biti vraćene. On priznaje hrvatski suverenitet, iako ne definitivno, i to ukoliko se hrvatska uprava sastavi paritetno od Hrvata, Muslimana i Srba, zavisno od sastava stanovništva na određenom području. On pri tom pretpostavlja uvođenje nemačke vojne uprave u zemlji. Da bi se sprečili sukobi, on predlaže da se istočna granica prema Drini ne zaposedne hrvatskim trupama, dok bi se to moglo učiniti sa hrvatskim bataljonima redovne vojske u zapadnom delu. Po njegovom mišljenju, bilo bi nemogućno da u istočnoj Bosni ostanu ustaške formacije bilo kakve vrste, kao jedinice ili, na primer, kao pojedini činovnici, jer bi to značilo borbu na nož.

D. je izjavio da je njemu strahovito teško da svojim ljudima i stanovništvu objasni da istočna Bosna ostaje hrvatska i da će morati da se pomire sa hrvatskim činovništvom, a delimično i sa hrvatskim garnizonima.

Na kraju razgovora je rekao da bi on kao nepokolebivi Nedićev pristalica morao da zna da li se on slaže sa takvim rešenjem i da li tome daje svoju moralnu podršku. S obzirom na to predložio je generalštabni pukovnik Keviš da bi trebalo da D, s njim i pod njegovom ličnom zaštitom odmah krene za Beograd da bi razgovarao sa N. (Nedić — nap. autora) D. se složio.

Kasno po podne 31. januara stigla su obojica (D. u pratnji svog vojvode Đukanovića, jednog od svojih najodvažnijih ljudi) u Beograd. Smestili su se kod pukovnika Keviša. U 21 čas došao je tamo na razgovor Nedić. Postignuta je načelna saglasnost oko zadatka da se u istočnoj Bosni, a time i u Srbiji, obezbedi mir, da se okonča sa masovnim ubijanjem, a takođe i oko jasnog saznanja da se sve to može postići jedino u saradnji sa nemačkim Vermahtom. D. je pri tom izjavio da bi se on sa svojim ljudima, čak i u slučaju jednog opšteg balkanskog ustanka i iskrcavanja Engleza, verno borio na strani Nemaca. Takođe je svestrano obrazlagao svoje uverenje da samo nemačka pobeda može Srbiji da obezbedi mesto koje joj pripada na Balkanu, dok bi pobeda boljševizma značila uništenje svakog pa i srpskog naroda. Kao što je poznato, isto shvatanje zastupa Nedić.

Načelnik štaba me je 1. februara rano izvestio o rezultatima razgovora. Pridružio sam se njegovom mišljenju da s obzirom na položaj treba da se učini pokušaj smirivanja istočne Bosne, i to stavljanjem D. pod moju komandu, a da neka druga moguenost jednostavno ne postoji. Shodno tome zamolio sam dr Kisela,18 koji zamenjuje obolelog državnog sekretara dr Turnera,17 kao i poslanika Benclera18 za jedan razgovor sa D. pošto sam prethodno s njim i u prisustvu načelnika štaba iscrpno razgovarao o njegovim mogućim zadacima.

U tom razgovoru potvrdio je D. sve što je prethodno izneo načelnik štaba...

Iste večeri još jednom su u kraćem razgovoru između mene, načelnika štaba, Nedića i D. razmotrene teškoće.

Nemački general u Zagrebu je zamoljen da u ponedeljak 2. II dođe u Beograd sa opunomoćenim predstavnikom hrvatske vlade budući da ne izgleda realan sporazum sa D. bez saglasnosti hrvatske vlade. U toku prepodneva 2. II stigli su u Beograd: nemački general u Zagrebu, nemački poslanik u Zagrebu, državni sekretar Vrančić18 i šef operativnog odeljenja hrvatskog generalštaba generalštabni pukovnik Dragojlov.20

Najpre je vođen razgovor sa nemačkim generalom i nemačkim poslanikom. Nemački general bio je mišljenja da su planirane mere ispravne, budući da ni on ne vidi nikakvu drugu mogućnost da se obezbedi mir u Bosni. Nemački poslanik se u načelu pridružio ovom mišljenju, ali je imao i ozbiljne primedbe u pogledu toga mogu li se hrvatskoj vladi nametnuti tako dalekosežna ograničenja u vršenju okupacionih prava i izgradnji aparata u korist ustanika. Stoga je podneo kompromisni predlog po kome bi se hrvatska vlada odrekla držanja garnizona u istočnoj trećini Bosne. S izvesnim manjim ograničenjem predloženi prostor odgovarao je željama D. Poslanik je izrazio uverenje da bi i pitanje uprave u ovom prostoru moglo da se reši u formi jedne vojne uprave uz uključivanje hrvatskih činovnika. Ipak, on sumnja hoće li hrvatska vlada prihvatiti ovaj predlog.

Po podne 2. II bila su ova pitanja razmatrana u prisustvu predstavnika hrvatske vlade.

Nije nam, dakle, pošlo za rukom da hrvatske predstavnike uverimo da bi mali ustupak uz očuvanje hrvatskog suvereniteta pod mojom komandom bio bolji za zemlju i za prestiž hrvatske države od jednog uspelog ustanka koji bi mogao da zahvati velike delove zemlje i da košta života stotine hiljada ljudi.

S obzirom na to izgledalo mi je bespredmetno da nastavim pregovore sa D. Naložio sam stoga načelniku da mu to saopšti i da ga vrati nazad.

Razgovor između načelnika štaba i D. održan je 3. II 1942. Kako me je izvestio načelnik, D. je bio veoma pogođen vešću da zamišljeni dogovor nije moguć. Po njegovom mišljenju, ne preostaje mu ništa drugo nego da i protiv svoje volje nastavi borbu protiv Hrvata jer ako to ne bi činio, počeli bi s tim komunisti. Pred svojim ljudima on bi ispao kukavica, izdajnik i kupljeni podlac i tako bi izgubio svaki ugled. Njegovi ljudi krenuli bi s komunistima, jer oni se ne bi mogli pomiriti s tim da bez zaštite prepuste daljem klanju svoje žene i decu. U njihovim očima ne radi se o ustanku, već o svetom ratu za zaštitu domovine. On verovatno neće moći da spreči da se komunisti priključe njegovoj borbi. A tada će se njemu od strane Nemaca prebacivati da je ipak komunista.

