Već početkom decembra 1941. godine i jugoslovenska emigrantska i saveznička britanaka vlada bile su podrobno upoznate s tim da u Jugoslaviji postoje dve grupe snaga koje su vršile mobilizaciju masa pod parolom borbe protiv okupatora, da se na čelu jedne grupe nalazi organizovana i jaka Komunistička partija Jugoslavije, dok su drugu na brzinu improvizovali i formirali oružani ostaci jugoslovenske buržoazije sa pukovnikom Dražom Mihailovićem na čelu. Isto tako, buržoaskoj grupi predstavljenoj u emigrantskoj londonskoj vladi bilo je potpuno jasno da se konačni ciljevi jednih i drugih snaga u zemlji znatno razlikuju: da su prve snage stupile u borbu protiv fašistlčkih osvajača sa krajnjim ciljem da ostvare težrije za koje se narod već odavno bori i koje su bile jasno izražene i prilikom dvadeset sedmomartovskih manifestacija — za slobodu, nezavisnost i istinsku demokratiju, za bratstvo i jedinstvo svih jugoslovenskih naroda, a da je cilj drugih očuvanje buržoaskih pozicija i vraćanje na stari društveni sistem, kakav je postojao u trenutku sloma Kraljevine Jugoslavije.

Dotadanje Mihailovićeve akcije i ispoljen stav, koji su, pored ostalog, proisticali iz njegove dosledne privrženosti buržoaskim shvatanjima, davali su emigrantskoj vladi punu garanciju da se u borbi za očuvanje svojih ranijih pozicija u zemlji jedino na njega i može osloniti. Zbog toga je vlada donela odluku da se orijentiše prema Mihailoviću i da mu, uz pomoć savezničke britanske vlade, pruža punu podršku u preuzimanju kontrole nad snagama koje obuhvataju ove pomenute grupe u zemlji.

Pored te diplomatske akcije, vlada je u istom cilju preduzimala paralelno i druge mere. Proglasila je zvanično Mihailovića za svoga jedinog predstavnika u zemlji, a 7. decembra 1941. godine objavljen je i ukaz kojim ga "za osvedočenu hrabrost i za osobite zasluge stečene za otadžbinu u ovome ratu" unapređuje u čin brigadnog generala.

Ne znajući za Mihailovićevu izdaju izvršenu poslednjih dana novembra, Simović se prvih dana decembra obraća Idnu:

"Bilo mi je veoma drago da primim Vaše ohrabrujuće pismo od 28. novembra, koje je u meni stvorilo potpuno pouzdanje da će biti obezbeđen uspeh akcije preduzete i vođene od pukovnika Mihailovića. To pouzdanje proizilazi iz činjenice što je mišljenje obeju naših vlada o tome pitanju identično.

Što se mene tiče, ja nastojim da ujedinim front svih patriota, pod vojnim i političkim vođstvom pukovnika Mihailovića, i da bude ne samo održan nego i pojačan. Iz toga razloga smatram da treba učiniti svaki napor u cilju materijalne pomoći u oružju, municiji i ostalome i da ta pomoć patriotima stigne što je pre moguće..."t

Istoga dana Simović je uputio Mihailoviću čestitku:

^Kraljevska vlada izražava vam svoje zadovoljstvo što ste uspeli da objedinite sve patriote za zajedničku borbu protiv neprijatelja."2

Nekoliko dana kasnije. Mihailović obavestava Simovića da su "komunisti evakuisali Užice i sve snage povlače ka Zlatiboru... bili su malobrojni i nesrećno vođeni". On, Mihailović, nastavio bi "četničko ratovanje", moral njegovih trupa je odličan. Nastojao je da ubedi London da partizani, odnosno njihovo rukovodstvo ne postoje više kao organizovana snaga u Srbiji i da on uporno radi na "objedmjavanju narodnih snaga i na ostvarenju jednog balkanskog fronta". Takođe Mihailović obavestava da je Hadson odsečen i da se nije vratio na Ravnu goru.3

A zatim, 5. decembra, Mihailović putem radio-veze javlja da ne može3 više održati radio-vezu. Poslednji kontakt sa Maltom bila je njegova poruka primljena to veče. On je bio u odstupanju, i nije bio u stanju da primi nikakvu pomoć dok ne uspostavi ponovo vezu. "Nastavljam gerilska ratovanja kako to odgovara situaciji"4 — bio je kraj ove poruke.

