Već prvih dana po uspostavljanju radio-veze sa Londonom, Mihailovićevom povereniku lekaru dr Milošu Sekuliću pošlo je za rukom da se posebnim kanalom, preko turskog konzula u Beogradu, prebaci u Carigrad. On je iz Beograda krenuo 24. septembra 1941. i snabdeven Mihailovićevim instrukcijama i tekstom izrazito velikosrpskog političkog programa Mihailovićeve organizacije, koji je sastavio takozvani Centralni nacionalni komitet, 4. novembra stigao u London. Sekulić je emigrantskoj vladi odmah podneo izveštaj o situaciji u zemlji i o postojanju četničke organizacije Draže Mihailovića.

U tom izveštaju on, pored ostalog, piše:

"Imao sam dugi sastanak sa pukovnikom Dražom Mihailovićem i ponudio sam mu saradnju mojih drugova i moju lično.

Potom smo se tačno o svemu sporazumeli, doneli smo odluku da, pored ostalog, uputimo bar jednog sigurnog čoveka da stupi u vezu sa našom vladom i da joj preda poruke. Sastanak je bio održan u selu Ba kod Kadine Luke.

Moji drugovi i ja bili smo od toga doba u neprekidnoj vezi sa štabom pukovnika Mihailovića."'

Sa izveštajem i porukama, kako dalje navodi, Sekulić se prebacio u Carigrad pod sledećim okolnostima:

"Prošao sam od Beograda do Carigrada sa jugoslovenskim pasošem i stranim vizama kao da ne postoje nemačke okupacione vlasti. Na prelazu iz naše zemlje u Bugarsku sa nemačkim vlastima nisam došao uopšte u dodir blagodareći predusretljivosti Bugara koji su mi i olakšali ulazak u svoju zemlju.

28. septembra 1941. u 6 časova ujutru stigao sam u Carigrad. Odmah sam došao u vezu sa doktorom Milošem Tupanjaninom, za koga sam znao da je u Carigradu i još iz zemlje uspostavio sa njim vezu. Javio sam se odmah g. Ljubi Hadži-Đorđeviću, generalnom konzulu. Molio sam g. Hadži-Đorđevića da odmah izvesti g. predsednika Kraljevske Vlade generala Simovića da sam stigao u Carigrad i da smatram da treba sa njim što pre da se sastanem. Pošto sam obavestio dr Tupanjanina o situaciji u zemlji, dr Tupanjanin je uputio predsedniku Kraljevske Vlade dugačak telegram.

Da bih što pre stigao u dodir sa Vama, Gospodine Predsedniče, nisam čekao poziv, zajedno sa doktorom Tupanjaninom krenuo sam u Ankaru.2

Kao prilog izveštaju, Sekulić je predao emigrantskoj vladi i politički program Mihailovićeve organizacije u kome je, pored ostalog, pisalo i sledeće:

"1) Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali zasada, do daljeg, ne ulaziti u neposredne borbe... Stoga, uticati da i drugi narodni faktori zauzmu takav stav ...

2) Smatrati vladu u emigraciji legalnom vladom dok rat traje i po mogućnosti održavati vezu sa njom.

3) Nastojati da se organizacija proširi na sve zemlje. (Misli se na Hrvatsku, Sloveniju, itd. — nap. autora) ...

Pripremati se da bi se u danima sloma mogle izvršiti ove akcije:

b) omeđiti 'de facto' srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj;

v) posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjavanje svežim srpskim elementom;

g) izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice;

d) u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi, i:

đ) unapred odrediti koje i kakve jedinice treba da provode izvršenje programskih tačaka pod b, v, g, d ..."3

Ovakvom političkom programu Mihailovićeve organizacije izlišan je svaki komentar, naročito ako se ima u vidu da je okupatoru, u cilju porobljavanja naših naroda i narodnosti, bilo osnovno razbiti njihovo jedinstvo i izazvati među nacionalnim grupama što je moguće veću mržnju, kako bi se u međusobnoj borbi same istrebljivale.