Dalje je napomenuo da će se naći u najneprijatnijoj situaciji, jer ako hrvatskim trupama budu pridodate ma i male nemačke jedinice, ove će da stupe u borbu. A onda će on pred nama ispasti kao čovek koji ne drži reč. Ni on ni njegovi ljudi ne žele da se bore protiv nemačkih trupa. On će to bezuslovno sprečavati dogod to bude mogućno i činiće to jedino u samoodbrani. Inače, svaki nemački vojnik biće u sigurnosti kod njegovih ljudi. Neće mu faliti ni dlaka s glave. Stalno je molio da ga ne dovodimo u očajan položaj.

U vezi s tim, došlo je, kao i ranije, na dnevni red pitanje njegovog odnosa prema Italijanima. Rekao je da su ga dva komandanta divizija zamolili da dođe na razgovore. On ih je odbio. Samo je jednom slučajno i sasvim kratko razgovarao sa nekim italijanskim majorom. On zna tačno da Italijani žele da ga pridobiju. Takođe, rekao je da ne može da razume kako to da hrvatska vlada odustaje od svog prava da drži svoje garnizone na prostorima zaposednutim od strane Italijana, dok to očigledno nije slučaj u odnosu na moćni nemački Rajh. Naveo je da od Italijana bez daljeg može da dobije koliko god želi oružja i municije. Šta mu, dakle, onda preostaje drugo nego da ubuduće paktira sa Italijanima, sa narodom koji on i njegovi ljudi najdublje preziru. Dosad je smatrao da je ispod njegove časti da sedne za sto sa jednim komandantom italijanske divizije koji je bežao pred njim.

D. je ponovio da se on neće boriti protiv nemačkih trupa, ako na to ne bude prisiljen. Uveravao je da se protiv Nemaca neće boriti ni u slučaju opšteg ustanka do kojeg će sigurno doći. Još jednom je objasnio da bi predloženo smirivanje Bosne istovremeno značilo i smirivanje celokupnog srpskog područja. U idealnom smislu za Srbe ne postoji nikakva granica na Drini. Mir u Bosni bi stoga neposredno doprineo jačanju Nedićeve vlade, čak i onda kada ova ne bi imala nikakvog udela u smirivanju Bosne. Za njega se sada radi jedino o borbi protiv Hrvata, za domovinu. On će dobiti pojačanja iz svih delova Srbije, Hercegovine, Albanije i Crne Gore. Za hrvatsku vojsku borba postaje gotovo bezizgledna. Uprkos tome, on će je izbegavati, ukoliko mu to bude moguće.

Na dan 4. II ujutru kapetan dr Matl vratio je u Zvornik D. zajedno s njegovim pratiocem."21

O Dangićevom boravku u Beogradu i pregovorima sa predstavnicima okupatorskih vlasti, podneo je 8. februara 1942. izveštaj svom pretpostavljenom starešini i oficir za vezu poručnik Slobodan Vranić, koji se nalazio u Dangićevoj pratnji, u kome piše:

"I Z V E Š T A J

O izvršenom mom službenom putu u međuvremenu od 27. januara do 8. februara 1942. godine, a prema naređenju Komandanta bosanskih vojno-četničkih odreda

27. januar: Od punumoćnika-kapetana brata Dakića Bogdana, primio sam usmeno naređenje da putujem za Čačak đeneralštabnom kapetanu bratu Siniši Pazarcu od koga sam imao da primim izveštaj i isti da prenesem Komandantu — lično.

28. januar: U 6,7 časova vozom prebacio sam se za Čačak. Odmah sam po dobivenim podacima potražio imenovanog.

28, 29. i 30: Bio sam u Čačku na prikupljanju podataka, dok je kapetan Pazarac bio na putu, prema dobivenom naređenju.

31. januar: Brzim vozom u 7,48 časova prebacio sam se u Beograd, gde sam i stigao istog dana u 15,30 časova. Kao što mi je bilo naređeno, oko 17 časova stigao sam u predsedništvo Srpske Vlade i predao bratu kapetanu Bogdanu Dakiću izveštaj. Tom prilikom od strane kapetana Dakića izvešten sam da je sa njim skupa doputovao u Beograd i komandant brat major Jezdimir Dangić.

1. februar: U međuvremenu od 10 — 14 časova u Ministarstvu Unutrašnjih poslova u kancelariji pomoćnika ministra g. Đurđevića zasednuta je sednica gde je rešavano pitanje o Bosni.

Na tom skupu bili su prisutni 3 člana iz Privremene uprave istočne Bosne, kao i dva delegata oficira iz Bosne i 5 lica od Predsedništva Srpske vlade — Njihova saglasnost bila je potpuna.

Primljeni su uslovi okupatora — Vojnog zapovednika u Srbiji, na koje su naši povoljno odgovorili. Teritorija istočne Bosne od granice prema Srbiji pa do r. Bosne i Drine skupa sa Sarajevom, gde spadaju 17 srezova, smatrano je kao već dobiveno.

Tom prilikom meni je naređeno da u Beogradu ostanem sve dotle dok ova stvar ne bude potpuno likvidirana, tj. do 5. februara.

2. i 3. feb.: Prema naređenju kapetana brata Bogdana Dakića svršavao sam stvari u samom Beogradu koje mi je on davao.

4. februar: Oko 12 časova komandant major brat Jezdimir Dangić napustio je Beograd. Isti je otputovao u Bosnu.

Oko 17,30 časova u Ministarstvu unutrašnjih poslova od strane kapetana brata Dakića Bogdana izvešten sam o sledećem:

— Nemačka vojna sila prihvatila je naše uslove, ali Hrvati i Mađari iste ne prihvataju. Pitanje o dodeljivanju teritorije (17 srezova) zasada je neizvršivo.

— Ovo pitanje za izvesno vreme, a najdalje za mesec dana ponovo će se staviti na dnevni red.

— Okupator odobrava našu borbu, koja će se i dalje nastaviti.

— Naša borba neće se voditi kao do sada frontalno, već će se obrazovati glavni front, a potom voditi gerilsko ratovanje.

— Iz Srbije dobijamo pomoć u ljudstvu i materijalu.

— Preorganizacija će se izvršiti kod jedinica u Bosni, najdalje za to odobren je rok do 20. o.m.

— U najkraćem roku sazvaće se konferencija komandnog osoblja na kojoj će se rešiti definitivno o svim pitanjima.

— Svim komandantima sa ljudstvom naređeno je da ostanu na svojim položajima. Sa ljudstvom izvršiti osiguranje terena.

— Odmah ustrojiti jedinične spiskove i u isto upisati svo svoje ljudstvo. Ovo je naređeno da komandanti učine najhitnije.

