Sredinom novembra 1941. okupatorske i kvislinške trupe pristupile su pripremama za koncentričan napad na oslobođenu teritoriju, na Užice, čiji je početak bio planiran za 25. novembar. Istovremeno, pošto su razbili Mihailovićeve snage oko Ravne gore, partizanski odredi su vršili sve jači pritisak i na sam Mihailovićev štab koji se na njoj nalazio. U takvoj situaciji Mihailović je mogao doživeti potpuni poraz, čekajući da mu stigne očekivana pomoć od emigrantske vlade. Zato se on, samo nekoliko dana posle neuspelih pregovora sa predstavnicima okupatorskih vlasti, preko delegata, kapetana Mitića, obraća Vrhovnom štabu NOPOJ sa molbom za prekid bratoubilačke borbe, nudeći nove pregovore.

Iako potpuno ubeđen da ni ovi, kao ni svi do tada vođeni pregovori, neće dati rezultate, Vrhovni štab se ipak odazvao Mihailovićevoj molbi.

Objašnjavajući u svome referatu na Petom kongresu motive koji su rukovodili Vrhovni štab NOPOJ da vodi pregovore sa Mihailovićem, Tito, pored ostalog, kaže:

"Zašto smo mi tako uporno i strpljivo nastojali da dođe do sporazuma s četnicima za zajedničku borbu protiv okupatora? Zar su kod nas u to vrijeme postojale iluzije o tome da će oni na koncu pristati na takvu saradnju? Razume se da kod nas nije bilo o tome nikakvih iluzija. Mi smo vrlo dobro znali ko su oni i šta hoće. Ali baš zato smo nastojali, Što smo htjeli da ih pred narodom raskrinkamo, da otkrijemo pred narodom njihovo izdajničko antinarodno držanje."1

O toku ovih poslednjih pregovora postoji nekoliko opsežnih dokumenata. Tako major Radosav Đurić, jedan od Mihailovićevih delegata na tim pregovorima, kao svedok na suđenju Mihailoviću 1946. godine pred Vojnim sudom iznosi:

"14. novembra uveče Radio-London objavio je da je jedini legalni predstavnik u Jugoslaviji optuženi Mihailović, pa da se sve snage imaju staviti pod njegovu komandu. Posle 2 do 3 dana preko kurira stiglo je pismo od komandanta partizanskih odreda maršala Tita. U tom pismu on je uglavnom kazao: 'Ako ste zaista rodoljubi, kao što javlja Radio-London, pošaljite delegate sa ovlašćenjem da se prekine bratoubilačka borba i okrene oružje protiv okupatora...' Uveče oko 7 sati pozvan sam u štab i u prisustvu optuženog Mihailovića Dragiša Vasić mi je saopštio da sam izabran za delegata za pregovore sa partizanima, pošto najbolje stojim kod partizanskog štaba, da idem u partizanski štab i da će sa mnom ići Lalatović. Pitao me je da li se bojim da idem da me ne ubiju. Ja sam odgovorio da za to nema razloga i kad bi išao i sam optuženi Mihailović, da se ni njemu ništa ne bi moglo desiti, jer da sam radio mesec dana sa svim partizanskim komandantima. Sutradan smo krenuli za Čačak.

Predsednik; Je li došla delegacija, gde ste je stigli, s kim ste se našli, gde je zakazan sastanak?

Svedok: U Čačku. Došli smo peške do streljačkih strojeva, koje smo prešli sa belim maramama kao delegati. Partizansko veće stavilo nam je na raspoloženje fijaker.

Predsednik: Ko je bio komandant odreda?

