| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |
Neposredni rezultati izdaje Draže Mihailovića usledili su vrlo brzo. Propustivši jake nemačke snage koje su koncentrično nadirale prema Užicu, on je okupatoru omogućio brzi prodor na oslobođenu teritoriju, izlažući na taj način partizanske odrede svoj žestini ofanzive daleko nadmoćnijih neprijateljskih snaga.
Imajući do tada loše iskustvo sa Mihailovićem, Vrhovni štab NOPOJ je predviđao i ovakvu mogućnost razvoja situacije. Zbog toga je na vreme preduzeo mere u cilju obezbeđenja eventualnog napuštanja slobodne teritorije u Srbiji i povlačenja svojih odreda u druge oblasti. Ali, usled naglog neprijateljskog prodora, koji je bio rezultat Mihailovićeve izdaje, Vrhovni štab je bio prinuđen da izvesne svoje snage žrtvuje u odsudnim zaštitničkim borbama protiv nesravnjeno nadmoćnijeg neprijatelja. I pored sye težine situacije u kojoj su se našli u zapadnoj Srbiji, Vrhovnom štabu i glavnini snaga NOP je pošlo za rukom da se prebace preko Zlatibora u oblast Rudog i dalje u Sandžak.
Tako su se planovi okupatora i njegovih pomagača, među kojima i četnika sa Ravne gore, potpuno izjalovili. Oni nijednoga trenutka nisu računali na to da narodni ustanak nije samo rezultat spontanog narodnog raspoloženja, već dobro i solidno smišljena i planirana akcija u okviru dvadesetogodišnje borbe svih naprednih snaga u zemlji, na čelu sa Komunističkom partijom Jugoslavije, protiv raznih nenarodnih i profašističkih buržoaskih režima, za bratstvo i jedinstvo svih jugoslovenskih naroda, slobodu i demokratizaciju zemlje. Zbog toga su propadali ne samo ovaj nego i svi kasniji planovi okupatora i Draže Mihailovića; narodni ustanak je dobijao sve šire i organizovanije forme, a narodnooslobodilački pokret postajao svakim danom sve masovniji i jači.
Govoreći o prvoj neprijateljskoj ofanzivi na oslobođenu terrtoriju u Srbiiji i njenim posledicama, kao i o Mihailovićevoj ulozi u njoj, Josip Broz Tito u svome referatu na Petom kongresu KPJ, pored ostalog, kaže:
"U tim prvim borbama na velikom prostoru naše su jedinice često nanosile Nijemcima i nedićevskim bandama jake udarce. Ali, došao je izdajnički udarac u leđa od strane Draže Mihailovića, to jest njegovih četnika. Zbog toga smo bili prisiljeni da oslabimo front prema Nijemcima i da tako onemogućimo petu kolonu da iza leđa u potpunosti izvrši svoj iizdajničkii plan.
Neprijatelj je iskoristio izdaju Draže Mihailovića i njegovih četnika i sa svom snagom koju je tada imao u Srbiji na raspoloženju i svojim kvislinškim trupama udari na slobodnu teritoriju. Posle jednomesečne borbe, koja je bila naročito žestoka poslednjih deset dana, veći dio partizanskih odreda morao je napustiti slobodnu teritoriju i povući se u Sandžak.
Ali, poraz partizana u Srbiji bio je samo lokalan, privremen poraz. Narodni ustanak razvijao se i dalje i širio po čitavoj Jugoslaviji. Već u oktobru mjesecu mi imamo u Sloveniji prvu ofanzivu talijanskih jedinica protiv slovenačkih partizana, koja je imala zadatak da uništi partizanske odrede u Notranjskoj i Gorenjskoj. To takozvano čišćenje trajalo je skoro tri nedelje; u tim operacijama učestvovale su tri divizije. Razumije se da je to jako uticalo na dalji razvitak partizanskog pokreta u Sloveniji u 1941. godini, ali ga nije moglo ugušiti i spriječiti da se rasplamti novom snagom 1942. godine.
Isto tako se u to vrijeme razvijao i uzimao sve veće razmijere ustanak u Hrvatskoj. Skoro sva Lika, Kordun, dio Dalmacije i Slavonije, a i Zagorje, bili su u to vrijeme već obuhvaćeni ustankom. Prema tome, naš poraz u Srbiji, u novembru 1941. godine, nije mnogo izmjenio situaciju u pogledu daljeg razvitka ustanka u Jugoslaviji.
Jedino je izvjesni uticaj imao taj poraz na partizanski pokret u Bosni, gdje su četnici vodili jaku propagandu protiv partizana. Ali, dolaskom proleterskih brigada u Bosnu, ponovo se rasplamtjela s punom snagom oružana borba protiv okupatora, a pokolebani redovi partizana ojačani su dolaskom novih boraca koji su prešli iz četničkih redova, videći izdajstvo svojih vođa."1
Kroz teške i neprekidne borbe, naročito poslednja tri meseca u Srbiji, partizanski odredi su uspeli da steknu znatno ratno iskustvo a u njima su izrastali i kalili se njihovi rukovodeći kadrovi, što je bilo od velikog značaja za dalji razvoj oružanih snaga NOP. Naime, partizanski odrcdi, iako dobro organizovani, predstavljali su dotad teritorijalne jedinice za odbranu svojih krajeva, pa su zbog toga bili manje upotrebljivi za savremeniji način ratovanja koji se neminovno nametao. Zato se moralo prići stvaranju većih, dobro naoružanih i organizovanih jedinica, sposobnih za borbu na svakom terenu. Tako je odlukom CK KPJ i Vrhovnog štaba, 22. decembra 1941. godine, u Rudom formirana Prva proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada. Ona je bila sastavljena od pet bataljona: tri srpska — kragujevačkog, kraljevačkog i šumadijskog — i dva crnogorska. Ova formacija predstavljala je prvu regularnu jedinicu revolucionarne armije koja se rađala i koja je omogućila pobedonosni završetak narodnooslobodilačke borbe.
Dok se Vrhovni štab sa glavninom partizanskih odreda pod neprekidnim i teškim borbama povlačio ka Sandžaku, reorganizovao svoje jedinice i usavršavao svoju organizaciju za efikasniju borbu protiv okupatora, dotle je Draža Mihailović sakupljao svoje odrede na Ravnoj gori, izdajući im naređenje da se ne bore protiv okupatora, nego da idu na "svoje terene" i, u duhu primljenih direktiva iz inostranstva, organizuju se i pripremaju "za borbu protiv okupatora", "u odsudnom času", "kada za to dode vreme", "na dati znak". Da bi sačuvao svoje odrede i kanalisao njihovu borbu u pravcu uništavanja onih partizanskih snaga koje su ostale u Srbiji, a u duhu postignutih sporazuma sa Nedićem, Pećancem i Ljotićem, Mihailovic većini svojih komandanata, kao Panteliću, Rakovićii, Glišiću, Ignjatoviću, Nmkoviću, Nediću, Smiljaniću i mnogim drugima, naređuje da svoje odrede "legalizuju" (ovo je Mihailovićev izraz, koji je praktično značio stavljanje četničkih odreda pod komandu okupatora — nap. autora) kod nemačkih okupatorskih vlasti kao četničke odrede Milana Nedića i Koste Pećanca, a za borbu protiv komunista.