5. februar: U 9,30 časova otputovao sam u Čačak, gde mi je naređeno da ponovo dođem u vezu sa đeneralštabnim kapetanom bratom Sinišom Pazarcem, gde sam i došao i izvestaj podneo. Tom prilikom imenovani mi je naredio da otputujem u Gornji Miianovac.

6. februar: U 7,48 časova iz Čačka otputovao sam u Gornji Milanovac, gde sam u toku ovog dana potrebne službene stvari i obavio.

7. februar: U 2,30 ujutru otputovao sam u Čačak — izveštaj predao, a potom i sam stigao sa zadocnjenjem tek oko 22 časa. Iz Užica specijalnim vozom u 23 časa otputovao sam na Bosansku teritoriju.'"32

O motivima koji su podstakli odgovorne okupatorske službe u Beogradu da pregovaraju sa Dangićem, Feliks Bencler, predstavnik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova obavestio je, nešto kasnije, 13. marta 1942. godine, svoga šefa u Berlinu:

"Cilj je bio sprečiti da Dangić, koji se dosad svesno uzdržavao od bilo kakvog neprijateljskog postupka protiv nemačke oružane sile, a prema obaveštenjima ministra predsednika Nedića izgleda da je takođe spreman da se pokorava naredbama nemačkih vojnih mesta, ne pristupi komunističkim ustanicima ili Mihailovićevim odredima i pokušati da ga se navede na takvo držanje koje bi, uz očuvanje hrvatskih interesa, vodilo računa i o nemačkim interesima, a da ne mora da se žrtvuje nova nemačka vojnička krv."23

Dangićevi kontakti sa nemačkom obaveštajnom službom nisu prekinuti ni posle neuspelih pregovora. Komandant istočnobosanskih četnika i dalje je održavao redovne veze i sa Nedićevim oružanim odredima i sreskim i okružnim načelnicima u severozapadnim delovima Srbije. Dangić je i lično u tokii februara i marta nekoliko puta dolazio u Beograd na razgovore sa Milanom Nedićem. Osamnaestog marta 1942. okružni načelnik u Užicu uputio je pismo lično Nediću, u kome ga obaveštava da mu se Dangić žalio da njegovi četnici neće da se bore protiv partizana, već im prilaze, bacaju oružje, predaju se ili beže. U istom pismu ističe se da Dangić traži pomoć od Nedićeve vlade u oružju, municiji, pa i u ljudstvu. Takođe se naglašava da su učestali sukobi i među istočnobosanskim četničkim komandantima, te se traži intervencija srpskog kvislinškog predsednika.

Prema informacijama koje su dolazile iz Štaba komandanta SS trupa i policije u Srbiji general-pukovnika Augusta Majnera, Dangić je ponovo bio u Beogradu od 30. marta do 2. aprila 1942. i tom prilikom je vodio tajne razgovore sa Milanom Nedićem. Na osnovu istog izvora vidi se da su u Dangićevoj pratnji bili kapetan Kovačević i poručnik Dobrica Đukić.

Obećanjima datim na sastancima sa okupatorima i kvislinzima da se neće boriti protiv okupatorskih snaga, Dangić je ostao dosledan. Zahvaljujući ovakvom njegovom stavu, okupatorskim i kvislinškim jedinicama NDH su bili omogućeni lakši prodori na oslobođenu teritoriju i napadi na partizanske odrede. Dangić je okupatorskim snagama stavio na raspolaganje četničke vodiče, a svojim odredima je naredio da se vrate na polazne položaje i određena zborna mesta. Kao protivuslugu, okupator je Dangiću obećao da četnike na njihovim zbornim mestima neće dirati i da u planiranoj ofanzivi neće učestvovati oružane formacije NDH.

Očigledno, razgovore sa Dangićem okupatori su vešto iskoristili za realizaciju svojih planova. Pored toga što su pred svojim napadnim kolonama otklonili otpor četnika, oni su četničke odrede koncentrisali na pogodnim mestima kako bi u određenom trenutku mogli i njih likvidirati. Nacistički okupatori su još na četničku organizaciju u istočnoj Bosni gledali sa podozrenjem i nepoverenjem. Ono je proisticalo iz činjenica što između četničkih i partizanskih odreda na ovom terenu još nije dolazilo do jačih i otvorenih sukoba i borbi i što su četnički komandanti već uveliko vodili pregovore i sklapali sporazume sa predstavnicima italijanskih okupacionih trupa, koji su bili zainteresovani za istočnobosanski rudarski basen.

Pošto je stekao utisak da se njegova ofanziva protiv partizanskih odreda na tome terenu uspešno razvija, okupator je, još dok je ona trajala, dao odrešene ruke novoformiranim muslimanskim formacijama sastavljemm od stanovništva izbeglog četničkoj kami, željnog osvete za četničke zločine. Tako su sada po istočnoj Bosni nastale nove paljevine, pljačke i ubistva, ali ovom prilikom nad srpskim delom stanovništva.

Tako je Dangićevu izdaju narod istočne Bosne skupo i krvavo platio. Ali ova prljava i podmukla četnička igra osvetila se onima koji su je poveli: njena posledica bila je osipanje četničkih, a jačanje i stabilizacija partizanskih odreda u istočnoj Bosni.

U želji da učvrsti svoju organizaciju u istočnoj Bosni, Mihailović je već u toku februara 1942. godine uputio u ove krajeve nove četničke snage iz Srbije pod komandom kapetana Dragoslava Račića i Steve Damjanovića. Njihov prvenstveni zadatak je bio da preostale četničke snage po svaku cenu stave pod svoju komandu, a zatim da zajedno sa njima otkrivaju i uništavaju partizanska uporišta. Tako u istočnoj Bosni počinje period mučkih napada na partizanske štabove, odrede, i pojedine njihove rukovodioce, bolnice i simpatizere, o čemu nam govori niz dokumenata. Iz mnoštva, ilustracije radi, ovde navodimo samo izveštaj kapetana Steve Damjanovića, četničkog komandanta na Majevici, upućen Mihailoviću 12. jula 1942, u kome, pored ostalog, piše:

"Oko 20. novembra 1941. godine izvršen je pokolj Srba (oko 50 na broju, većinom žena i dece) u selu Puškovcu i Tutnjevcu. Bižić na to nije reagovao. Tada sam uputio pismo Bižiću i komunistima i predložio im da se Koraj kazni zbog toga pokolja nad Srbima. Pristali su. Skupio sam svu trupu na okup, izdao sam plan za napad i 27. novembra 1941. godine Koraj je napadnut. Tom prilikom Koraj je zauzet za 20 minuta i pobijeno je preko 700 muslimanskog življa. Tu je narod sa hladnim oružjem najviše poubijao, kao revanš na Tutnjevac i Puškovac. Tada smo imali borbu sa dve hrvatske satnije, koje su nas napale od Ćelića...