Najveće uzbuđenje i razdor među članovima emigranske vlade izazvao je memorandum vikara episkopa budimljanskog Valerijana, predat u ime Srpske pravoslavne crkve avgusta 1941. zapovedniku nemačkih okupacionih snaga u Srbiji generalu Dankelmanu, koji je Sekulić preneo u London. U memorandumu se govori o ustaškim pokoljima izvršenim nad srpskim življem u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Taj memorandum su mnogi koristili za postizanje sopstvenih političkih ciljeva. A kakvu je reakciju on izazivao među emigrantskim grupama — najbolje se vidi iz pisma koje je Sava Kosanović4 iz Njujorka kablogramom uputio u London 8. januara 1942. ministru Srđanu Budisavljeviću:

"Molim skreni pažnju Predsedniku vlade na moj telegram od 14. novembra. Preko potreban jedinstven duh u propagandi. Danas mi pokazujemo znakove razjedinjenosti i neodlučnosti. U isto vreme dok kralj govori o večnom karakteru jugoslovenske državne misli i o prolaznosti unutrašnjih sukoba, štampa dobiva od londonskog poslanstva Memorandum o masakrima u Pavelićevoj Hrvatskoj. Stvara se ponovo nepotrebno uzbuđenje. Neprijatelji dobivaju najtragičniju argumentaciju protiv Jugoslavije. Ne pomaže žrtvama a stvara poteškoće onima koji su ostali na životu. Po mom dubokom uverenju dokumenat je sastavljen u duhu Ljotićeve propagande koja je bila jaka u srpskoj crkvi. Upućen njemačkom generalu služi Hitlerovoj ideji bez milosrđa za žrtve čije je upotrebljavanje za nacističku propagandu najveća blasfemija. Ako je naš određen cilj i ideja Jugoslavija, svaka akcija odgovornih faktora mora služiti toj ideji i mora biti koordinirana za taj cilj. Ko god radi protiv tih principa mora biti pozvan na odgovornost i pasti pod udar Zakona o zaštiti države. Internacionalnom svetu i čovečanstvu mi moramo pružiti dokaze o potrebi srpsko-hrvatsko-slovenačke zajednice u interesu Balkana i Evrope i suzbiti sve argumente protiv toga. Rad izvesnih ljudi, koji zavise od državnog budžeta, najviše pomaže Habsburga i druge neprijatelje. Jugoslovenska vlada mora iščupati iz korena utisak da među njezinim službenicima ima Pete Kolone, koja diskreditira moralni kapital zemlje i događaja 27. marta, a baca strahovitu odgovornost na sve nas. Molim neka Predsednik vlade izda jedan cirkular svima diplomatskim predstavnicima u ovome smislu i ukloni iz službe nekolicinu najodgovornijih što će dati utisak energične odluke."5

Četiri dana posle dolaska Sekulića u London, 8. novembra 1941, Simović je primio i izveštaj otpravnika poslova jugoslovenskog poslanstva u Lisabonu u kome je pisalo:

"Čast mi je dostaviti Vam u prilogu (1), 'Izveštaj o stanju u zemlji na dan 1. oktobra tekuće godine', koji šalje pukovnik g. D. Mihailović preko porodice Bajloni, koja je ovaj izveštaj dostavila 8. novembra 1941. godine i podatke o Dražinim odredima.

Podatke za ovaj izveštaj zabeležio je g. Gradimir prema diktiranju majora g. Žarka Todorovića, ovlašćenog od pukovnika Mihailovića da se stavi u vezu sa porodicom Bajloni. Pukovnik Mihailović imao je nameru da izveštaje potpiše, ali radi predostrožnosti g. Bajloni je molio da se ovo ne čini, već je sve što mu je saopšteno zabeležio 'simpatičnim mastilom', koje je izazvao u Kraljevskom poslanstvu, u Lisabonu.

Osim ovog pisanog izveštaja, g. Bajloni ima i neke usmene poruke od pukovnika Mihailovića, koje će, kao i izvesna svoja lična zapažanja, dostaviti Vam preko mene, prvom idućom prilikom, kada bude sredio materijal.