Donoseći odluku o legalizaciji, Mihailović je računao da će, pomoću infiltracije svojih pristalica u Nedićeve, Pećančeve i Ljotićeve redove, uspeti da ove razbije i da iz međusobne borbe za prevlast, sa svima njima, izađe kao pobednik. Ali, na kraju, takva računica pokazala se potpuno pogrešnom. Manje-više mirnodopski i raskalašni život legalizovamh četnika bio je znatno udobniji nego onaj u šumi i borbi protiv okupatora. Usled toga, Nedićev i Pećančev uticaj na legalizovane četnike nije bio za potcenjivanje.
"Na Ravnoj gori, sa Dražom je održano savetovanje komandanata odreda i lično su prisustvovali komandanti. Na ovom savetovanju Draža je naredio da se stupa u vezu sa Nedićevim odredima radi popravljanja situacije. Rekao je da odredi i dalje ostaju pod njegovom komandom i da je ovo samo privremeno rešenje (ja nisam lično bio prisutan na ovom savetovanju, ali mi je ovo poznato od komandanta Manojla Koraća2 i Ignjatovića). Zaboravio sam izjaviti da je Manojlo Korać došao u naš odred nekoliko dana pre napada na Užice, i to iz višegradskog kraja, i učestvovao je u napadu na Užice.
Posle ovog savetovanja odred je prešao preko Ravne gore, zadržao se jedan dan u selu Ba, a potom je prihvaćen od Ljiškog odreda od strane Relje Dodera gde je ostao nekoliko dana radi oporavka, a potom je krenuo u Belanovicu sa kojom je prethodno uhvatio vezu Manojlo Korać i ugovorio da se odred stavi pod Kalabićevu komandu. Da bi se stvar što bolje svršila išao je kod svoga oca i mladi Kalabić Nikola. Ovo je bilo krajem novembra 1941. godine. Tada još nije bilo postavljeno pitanje 'legalizacije' četnika, niti je šta na tome rađeno. 'Legalizacija' četnika izvršena je kao i stavljanje pod Nedićevu komandu, januara 1942. Odred je 'legalizovan', ali je i dalje ostao pod Dražinom komandom."3
"Posle održane sednice na Ravnoj gori 30. novembra 1941. godine i prema dobijenim instrukcijama, noću između 30. novembra i 1. decembra krenuo sam sa odredom iz Koštunića gde sam bio na položaju, u srez ljubićki na svoj rejon. Na dan 1. decembra osvanuo sam u Gornjoj Gorevnici. Toga dana Peti dobrovoljački odred iz Čačka, uz pratnju tri nemačka kamiona došao je do osnovne škole u Gornjoj Gorevnici gde sam se sa njima sastao. Sa naperenim puškama prišao sam ja sa jednom desetinom jednom vodu dobrovoljaca i, kada su videli da neću da pucam na njih, počeli smo prijateljski razgovor. Komandant 5. dobr. odreda, kaplar, inače štuka p. pukovnik, Marisav Petrović postavio je pitanje ko sam, šta ovde radim i dokle idem. Odgovorio sam mu da imam odred od 200 ljudi sa 20 automatskih oruđa, što je zaista bilo istina. Rekao sam mu da sam odred pukovnika Draže i da sam predstraža njegovih odreda. Na pitanje koliko ima vojske Draža, odgovorio sam da ima oko 20.000 naoružanih vojnika. Tada se Marisav odvojio na stranu sa svojim štuka-oficirima i nešto kratko konferisao, pa je zatim zamolio mene da sa svojim odredom pođem u pretres terena Gornje Gorevnice i čišćenje od komunista. Imao sam koristi od ovoga, jer četnici pomešani sa dobrovoljcima snabdeli su se od njih municijom, koje sam imao vrlo malo...
Istog dana uveče po završenom pretresu terena Marisav me pozvao da pođem s njim u Čačak i urcdim odnos svoga odreda prema Nemcima... i prvog decembra uveče otišao sam u Čaćak sa Marisavom. Uglavnom, to veče sam se sa njima dogovorio da ostanem na terenu sa svojim odredom radi čišćenja terena od komunista, što mi je u stvari i bio zadatak kad sam pošao na svoj teren sa Ravne gore...
U početku, još u decembru, video sam jasno ovo: ljotićevci, naslanjajući se na Nemce, imaju za cilj da najpre sa nama sarađuju dok se ne unište komunisti, pa posle pomoću Nemaca da likvidiraju i našu organizaciju i naše odrede. Uništenje komunista bilo je potrebno i meni i Nemcima i ljotićevcima, te smo se u ovom poslu složili i postali 'saveznici'... U to vreme sam dolazio kod komandanta (Draže Mihailovića — prim. autora) u okolinu Gornjeg Milanovca, gde sam se sa njim sastao i sve mu referisao. Odobrio mi je da mogu i odred legalizcraati... Preko Marisava ja sam ipak uspeo da se upoznam sa nemačkim komandantom Frikeom i čim je Marisav odlazio iz Čačka, preporučio je mene kod Frikea,'1^^!!"^^^ da ja primim Čačak posle njega. Na dan 1. maja primio sam komandanta u Čačku sa svojim odredom, mada sam bio ilegalan. Frike u početku nikako nije trpeo. I njega sam ubedljivo uverio da sam legalan i da sam pod komandi Nedićevom, ćime se zadovoljio... Naravno, u ovoj okolnosti morao sam krajem m; da odem u Beograd i sedam dana sam svakog dana bio priman kod Ceke Đorđe^-^A,' Masalovića5 i kod Nedića tri puta... Dodeljena mi je terirtorija srez ljubićki, sa sedištem u Čačku ..."6
Ovakvim radom svojih komandanata Mihailović je blo veoma zadovoljan, te je na poleđini ovoga Rakovićevog izveštaja svojom rukom napisao:
"Frike — odličan rad"7 (Frike je bio Rakovićev pseudonim — nap. autora).
Petog septembra 1941. godine, samo nekoliko dana posle preuzimanja dužnosti predsednika kvislinške vlade, general Milan Nedić je naredio ministru unutrašnjih poslova da formira "devet oružanih odreda za borbu protiv komunista".