Dok smo mi napadali Koraj sutradan muslimansko selo Teočak sa obližnjim muslimanskim selima napali su naša sela Priboj i Peljave. Kao odmazdu za to 3. decembra 1941. spaljeno je muslimansko selo Siješnica i žestoko napadnut Teočak. Dok smo mi napadali Teočak i Siješnicu, satnije iz Ćeliča ubile su preko stotinu Srba u selu Mirosaljcima ...

Borba sa komunistima.

Prve polovine meseca februara 1942. pohvatao sam partizanske kurire koji su nosili poštu u glavni štab iz Vlasenice i Zmajevice i zatvorio sam ih. Takode sam pohvatao kurire koji su nosili poštu i instrukcije iz glavnog štaba u Majevicu. Iz uhvaćene pošte video sam jasno njihovu nameru i plan. Spremali su napad na četnike u Majevici. Majevački partizani tražili su bar jedan deo proleterske brigade, koja je na ovdašnjem terenu mnogo popularisana i tako bi mogla uništiti četnike na Majevici.

Pozvao sam komandanta bataljona, a prethodno sam izradio plan za napad, tako da prosto komunisti budu razoružani skoro bez borbe. Napad je trebalo da se izvede 15. februara na Sretenje, našu četničku slavu. Bižića nisam pozvao na tu konferenciju mada je Medulić navaljivao da se pozove i Bižić pa sam najzad i njega pozvao.

Bižić (žandarmerijski narednik komandant drinjskog bataljona u Majevačkom četničkom odredu) nije hteo pristati, govoreći da njegovi ljudi nisu pripremljeni za bratoubilačku borbu. Čim je otišao iz moga štaba uputio se u partizanski štab sa Tejom Đukićem i odao je naš plan. Naravno, i ja sam imao čoveka u partizanskom štabu, koji je u stvari četnik, određen da špijunira partizanski štab i odmah je izvestio o slučaju izdaje od strane Bižića. Borba je odložena za docnije, a komandante bataljona sam izvestio da budu u strogoj pripravnosti da ne bi bili iznenađeni napadom od partizana.

Prvi plan je bio da se jednovremeno na svim mestima napadnu partizani, za šta sam i trupu spremio, da smo bili nadmoćniji prema svakoj njihovoj jedinici. Sem toga napasti ih na našu slavu, kada se ne nadaju svakako da bi uspeh bio sjajan i u rekordnom roku oni bi bili razoružani. Prvi plan je propao a drugi se sastojao da se napadne štab i obližnje jedinice jednovremeno sa bataljonima majevačkim, kojim je komandovao rezervni poručnik Antić Ljubomir (učitelj) iz Tuzle i Jablanički, kojim je komandovao moj brat Jovo Damjanović, rezervni inžinjerijski đak narednik. Napad je izvršen 20. februara rano i uspeh je bio potpun, tako da je u samom štabu poubijano preko 40 vodećih komunističkih ličnosti, koji su imali dan ranije konferenciju u štabu i nisu se bili razišli. Jednovremeno napadnute su komunističke čete u selu Vukosavcima, gde im je bio glavni štab, u Loparima, u Vakufu i na površnicama prema Gornjoj Tuzli. Nešto je razoružano, jedan deo poubijan a ostatak je pobegao u Ravan prema Savi u sastav svojih triju bataljona koji su bili smešteni u osnovnim školama sela Rašljeva, Korenite i Dragačevca... Cela komunistička trupa bila je 27. februara na okupu u selu Vukosavcima i spremila se za odbranu. 28. februara preduzet je opšti napad na komuniste, s tim što je učestvovao i Bižićev bataljon... Juriš je izvršen i partizani su potpuno uništeni, a nešto ih se spaslo bekstvom preko Jelice planine ka Šekovićima...

<>Vojvoda Kerović24 i njegov brat Pero tajno su vodili špekulaciju i bogatili se na račun četnika i srpskog naroda. Prodavali su zaplenjenu stoku, od koža zaplenjene stoke ortački su sa opančarima trgovali, švercovali hranu, pa čak i četničke rezerve prodavali a novac zadržavali za sebe. Vojvodin brat Pero često je išao kod majora gospodina Dangića i donosio svaki put sa komorašima po više desetina kila duvana... Jedan mali deo toga duvana usput je delio četnicima, a ostatak je prodavao po tri lista za dva dinara.

Oni su oko sebe okupljali ljude sklone pljačci... Sem toga to društvo pljačkaša i eksponenata raznih frakcija pregovaralo je sa Hrvatima, a na poziv samih Hrvata i zaključili su neko primirje. Što je najgore, to društvo pregovarača ustupilo je Lopare i još neka sela, pustilo u saobraćaj drum Brčko — Tuzla, opravivši prethodno mostove... Naravno trebalo je da proradi drum Brčko — Tuzla da bi se hrana izvozila iz ravničarskih srpskih sela, čiji su glavni akcionari braća Kerovići i ostali."25

Povodom ovog Damjanovićevog zločina Okružni komitet KPJ za Majevicu i Štab Majevičkog NOP odreda izdao je februara 1942. godine, proglas u kome je, pored ostalog, pisalo:

"Saznali ste za grozni i, u ovim najtežim danima, strahovito zverski zločin koji je izvršen 20. februara ove godine nad članovima Štaba majevičkog N.O. partizanskog odreda. Ovo mučko i besramno zlodjelo izvršili su svojim prepadom na partizanski Štab ogavne izdajice narodne, plaćenici okupatorovi i Nedićevi, kapetan Leka (Steva Damjanović i samozvani vojvoda Radivoje Kerović sa svojim četničkim banditima. Podlo i iznenadno upali su ovi zločinci u štab narodnih partizana da i ovim svojim zlodjelom potvrde sve ono na šta je Komunistička partija ukazivala i govorila da se u licu gospodskog vojno-četničkog vođstva kriju izdajnici naše svete oslobodilačke borbe, petokolonaši i najodanije sluge okupatorske i ustaške...