Porodica Bajloni ponovo moli da se preko radija u Londonu objavi na našem jeziku, u obe večernje emisije sledeći tekst: 'Jugosloveni, pozdravlja vas cela jugoslovenska kolonija u Londonu.' To je ugovoreni tekst sa pukovnikom Mihailovićem, što znači da je sve poslato stiglo u Lisabon.

Ovih nekoliko reči ne dostavljamo Vam službeno, pod brojem, iz razloga da ne bih ostavljao traga u arhivi.

Bio bih Vam zahvalan, Gospodane Predsedniče, ako bi izvoleli narediti da telegrafski budom obavešten o prijemu predloženog 'Izveštaja o stanju u zemlji'."7

U priloženom izveštaju "Situacija 1. oktobra 1941. godine" kaže se, između ostalog, sledeće:

"2) Ostaci jugoslovenske vojske (simbolične snage 'Četnički odredi redovne vojske') u planini pod komandoim đeneralštabnog pukovnika D. Mihailovića, koji nastojava da pripremi ustanak za trenutak nemačke propasti. U zemlji oko 1.500 oficira i isto toliko podoficira, od toga 1/3 zasada upotrebljiva. Oružja nedovoljno. Držanje mirno. Pomažu samonikli ustanak u Bosni, koji je rudimentarno organizovan. Snaga: oko 500 vojnika pod oružjem u Bosni.

3) Komunistički odredi (po celoj unutrašnjosti) vode otvorenu oružanu akciju i sabotažu protiv Nemaca, pod parolom borbe za oslobođenje. Nikakav uticaj ne pomaže. Žele da održe zemlju u neredima i koriste situaciju da podvrgnu narod svojoj volji. Aktivni su i borbeni, ali bez jedinstvenog vođstva i sistema rada. Uglavnom razvijaju dejstvo u zapadnoj Srbiji kojom praktično gospodare. Ukupna snaga 3.000 ljudi.

Akcija ovog dela jugoslovenskih oficira ostalih u Srbiji, koji su nastavili da vrše svoju dužnost okupljeni oko pukovnika Mihailovića, prebacuju se sada i na ostale jugoslovenske krajeve. Organizacije se proširuju na Vojvodinu, Slavoniju, Hrvatsku, Sloveniju, Dalmaciju i Crnu Goru. Učestvuju i jugoslovenski oficiri — Slovenci (u Srbiji i Slovenačkoj) i Hrvati (u Srbiji). Sa oficirima Nezavisne Države Hrvatske kao i sa verolomnicima ne sarađuje se direktno. Akcija je isključivo nacionalna, bez političke boje, na jugoslovenskoj osnovi. Cilj akcije jeste da se, u danom trenutku, protera neprijatelj iz zemlje, održi red i obezbede državne granice (po mogućstvu krajevi na koje imamo pretenzije) a vlast preda Kralju, čim u zemlju stigne. Radi se i na saradnji sa Bugarima.

Prema takvom stanju u zemlji, pukovnik Mihailović moli Vrhovnu komandu:

1) Da pomogne materijalno njegov rad;

2) Da se pomogne moralno.

Najpreče materijalne potrebe su materijalne veze sa Vrhovnom komandom, novac i oružje. Za uspostavljanje materijalne veze, učinjeno je do sada nekoliko pokušaja (raspolaže sa radio-stanicom za primanje i davanje dovoljne jačine), pa se sada šalje šifra... U svakom slučaju, spustiti na Suvobor jednog oficira padobranca. sa instrukcijama Vrhovne komande. Ako je zima već odmakla, a ne otkrije štab, neka se spusti u selo Ba ili Struganik, na podnožju Suvobora. Tamo će se znati gde je štab. Doturanje oružja i drugog (tople odeće, sanitetskog materijala), može biti stvar naknadnog sporazuma.