Za komandanta Drugog odreda, jačine oko šezdeset ljudi, među kojima i dva oficira, sa sedištem u Ralji, naimenovan je žandarmerijski major Milan Kalabić.
Milan je svoju žandarmerijsku karijeru otpočeo još pre prvog svetskog rata kao austrougarski žandarmerijski narednik sa službom u Derventi, ali svoje žandarmerijsko iskustvo sticao je, između dva rata, u Kraljevini Jugoslaviji, u neprekidnim borbama protiv komunista i naprednih elemenata, koji su se suprotstavljali reakcionamim i diktatorskim režimima Aleksandra i Pavla Karađorđevića.
Žandarmska surovost Milana Kalabića, iz perioda diktature generala Petra Živkovića, ostala je u pamćenju mnogih ljudi, naročito u Crnoj Gori, u kojoj je on proveo znatan deo svoga službovanja i u kojoj je "za postignute uspehe i zasluge na suzbijanju komunista" stekao čin žandarmerijskog majora.
Odmah po okupaciji zemlje Milan Kalabić je, iako već u penziji, među prvima pohitao i stavio se novoj vlasti na raspolaganje. Upućen je na službu u Ministarstvo unutrašnjih poslova Komesarske uprave Milana Aćimovića.
Još u toku ovih borbi Milanu Kalabiću su se pridružili i stavili pod komandu i neki četnički odredi Draže Mihailovića, kao odred majora Manojla Koraća, kapetana Vučka Ignjatovića i drugi.
U okviru plana za širu i snažniju ofanzivu protiv oslobođene teritorije i partizanskih odreda u zapadnoj Srbiji i Šumadiji (prva neprijateljska ofanziva), Nemci su postavili zahtev Nediću da objedini komandu nad svojim oružanim formacijama.
Tako je 22. novembra 1941. godine došlo do formiranja Srpskog šumadijskog kora pod komandom komandanta Srpskih dobrovoljačkih odreda pukovnika Koste Mušickog.
U izveštaju o akcijama Srpskog šumadijskog kora "prilikom čišćenja zapadne Srbije od komunista", upućenom 15. decembra 1941. godine Milanu Nediću, pored ostalog, piše i sledeće:
"Štab Šumadijskog kora krenuo je iz Beograda 23. novembra, za Kragujevac. P.re polaska komandant Mušicki je održao sastanak sa štabom nemačke divizije u Paraćinu radi stvaranja plana o zajedničkom dejstvu.
24. novembra u Kragujevcu je svim odredima izdata dispozicija za rad:
A.) Cilj akcije: 1) Razbiti komunističke bande u oblasti Užica, Požege, Čačka, G. Milanovca, Kosjerića i Arilja uspostavljajući u ovim mestima građansku i vojnu vlast. 2) Očistiti od komunista prostoriju u slivu Zapadne Morave, Moravice, Đetine i Skrapeža.
B.) Plan rada: 26. novembra do zore prikupiti sve jedinice na liniji: Loznica — Zavlaka — Osečina — Valjevo — Mionica — Ljig — Belanovica — Donja Šatornja — Stragari — Knić — Kraljevo, s tim da se u toku prikupljanja formiraju sledeće grupe odreda:
1) Desna grupa odreda pod komandom majora Milana Kalabića sastava: Kolubarska grupa odreda (IV, IX i V odred), odred majora Koraća i odred kap. Ignjatovića 7.a dejstvo pravcem Trešnjevica — Rudnik-s. Berišće — severna obala Zapadne Morave — severna obala r. Đetine ...
25. novembra, komandant pukovnik Mušicki je, u 14 časova otišao sa nemačkim oficirom za vezu Tušerom u sastav štaba nemačke divizije u Paraćin. Milan Kalabić zauzeo Rudnik.
26. novembra u 5 časova ujutru, akcija je nastavljena.
Desna grupa majora Kalabića vodi tešku i krvavu borbu kod Rudnika sa komunistima u jačini 3 — 4.000 ljudi. Posle teške borbe major Kalabić prinuđen na povlačenje na položaje u visini zaseoka Varnice severozapadno od Rudnika 73. 8 kilometara. Gubici 6 oficira, 70 — 80 mrtvih i ranjenih.
27. novembra, Desna grupa majora Kalabića preduzima izviđanje položaja kod Rudnika koji je bombardovan od strane nemačke avijacije. Municija mu je doturena.
Kapetan Mihajlo Stojadinović određen za vezu Štaba Kora sa nemačkim trupama i upućen kod nemačkog potpukovnika Herdera.
28. novembra, rnajor Kalabić uz saradnju sa nemačkim trupama ponovo zauzima Rudnik i goni komuniste ka G. Milanovcu i stiže na dva kilometra pred njega.
30. novembra, Desna grupa majora Kalabića zauzima G. Milanovac i preduzima čišćenje okoline.
1. decembra, major Kalabić moli da se avijacijom bombarduje položaj kod s. Miličevaca (9 km severno od Čačka) zbog veće pojave komunista. Ovo je izvršeno 2. decembra u 7 ćasova.""
"Grupa požeško-užičkih odreda otpočela je dejstvo 10. decembra 1941. godine po naređenju komandanta žandarmerije 0 br. 777/41.
Grupa je sastavljena za sada od Požeškog odreda u čiji sastav je ušao Požeški četnički odred i Užičko-zlatiborski četnički odred.
Požeški odred ima za sada oko 600 pušaka.
Užički odred prema prikupljenim podacima imaće oko 400 pušaka.
Požeški odred posle borbe kod Rudnika i Milanovca upućen ]e od strane Kalabića u požeški srez radi čišćenja komunista. Odred je krenuo iz G. Milanovca 4. decembra pravcem Pranjani — Rošci — Požega. 5/6. decembra odred je prenoćio u s. Pranjani i 6. decembra produžio pokret ka s. Rošci, čisteći teren opštine rošačke. 7. decembra odred je preuzeo čišćenje požeškog sreza. Do 15. decembra požeški srez potpuno je očišćen od komunista. Za ovo vreme odred je vršio više napada u teritoriji sreza crnogorskog u cilju čišćenja pojedinih sela u koja su nailazile komunističke grupe ili se u ista vraćali komunisti iz samoga mesta. Isto tako odred je izvršio pretraživanje Ovčarsko-Kablarske klisure.
Na teritoriji požeškog sreza odred je uhvatio oko 500 koje komunista koje ljudi koji su bili u njihovim redovima kao borci ili su pak svojim radom učestvovali u stvaranju komunističkih organizacija po selima ili su na ma koji način pomagali komuniste u njihovom radu. Svi pohapšeni predati su sudu u Požegi.