Zato su gospodsko-okupatorski agenti Steva Damjanović i 'vojvoda' Radivoje Kerović izvršili zločin. Zato su pobili i poklali oko 30 poštenih boraca. Ali nisu uspjeli i neće nikad da razbiju narodne partizane. Nikada redovi narodnih partizana nisu bili zbijeniji i nikada spremniji da pod zastavom Komunističke partije istrijebe i unište sve te izrode i plaćenike. Dokaz za to jeste da su partizani odmah posle zločina nad narodnooslobodilačkim Štabom razoružali u Ravni obadva Lekina bataljona; gospodsko petokolonaško vođstvo pobili, četnike razoružali i poslali kućama, a poštene borbene četnike primili u svoje redove. Jedini je to put koji vodi pobjedi i slobodi našeg naroda.2"

Obaveštenja koja su iz istočne Bosne stizala do Mihailovića bila su u toj meri konfuzna da se iz njih nije mogla sagledati prava situacija. Ali i pored toga, Mihailović je februara meseca zaključio da bi u istočnu Bosnu, pored već upućenih odreda kapetana Račića i Damjanovića, trebalo uputiti jačc snage koje bi bile u stanju da se suprotstave partizanskim odredima i širenju narodnooslobodilačkog pokreta u tom kraju. Da bi doneo i definitivnu odluku, Mihailović je početkom marta 1942. godine u istočnu Bosnu uputio dva svoja delegata u svojstvu inspektora, majora Radosava Đurića i Lazara Trklju. Međusobno nepovezani i ne znajući jedan za drugog, oba ova delegata su u prvoj polovini marta stigla u istočnu Bosnu i u njoj boravila do kraja istog meseca.

O ovom inspekcionom putu i o situaciji u istočnoj Bosni, Đurić je podneo 26. marta 1942. godine Mihailoviću pismeni izveštaj u kome, pored ostalog, kaže:

"Čim sam došao u Užice i sastao se sa majorom Matićem27 i kapetanom Božovićem (Andrijom — nap. autora), oni su mi rekli da je u Bosni formalno haos. Potpuno sam ih saslušao, ali nisam pridavao neki značaj njihovim izjavama računajući na lične ambicije a eventualno i pakost pojedinaca. Stoga sam sebi stavio u zadatak da u Bosni što dublje uđem u pojedine stvari, da sa što više njih razgovaram i dođem do prave slike i stanja.

Zaista, čim sam stigao u Bratunac kod Dangića razočarao sam se, jer sam mislio da cela stvar predstavlja bar donekle jedan organizovan aparat. Nažalost, već u samom štabu, ako se tako može nazvati, ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Na prvo moje traženje, da mi iznesu brojno stanje naoružanih odreda, nije bio niko u stanju. Dangić mi je napomenuo neke astronomske cifre, ali njegov načelnik štaba (žandarmerijski major Slavoljub Vranješević — nap. autora) i dr. rekli su mi da nije tačno. Daljim ispitivanjem došao sam do približnih podataka: oko Rogatice 2.000, kod Han-Pijeska oko 1.500 i kod Zvornika oko 800, dakle ukupno oko 4.500 ljudi. To su snage sa kojima je neposredno komandovao. No i reč komandovati, ne može se primeniti, jer na svakom sektoru (sem kod Han-Pijeska gde je bio Račić) komandanti su više samostalni i retko da su kada izvršavali naređenja. Pored toga, ima izvestan broj vojvoda, koje je Dangić postavljao naredbom i sa njima je sada najteže. Uglavnom nikakvog autoriteta kod potčinjenih nema, a ni popularnosti što najbolje dokazuje slučaj pri nailasku partizana," koji ću docnije izneti.

Po materijalnom pitanju, takođe je jedan haos i niko nikome ne polaže računa. Od mnogobrojnih lica koja su primala novac, i to zamašne sume, niko nije predao Dangiću, već je svaki po svom nahođenju trošio i delio svome ljudstvu, tako da je u blagajni kod Dangića bilo svega 2 — 3,000.000.-din. a izgleda da je ukupno poslato u Bosnu oko 5,000.000.- din., kojima niko ne može da uhvati kraja.

Kad sam došao u Bosnu već su partizani izbili u pozadinu Rogatičkog fronta čiji je štab bio na Borikama. Deo štaba su pohvatali i odmah ubili 14 četnika izmedu kojih 6 oficira a među njima i poručnika Bulovana (Milorad — nap. autora) koga Vi poznajete. Oficiri sa tog fronta sa kap. Marjanovićem pobegli su u Višegrad, a četnici su i dalje ostali oko Rogatice pod komandom narednika Neškovića, ali bez ikakve veze sa Dangićem. Potom su partizani krenuli — dalje u pozadini sa parolom 'da raščiste Nedićevce kojih ima dosta u Bosni'. Pri polasku i dolasku partizana ni jedan čovek nije se našao da o tome izvesti Štab, tako da su partizani postigli iznenađenje i ovlađivali pojedinim mestima i vezama sa frontom bez ikakvog otpora.

Pojedini komandanti oficiri čim su saznali za prisustvo partizana pitali su svoje ljudstvo hoće li se boriti protiv njih i svi bez razlike, sem Račićevih, izjavili su da se neće boriti jer su i partizani Srbi, a oni su pošli da se bore samo protiv ustaša. Oficirima su rekli da se sklone, a pojedincima su nudili da ih sakriju. Kod ovakvog stanja, oficiri su morali napustiti položaj i sami bez ljudstva povući se u Srbiju. Partizani su u daljem pokretu upali u Miliće gde je bio štab i rezerva hrane. Zatim su produžili u Vlasenicu sa jednim delom. U Vlasenici su odmah objavlli da su je oslobodili od petokolonaša, a pored toga pozvali su muslimanski svet da im javi imena oficira koji su ih maltretirali i ubijali.