Što se tiče moralne pomoći, ona se sastoji u propagandi prilagođenom stanju u zemlji i cilju koji se želi postići. Apsolutno je potrebno voditi najintenzivniju jugoslovensku propagandu, zahtevajući od hrvatskog naroda, sa puno moralnog prava, da što skorijim izbacivanjem ustaša omoguće opstanak Srba i to svojom kolektivnom borbom, sada dok to još predstavlja borbu, popravi nedavnu izdaju, i vrati se Srbima i Slovencima. Ovakva propaganda imaće odjeka, jer se usled ustaških zlih dela, teritorijalnih gubitaka, jakog pritiska, koji režim vrši na sve, kao i straha pred odmazdom, jugoslovensko osećanje kod Hrvata pojačava.

Od Srba treba tražiti da miruju i da su svi još uvek vojnici, da gledaju svoje vođe u onim svojim oficirima koji su sa njima ostali da dele njihovu sudbinu i koji su sa njima u dodiru. Ponašanje prema Vladi Nedića, komesarima i tome slično, narod treba da podešava prema tome koliko se ona za njega zalaže. Od Ljotića i njemu sličnih zbog njihove programske politike narod odvraćati. Nalog komunistima da miruju treba da dođe iz Moskve."8

Pored prenošenja šifre i citiranog izveštaja majora Todorovića, Gradimir Bajloni je napisao i izveštaj o svojim zapažanjima iz zemlje.

Tek posle prijema i Bajlonijevih izveštaja, Simović je, na sednici vlade, podneo svoj prvi izveštaj o situaciji u zemlji.

Međutirn, krajem 1941. godine, u Carigrad su dolazili i agenti Milana Nedića, koji su svoje lažne izveštaje o situaciji u zemlji servirali raznim obaveštajnim organima emigrantske vlade.

Noću između 8. i 9. novembra Mihailoviću je stigla i prva pošiljka oružja i novca: 20 mašinki sa 10.000 metaka, 600 ručnih bombi, 4.556 dolara i 171 funta sterlinga.

Ali, već sledećeg dana, Mihailović postavlja emigrantskoj vladi zahtev da mu se pošalje znatno veća količina oružja i municije, ne krijući za šta namerava da ga upotrebi:

"Samo velike količine oružja mogu da okončaju građanski rat."9

Utisci stvoreni ovom Mihailovićevom rečenicom, naročito među britanskim funkcionerima, još se nisu slegli, kada je, 11. novembra, stigla vest od Hadsona:

"Komunisti na čelu partizana ... Crnu Goru su organizovali partizani. Vođe četnika javljaju da više vole da sarađuju s Nedićem nego s komunistima."10

Očigledno, Simović i njegova vlada u emigraciji bili su, sredinom novembra 1941. godine, prilično upoznati sa situacijom u zemlji. Ipak, na Mihailovićeve poruke upućene preko Sekulića i Bajlonija, Simović je odgovorio:

"Potpuno sporazuman sa vašim radom i preduzimam sve mere da vam se ukaže sva potrebna pomoć... Njegovo veličanstvo kralj, vlada i ja potpuno smo saglasni.. ii11

A zatim u dužem govoru održanom preko Radio-Londona 15. novembra, Simović je bezrezervno podržao Mihailovića i pozvao narod u okupiranoj zemlji da mu se pridruzi:

"Mi smo ne jednom poručivali da za odsudnu borbu još nije kucnuo čas ... Pozivamo sve prave predstavnike naroda, sve one koji vole slobodu svoju i svoje otadžbine, i naročito sve one hrabre sinove koji su se podigli da tu slobodu brane oružjem u ruci, da se ujedine u zajedničkoj borbi protiv okupatora i nasilnika, stavljajući se pod komandu komandanta svih jugoslovenskih oružanih snaga u zemlji Draže Mihailovića. Ko danas iz ličnih razloga ili ideološke razlike radi protivno, čini zločin prema narodu."12

Kao svedok na sudenju Draži Mihailoviću, na pitanje sudije: "Kada ste prvi put saznali da postoji partizanski pokret u zemlji?" Simović je odgovorio:

"Onoga momenta kada je komandant podmornice majora Hadsona iskrcao u Petrovcu u Crnogorskom primorju, podneo izveštaj nakon svoga povratka na Maltu, da je Hadson srećno prihvaćen od kapetana Arse Jovanovića, koji je partizan. Sa Malte su poslali izveštaj engleskom Intelidžens Servisu i major Pirson, koji je radio u servisu lorda Glenkonera, dao mi je ovaj kratki izveštaj. Iz njega se moglo videti da u Crnoj Gori postoji partizanski pokret."

