Ubeđen u savezničku pobedu nad silama osovine, Draža Mihailović nije imao razloga za prijateljsko raspoloženje prema okupatoru. Zbog toga je stvarao organizaciju sa namerom da stupi u akciju kada, po njegovoj oceni, za to dođe povoljan trenutak. Medutim, pojavom narodnooslobodilačkog pokreta i izbijanjem oružanog narodnog ustanka pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije, koju je Mihailović smatrao klasnim i najopasnijim neprijateljem i koju je u potpunosti identifikovao sa NOP, on ne bira sredstva koja bi mu pomogla u borbi za njihovo uništenje. Ovakav Mihailovićev stav manifestovao se i u izjavi koju je često davao: "Ići ću i sa crnim đavolom samo da bih uništio komuniste." Polazeći od toga on je tražio pomoć i savezništvo sa svima onima koji su u odnosu na NOP imali stav idenličan sa njegovim, ne prezajući čak ni od izdaje sopstvenog naroda.

U neposrednim i posrednim kontaktima sa vrhovima i istaknutim pripadnicima kvislinškog aparata — vršiocem dužnosti komandanta žandarmerije Trišićem, Ljotićem, Aćimovićem, Nedićem i Pećancem — Mihailović je upomo tvrdio da njegova organizacija i odredi neće voditi borbu protiv okupatora, već da je njihov cilj borba protiv komunista, sprečavanje anarhije i uspostavljanje vlasti u trenutku povlačenja okupatora iz zemlje.

Ovakve i slične izjave i tvrdnje Mihailović je davao i drugim licima bliskim okupatoru, za koja je pretpostavljao da će ih preneti okupatorskim vlastima. On je bio uveren da će na taj način uspeti da obezbedi izvesnu toleranciju okupatorskih vlasti prema svojoj organizaciji, što bi mu omogućilo da povede efikasniju borbu protiv NOP. Ovo utoliko pre što su svi njegovi pokušaji u pregovorima sa delegatima NOP da se obustavi ustanak pretrpeli neuspeh.

Mada je okupator u trenutku izbijanja ustanka i neposredno posle toga računao samo na kvislinšku grupaciju, ipak njegova Vojna obaveštajna služba, Abver, nije isključivala mogućnost da dobro smišljenom politikom i opreznom akcijom u borbi protiv NOP uvuče i onaj deo buržoazije koji je počeo da se okuplja oko Draže Mihailovića.

Ova ideja beogradskog Abvera nije bila bez osnova.

Mihailovićev stav, naročrto u odnosu na NOP, bio mu je i te kako poznat.

Sa otpočinjanjem oružanih akcija i stvaranjem partizanskih odreda, Mihailović je ubrzanim tempom počeo ne samo da vrši popis obveznika, već i da, pod parolom "za borbu protiv okupatora" ali "u pogodnom momentu", formira oružane grupe — odrede.

U procesu stvaranja organizacije Mihailović je uspeo da uspostavi kontakte sa kvislinškim aparatom, između ostalog i sa šefom komesarske uprave Milanom Aćimovićem. Mada su ovi kontakti bili preko određenih lica, može se sa sigurnošću tvrditi da je Aćimović, kao stari i iskusni policajac, u potpunosti uspeo da preko njih dođe do potrebnih podataka i realno oceni Mihailovićeve namere kako u odnosu na okupatora i kvislinšku upravu, tako i u odnosu na NOP.

Na osnovu raspoloživih podataka, Aćimović je predlagao nemačkom Upravnom štabu da bi trebalo doći u vezu i sa Mihailovićem i uspostaviti sa njim saradnju u borbi protiv NOP. Prvih dana posle obrazovanja kvislinške vlade' i njen predsednik Milan Nedić zastupao je, pred Upravnim štabom, isto gledište kao i Aćimović. Na osnovu njiihovog mišljenja, okupaciona uprava je bila sklona da uspostavi saradnju sa Mihailovićem i da ga snabdeva oružjem i municijom, pod uslovom da on zaista povede odlučnu borbu protiv partizanskih odreda. Inicijativu za uspostavljanje veze sa Mihailovićem preuzeo je Abver.