Račić je bio komandant opsade kod Han-Pijeska. Čim je saznao za partizane povukao je svoj odred (oko 100 lj.) ka Srebrenici i pozvao i druge u borbu protiv partizana. Njegovom pozivu odazvao se samo Dakićev odred (oko 100 lj.) i oni su poseli položa.i kod s. Dervente. Račić mi je rekao, da je imao nameru da prve nastupajuće noći sa svojim i Dakićevim odredom napadne partizane u Milićima. Ali taj plan mu je propao, jer iste noći oko 1 čas Dakićev odred napustio je položaj na levom krilu Račića i otišao u Miliće, gde je sutradan imao zajednički ručak sa partizanima. O napuštanju položaja Račić nije bio izvešten tako da su partizani iznenadili konjički eskadron Račića i zarobili mu 14 ljudi i 2 oficira. Oficire su odmah pobili na putu, a ljude odveli. Dakić nije bio kod svog odreda, već je otišao u Koviljaču na sastanak sa nekim Nemcem — navodno načelnik štaba komandanta Srbije. Zastupao ga je neki kap. Marković,2 koji je bio ranjen u desnu butinu i kada su partizani došli on je bio sam u Vlasenici. On je naredio Dakićevom odredu kod Dervente da napusti položaj i dođe kod partizana u Miliće. Prema izjavi Dangića, kap. Marković je vrlo hrabar i energičan oficir, ali po svojim gledištima nmogo simpatiše partizane, tako da mnogi, a i Račić, tvrdi da je on komunista. Kap. Marković je od ranije bio u Homolju kod Piletića30 i njega je Piletić upotrebljavao za pregovore sa partizanima dok su oni bili jači i da stvarne podatke o Markoviću može najbolje da pruži Velja Piletić. Ja lično mislim, da je potrebno utvrditi pod kojim je okolnostima kap. Marković naredio odredu da pređe partizanima, jer treba imati u vidii da je on sam bio u Vlasenici u njihovim rukama, te je ovo učinio ili pod pritiskom da spase svoj život ili zaista iz ubeđenja. Samo je jedna stvar karakteristična, a to je da su svi Dakićevi oficiri ostali sa ljudima i da ih partizani nisu dirali — najverovatnije zato što su im svi prišli.31

Do mog odlaska Dakić se nije vraćao, a u Užicu sam saznao da je u Beogradu. Da je njegov odred prišao partizanima, Ljotićevac Lautner'2 iz Bajine Bašte izvestio je telefonom Nedića, navodeći da je u Gornjaku komunističko gnezdo. Ja sam odmah iz Užica poslao jednog Dakićevog oficira u Beograd da o svemu obavesti Dakića, ukoliko nije već uhapšen, i da pošalje kurira u Gornjak Ocokoljiću, da bude na oprezi i skloni se na vreme, ako bi im neka opasnost zapretila. Taj poručnik trebao se vratiti jučer, ali kako nije došao, očekujemo ga danas, da nam donese podatke: šta je sa Dakićem, da li imaju nameru Nemci ili Nedić da intervenišu u Bosni. Taj podatak nam je vrlo važan te da možemo Vašu odluku o upućivanju odreda u Bosnu sprovesti u delo ili ne.

Kako sam vas preko Zareta (major Zaharije Ostojić — nap. autora) obavestio, partizani drže sve do Drine, a mi smo se u poslednjem času (na 10 km ispred njih) prebacili u Srbiju. Dangić sa oficirima već je bio u Srbiji. Celom teritorijom su ovladali bez ikakvog otpora, sem manje čarke Račića kod Bratunca. I Račić je sa svojim ljudima prešao u Srbiju i nalazi se negde oko Rogačice.

Major Matić33 iz Užica, prvo je dobio odobrenje od Nedića da pređe u Bosnu; međutim posle je dobio drugo naređenje da ni jedan odred ne prelazi, već da se blokira Drina i spreči im se prelaz u Srbiju. Pri povratku bio sam ponovo sa Matićem i on mi rečc da ide u Beograd (već je otišao) da ponovo traži odobrenje za intervenciju u Bosni i smatra da će biti odobreno. U tom slučaju i naši odredi išli bi pod njegovom firmom te bi se mogli prevoziti železnicom i bili bi snabdeveni od vlade spasa. Do ovoga časa ja nemam nikakvih detaljnih podataka o rešenju, sem što nam reče sinoć Maksim da je čuo u Beogradu, da u Bosnu ide Matić, kap. Dakić i oko 2.000 Kostinih (Pećančevih — nap. autora) četnika. Iz ovog se može zaključiti da Dakić nije uhapšen, već naprotiv da u njega imaju poverenja, bez obzira na njegov odred.

Lično Dakić i njegov rad pobuđuju naročitu pažnju. Taj čovek ima veze sa svima, pa čak izgleda i sa komunistima. Jedino je veliki protivnik ljotićevaca. Uživa veliko poverenje Nedića i Aćimovića, a i Nemaca. Pre rata pripadao je JRZ i zna se da je Aćimovićev čovek. Inače je vrlo sposoban i okretan. Nabavio je za Bosnu mnoge stvari i u Užicu ima magacin sa odelom, opancima, hranom, oružjem i t.sl. Takode, navodno ima veće količine soli i pšenice u Bogatiću. Sve ove stvari namenio je za snabdevanje Dangićevih odreda. Prema nekim podacima koje je dobio Dangić, Dakić radi sa Aćimovićem za svoju političku partiju i da mu je glavna tendencija da kompromituje Dangića, da eventualno on dođe na njegovo mesto i narod u Bosni pripremi za Stojadinovića, koji bi došao na čelo naše nove države kao predsednik republike. Ova kombinacija sa Stojadinovićem izgleda mi malo verovatna. Inače Dakić se potpuno izdaje za našeg čoveka, sve naše ljude u Homolju je spasio i prikrio, a šta mu je krajnja namera definitivno se još ne može prozreti. Pošto ima mnogo veza i smisla za konspirativan rad i u radu ima mnogo uspeha, mišljenja sam da ga treba iskoristiti do poslednjeg momenta.

U vezi sa akcijom u Bosni postoje mnoge ambicije kako lične pojedinaca, tako i pojedinih političkih partija i to: zemljoradnika (komandant pozadine kod Dangića vojvoda Botić) (Stevan, član Zemljoradničke stranke — nap. autora) vojvoda Risto Đukanović, JRZ i ljotićevaca. Ljotićevci rade preko komandanta njihovog odreda u Bajinoj Bašti — Lautnera. On je uspeo da postane intiman prijatelj Dangića, vrlo često su zajedno, pa čak i neki Nikić34 inspektor Ljotićevih odreda dolazi često u Dangićev štab. Sada je došao u Bosnu Dakić kao predstavnik JRZ, te su ove partije ukrstile koplja preko Dangićevih leđa, te izgleda, ako se ovako produži, da će naša akcija imati najveće štete.