Svedok: Komandant odreda bio je Radosavljević2 a komesar Ratko Mitrović. Ubrzo su došli delegati Vrhovnog partizanskog štaba. U delegaciji je bio Lola Ribar, AIeksandar Ranković, a docnije je došao i Stambolić. Kazali smo im da za pregovore nismo dobili nikakvo ovlašćenje, da smo dobili zadatak da vidimo šta želi partizansko vođstvo i da se vratimo. Naročito nam je pokojni Lola Ribar izneo dokumente o ubijanju 17 partizana na zverski način u opstini kosjerićkoj od Ajdačića.3 Zatim je izneo argument o predaji 360 partizana u Valjevu. Njihov je predlog bio da objedinimo snage, ali prethodno da se redovi raščiste od izazivača bratoubilačke borbe. Mi nismo imali nikakvo ovlašćenje, vratili smo se natrag i referisali optuženom Mihailoviću. Sutradan optuženi Mihailović dao nam je pismene uslove, koje smo ponovo odneli u Čačak. Tom prilikom s nama je tražio da ide i engleski major Hadson.

Predsednik: Prilikom ovih pregovora jeste li vi izneli razloge od optuženog Mihailovića, zašto je on otpočeo neprijateljstva?

Svedok: Mi smo izneli razloge.

Predsednik: Kakvi su bili razlozi?

Svedok: Razlozi su bili, to nam je optuženi Mihailović saopštio, da su u rejonu Užica razoružani bez razloga sedam četničkih odreda i što je napadnut aerodrom kod Užičke Požege uoči dolaska britanskih aviona. Oni su odbili da to nije tačno i da je Mihailovićev odred, požeski, pre nego što je s njima došao u sukob, pokušao napad na Užice i da su ti odredi na položaju Trešnjice razbijeni.

Predsednik: Pod čijom komandom?

Svedok: Pod komandom Vučka Ignjatovića.

Predsednik: Jeste li po dolasku sa pregovora to saopštili Mihailoviću?

Svedok: Saopštio sam.

Predsednik: Kako se on odnosio prema tome?

Svedok: Nista nije rekao, već je dao pismene uslove da ponovo idemo.

Predsednik: Za ovaj napad Vučka Ignjatovića na partizane kakvo je bilo tada mišljenje i gledište, šta je rekao tada optuženi Mihailović?

Svedok: Optuženi Mihailović je objasnio da je to Vučko Ignjatović pripremio i da ga je izvestio, da je on odobrio taj napad, jer je Vučko Ignjatović garantovao da će uzeti Užice.

Predsednik: I vi ste posle izvestili optuženog Mihailovića o rezultatu pregovora?

Svedok: Jesam.

Predsednik: Kako se stvar dalje razvijala?

Svedok: Mi smo sutradan otišli sa pismenim uslovima optuženog Mihailovića, koji su bili u vezi objave Radio-Londona da se svi stave pod komandu Mihailovića. Prvo je bilo pitanje da li su slušali Radio-London, drugo, da li priznaju uslove Radio-Londona da se stave pod njegovu komandu. Uglavnom to su bili uslovi. Rukovodstvo partizansko, odnosno delegati, odbili su te uslove i rekli su da je to nemogućno i da to može biti samo na bazi sporazuma i jednih i drugih.

Predsednik: Kad je došlo do ponovnog sastanka?

Svedok: Sutradan. To je bilo 19. novembra. Mi smo tada otišli bez ikakvih rezultata o pregovorima i na putu kod Takova više nije bilo četničkih odreda, odnosno streljačkog stroja. Došli smo do telefona i konstatovali tom prilikom da su se četnici povukli oko tri kilometra iza streljačkog stroja. Partizanskim telefonom izvestio sam Mihailovića da od pregovora ništa nije učinjeno. On je naredio telefonom: 'Odmah se vratite natrag i napravite sporazum ma pod kojim uslovima.' Ja sam to primio i vratio se. Nisam stigao do telefona, sreo sam Lalatovića i objasnio mu. Lalatović je zahtevao od mene da sastavimo uslove. Ja sam rekao: 'Mi smo sastavili uslove i dali, i ti uslovi su odbijeni. Prema tome, možemo samo da idemo i da nam postave delegati Vrhovnog štaba partizanskog uslove i da te uslove primimo.'

Predsednik; Kakvi su bili uslovi?