Glavne vođe komunističkog pokreta u srezu požeškom nisu uhvaćene. Oni su zajedno sa ostalim komunističkim vođama otišli u pravcu Ivanjice.
Od zaplenjenog oružja naoružane su seoske straže koje se nalaze u svim opštinama sreza, a isto tako naoružan je jedan deo ljudstva odreda.
1-,4Stupio sam u vezu sa nemačkim vlastima u Požegi i Užicu i sporazumno sa ovim utvrden je sledeći plan daljeg rada:
— Odred je tražio obezbeđenje mostova i tunela u Ovčarskoj klisuri i obezbeđenje benzinskih cisterni u Jašinskoj steni kod Požege.
— Odred će produžiti dejstva u pravcu Ivanjice u cilju potpunog čišćenja Ivanjice između puteva: Požega-Ivanjica i Užice-Kokin Brod...
Odred se sada nalazi u visini Arilja i produžava rad po napred iznetom planu sporazumno sa ncrnačkim vlastima i našim četručkim jedinicama u Arilju.
Sem ovoga odred je danas u 5 časova uputio 100 ljudii u Bajinu Baštu radi smene nemačke posade i čisćenja terena oko Bajine Bašte. Sa ovim snagama odreda otišlo je 50 ljudi iz Moravičkog četničkog odreda pod komandom akt. peš. por. Purića Mihajla iz Ivanjice.
U cilju obrazovanja novih jedinica u zapadnoj Srbiji, izvršio sam obilazak Užica, Arilja, Ivanjice i Čajetine i o nađenom podnosim sledeće:
Požega: postoje tri komande: 3. đački dobrovoljački odred, Nemačka komanda i ova komanda. Saradnja se održava sporazumom ličnim. Oseća se potreba objedinjavanja komande ...
Užice: vrlo nesređeno stanje. Postoje 4 komande: X dobrovoljački odred i 2 odreda srpske oružane sile, jagodinski odred i nemačka komanda. Svaka komanda radi za sebe. Ne zna se ko zapoveda i ko ima da sluša. Nema nikakvog plana za rad svih ovih jedinica.
Čajetina: rezervni potpukovnik Jevremović Andrija poznati borac protiv komunista u zlatiborskom srezu. Primio se da prikupi ljude koji će stupiti u Užički odred Srpske oružane sile. Inače u ovom mestu nema odreda vojske.
Arilje: u mestu se nalazi četnički odred kapetana Gašića jačine oko 300 ljudi.
Ivanjica: vrlo nesređeno stanje. U varoši sede neke 'vojvode' koje za sobom imaju ljude. U stvari, odred Bože Ćosovića 'Javorski' broji oko 100 naoružanih ljudi i odred por. Purića oko 300 naoružanih ljudi. Ljudstvo njegovog odreda ('Javorskog' — nap. autora) sklono je krađi i pljački, kao i pijanstvu. Opšte uzev, ovaj odred dosta šteti imenu četnika. Odred Mojsilovića postoji samo na hartiji. Ovaj odred otišao je 15. ov. m. negde ka čačanskoj Trnavi. Pop Milutinović 'vojvoda' istog odreda sedi u Ivanjici bez ijednog čoveka. Kaže da je ljudstvo pustio kući. Sem njega u Ivanjici sedi još neki pop Sulajić iz Dragačeva bez ljudi. 'Vojvoda' Đura Smederevac otišao je u Beograd. Jednom rečju mnogo 'vojvoda' a malo ili nimalo ljudi koji nešto rade. U Ivanjici sedi jedna četa nemačke komande. Izgleda da su ovi ljudi shvatili ko ih okružava te potpuno izbegavaju saradnju sa tamošnjim četnicima, i ne traže ih prilikom lokalnih akcija koje preuzimaju. Tako su Nemci 17. ov. m. otišli u s. Katiće i odbili da prime saradnju tamošnjih četnika. Međutim, 'vojvode' Mojsilović, Javorski i Đura Smederevac izdaju neke letke u kojima se nazivaju jedinim oslobodiooima zapadne Srbije i naređuje da svako sluša njihove zapovesti, šta više Mojsilović je izdao letak da je on naređenjem Predsedmka vlade postavljen za glavnokomandujućeg.
Zaključak: Opšti nered i vrlo haotično stanje ...
Civilna uprava slaba ...
Sadanji rad komunista: komunistički simpatizeri skoro otvoreno prete: 'Čekajte dok odu Nenici.' 'Crnogorci dolaze u pomoć.' 'Čekajte da šuma ozeleni' itd. Ove pretnje ne treba olako shvatiti. Kaznena ekspedicija malo je pogodila komuniste, pored svog bombastog pisanja u štampi o njihovom potpunom porazu. Glavni i najveći deo lokalnih voda uspeli su da se sklone u Sandžak odakle će preduzeti akcije u Srbiji. Što je najinteresantnije njima oružje pada u ruke. Prema neproverenim podacima komunisti su u Užicu proizveli oko 17.000 pušaka i osposobili preko 200 automatskih oruđa, a do sada je palo u ruke najviše do 2.000 pušaka i nekoliko automatskih oruđa. Svima partizanima za koje su komunističke vođe smatrani, da neće biti kažnjeni ako se vrate kući saopšteno je da oružje dobro podmažu i pokopaju ga. Imao sam mnogo prilika da se u ovo uverim. Na izgled deca i posle batinjanja jedva su priznavala gde je oružje."9
O ulozi Milana Kalabića u legalizaciji Mihailovićevih odreda postoji više dokumenata, od kojih ćemo navesti samo nekoliko.
"Sa odredom krenem 5. decembra iz sela Berišići, gde smo bili na odmoru od 1. decembra ...
Sutradan povedem odred ka Struganiku. Dotrča kurir i javi da jedan nemački brzi odred tenkova i pešadije ide prema nama, sa pravca Mionica. Čuh i lupu tenkova. Moj odred bio je na putu u koloni (jačina oko 350 ljudi). Sa poručnikom Petrom Todorovićem i podnarednikom Mitrom Bratićem iziđem pred kolonu tenkovsku ispred odreda. Izjavim da sam se borio s komunistima i vraćam odred u Mionicu. Bi im sumnjivo. Dok sam se ja objašnjavao preko tumače, pola odreda je bilo nestalo. Druga polovina je bila razoružana i sa mnom sprovedena u Mionicu. Tamošnji Pećančev vojvoda Brajović bio je potpuno u službi našoj. Uveče, nemački major iz Mionice pozva Brajovića i mene na saslušanje. Ja mu kažem:
da sam sa odredom vodio borbu protiv komunista kod Rudnika; da su to, 'Vladine trupe' i da o tome zna major Milan Kalabić, komandant Vladinih trupa u tom delu Srbije.