Dangić održava veze i sa Nemcima i pri mom prolasku kroz Bajinu Baštu bio je na sastanku i ručku sa nekim nemačkim kapetanom doktorom Matlom iz Beograda. Sve ove veze Dangića mnogo ga kompromituju i daju materijala komunistima za propagandn u njihovu korist, jer zaista uvek raspolažu sa faktima. Njihova nekompromisna akcija protiv Dangića i njegovih oficira, samo je posledica tih svih veza Dangićevih. Po mom mišljenju on je mogao izvesne veze da održava i iskoristi ali isključivo preko svojih poverljivih lica, a nikako on lično da se pojavljuje. Izgleda da su komunisti uspeli kod Dangićevih ljudi da ga kompromituju, jer pri nailasku partizana on nije mogao naći ni sto ljudi koji bi hteli da brane njega i štab... Uopšte sam stekao utisak, da je Dangić u Srbiji mnogo popularniji no u Bosni ... Kod Bosanaca Dangić je samo težio sebe da populariše, dok se Vaše ime retko čuje. Ja sam sada prvi put video Dangića i njegov rad. Ja sam stekao sledeći utisak: čovek bez ikakve koncepcije u radu, vojnički bez najosnovnijih znanja, vrlo povodljiv i svaki predlog i usvaja što i unosi u ceo rad haos, neodlučan, a inače po duši i kao čovek dobar...

Zaista sada Bosna za nas predstavlja problem. Naši planovi za rad iz Bosne u opštoj akciji, posle ovakvog stanja samo su lepa zamisao, ali daleko su od ostvarenja.

Iz razgovora sa majorom Matićem u Užicu vidim, da on ima ambicija za Bosnu i to da sada kao Nedićev komandant raščisti situaciju, a posle toga da se odmetne od Nedića i primi vodstvo u Bosni. To je jedna grupa iz Užica iskombinirala. U stvari mislim da to nije rešenje, jer bi onaj svet teško primio novog čoveka, Srbijanca i iz Nedićeve vojske. Za tu ulogu bi bio najpogodniji major g. Kalabić, jer je vrlo energičan, Bosanac i verujem da bi uspeo bosanski svet da osvoji. Sad je samo pitanje ostvarenja ovakve jedne kombinacije.

U Majevici kod Tuzle neki poruč. Damjanović raščistio je još pre 10 — 15 dana partizane, pobio im vođe i zarobio arhivu. Iz njihove arhive koju sam čitao vidi se da imaju plan da u Bosni likvidiraju četnike i to odvajajući ih od oficira, a sa seljakom će lako. Njihova poslednja akcija potvrdila je to i bar privremeno uspela...

Ja bih došao kod Vas da lično iznesem još detaljnije stvari, ali smatram da je potrebna što brža intervencija u Bosni, te da sa Matićem regulišem pitanja oko prebacivanja nasih odreda pod njegovom firmom. Ja ću lično kao narednik ići sa Matićem i posle u Bosni prema potrebi raditi na jednom od pravaca sa našim odredima i Paloševićem. Mislim da naše odrede ne bi trebalo mešati sa ljotićevcima i Pećančevim.

U Užicu sam ostavio jednog našeg kapetana, Andriju Božovića, koji je još letos radio u Kraljevu sa Radovanovićem, a ni sada nije hteo da se legalizuje. On će tamo biti naš obavestajni oficir i za njega niko ne zna. On će pratiti rad Matića, Dakića, u Bosni i dr., jer prema nekim podacima i major Matić je veliki privrženik Aćimovića. No sve to se mora primiti sa rezervom, jer bojazan i malodušnost pojedinaca tera ih da se prihvate momenitalno nečeg sigurnog, bez obzira na kompromitovanost tih lica.

Sve tri r. stanice su prebačene opet u Srbiju, dve su sklonjene na sigurno mesto a jedna je sa Lazom (Trkljom — nap. autora) za vezu sa Mirkom (Lalatovićem — nap. autora).

Dakićev odred koji je trebao da ide na Grmeč (onaj što je bio kod nas na trlu), takođe je otišao sa partizanima, a on sam je prešao u Srbiju. Zato i njegov odlazak za sada je propao, te mu stanicu nisam ni predavao.

Zaboravio sam napomenuti, da su partizani pozvali pomenutog vojvodu Ristu Đukanovića na pregovore i izgleda da je on sa njima sklopio sporazum.35 On kod njih ima poverenja jer je spasio iz Račićevih ruku preko Dangića vođu svih partizana za B. i H. zvanog Roćka.3" To je ubica pok. Draškovića 1920. g. Mislim da je tu Dangić pogrešio jer ovakav lov nema se svaki dan."37

Sličan izveštaj je Mihailoviću, krajem marta, podneo i Lazar Trklja, završavajući ga rečima:

"Ono što se može brzo učiniti i eventualno izbeći ove teškoće jeste da se ova komunistička akcija likvidira. Teško pada na dušu ovome narodu da je međusobni obračun u ove krajeve prenešen iz Srbije, a to će se naročito potencirati sutra kada nastupe teške posledice koje seljak ne vidi još. Skoro svi partizanski odredi koji učestvuju u ovoj akciji su iz Srbije i Crne Gore. I taj momenat potencira moralnu obavezu Srbije da se pritekne u pomoć. Matić je dobio dozvolu od nemačkih vlasti da pođe sa odredima. On se usteže. Postoje od mnogih intrige da ne polazi, možda od nekih maskiranih, da je to i Vaša sugestija ...

Mišljenja sam da Vi u ovoj stvari možete dosta da pomognete. Ako je tačno da Matić radi po Vašim instrukcijama potrebno je da mu hitno naredite da potrebne oružane snage stavi Novaku (kapetan Rudolf Perhinek, koji je u to vreme bio Mihailovićev delegat za Hercegovinu i Crnu Goru — nap. autora) na raspoloženje. Čak bi ga na tome i probao. Uveren sam da bi sa 500 — 600 dobrih boraca iz Srbije za kratko vreme likvidirali komunističku akciju u ovim krajevima, naravno sa pomoći Račića i ostalih snaga koje bi se ovamo stvorile.

Nije potrebno da Vam ovo ističem s obzirom na potrebe naše opšte stvari. Momentano je najglavnije da se radeći ovako očuvaju od pokolja životi onoga naroda koji je već sada dobro proređen. Vučković (Zvonimir — nap. autora) i Janković (Milutin, žandarmerijski narednik — nap. autora) n. pr. sa po 200 ljudi digli bi moral svega ovde."38