Međutim, početkom oktobra 1941. godine, 714. nemačka pešadijska divizija je zarobila podoficira Zdravka Draškovića, pripadnika četničkog pokreta Draže Mihailovića. Iz podataka koje je Drašković dao prilikom saslušanja, konstatovalo se da njegova grupa do tada nije stupila u borbu protiv okupatora i da Draža Mihailović smatra da još nije vreme za borbu protiv okupatora. Ali Drašković je potvrdio i podatak da je Mihailović sklopio sporazum sa partizanskim Glavnim štabom. Tako se ovaj podatak pojavio kao nov faktor u formiranju okupatorskog stava prema Mihailovićevom četničkom pokretu.

U međuvremenu, Abver je već punom parom radio na uspostavljanju kontakta sa Mihailovićem lično.

Posle poraza u napadu na Užice i Čačak, opkoljen partizanskim odredima na Ravnoj gori, Mihailović se našao u teškoj situaciji. Obavešten o rešenosti okupatora da po svaku cenu uguši narodni ustanak — zbog čega je u Srbiju, pored već.postojeće tri divizije (704, 714, 717 posadna), stigla iz Francuske i 342. pešadijska divizija — Mihailović donosi odluku da iskoristi već uspostavljene veze sa okupatorima i od njih zatraži pomoć za borbu protiv NOP i njegovih partizanskih odreda.

Poučen iskustvom Pećanca, čiji su se odredi posle sporazuma sa okupatorom dobrim delom raspali, a narod ga proglasio izdajnikom, Mihailović je uporno insistirao da njegovi kontakti i eventualna saradnja sa okupatorom ostanu u najvećoj tajnosti.

Uspostavljanje veze sa okupatorom Mihailović je poverio pukovniku Branislavu-Brani Pantiću.

Pukovnika Branu Pantića, koga je Mihailović prvobitno imenovao za svog delegata i komandanta za oblast istočne Srbije — Homolje, nije mnogo interesovala akcija za stvaranje četničke organizacije na terenu. Njega je znatno više privlačio neki obaveštajni i politički rad u samom Beogradu, te je na dodeljeni mu teren odlazio samo u nekoliko mahova, i to na kraće vreme. Tako se Pantićev rad za Mihailovića uglavnom odvijao u Beogradu. Krajem avgusta on je pregovarao sa delegatima NOP u Beogradu, a zatim je stupio u kontakt sa Milanom Nedićem, posle čega je služio Mihailoviću kao veza između njega i Nedića. Na kraju je stupio u vezu i sa pripadnikom Abvera dr Jozefom Matlom, koga je prilikom jednog povratka sa Ravne gore upoznao u vozu od Valjeva ka Beogradu.

Matl je do kraja prvog svetekog rata bio austrougarski oficir, a zatim profesor slavistike na Univerzitetu u Gracu. Radeći i u Institutu za slovensku filologiju pri Univerzitetu u Gracu, angažovao se i na formiranju posebnog jugoistočnog instituta. Posle anšlusa sarađivao je sa S2 odsekom u Gracu, a zatim je, po izbijanju drugog svetskog rata, bio mobilisan u Vermaht i dodeljen na službu u Abver. U početku je pripadao Abverovoj ustanovi u Gracu koja je bila pod upravom Abvera iz Salcburga, a kasnije je dodeljen Abverovoj ustanovi u Beču. Rodom iz okruga Radkersburg, u austrijskoj Štajerskoj, Matl je bio u srodstvu za nekolicinom folksdojčerskih porodica u Sloveniji. Radi svoje naučne delatnosti, on je, i pre nego što je otpočeo svoju špijunsku karijeru, mnogo putovao po Jugoslaviji. Kasnija putovanja je koristio i za obaveštajni rad, a naročito za formiranje agenture. Posle okupacije Jugoslavije, Matl je postavljen za rukovodioca referata u prvom odeljenju Abverove ustanove u Beogradu. Šef odeljenja bio mu je major Laser, kome je bio dodeljen i kapetan Rihter, jedan od tvoraca "pete kolone" u Jugoslaviji.

Kapetan Matl, čiji je nadimak bio "Pandur", smatran je istaknutim Abverovim stručnjakom za pitanja Balkana. Zato je njegov uticaj na formiranje kursa okupatorske politike u Srbiji bio značajan.