Nemački major zatraži radijom vezu sa majorom Kalabićem. Ovaj potvrdi da me zna lično i da je tačno da sam sa 'Vladinim trupama' vodio borbu protiv komunista. Zahvaljujući Kalabiću posle dužih napora, oslobodim ceo odred od Nemaca, a zatim ga legalizovao."10
"I ja sam otišao u Ljig. Tu sam prenoćio i sutradan sam sa odredom prešao u Belanovicu. Tu sam od majora Kalabića dobio četiri sanduka municije i iste noći krenuo sa odredom. Moj odred je primio zadatak obezbedenja komore Požeškog odreda.
Kada smo došli u G. Milanovac, tu smo se zaustavili. Sa mojim, Bukovičkim odredom, zauzeo sam položaj kod s. Brusnice. Sa hranom smo za nedelju dana bili dobro, a sa municijom nas je snabdevao major Kalabić.
Kada nam je sve ponestalo, major Kalabić mi je dao 10.000 dinara za ishranu ljudstva.
U Milanovcu sam našao kap. Stojanovića i poručnika Nikolu Kalabića. Upitao sam ih šta ćemo dalje da radimo? Kalabić Nikola mi je odgovorio: 'Ja Ravnu goru neću da napustim, a ti uzmi objavu od mog starog i beži kud znaš da te Nemci ne uhvate.'
Kada je nastupila opasnost da će Nemci razoružati četnike Draže Mihailovića u Milanovcu, major Kalabić mi je naredio da se sa odredom povučem u ljubićki srez, a da bi nas osigurao od Nemaca dao nam je svima objave da smo iz njegovog odreda."11
"Početkom meseca decembra 1941. godine, naredbom komandanta četnika pukovnika Draže Mihailovića određen sam u Takovsku brigadu i to sa ovlašćenjem da formiram Brusničku četu od 120 četnika u sastavu Rudničke grupe, a koja se pod okriljem majora Kalabića legalizovala."1111
"Svi naši komandanti u Šumadiji, a delimično i oni u zapadnoj i istočnoj Srbiji legalizovani su i služe Nediću i Pećancu."12
Početkom 1942. godine, Milan Nedić je svoga imenjaka Kalabića postavio za okružnog načelnika u Kragujevcu.
13.6"... U ovom poslu, Dražini oficiri i onaj ološ okupljen oko njih nimalo ne zaostaju iza Nedićevih, Ljotićevih i Pećančevih bandi... Narod kragujevačkog okruga, a naroćito narod kačerskog sreza, nikada neće zaboraviti teške prizore koji su se desili u podrumima jedne zgrade u Ljigu u kome su kasapskim nožem klani njegovi sinovi. Pod direktnim nadzorom krvnika Kalabića (Milana — nap. autora), vršio je ovu kasapsku ulogu, sa propisno pripasanom belom keceljom, bivši nameštenik firme 'Bata' u Ljigu. Kalabić je vrlo često lično vršio ubistva naših najboljih sinova. Ovaj odrod sam je pričao majci i sestri mladog učitelja i borca Dugalića iz sela Liplja kako ga je on, Kalabić, lično mučio i ubio. Na hiljade se penju brojke samo u Šumadiji ovakvih majki i sestara čije hranitelje je ovaj dželat uništio lično ili preko drugih po njegovoj naredbi.
Dok je Kalabić vršio svoj krvavi posao, dotle je njegov sin (Nikola Kalabić) niži oficir, sedeo u štabu Draže Mihailovića na Ravnoj gori. Odavde je redovno nosio poruke svome krvavom ocu, koga će i kako da uhvati od narodnih boraca i da ga uništi."
Zahvaljujući Milanu Kalabiću, Draža Mihailović se sve do sredine marta 1942. godine neometano kretao po Šumadiji i zapadnoj Srbiji.
Kao nagradu za dobro obavljen posao u Šumadiji, Milan Kalabić je 15. marta 1942. godine postavljen za okružnog načelnika u Požarevcu.
Zajedno sa njim, u istočnu Srbiju je prešla i Dražina legalizovana Rudnička ćetnička grupa sa svojim komandantima Neškom Nedićem, Dragomirom Topalovićem, Dragišom Ninkovićem i drugim.
Stigavsi sa odredom u Požarevac, Kalahić je odmah počeo sa terorom, masovnim hapšenjima, batinanjem i interniranjima.
Prilikom čestih pretresa terena Kalabićevi žandarmi i četnici su spaljivali kuće, opijali se i tako pijani nagonili devojke da se skidaju gole, a zatim ih silovali. Česti slučajevi su bili i silovanje žena naočigled muževa.
Međutim, Milan Kalabić nije davao azil samo četničkim komandantima, već i istaknutom članu Dražinog (kasnije obrazovanog) Centralnog nacionalnog komiteta Aleksandru-Aci Aksentijeviću.
Penzioner i bivši narodni poslanik, Aksentijević je septembra 1941. godine stupio u lični kontakt sa Dražom Mihailovićem i od tada postao aktivan član ravnogorskog pokreta. Kao građanski političar pripadao je Radikalnoj stranci, a kasnije je prišao Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci Petra Živkovića.
Krajem 1941. i početkom 1942. godine skrivao se po selima oko Ravne gore, a zatim je marta 1942. godine prešao u istočnu Srbiju pod okrilje Milana Kalabića. Kratko vreme posle toga on upućuje radiogram Mihailoviću u kome kaže:
"Kalabić je obezbedio sto posto vašu bezbednost na ovoj teritoriji pa moli da dođete ovamo. Mene možete tražiti preko ove stanice."13
Dva meseca kasnije, 29. juna, Mihailović je radiogramom obavestio komandanta Mlavskog četničkog odreda kapetana Sinišu Ocokoljića "Pazarca":
"Aleksandar Aksentijević naš odličan saradnik. Požarevac — Jugovićeva 12, kod kap. Jovanovića ili Petra Krstića, Zabare. Stupite s njim u vezu. Ako imate dajte mu 10.000 dinara. Ja ću vam to nadoknaditi. Neka nas izveštava preko vas."1'1
Siniša Ocokoljić je 1. novembra 1942. godine radiogramom obavestio Dražu Mihailovića o dosta neobičnom načinu na koji je obustavljena ova saradnja:
"Dobrila Glavinić, šef nemačkih agenata u Beogradu. Radi za Nemce bez honorara. Vera Pešić i Vera Vlašić iz Beograda, Boba Stanišić iz Požarevca su agenti nemačke obaveštajne službe. Iz najbliže okoline Kalabićeve potvrđuje se da je špijunka Boba Stanišić iz Požarevca podmetnuta od Nemaca Kalabiću koji je hteo da se sa njom venča. Ona je odala sve saradnike koji su pohvatani, pa i Kalabića."15
Tako je "tajna misija" žandarmerijskog majora Milana Kalabića bila završena.