Svedok: Kad sam se vratio u Čačak, telefonom je javljeno iz Užica da su došli delegati od kojih je jedan bio Aleksandar Ranković, a drugi Stambolić. Postavili su ove uslove: prvo, da se obrazuje mešovita istražna komisija od ljudi iz redova četnika i partizana, koji će postaviti istragu po pitanjima bratoubilačke borbe. Zatim da se obrazuje mešoviti sud, koji će suditi svim izazivačima bratoubilačke borbe; i da će se produžiti pregovori po svim ostalim pitanjima dok se to ne svrši, a sutra, u 12 sati, 21. novembra, prestaju neprijateljstva, sve jedinice ostaju gde su se zatekle i da se zarobljenici jedne i druge strane puste bez obzira na broj.

Predsednik: Da li je bilo govora o objedinjavanju snaga?

Svedok: Bilo je govora samo o savezu. Posle ovih borbi medu borcima nije se moglo steći poverenje za potpuno objedinjavanje snaga. Međutim, kad sam se vratio u štab, sačekao me je na vratima Dragiša Vasić i kad sam mu rekao da je sporazum potpisan sinoć u 12 sati, on je skočio i rekao: 'Vi ste nas spasli.'"4

Taj sporazum glasi:

"Tekst sporazuma između partizana i vojno-četničkih odreda. Rađeno 20. novembra 1941. godine u štabu narodnooslobodilačkog partizanskog odreda 'Doktora Dragiše Mišovića' u Čačku.

Da bi se obustavila bratoubilačka borba i prekinulo prolivanje bratske krvi, i da bi se sve rodoljubive snage srpskog naroda ujedinile i okrenule protiv okupatora i narodnih izdajnika, delegacija Komande četničkih odreda jugoslovenske vojske i Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije, sporazumele su se u sledećem:

1. Da se obustave sva neprijateljstva do 12 časova 21. XI tekuće godine. Sve trupe gde su se u to vreme zatekle mogu ostati gde su, s tim da ne sme biti pomeranja jednih prema drugima. Istoga dana u 16 časova sastaće se delegacije oba Štaba radi utvrđivanja plana i pravca povlačenja jednih i drugih snaga;

2. Obe strane konstatuju potrebu upućivanja svih svojih snaga u borbu protiv okupatora i narodnih izdajnika;

3. Obe strane se obavezuju da u momentu prestanka neprijateljstva puste sve zarobljenike, izuzev onih za koje pojedine strane imaju podataka da su krivci sukoba ili da su učinili neko zločinačko delo. O tome će izvestiti pismeno drugu stranu;

4. Radi utvrdivanja uzroka i krivaca sukoba i zločinačkih dela, odrediće se mešovita komisija od po 3 člana od kojih jedno lice mora biti stručno-pravno. Komisija počinje svoj rad u ponedeljak 24. XI u 8 časova. Mesto sastanka je N. I jedna i druga strana imaju blagovremeno predati komisiji na raspoloženje sav potreban materijal. U spornim slučajevima komisija će kunsultovati Vrhovne štabove;

5. Za raspravljanje krivica, ustanovljenih od mešovite komisije, obrazovaće se mešoviti ratni sud od po 3 člana od kojih su po dva stručno-pravna lica, a po jedno vojmo lice. Suđenje ima biti javno. Presuda je izvršna i bez priziva. Sud će se sastati na poziv mešovite komisije u Čačku;

6. Lica koja su dobrovoljno prešla u toku borbe, kao i docnije, na drugu stranu, ne smatraju se krivim i mogu ostati tamo gde su;

7. Od obustave neprijateljstva svaka oružana grupa koja bi ma na kojem sektoru dejstvovala protiv ma koje odgovarajuće strane smatraće se neprijateljskom i kao takva irna se najbližim zajedničkim snagama razoružati;

8. Saradnja u operacijama protiv neprijatelja rešavaće se sporazumno i stalnim kontaktom predstavnika oba Štaba;

9. Radi rešavanja svih ostalih pitanja, a prvenstveno onih koja su u vezi s operacijama, vrhovni štabovi će odrediti delegacije, a vreme sastanka odrediće se 21. XI tekuće godine. Delegacije će doći na sastanak s izrađenim predlozima po pojedinim pitanjima. Ovaj sastanak i donete odluke biće dopuna ovog sporazuma."5