O svom radu i uspostavljenim vezama, prilikom svojih dolazaka na Ravnu goru, Pantić je redovno obaveštavao Mihailovića. Uz njegovu saglasnost Pantić je na Ravnu goru, krajem oktobra ili početkom novembra 1941. godine, doveo i Matla. Cilj ove posete bio je da se između Mihailovića i Matla ugovori sastanak, na koji bi došli predstavnici nemačkih okupatorskih vlasti, radi pregovora i sklapanja sporazuma sa Mihailovićem o zajedničkoj borbi protiv NOP.

O donošenju Mihailovićeve odluke za sastanak sa predstavnicima okupatorskih vlasti, Brana Pantić je 1957. godine, u pismenoj formi, pored ostalog, izjavio Bori Karapandžiću i sledeće:

"Odluka je doneta u Mišićevoj kući u Struganiku. U donošenju odluke učestvovali su: pukovnici Dragoljub Mihailović, Branislav Pantić i Dragiša Vasić (nije bio tada pukovnik?); potpukovnik Dragoslav Pavlović; major Aleksandar Mišić i kapetan Nenad Mitrović ... O potrebi pregovora nije bilo reči. Sporno je bilo: sa kime treba razgovarati, da li sa Nemcima ili sa Nedićem? Posle duže diskusije većina se složila da treba pregovarati sa Nedićem. Ovome se odsudno usprotivio Draža i major Mišić. Njegov zaključak po ovom pitanju bio je izražen rečima:

'Kad je situacija takva da moram da pregovaram, onda ću da pregovaram sa neprijateljem. Na to me ovlašćuje i medunarodno ratno pravo. Uostalom, šta mi možemo da dobijemo od Nedića? Sve što nama treba, oružje i municija, Nedić mora tražiti od Nemaca.

Jer ovde nisu u pitanju male količine. Zašto ići posredno, kad možemo neposredno?'

Njegovo odsudno držanje, po ovom pitanju, odnelo je prevagu...

Isto tako bilo je sporno pitanje da li da se o pregovorima obavesti Nedić. Posle kraće diskusije, a pošto sam ja izložio da kapetan g. dr Matl nalazi da Nedića treba obavestiti, doneta je odluka da se tako i učini... Posle duže diskusije složili smo se da Nemcima treba postaviti ove zahteve:

1. — Moja (tj. Mihailovićeva — prim. autora) akcija ima se posmatrati isključivo kao borba protivu komunizma. A kako je ta borba u neposrednom interesu i Nemaca, potrebno je da se mojim oružanim odredima ostavi sloboda akcije i da se oni, svim sredstvima, pomognu.

2. — Spremni smo da kooperišemo u svakoj borbi protivu komunizma koju bi izvodile nemačke oružane snage.

3. — Kako su za borbu protiv komunizma potrebna sredstva i to, da mi se iz nemačkog ratnog plena, za prvi momenat, stavi na raspoloženje:

— 20.000 pušaka

— 200 mitraljeza

— 2.000 puškomitraljeza

— 100 lakih bacača

— 100.000 ručnih bombi;

— municija: 500 metaka na pušku; 2.000 metaka na mitraljez i puškoniitraljez i po 100 bombi na svaki bacač.

Celokupno naoružanje, po vrstama, da bude istog modela i kalibra.

— 20.000 jugoslovenskih vojničkih uniformi.

— 20.000 pari vojničkih cipela.

4. — Da se nemački garnizoni povuku iz svih naseljenih mesta u Srbiji ostavljajući samo neophodno potrebne snage u Beogradu i Nišu.

5. — Stoga da se ukine konitribucija i svaka rekvizicija. Preostale nemačke snage da se izdržavaju sopstvenim sredstvima.

6. — Celokupno obezbeđenje svih komunikacija i objekata poveriti mojim odredima. Ja garantujem njihovu sigurnost i bezbednost.

7. — Da se obustavi svako dalje gonjenje priipadnika 'DM'.

8. — Da se iz zatvora i koncentracionih logora odmah puste na slobodu pripadnici 'DM', a ja se obavezujem, da ću pustiti na slobodu sve zarobljene nemačke vojnike.

9. — Projektovanom sastanku treba da prisustvuju: pukovnici Dragoljub Mihailović i Branislav Pantić, major Aleksandar Mišić i kapetan Nenad Mitrović...2

Posle ovoga sastanka u Struganiku, koji je održan samo dan-dva po zaključenju sporazuma sa predstavnicima NOP u Brajićima, Brana Pantić je, u društvu svog bliskog saradnika kapetana Nenada Mitrovića, u nekoliko mahova, posetio kapetana Matla.