Krajem 1942, pod optužbom da je radio za britansku obaveštajnu službu, nemački okupatori su Milana Kalabića osudili na smrt i streljali. O njegovom hapšenju i streljanju Mihailović je 23. decembra 1942. godine obavestio i emigrantsku vladu. U radiogramu je, pored ostalog, stajalo i sledeće:
"Nemci su streljali majora Milana Kalabića... Kalabića je smatrao Nedić za svog najboljeg prijatelja... U stvari Kalabić je bio naš najodaniji saradnik i učinio je velike usluge našoj stvari."16
"Nedić je po svaku cenu hteo da spase Mihailovićeve odrede u zapadnoj Srbiji od uništenja prilikom nemačke ofanzive. Već i ranije, on je bio u kontaktu s većinom baš tih četničkih komandanata u zapadnoj Srbiji, jer ih je snabdevao oružjem i municijom u njihovoj borbi protiv komunista, te je tu vrlo brzo i efikasno bio postignut sporazum između Nedićevih i Mihailovićevih oficira. Svi četnički odredi na ugroženom terenu imali su da se u roku od nekoliko dana pre početka nemačke akcije 'legalizuju', tj. da se stave Nediću na raspoloženje, stvarno ili fiktivno, te da se vode kao njegove jedinice; da budu snabdevene njegovim objavama i da, isto kao i ljudstvo oružanih odreda, odnosno dobrovoljci, primaju sve potrebe u munioiji, hrani i novcu od predsedništva srpske vlade.""
Iznenađen ovim napadom, Mihailović je jedva uspeo da se izvuče iz obruča, dok su majori Aleksandar Mišić i Ivan Fregl, koji su se nalazili pored njega, bili zarobljeni.
U Višauptovom elaboratu o napadu na Mihailovićev štab je, pored ostalog, zapisano:
"Mihailović je samo s mukom uspeo da se izvuče iz ruku naših trupa. S nekoliko privrženika pobegao je u istočnu Bosnu. Njegov štab, s majorom Mišićem kao načelnikom štaba, zarobljen je. Mihailovićevi četnici su u ovoj akciji 342. peš. divizije izgubili oko 10 mrtvih i 390 zarobljenih. Naše trupe došle su do bogatog plena, i to: 330 pušaka, 5 mitraljeza, 2.100 puščanih metaka, 1.100 telefona, 1 kratkotalasna prijemna stanica, više motocikala, 37 konja i jedna ratna kasa s 203.000 dinara."1"
"Vođa odmetnika i buntovnika Draža Mihailović, koji na svojoj savesti nosi krv više hiljada Srba i koji je vlastitoj zemlji naneo beskrajnu bedu i nevolju, posle uništenja njegove bande nalazi se u bekstvu, po svoj prilici u pravcu Bosne. Zbog nepredavanja oružja, mobilizacije ilegalne vojske, zbog njegovog zločinačkog udruživanja sa komunistima i zbog podizanja oružanog ustanka protiv nemačkih okupacionih snaga, on je svoj život proigrao. Onaj ko ga uhvati, dobiće premiju u visini od 200.000 dinara."111
Međutim, i u ovim kritičnim trenucima, istaknuti funkcioneri kvislinškog aparata su pokušali da pruže pomoć Mihailoviću.
"Istragom je dokazano — piše u Višauptovom elaboratu — da je član vlade, ministar unutrašnjih poslova Aćimović, u razgovoru pokušao da preko pukovnika srpske pomoćne žandarmerije uhvati vezu sa Mihailovićem. Dva srpska žandarmerijska oficira, kojima je ovaj zadatak bio poveren, uhvaćena su od strane nemačkih trupa. Protiv Mušickog20 i drugih okrivljenih žandarmerijskih i četničkih oficira pokrenut je vojno-sudski postupak."21
Višauptova tvrdenja nisu bez osnova, jer u zapisniku istražnih organa prilikom saslušanja Mušickog, od 16. III 1946. u Beogradu, stoji:
"Ja sam bio komandant do 9. XII 1941, kada sam bio od strane Nemaca uhapšen i izveden pred ratni sud zbog pokušaja uspostavljanja veze sa DM."
Stanislav Krakov daje svoju verziju ovog događaja:
"Komandanti srpskih dobrovoljaca, pukovnik K. Mušicki, nekadašnji ađutant kralja Aleksandra, a potom kraljice Marije, koji se nalazio sa svojim jedinicama na terenu u kontaktu sa nemačkim trupama, u poslednjem trenutku je saznao da će sutradan, 7. decembra 1941. izvršiti napad na Ravnu goru. Preko komandanta jednog Mihailovićevog odreda, koji se nalazio u njegovoj blizini, poslao je odmah glasnika na Ravnu goru obaveštavajući Dražu o predstojećoj neposrednoj opasnosti po njega, pozivajući ga da se odmah sa svojim ljudima skloni... Nemci su posumnjali na Mušickog, uhapsili ga i odveli u Beograd. Intervenisali su Nedić i Ljotić. U ovome je pomogla i okolnost da je baš ovog dana, 7. decembra 1941, došlo do promene nemačkog opunomoćenog generala u Srbiji, te je taj položaj ovog dana napustio general Beme, a na njega došao general Bader. Novi nemački komandant nije hteo da otpočne svoju tek primljenu dužnost ostavkom Nedićeve vlade, koja bi dovela do ko zna kakvih komplikacija u Srbiji, te je prvo naredio da se obustavi sudski postupak, a potom da se uopšte istraga napusti. Međutim, pukovnik Mušicki je celo vreme sedeo u zatvoru Gestapoa i tek je posle više nedelja najzad oslobođen, jer se bilo pomišljalo da se uputi u zarobljeništvo."22
Vojnoupravni komandant Srbije general artiljerije Paul Bader, u izveštaju koji je uputio komandantu Jugoistoka 8. decembra 1941. o rezultatima akcije oko hvatanja ravnogorskog štaba istakao je, pored ostalog, i to da naročito treba sprečiti da Mihailovićevi pripadnici budu primljeni u sastav organizacije ili jedinica vernih ljudi (uključujući i grupu Koste Pećanca). Samo dva dana kasnije, 10. decembra, novopostavljeni vojnoupravni komandant Srbije pisao je svojim pretpostavljenima:
"Mihailovićeva grupa može sad da se smatra razbijenom... Mnoge Mihailovićeve pristalice izgleda da su pobegle u šume i planine. Postoje izveštaji prema kojima sve obezglavljene bande pokušavaju da se prebace u četničke jedniice Koste Pećanca. Znaci ukazuju na to da su neki srpski vladini krugovi, sve do pred kraj, hteli doći u vezu sa Mihailovićem, kako bi se poštedela srpska krv. Na istoj su liniji i nastojanja srpskog ministra predsednika Nedića, a koja imaju za cilj da spreče oštar postupak protiv Mihailovićevih pristalica, koji su, navodno, na to bili samo prisiljeni. Istraga u tom pogledu je još u toku."23
"Naređeno je ponovno vaspostavljanje svih upravnih vlasti. Neke opštine već su počele sa radom. Da bi sve te upravne vlasti služile nama — cilju koga smo sebi postavili — i da bismo preko njih još više ojačali naše oružane snage za momenat kada će biti upotrebljene
NAREĐUJEM:
1) Da Komandir opštine Krčmarske bude Narednik Spasoje Radivojević. Dužnost primiti odmah.