Komisija za ispitivanje krivica sastala se 24. i 26. novembra 1941. u Čačku. O radu ove komisije Vladimir Dedijer u svome dnevniku piše:

"Ponedeljak, 24. novembar

Užice. — Krenuli smo, Pera Stambolić, drug Beberijan6 i ja na pregovore s dražinovcima u Čačak. Mi smo komisija za ispitivanje krivica. Njihovi predstavnici su kapetan Mitić, neki ruski emigrant i jedan sudija — prečanin. Četnici došli nespremni. Kao najveći zločin iznose da je neki Lindermajer sekao seljacima uši. Gde i kada — nisu znali da kažu. Sastanak je išao dosta glatko. Četnici priznaju zločin predaje 350 drugova Nemcima, Kosjerić i Mionicu. U ovom poslednjem mestu streljali su 17 naših drugarica i 16 drugova. Jedna je bila samo ranjena pa je pobegla. Izveli smo je pred četničku gospodu. Ona veli da su među streljanima bile i tri mlade doktorke iz Beograda. Da li je Olga među streljanima?

Pozvali smo ćetnike da dođu u Užice i vide leševe izmrcvarenih u Kosjeriću. Onaj ruski emigrant je rekao da su to možda četnički leševi, ali je brzo promenio ton. Specijalniim vozom pošli smo za Užice. U vozu sam došao u sukob s Mitićem. Govorio je da je 'Crni'7 čovek bez reči, da Ignjatović ima pravo i najzad je rekao taj gardijski oficirčić:

— Može Užice uskoro biti naše!

Dolaze četnici sa engleskim kapetanom Hadsonom. Istražna komisija nije stigla, već glavna — za vojna i politička pitanja. Tu su major Radosav Đurić iz opsade Kraljeva i major Mirko Lalatović koji je podmornicom stigao iz Egipta. Iz prvih reči primećuje se da na Ravnoj gori postoje dve struje — jedna Nedićeva, a druga umerenija. Obe su za obračun s nama — samo je pitanje trenutka. To potvrđuje i major Radosav Đurić, koji kaže da je od prve grupe 'osuđen na smrt'. Teško se pogađamo. Mi smo istražna komisija, a oni su glavna. A sporazumom je predviđeno da se prvo kazne krivci za sukob, pa tek onda da se srede sva ostala pitanja. Četnici bi hteli obrnuto: da se vrate u neke gradove, a onda što je bilo — briši. Jedva se nekako sporazumesmo. Onaj Lalatović kao i ja, skače na svaku reč. Slab diplomata. Drugovi su nas držali. Zanimljivo je držanje Engleza. On je pitao:

— Engleski generalštab hoće da zna može li biti trajan sporazum između četnika i partizana?

Čak pretura po torbi i vadi neke radiograme i čita ih:

— Engleska vlada šalje pozdrave jugoslovenskim vođama zbog postignutog sporazuma.

Dalje mi veli da su SSSR i Englezi održali savetovanje povodom sukoba kod nas i dali izjave da ,Jugoslavija nije interesna sfera ni jednih ni drugih'.

Četnicima smo saopštili da Nemci vrše ofanzivu sa svih strana na slobodnu teritoriju — (pravili su se da ne znaju, a šta je rekao Mitić na prvom sastanku: 'Užice će biti naše'!) — i da je najhitnija potreba da se teritorija brani. Stari mi je preko telefona saopštio da tražim od njih da oni drže sektor Ravne gore i da je hitno potrebno da se komande sastanu. Četnici odbijaju. Nikako ne pristaju na odbranu. Najzad, posle nekoliko razgovora sa Starim preko telefona, pristaju da se komisije nađu, sutra, u petak, u Pranjanima."8

O sastanku u Pranjanima, koji je, prema Dedijerovom Dnevniku, održan 28. novembra, major Radosav Đurić je kao svedok na suđenju Mihailoviću rekao:

"Koča Popović nam je saopštio da se ne možemo detaljno vojno sporazumeti jer je počela ofanziva Nemaca, da se vode borbe na prelazu od Valjeva prema Kosjeriću, na Bukovim Glavama i zahtevao je da mi preko svog rejona ne pustimo neprijatelja — Nemce.