Ujutru 29. novembra nemačke jedimce su nadirale ka Užicu, a glavnina partizanskih jedinica povlačila se ka zapadu, u Sandžak. U toku povlačenja Hadson se našao zajedno sa Titom i njegovim štabom.

Posle prelaska reke Uvac, na granici Sandžaka, Hadson je odlučio da se vrati u Srbiju. "Dobio sam utisak — kaže Hadson — da bi britansku pomoć najbolje bilo koncentrisati na Mihailovića ako on još postoji nezavisan od Nedića. Rekao sam to Titu i njegovima i uputio sam se natrag u poplavu Nemaca i kvislinga." Hadson je išao bez zaštitne pratnje i bio je na ovom teškom putovanju tri puta uhvaćen. Stigao je na Ravnu goru noću između 7. i 8. decembra 1941. dok su Nemci opkoljavali i vršili napad na Mihailovićevu komandu. "Nisam našao nikakve ostatke — kaže dalje Hadson — Mihailovićevih ljudi, osim njega lično i nekoliko oficira. Svi drugi su se pretvorili u Nedićeve ljude i otišli, na potpuno razočaranje Švaba."5

Mihailović je odbio da se sastane s Hadsonom posle nemačkog povlačenja, i nije mu dopustio da se koristi radio-vezom. Hadson je dovukao sa sobom iz Sandžaka svoju radio-stanicu, ali nije, pre odlaska iz Kaira, imao vremena da nauči da njome rukuje; njegov radio-telegrafista Dragićević ostao je kod partizana.

Mihailović je s nekolicinom svojih saradnika iščezao, ostavivši Hadsona da se u toku narednih meseci kao usamljeni begunac, u seljačkom odelu, krije po raštrkanim naseljima Ravne gore.

Mihailovićeva poruka od 1. decembra, u kojoj se javljalo da je Hadson odsečen i da se nije vratio na Ravnu goru, bila je poslednja vest koju je Kairo primio o mestu boravka britanskog predstavnika. Nikakav glas o njegovoj sudbini nije stigao sve do proleća 1942. godine.

Međutim, izveštaji koji su iz zemlje stizali u London govorili su o otvorenom i sve oštrijem sukobu između Mihailovića i partizanskih odreda odakle je proisticao nedvosmislen zaključak da su se akcije Simovićeve vlade za mimo stavljanje svih snaga u zemlji pod Mihailovićevu komandu završile neuspehom.

Kada je radio-veza, zbog razvoja situaclje u Srbiji, između Mihailovića i Simovića bila 5. decembra prekinuta, ipak je Simović 19. decembra dobio nov izvestaj "iz sigurnog izvora", u kome je, pored ostalog, pisalo:

"U vreme kada sam došao u Srbiju, četničke akcije su bile minimalne u samoj Srbiji. U Beogradu i u unutrašnjosti se znalo da su četnici u šumi, ali o tome koliko ih ima i gde su — nije bilo podataka. Na sabotaže komunista, koje su bile sve teže, Nemci su odgovorili teškim represalijama... Četnici su isprva s velikim negodovanjem gledali na te komunističke sabotaže... Četnici, odnosno njihove vođe, saopštili su komunistima da te stvari ne treba da rade, ali do sporazuma između njih nije došlo i akcije komunista se nastavljaju... Što se tiče pregovora Draže s Nemcima, čuo sam da su oni de fakto vođeni i, kako mi je poznato, nije došlo ni do kakvih rezultata...'<"

Ali pored saznanja o Mihailovićevoj izdaji, Simović je i dalje upor-no nastojao da se sa Mihailovićem što pre uspostavi veza i da mu se pruži pomoć. U tom cilju on je britanskoj komandi uputio, u toku decembra, niz depeša:

"S obzirom na ogromnu važnost za ponovno uspostavljanje radio-veze s generalom Mihailovićem, učinite sve što je moguće..."7

"Dvađeset sedmog decembra, britanski oficir za vezu me je obavestio:

a) da je na Malti sve pripremljeno za upućivanje u Jugoslaviju šest radio-stanica, 100.000 engleskih funti sterlinga u zlatu, 75.000 dolara u novčanicama, oko 100 tona raznog materijala za borbu i život;

b) da su im stavljena na raspolaganje četiri aviona za prebacivanje;

v) da se samo očekuje uspostavljanje veze sa ustanicima, pa će se to odmah po partijama dostaviti na ugovorena mesta."8

Međutim, sva Simovićeva nastojanja da stupi u ponovni kontakt sa Mihailovićem bila su uzaludna.