Sa ciljem da privoli nemačke okupatorske vlasti u Srbiji da i formalno s njim zaključe sporazum o pomoći i zajedničkoj borbi protiv NOP i partizanskih odreda u istočnoj Bosni, Dangić nije prezao ni od ucena. On je 10. aprila 1942. godine uputio Milanu Aćimoviću dva kurira sa porukom da su mu Italijani zatražili da njihovim komandantima divizija u Mostaru i. Pljevljima pošalje zahtev da italijanske trupe uđu u istočnu Bosnu, radi zaštite srpskog stanovništva. Međutim, i prilikom sastanka sa Kevišom 3. februara 1942. a i kasnije, u kontaktima sa kapetanom Matlom, Dangić je stalno isticao kako mu ne preostaje ništa drugo već da pozove u pomoć Italijane, kad već Nemci odbijaju saradnju. Nije isključeno da je sve ovo radio po savetima Milana Nedića, jer je ovaj dobro znao da i Italijani reflektuju na istočnu Bosnu i da se na ovom prostoru sukobljavaju nemački i italijanski interesi. Nisu bili retki slučajevi da je i sam Nedić, u sukobima koje je s vremena na vreme imao sa nemačkim okupacionim službama u Srbiji, isticao kako mu Italijani nude pregovore na račun proširenja granica Srbije. Očigledno, hteo je da Nemce ucenjuje. Sličnim lukavstvom služio se i sam Dangić, mada i Italijani nisu mirovali, što se vidi iz Majsnerovog izveštaja od sredine aprila 1942. koji je uputio Ministarstvu spoljnih poslova Rajha. Tu on piše da je Vrhovna komanda italijanske vojske tražila od Dangića da zahteva ulazak italijanskih trupa u istočnu Bosnu; da je, po njegovom mišljenju, u celu ovu stvar umešan i ministar-predsednik srpske vlade Milan Nedić, pa je Majsner zahtevao da se italijanske namere osujete.

Nemci su se pribojavali da će italijanska Vrhovna komanda, na molbu majora Dangića, uputiti svoje trupe u istočnu Bosnu, i da ustaške vlasti u Zagrebu takvom upadu neće praviti nikakve smetnje. Da bi celu stvar preduhitrili, komandant Jugoistoka je 10. aprila 1942. izdao nalog da se Jezdimir Dangić uhapsi. Samo dan kasnije, kvislinški list "Novo vreme" doneo je vest da se Dangić nalazi u Srbiji i da će biti uhapšen, ako se pronađe. Nije isključeno da je Nedić na ovaj način pokušao da spreči hapšenje, odnosno da obavesti Dangića preko štampe o namerama Nemaca. Nedić je, zbog ovog slučaja, istog dana bio pozvan na razgovor kod Turnera i Benclera i oštro kritikovan.

Međutim, Dangića nije bilo teško lišiti slobode, jer je nemačkoj obaveštajnoj službi svaki njegov pokret bio poznat, pošto je s njom održavao redovne kontakte. U noći između 11. i 12. aprila 1942. Dangić je bez otpora lišen slobode u Rogačici, i sproveden u Beograd.

Posle njegovog hapšenja bilo je dosta polemike u nemačkim okupacionim službama u Srbiji o tome šta uraditi sa njim. Komandant SS trupa i policije, general August Majsner, na primer, predlagao je da se Dangić odmah strelja, čemu se usprotivio šef Abvera Matl. U vezi s tim komandant Jugoistoka uputio je za dva dana dva naređenja vojno-upravnom komandantu Srbije Baderu. U prvom naređenju od 12. aprila rečeno je da Nediću treba uskratiti svaki kontakt sa Dangićem, pošto se sumnjalo da bi mu ovaj mogao pomoći da pobegne. U naredbi od 14. aprila izričito je stajalo da se Dangić ne sme streljati, da ga treba saslušati i iskoristiti, a potom sprovesti u zarobljeništvo. Ukoliko bi bio streljan, primetio je komandant Jugoistoka, "postao bi nacionalni heroj zbog ovoga i zbog toga što se njegove bande nisu bunile protiv Nemaca".39

Dok su nemačke vlasti razmišljale šta da urade, Dangić, ljut na svoje dojučerašnje saradnike (koji su ga koristili dok im je bio potreban), štrajkovao je glađu u zatvoru. Nedić je za to vreme preko Badera pokušao da ga oslobodi, ali nije uspeo. Petnaestog aprila Bencler je obavestio Ribentropa da je od Vrhovne komande Vermahta stiglo u štab vojnoupravnog komandanta uputstvo po kome treba da se pokuša preko Nedića kako bi se Dangić zavrbovao u korist nemačke obaveštajne službe i iskoristio u borbi protiv Draže Mihailovića. Samo dan kasnije komandant Jugoistoka obavestio je Vrhovnu komandu Vermahta da Dangić nije hteo da razgovara sa Nedićem i da će se zbog svega toga s njim prekinuti svi kontakti. Iz izveštaja komandanta Jugoistoka od 22. aprila 1942, vidi se da je komandant četničkih odreda istočne Bosne poslat u oficirski logor u Nirnberg, u Nemačkoj i tako je "slučaj Dangić" bio skinut s dnevnog reda.

Uprkos tome, Nedićeve oružane jedinice i dalje su sarađivale sa istočnobosanskim četnicima na planu borbe protiv partizanskih odreda. O tome ima dosta podataka u kvislinškim, ustaškim pa i u nemačkim izvorima. Na primer, Nedić je 28. maja 1942. godine dobio izveštaj od artiljerijskog kapetana II klase Bogdana Dakića, u kome ga ovaj obaveštava o uspešnoj borbi protiv partizana, te traži da se njegove jedinice snabdeju novim količinama oružja i municije. Samo dva dana kasnije zapovedništvo Vojne krajine šalje izveštaj "doglavniku" da Nedićevi oružani odredi ne poštuju granicu: često prelaze na "njihovu" teritoriju i snabdevaju četnike raznom vojnom opremom." Nedićeve trupe uopće ne poštivaju naše granice i naočigled njemačkih organa svakodnevno prebacuju k nama oružje i municiju koju dobivaju od Njemaca za održavanje reda u Srbiji."40

Iz štaba istočnobosanskih četnika prispeo je u Beograd 20. maja 1942. memorandum, koji je upućen "gospodinu Milanu Nediću, predsedniku srpske vlade", u kome ga četnici obaveštavaju o istorijatu njihovog četničkog pokreta; traže pomoć u novcu, ishrani i naoružanju a zatim naglašavaju: "Obzirom da je komandant svih bosanskih četničkih odreda major Jezdimir Dangić uhvaćen i odveden u ropstvo, dužnost komandanta preuzeo je vojvoda Stevan Botić, komandant pozadine."1

Medutim, neke Dangićeve ideje nastaviće da se razvijaju i posle njegovog udaljavanja sa vojno-političke scene okupirane i raskomadane Jugoslavije. To u prvom redu važi za njegovu pretnju o saradnji njegovih četnika s Italijanima, koju su i Nemci dosta olako zanemarili, smatrajući je običnim taktičkim lukavstvom.