Tu smo ručali. Trebalo je već da se raziđemo i kad smo izlazili, telefon je zazvonio. Ja odem na telefon. Čujem:

— Ko je tu?

— Major Đurić — odgovorim. — A ko je tu?

— Ovde Tito. Molim Vas da obavestite Dražu da se odmah formira zajednički operativni štab, a Vi odmah da dođete u Užice za vezu.

— Samo da se dogovorim sa Dražom i odmah dolazim. O tome telefonom obavestim Dražu. Draža mi je rekao:

— Slažem se, samo dođite gore da Vam dam detaljne instrukcije. Po dolasku na Ravnu goru, Draža mi je rekao:

— Ni govora! Jer svi mora da se stave pod moju komandu. Ja sam jedini legalni predstavnik jugoslovenske vojske u zemlji, kako je objavio Radio-London."

Već sutradan Nemci su svojim novoprispelim divizijama počeli snažnu ofanzivu na oslobođenu teritoriju, i to koncentrično sa svih strana prema Užicu. Toga dana Vrhovni komandant NOPOJ imao je i svoj poslednji razgovor sa Mihailovićem. Prema Mihailovićevoj izjavi pred istražnim organima, ovaj razgovor je bio kratak:

"Nemci su počeli ofanzivu na Užice i Čačak. Maršal Tito mene zove telefonom i to je bio naš poslednji razgovor. Maršal me pita šta ću ja raditi u ovoj ofanzivi, potom je izložio da će on prihvatiti borbu protiv Nemaca. Ja sam mu odgovorio da frontalno ne mogu primiti borbu i da se moram vratiti sa svojim odredima na njihove terene, a ja sam sa jedno 200 ljudi ostao na Ravnoj gori. Moji odredi se provlače kroz nemačke linije i uzimaju pravac za svoj teren, a partizanske snage prihvataju borbe na Bukovima, Crnokosi, Ponikvici i dalje prema Zlatiboru."

Dakle, natezanjem oko sporazuma sa NOP i njegovim tobožnjim prihvatanjem Mihailović nije težio samo da izbegne svoje uništenje, već i da postigne još dve stvari: prvo, da u trenutku odsudnog napada Nemaca u njihovoj prvoj ofanzivi protiv NOPOJ smanji budnost Vrhovnog štaba i partizanskih odreda i, drugo, da dobitak u vremenu iskoristi za prikupljanje i reorganizaciju svojih snaga, žureći da ih što pre uputi 'na svoj teren' i time propusti nemačke snage, kako bi 'nebudne i iznenađene' partizanske odrede izložio svoj žestini neprijateljskog napada.

Sprovodeći ovaj zaverenički plan i izdaju, Mihailović je bio duboko uveren da će okupator, potpomognut raznim kvislinškim formacijama, pa i ovim njegovim manevrom, uništiti NOP, a da će on, kao ovlašćeni predstavnik emigrantske vlade, ostati jedini na terenu. To bi mu dalo mogućnost da, ostvarujući instrukcije i direktive emigrantske vlade, i dalje nastavi 'taktiziranje' sa okupatorom čekajući famozni 'pogodan momenat' — u stvari, da uguši narodni ustanak. Ovaj Mihailovićev stav bio je potpuno u skladu sa diplomateko-političkim akcijama emigrantske vlade, koje su u ovom periodu bile veoma žive i usmerene na to da se, na bazi lažnih Mihailovićevih izveštaja, pomoću britanske vlade izvrši pritisak iia SSSR kako bi podržao stavljanje NOPOJ pod Mihailovićevu komandu.