Smatrajući četnički pokret Draže Mihailovića osloncem svoje politike, kako na spoljnom, tako i na unutrašnjem planu, emigrantska vlada je činila znatne napore da se on i materijalno pomogne.

Neposredno posle prvih primljenih radiograma od Mihailovića, Simović se 20. oktobra 1941. obraća pismom predsedniku britanske vlade Vinstonu Čerčilu:

"Pozivom na posetu Njegovog Veličanstva Kralja Petra i na tri ed-memoara o situaciji u našoj zemlji koji su Vam uručeni, primio sam jedan hitan telegram koji se odnosi na prvi memoar, u kojem vođa gerilskog rata u okupiranoj Jugoslaviji apeluje da hitno pošaljemo oružje: revolvere, lake mitraljeze, mitraljeze 'bren', bacače, municiju za sve gornje oružje i ručne bombe. U isto vreme on nas moli da odmah šaljemo medicinski materijal.

Bio bih Vam mnogo zahvalan ako bi se ovaj zahtev tretirao kao hitan i moj je predlog da mu se pošalje 120 lakih mitraljeza, 300 mitraljeza 'bren', 72 bacača, 8 — 10.000 ručnih bombi, na najpogodniji način, po mogućnosti avionima ili podmornicama. U pogledu medicinskih potreba, preporučio bih zavoje prve pomoći, sredstva za umirenje, lekove, vagu i zavojni materijal za 10.000 ranjenika.

Broj boraca gerilskog rata u Jugoslaviji iznosi 80 do 100.000 ljudi.

Vama vrlo odan Simović."14

Odgovarajući na ovo pismo, Čerčil je 26. oktobra 1941. obavestio Simovića da je nemoguće iz Britanije slati bilo kakvu pomoć Mihailoviću, da će brigu oko snabdevanja četnika preuzeti Britanska komanda na Srednjem istoku.

Nekoliko dana kasnije, 31. oktobra, načelnik Imperijalnog generalštaba general Džon Dil uputio je Simoviću pismo u vezi sa tim, u kome kaže:

"Čuo sam od komandanata šta su u stanju da učine u cilju pomoći jugoslovenskim patriotima. Vi ćete, naravno, razumeti da je njihova mera momentalne pomoći ograničena hitnim zahtevima drugde na Srednjem istoku (misli na britanske pripreme za novembarsku ofanzivu u Kirenaiki i Libiji — nap. autora), ali oni obraćaju punu pažnju vitalnom značenju pokreta u Jugoslaviji i oni će nastaviti da čine sve što je moguće da bi povećali početni obim pomoći koji je niže naveden.

1. Za nekoliko noći avioni će spustiti na Radovče jednog jugoslovenskog predstavnika i sledeći materijal:

30 lakih mitraljeza;

20 puškomitraljeza 'tomson';

90 automata; sve sa odgovarajućom municijom;

1.000 zavoja prve pomoći;

10.000 funti sterlinga u zlatu.

2. U toku nekoliko narednih sedmica avioni, koji specijalno i stalno rade na tom poslu, spustiće na aerodrome i druge tačno određene prostore što je više mogućno sledećeg materijala:

50 bacača od 3 inča sa 100 zrna po bacaču;

100.000 ručnih bombi;

40 italijansbih pištolja s municijom;

100 italijanskih lakih mitraljeza sa 50.000 metaka (ili, alternativno, sto mitraljeza tipa 'švarcloze' od 8 milimetara, sa po 5.000 metaka po mitraljezu);

1,5 tonu sanitetskih potreba.

3. Osim toga postoji nada da će jedna podmornica moći početkom decembra da iskrca:

20 lakih mitraljeza;

26 automatskih pušaka;

20 pušaka;

35.000 metaka odgovarajuće municije.