Situacija u zemlji i neuspele kombinacije sa Mihailovićem, da se NOP stavi pod njegovu komandu, zatim razne intrige i afere koje su carovale u emigrantskim krugovima u Londo'nu, Kairu i SAD, i najzad ostavke deset ministara, primorale su Simovića da 9. januara 1941. go-dine podnese ostavku.

U referatu "Zašto je smenjen general Simović", bez potpisa, a čiji je autor, očigledno, jedan od Simovićevih protivnika iz krugova emigrantske vlade u Londonu na početku piše:

"Đeneral Simović je morao otići, jer je politiku shvatio kao veštinu laganja i spletkarenja. Nije vreme da se sve otkrije, ali je potrebno radi objašnjenja podići makar samo kraičak."

Zatim u referatu slede poglavlja:

"Nesposoban vojnik je rđav čovek", "Zanemareni borci — Sistem špijunaže", "Spremanje novih Solunskih procesa", "Politički intrigant sa diktatorskim prohtevima", "Igra sa Hrvatima protiv Srba (od avgusta do polovine decembra 194l)" i "Pokušaj igre protiv Hrvata (od poloviine decembra 1941. do 9. januara 1942)"

Na početku drugog poglavlja se kaže:

"Za punih devet meseci, general Simović nije uradio ništa;

— Doturanje pomoći Draži i borcima u zemlji, ravno nuli;

— Izbeglo vazduhoplovno osoblje, čami u Transjordaniji bez i jednog aviona ili školskog aparata, trunući u besposlici;

— Ono malo pešadije u Egiptu, bez modernog naoružanja i bez upotrebe;

— Prikupljanje dobrovoljaca, ni početo;

— Neposredna veza sa Dražom ne postoji."

Na kraju trećeg poglavlja referata piše i ovo:

"Tako je 'junak' i 'izvršilac' 27. marta — koji je značio jasno izraženu volju protiv načela nasilja i nacizma — potpuno prihvatio principe nacionalsocijalističke pravde, gde dobijen 'befel' ide ispred zakona.

Simovićevo uklanjanje s vlasti uštedelo je Zemlji sramotu novih Solunskih procesa." Referat se završava rečima:

"Kralj je vladu ostavio ljudima koji politički nesumnjivo predstavljaju ceo narod."6

Dva dana posle podnošenja ostavke, novu emigrantsku vladu obrazovao je 11. januara 1942. godine Slobodan Jovanović.

Imenovanje .lovanovića za novog predsednika vlade nije bilo nimalo slučajna stvar. Predstavnici velikosrpske reakcije u Simovićevoj vladi nisu bili zadovoljni politikom koju je Simović sprovodio, naročito posle saznanja o pojavi Draže Mihailovića i stvaranja četničke organizacije u zemlji. Optužujući i dalje hrvatsku buržoaziju za nacionalnu izdaju, oni su računali da će Mihailovićev pokret, njihovom i savezničkom pomoći, ojačati do te mere da će, u određenom trenutku, predstavlajti silu koja će sigurno velikosrpskoj buržoaziji obezbediti vladajuću ulogu u budućoj Jugoslaviji i na Balkanu.

Mada se predsednik britanske vlade Vinston Čerčil u početku nije slagao sa uklanjanjem Simovića, ipak su Jovanović, a naročito Ninčić, uspeli da, raznim intrigama i smicalicama, Simovića liše Čerčilove dalje podrške.

Na sednici Simovićeve vlade održanoj na inicijativu Jovanovića, Ninčića i Grola od 29. do 31. decembra 1941. godine vođena je opširna diskusija o političkoj situaciji u zemlji. Na nju su svi učesnici u raspravi gledali, isključivo, sa pozicija svojih stranačkih interesa.