Kao rezultat najavljenog kontakta između Idna i Simovića, i Idnovog upozorenja, Mihailoviću je preko Hadsona upućen 21. novembra 1941. sledeći Simovićev telegram:

"Preduzeli smo mere da partizani obustave nepotrebne akcije i da se stave pod vašu komandu, u smislu mog govora od 15-og. Nastanite da izgladi.te nesuglasice i sprečite svaku osvetničku akciju ...""

Emigrantska vlada je smatrala da bi jedan ovakav sporazum umnogome olakšao njenu diplomatsku akciju usmerenu na podredivanje NOP njenom eksponentu Mihailoviću. S druge strane, ovakva direktiva je Mihailoviću više nego dobro došla, kako s obzirom na veoma tešku situaciju u kojoj se nalazio okružen na Ravnoj gori nadmoćnim partizanskim snagama, tako i s obzirom na izdaju koju je pripremao. Pošto mu je sporazum sa NOP bio samo privremeno potreban zbog ove akcije emigrantske vlade i zbog pripremane izdaje, lako je razumljiv nalog koji je Mihailović lično izdao svom delegatu Radosavu Đuriću, da napravi sporazum po svaku cenu, kad je 19. novembra došlo do poslednjeg prekida pregovora s NOP u Čačku.

Istoga dana kada je primljena Simovićeva poruka, 21. novembra 1941, Hadson je obavestio svoje pretpostavljene:

"Mihailović je sada pristao da prizna partizane; rekao sam mu da verujem, ako se obe strano budu okrenule protiv Nemaca, da će trenutna britanska pomoć biti stavljena njemu na raspolaganje, i da bismo mu mogli pomoći da bude postavljen za glavnog komandanta."10

Čim je sporazum sklopljen, Mihailović je, iz istih razloga, požurio da 22. novembra 1941. telegramom izvesti emigrantsku vladu pripisujući to sebi u zaslugu i pokušavajući da iz toga odmah izvuče dodatnu korist:

"Uspeo sam da prekinem bratoubilačku borbu koju je izazvala druga strana. U dosadašnjim borbama protiv jednih i drugih utrošio sam skoro svu municiju. Ulažem najveće napore da udružim sve narodne snage i izvršim reorganizaciju za odlučnu borbu protiv Nemaca. Potrebno je da najhitnije dobijem oružje, odelo, obuću i ostalo. Mihailović.""

Iz telegrama br. 331 koji je otpravnik poslova Kraljevine Jugoslavije u SSSR uputio iz Kujbiševa emigrantskoj vladi 24. novembra 1941. vidi se da je britanska vojna misija u SSSR podnela sovjetskoj vladi jedan memorandum u kome se traži hitna intervencija "kod pobunjenika" u Jugoslaviji i napominje da britanska vlada "gleda na pukovnika Mihailovića kao na jedinog mogućeg vođu".12

Istog dana je Idn pisao generalu Simoviću o značaju stvaranja ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji, predlažući da se Mihailoviću pošalje poruka kojom će mu se izraziti čestitanja i ujedno ga obavestiti da će se materijalna pomoć i novčana sredstva poslati njemu, "ali da će davanje naše pomoći biti neposredno povezano s održavanjem ujedinjenog fronta pod njegovim rukovodstvom... Mi sada tražimo od sovjetske vlade da ubedi partizane da podržavaju ujedinjeni front pod rukovodstvom pukovnika Mihailovića."13

Obmana Draže Mihailovića još jednom je uspela — 29. novembra iz Londona Hadsonu je, njegovom šifrom, stigla lična poruka britanske vlade za četničkog komandanta:

"Vlada Nj. V. najsrdačnije čestita Mihailoviću zbog sporazuma postignutog s partizanima. Ona će biti zahvalna ako Mihailović prenese čestitanja jugoslovenskim rukovodiocima koji su doprineli sporazumevanju. Pomoć u materijalu i novcu uslediće u roku od jedne nedelje, ukoliko to vreme dopusti. Namera je Vlade Nj. V. da nastavi slanje pomoći koju bude mogla poslati, ali on mora shvatiti da će ovo zavisiti od održavanja ujedinjenog fronta svih rodoljuba u Jugoslaviji pod Mihailovićevim rukovodstvom."14