U međuvremenu, mi ovde aktivno razmatramo druge mogućne mere i ja nisam zaboravio Vašu posebnu molbu za zimsku odeću i šatorska krila.

U toku pisanja ovog pisma primio sam Vaša pisma od 30. i 31. oktobra. Mislim da će vam biti jasno da je komandant Srednjeg istoka u kontaktu sa patriotima i u Crnoj Gori i u Srbiji (Dil, u stvari, misli na Hadsonovu misiju koja je na prolazu kroz Crnu Goru i po dolasku najpre u partizanski Vrhovni štab u Užice i potom — 25. oktobra — u štab Draže Mihailovića, prenosila informacije o ustanicima — nap. autora) i da čini sve što može da bi zadovoljio njihove potrebe. Vaš odani Dž. Dil""

Na Čerčilovu intervenciju održan je u Kairu 17. novembra 1941. sastanak između ministra vojnog emigranteke vlade generala Bogoljuba Ilića i predstavnika britanske vlade na Srednjem istoku ministra Olivera Litltona.

U zapisniku sa ovog sastanka, pored ostalog, piše i sledeće:

"Zastupnik Vrhovnog komandanta Đeneral g. Ilić izneo je i sledeće:

— Da se naša regularna vojska pod komandom đenerala g. Draže Mihailovića, još uvek bori na teritoriji okupirane Jugoslavije i da je najhitnije potrebno pomoći toj vojsci, jer će u toku zime biti bez ičega. Najefikasnija pomoć bila bi izražena u sledećem:

a) Odašiljanjem materijala, naoružanja i ostalog podmornicom i destrojerima po mogućstvu.

b) Odašiljanje materijala, naoružanja i ostalog avionima činiti izuzetno, jer je ograničena količina materijala koju avion može poneti i što zimski dani smanjuju efikasnost aviona.

Na sve gore izneto britanski ministar gospodin Litlton izvoleo je odgovoriti:

— Da će uzeti u najhitnije razmatranje sugestiju o odašiljanju materijala našoj vojsci, koja se bori u Jugoslaviji pod komandom đenerala gospodina Mihailovića i to prvenstveno podnnornicom, eventualno brodovima, a na drugom mestu tek avionima."

U tački VIII navedenog zapisnika govori se o daljim zahtevima jugoslovenske vlade:

"Zastupnik Vrhovnog komandanta đenerala gospodin Ilić izneo je da je naša vlada u Londonu preduzela korake za dobijanje jedne podmornice, kojom bi upravljalo i komandovalo naše osoblje, već spremno za to, i da bi ta pbdmornica imala zadatak održavanje stalne veze sa Jugoslavijom.

Pored iznetog đeneral gospodin Ilić naveo je i to:

a) Da ima i da su spremna tri naša oficira da budu prebačeni u Jugoslaviju, s tim da će se ovo prebacivanje izvršiti podmornicom. Pomenuta ekipa dobila je u svemu tačna uputstva o akciji na našoj teritoriji.

b) Da ima oko 150 naših mladih pilota, koji će biti organizovani i pripremljeni za prebacivanje iz Jugoslavije na Srednji istok.

Po prednjem Ministar g. Litlton uzeo je potrebne podatke i pribeležio je pojedinosti o kojima će razgovarati na konferenciji."

U tački XII zapisnika ponovo se govori o slanju oružja Mihailoviću, ali ne i o tome protiv koga će ga on upotrebiti:

"Zastupnik Vrhovnog komandanta đeneral gospodin Ilić podneo je listu materijala kojeg treba što pre dostaviti našoj regularnoj vojsci koja se bori pod komandom đenerala D. Mihailovića.