2) Da komandir opštinsikih četa stupa u dodir sa postavljenom opštinskopi upravom i ne pokazujući ovaj akt saopšti joj da je određen da formira oružane snage na teritoriji opštine koje će služiti kao potpora vlasti radi održavanja mira i poretka a naročito kao oružana snaga za suzbijanje komunista ako se ikad pojave na teritoriji opštine. Ovaj štab će preduzeti sve potrebne mere da ovakav rad bude prećutno odobren i od istrane Nedićevih odnosno nemačkih vlasti. Štab će se postarati isto tako da sve iste opšti'nske komandire postave i Neđićeve vlasti, koje izgleda imaju tu nameru.
3) Komandir će odmah odabrati i postaviti za svako selo seoskog komandira. Za ovu dužnost određivati prvenstveno aktivne podoficire i to one u čiji se rad može potpuno pouzdati i koji će biti dovoljno odlučni da sprovedu u delo svako na-ređenje opštinskog komandira. Ukoliko je moguće gledati da to budu otresiti i sr-čani ljudi ali potpuno odani našoj stvari. Ukoliko ovakvih ne bude birati iz redova rezervnih podoficira koji su naši četnici. Ovome štabu dostaviti imena tih seoskih komandira što pre.
4) Komandiri opština će narediti da se odmah u svima selima izvrši popis oružja naznačujući poimenično ko šta ima od oružja i koliko municije. Po ovako dobivenim spiskovima iz sela sastaviti jedan spisak za celu opštinu i dostaviti što pre ovome štabu. U spiskovima naznačiti i bombe i pištolje.
5) Komandiri će kad opštinske uprave počnu rad zahtevati od predsednika spiskove vojnih obveznika i popisane stoke, srediti ove spiskove za celu opštinu i dostaviti ovome štabu kad to bude gotovo.
6) Komandiri će narediti svojim seoskim komandirima da odmah otpočnu sa patroliranjem. Ova mera jo neophodna jer se komunisti pošto su razbijeni vuku kroz sva sela u bednom stanju i malim grupama a u interesu je naše stvari da ih odmah razoružamo. One od njih koji su iz varoši pored razoružanja i saslušavati pa ukoliko se utvrdi da su pravi komunisti sprovoditi ovome štabu radi suđenja. Ovim patrolama će biti zadatak da spreče svaku pljačku i otimačinu kao i razboj-ništvo u selu. Patrole da se određuju i danju i noću a za patrole koristiti sve vojne obveznike sem onih koji su komunisti, po redu.
7) Našim obveznicima saopštiti da će preko zime ostati kod svoje kuće izuzev neke krajnje nužde kada će biti naređena njihova upotreba radi borbe sa komunistima i to samo onda kad treba koncentrisati jaču snagu zašta će se dobiti naređenje od ovoga štaba.
8) Sav naš dalji rad mora biti potpuno tajan. Ovo naređenje ne sme ni u kom slučaju znati niko drugi do opštinski i seoski komandiri. Mesto štaba ne saopštavati nikome a opštinski komandiri će znati gde je štab u svako doba preko učitelja u s. Krčmaru, do koiga i dostavljati sve izveštaje a kod koga će se moći primiti i sva naređenja ovoga štaba ukoliko ih štab ne šalje direktno opštinskim komandirima što će biti redovan slučaj.
9) Početi odmah sa propagandom protiv komunista i svugde i na svakom mestu objasniti istinu da je do ovoga žalosnog stanja došlo zato što su oni u želji da preotmu vlast počeli borbu prerano. Narodu uvek skrenuti pažnju na jednu nepobitnu činjenicu: Nemačka mora izgubiti rat pa makar koliko on dugo trajao. Jugoslavija mora biti ponovo cela pod kraljem Petrom II. A kad dan ovoga oslobođenja dođe svi ćCrno polagati račune o svome radu. Teško će biti onima koji su radili zajedno sa neprijateljem i koji su ga pomagali u borbi koju on vodi protiv nas i naših velikih saveznika. Mi zato nećemo i ne možemo zajedno sa Nemcima ali nećemo ni u otvorenu borbu, koju sada ne možemo izdržati. Mi ćemo nastaviti da se spremamo da se naoružavamo i počećemo borbu onda kad naši saveznici vežu Nemačke snage na Balkanu i budu u stanju da i nas potpomognu. Dotle, dok ovaj momenat ne dođe, mi moramo iskoristiti rasulo kod komunista da ih razoružamo te da nam na proleće ponova ne ometu naš planski rad. Srbi moraju ostati pravi čestiti Srbi ali mi moramo našu akciju početi iz početka pametnije i mnogo obazrivije u kom cilju je naš pokret reorganizovan i još se reorganizuje. Obratiti pažnju na obaveštajnu službu naročito u pogledu komunista. Svako nedeljno dostavljati izveštaje štabu o broju razoružanih komunista i ko je naoružan sa njihovim oružjem. U ovom izveštaju naznačiti i koliko se seljaka vratilo kućama koji su se borili kao partizani i poimenično koji su to."24
Od početka 1942. godine okupatori su tolerisali prisustvo legalizo-vanih Mihailovićevih odreda u Ned'ićevim oružanim formacijama, najviše zbog toga što su oni bili angažovani u borbi protiv partizana i pripadnika NOP. Takođe, okupatori su ukinuli ranije raspisanu ucenu za Mihailovića i povremeno obustavljali gonjenje Mihailovićevih pristalica. Istovremeno Abver je, preko kapetana Matla i Nenada Mitrovića, održao vezu sa pojedinim istaknutim funkcionerima Mihailovićeve organizacije.