Zaplašeni pojavom Draže Mihailovića i njegove organizacije, kao i stavom predstavnika velikosrpske buržoazije u emigrantskoj vladi, potpredsedruk vlade Juraj Krnjević i ministar Juraj Šutej (predstavnici HSS u vladi) na sopstveni zahtev sastali su se 30. decembra sa Momčilom Ninčićem i Milanom Grolom. Tražeći izlaz u kompromisu, Krnjević je, u ime HSS, izjavio da Mihailovićevu organizaciju prihvata kao opštejugoslovenski pokret. Sva četvorica su se sporazumela da vladi nametnu kurs:

" — da se Jugoslavija u međunarodnim odnosima približi politici antifašističke borbe koju predvodi Velika Britanija uz prijateljske i savezničke odnose sa Sovjetskom Rusijom;

— da se ubuduće državno uređenje Jugoslavije uspostavi na načelima predratnog uređenja, bez ugleda na unutrašnju strukturu i konstrukciju u Sovjetskom Savezu."10

Očigledno zaplašeni razvojem NOP s Komunističkom partijom na čelu, građanski političari Kraljevine Jugoslavije glatko su se složili da im predratno državno i društveno uređenje Jugoslavije najviše odgovara. A za povratak na staro, svojom političkom pripadnošću, svojim autoritetom i sposobnostima, najveće garancije pružio im je Slobodan Jovanović.

U emigrantskoj vladi Slobodana Jovanovića, za ministra vojske, momarice i vazduhoplovstva postavljen je Draža Mihailović. Ovim aktom nova vlada je najočiglednije iznela svoj stav prema Mihailoviću i njegovoj organizaciji i definitivno se opredelila za izdaju.

Osvrćući se na Mihailovićevo naimenovanje za ministra vojnog, Dušan Simović je u pismu upućenom Jovanoviću 20. januara 1942. napisao:

"Prilikom sastava nove vlade 11. o. m. za Ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva naimenovan je brigadni đeneral g. Dragoljub Mihailović, zaslužni komandant naših snaga koje se bore u okupiranoj zemlji i vođ četničke akcije koja je slavno ime našeg naroda pronela širom celoga sveta.

Ova je ideja vrlo pohvalna i kao što Vam je poznato ja sam je i dao. Ali prema mojoj zamisli istu je trebalo ostvariti tek u poslednjoj fazi rata kad bude prošla opasnost po život đenerala Mihailovića i po pokret kojem on stoji na čelu.

Međutim, naimenovanjem Draže Mihailovića u ovom vremenu biće privučena najveća pažnja i kvislinškog režima na njega i njegov pokret. Stoga će nema sumnje isti upotrebiti sva sredstva da na svaki način likvidiraju đenerala Dražu Mihailovića i uguše u korenu ceo narodni pokret u zemlji.

Iz tog razloga ovo naimenovanje umesto da bude od koristi po našu borbu za oslobođenje naše otadžbine i našeg naroda može da bude od najveće štete po naše internacionalne interese, jer ne samo da dovodi u pitanje opstanak i život đenerala Mlhailovića, već može imati za posledicu ugušenje celog oslobodilačkog pokreta u zemlji i velike žrtve srpskog naroda pri tome.

Eksponiranjem đenerala Draže Mihailovića Kraljevska vlada je i pred narodom i pred istorijom uzela na sebe odgovornost za sve fatalne posledice koje bi zbog toga postupka mogle, ne daj Bože, nastupiti pri tome.

Stoga čast mi je skrenuti Vam pažnju na gornje činjenice i umoliti Vas da preduzmete blagovremeno sve potrebne mere da se eventualno štetne, možda sudbonosne, posledice izbegnu i naš narod izbegne iskušenje.

Primite, g. Predsedniće, izraz mog poštovanja i odanosti.""

Međutim, osnovni plan kojim su se predstavnici građanskih stranaka u emigrantskoj vladi rukovodili da Mihailovića postave za ministra vojnog bio je da mu, i tim putem, podignu autoritet i stvore, što je moguće više, interesovanje saveznika za njega i tako mu obezbede njihovu punu moralnu i materijalnu podršku za borbu protiv NOP.

Da bi postigla postavljeni cilj, vlada je samo nedelju dana posle formiranja predložila kralju Petru da Mihailovića unapredi u čin divizijskog generala. Ukaz o unapređenju kralj je potpisao 19. januara 1942. godine. Odmah zatim Vojni kabinet pri Predsedništvu vlade, s istaknutim učesnikom dvadeset sedmomartovskog puča potpukovnikom Živanom Kneževićem na čelu, otpočeo je preko londonske radio-stanice BBC, putem vojne emisije, intenzivnu propagandu u korist Mihailovića i njegovih četnika.