Lista je predata Ministru g. Litltonu, koji će najhitnije preduzeti da se navedeni materijal što pre dostavi našoj vojsci..."1"

Mada su informacije stizale emigrantskoj vladi raznim putevima i kanalima, one su, uglavnom, bile sve iz istog izvora i zbog toga većinom netačne i tendenciozne. Ali, baš takve kakve su bile, one su vladi konvenirale i išle u račun njenoj politici. Zbog toga ih je sve i formalno primala kao istinite, a zatim je na osnovu takvih, lažnih, izveštaja preduzimala diplomatsko-političke akcije, prvo kod saveznice Engleske, a preko nje, pa i direktno, i kod SSSR-a, sa kojim je 17. jula 1941. po-novo uspostavila diplomatske odnose. Emigrantska vlada je žurila da od njih što pre pribavi priznanje da se Mihailović i njegova organizacija jedini u Jugoslaviji bore protiv okupatora za opštu savezničku stvar i — kao logičnu posledicu ovoga — njihovu saglasnost da se sve snage u zemlji imaju staviti pod Mihailovićevu komandu.

Radi toga se predsednik emigrantske vlade general Simović i obratio pismeno 13. novembra (dakle, samo dva dana posle Mihailovićevog sastanka sa nemačkim delegatima u selu Divcima, gde je vodio pregovore o zajedničkoj borbi protivu POJ) ministru inostranih poslova Velike Britanije Entoni Idnu. Simović ga izveštava da je preduzeo korake kod ambasadora SSSR u Londonu Majskog, kao i preko svoga otpravnika poslova u Moskvi, da intervenišu kod vlade SSSR kako bi ona hitno uticala na "komuniste" u Jugoslaviji da stave POJ pod Mihailovićevu komandu. Na kraju pisma Simović kaže:

"Bio bih duboko zahvalan britanskoj vladi ako bi ona preko ser Staforda Kripsa (britanskog ambasadora u SSSR — prim. autora) pružila svoju podršku molbi koju smo uputili ruskoj vladi."17

Uz prvo pismo Simović je priložio i telegram primljen od Mihailovića 10. novembra. U telegramu Mihailović izveštava vladu o sukobu između njega i POJ naglašavajući lažno da su sukobe izazvali partizani napadom na njegove snage. U telegramu se zatim kaže da ovaj sukob može da se pretvori u građanski rat koji bi paralisao borbu protiv okupatora, zbog čega moli da se preduzmu sve moguće mere kako bi se ovo sprečilo.

U svojoj depeši broj 209, upućenoj istoga dana otpravniku poslova u Moskvi, Simović preduzima korake u tom pravcu:

"Molimo, obratite se lično vladi i zatražite da pošalje hitno uputstvo komunistima da sarađuju sa pukovnikom Mihailovićem, pod njegovom komandom u ujedinjenoj akciji protiv napadača. Prema našem poslednjem izveštaju, komunisti napadaju Mihailovićeve trupe i tako im onemogućavaju da postignu uspeh protiv Nemaca. O rezultatima nas odmah obavestite."18

Povodom pisma upućenog Idnu, Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije uručilo je 16. novembra 1941. jugoslovenskoj vladi odgovor u kome se, između ostalog, navodi da se Ministarstvo direktno obratilo ambasadoru Ivanu Majskom po ovom pitanju, da je on već poslao izveštaj svojoj vladi u smislu predloga jugoslovenske vlade i da je obećao britanskom Ministarstvu spoljnih poslova da će poslati i drugi telegram Moskvi u kome će istaći da se britanska vlada posebno interesuje za ovu stvar. Britansko Ministarstvo spoljnih poslova je istovremeno u ovom pismu izrazilo želju da se uskoro ugovori sastanak između ministra Idna i predsednika jugoslovenske vlade u cilju diskusije po ovom pitanju.

Ali, 28. novembra Idn upozorava Simovića:

"Mi stavljamo jedno do znanja, da će nastavljanje naše pomoći (Draži Mihailoviću — nap. autora) zavisiti od održavanja ujedinjenog fronta pod njegovim vođstvom. Smatramo da bi bilo od najveće koristi ako bi jugoslovenska vlada poslala sličnu poruku Mihailoviću. Mi i od sovjetske vlade, preko ser Staforda Kripsa, tražimo da uradi sve što može da (Moskva) interveniše kod partizana da se održi ujedinjeni front pod vođstvom pukovnika Mihailovića."111