Osvrćući se na novembarske događaje 1941. godine, Dragiša Vasić mi je, maja 1943. godine, pričao:
"Mada su tih novembarskih dana 1941. i Radio-London i Radio-Moskva govorili o junačkoj borbi našeg naroda pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, mi smo, opkoljeni od partizana na Ravnoj gori, i bez ičije pomoći, ipak bili prinuđeni da od partizanskog štaba zatražimo obustavu borbe.
Komandantovom predlogu da ponovo povedemo pregovore sa komunistima ja sam se, u početku, energično usprotivio. Ali kada mi je komandant objasnio da pregovore, pa čak i eventualni sporazum, treba smatrati samo manevrom čiji su ciljevi spasavanje pokreta i njegove žive sile od uništenja i dobitak u vremenu, složio sam se s njirn.
Na komandantovo traženje komunisti su prekinuli borbu, a zatim su se njihovi i naši delegati sastali u Čačku. Komunisti su došli s konkretnim predlozima za nov sporazum, dok su naši delegati, majori Lalatović i Đurić, prema komandantovim instrukcijama, uporno zahtevali da se komuriisti, u duhu poruke naše vlade iz Londona, stave pod komandu pukovnika Mihailovića. Ovaj zahtev komunisti su kategorički odbili. Zbog toga prvi susret delegata u Čačku i nije doneo nikakve rezultate.
Dva, tri dana kasnije, delegati su se ponovo sastali u Čačku. Tom prilikom sačinjen je i pismeni sporazum između nas i partizana, ali on je, za nas, imao isključivo formalni karakter, jer je Tito, samo nekoliko dana kasnije, i dalje insistirao da se formira zajednički operativm štab koji će voditi zajedničke akcije protiv neprijatelja. Na ovo mu je komandant odgovorio da o formiranju zajedničkog štaba nema ni govora. A da su komunisti dužni, prema poruci naše vlade, da se stave pod njegovu komandu, jer je on jedini njen priznati predstavnik u zemlji.
Sutradan, nemačke trupe su otpočele napade u pravcu Čačka i Užica. Tito je pozvao komandanta telefonom i zahtevao da naši odredi stupe u borbu protiv neprijatelja. Pod izgovorom da ne može prihvatiti frontalnu borbu, komandant je odbio Titov zahtev.
Odmah zatim komandant je naredio našim odredima da se 'legalizuju' i povedu upornu borbu protiv partizana. Siguran sam da u tim trenucima niko od nas nije mogao ni da zamisli kakvu je grešku komandant, ovim naređenjem, učinio i kakve će biti njene posledice.
Za kratko vreme, naši odredi su se pretvorili u Nedićeve i Pećančeve. Oficiri su počeli da primaju plate i da zajedno sa svojim ljudstvom vode manje-više mirnodopski i raskalašni život. Moral i disciplina u tim odredima srozali su se na nulu. Na komandantova naređenja oni se sve manje osvrću. Imajući u vidu dosadašnje iskustvo, postavlja se pitanje: u kojoj meri na njih uopšte možemo da računamo?"25
O donošenju odluke o legalizaciji odreda, Mihailović je, u toku istražnog postupka 1946. godine, izjavio:
Islednik: Da li ste se savetovali sa članovima Centralnog nacionalnog komiteta i predstavnikom savezničke vojne misije Hadsonom o odluci pred nemačku ofanzivu u kojoj smo razgovarali?
Draža: Da. Stalno je Vasić bio kod mene i naravno da smo se savetovali o novonastaloj situaciji. Situacija je bila poznaita i Hadsonu i u diskusiji povodom odluke da se vraća na teren i ne prihvate frontalne borbe niko se nije suprotstavio stanovištu da treba povući snage i uputiti na teren.
O svemu važnijem obaveštavao sam vladu i sigurno je da sam je i o ovome obavestio. Ovaj manevar sam zvao 'Udar u vetar', što je značilo da Nemci neće nikoga naći na Ravnoj gori.
Ja sam stajao na stanovištu da je ustanak preuranjen i smatrao sam da nije vreme da se vodi borba sa okupatorom. Ja sam već ranije rekao da je moje stanovište bilo organizovati snage i u pogodnom momentu napasti neprijatelja.
Smatrao sam da će taj momenat da nastupi onog časa kada Nemci ne budu imali snage da vrše represalije nad našim stanovništvom, tj. onoga momenta kada oni budu vojnički toliko oslabili da nemaju snage za to. Situacija na evropskim ralistima, smatrao sam, dovešće do takvog momenta, jer nikada nisam sumnjao u propast Nemačke."28
Tako je Mihailović formu "legalizacije" svojih odreda izabrao kao najzgodniju da bi njome, ipak, koliko-toliko, prikrio svoju otvorenu saradnju sa okupatorom i ostalim izdajnicima, sa kojima je, od toga trenut-ka rame uz rame krenuo u borbu protiv narodnooslobodilačkog pokreta. Međutim, da bi se i dalje u nedovoljno obaveštenim i kolebljivim masama, kojih je još bilo i u Srbiji, predstavljao kao borac protiv okupatora, i time sebi omogućio sve jači uticaj na njih, kao i da bi obezbedio dalje širenje svoje organizacije i pomoć iz inostranstva, Mihailović je odlučio da manji broj svojih odreda ipak ostavi u ilegalnosti. Ove male odrede, rasturene po Srbiji, Mihailović je nazivao "ilegalnim" i "šumskim", a zadatak im je u početku, uglavnom, bio otkrivanje uporišta i punktova NOP, kako bi pnstavljanjem raznih zamki i za.seda, a uz pomoć okup.atora, usledilo njihovo uništenje. No, pored toga, ovi odredi predstavljali su i jezgro za okupljanje i mobilizaciju snaga pod parolom "borba protiv okupatora", koja se praktično pretvarala u borbu protivu NO pokreta, i to zajedno sa okupatorom, kvislinzima i svim ostalim izdajnicima.
Sam Mihailović napustio je Ravnu goru prvih dana decembra i naredna ćetiri meseca kretao se po okolnim mestima mahom u takovskom srezu: Teoćinju, Levaji, Lunjevici, Vujetincima, manastiru Vraćevšnici i drugima. Njegovu pratnju sačinjavali su major Zaharije Ostojić "Čika Branko", poručnik Zvonlmir Vučković "Vučko", narednik Franjo Senićar i pratilac Blagoje Kovačević, a sam Draža dao je sebi nadimak "Čika Đoka".
Kretanje i ponašanje ove grupe bilo je, na izgled, vrlo konspirativno, jer im je bio cilj da se u narodu stekne utisak o njihovoj dubokoj ilegalnosti.
| sadržaj | prethodna glava | sledeća glava |