O ovim posetama, i razgovorima koji su tom prilikom vođeni, Matl je zvanično, 30. oktobra 1941. godine, izvestio svoje pretpostavljene:

"Predmet: Četnički odredi jugoslovenske vojske pod komandom pukovnika Draže Mihailovića stavljaju se na raspolaganje za borbu protiv komunista u saradnji sa nemačkim Vermahtom.

Na dan 28. 10. u 16 časova pojavio se u mom privatnom stanu na Dedinju moj još od ranije lični poznanik srpski kapetan Nenad Mitrović zajedno sa srpskim generalštabnim pukovnikom Branislavom Pantićem.

Pukovnik Pantić je izjavio da je od strane pukovnika Draže Mihailovića ovlašćen da stupi u vezu sa predsednikom vlade generalom Nedićem, kao i sa nadležnim instancama u nemačkom Vermahtu, kako bi se četnički odredi jugoslovenske vojske, koji se nalaze pod komandom Draže Mihailovića, stavili na raspolaganje u cilju suzbijanja komunizma u Srbiji. Izjava je punovažna. Pukovnik Pantić daje kao garanciju svoju oficirsku reč.

General Nedić je u to upućen na osnovu ličnih razgovora koje je s njim vodio pukovnik Pantić ujutro 28.10; on odobrava taj korak i želi da se §to pre pristupi njegovom sprovođenju i aktiviranju. Ja sam izjavio pukovnlku Pantiću da nemam nikakvog punomoćja da vodim ovakve razgovore, ali da ću ovo obaveštenje preneti nadležnim komandama kod opunomoćenog generala.

Pukovnik Pantić je po nalogu Draže Mihailovića izjavio da Draža Mihailović jamči i daje pune garancije da će srpski prostor istočno i zapadno od Morave definitivno očistiti od komunističkih bandi. Zatim, da se on ne povodi nikakvim političkim ciljem i da priznaje činjenicu da je zemlja pobeđena i da Nemci poseduju prava okupatora. Draža Mihailović očekuje da će od trenutka kada on izda odgovarajuće zapovesti svojim odrcdima biti obustavljene kaznene akcije protiv srpskog stanovništva i masovna streljanja na područjima na kojima se nalaze njegovi četnički odredi. Opšti cilj je da se uspostavi stanje i mir i red kakvi su u okupiranoj Srbiji bili pre 28. 6. 41.

Na moju upadicu da Draža Mihailović po našim informacijama prima direktive iz Londona, pukovnik Pantić je izjavio da to nije tačno.

Na moje pitanje ne želi li možda Draža Mihailović da dobije u vremenu kako bi na kraju izbacio Nemce iz zemlje, pukovnik Pantić izjavio je da su i Draža Mihailović, a i on sam, kao vojnici, isuviše dobro upoznati sa vojnom snagom Nemačke da bi se upuštali u takve dečje iluzije. Politički revolucionarni akcent i političku notu su u narod uneli komunistički partizani.

Razgovor na dan 29. 10. u 15 časova u mom stanu na osnovu telefonskog poziva. Prisutni: pukovnik Pantić i kapetan Mitrović. Najpre sam skrenuo gospodi pažnju đa sadržina onog što ću im reći po nalogu opunomoćenog komandanta generala mora u potpunosti ostati tajna, a to obavezuje i nemačke oficire koji prisustvuju razgovoru.

Posle toga obelodanio sam im odgovor opunomoćenog komandanta generala:

'Mi želimo da pukovnik Draža Mihailović u cilju daljih razgovora dođe u Beograd i garantujemo sigurnost njegovoj ličnosti i životu pri dolasku i odlasku bez obzira na ishod razgovora.'

Dalje sam izjavio da sam zadužen za sprovođenje ovog zadatka.

Videlo se da bi prisutni više voleli ako bi neki opunomoćenik generala došao na razgovore na neko neutralno mesto.

Gospoda su ipak uvidela da opunomoćeni komandant general ima pravo da zahteva ovu formu i da se tu ništa ne da izmeniti, pa su izrazili spremnost da sami preuzmu zadatak, pre svega s ozbirom na to da se spreči dalje uništenje srpskog stanovništva i ekonomskih osnova egzistencije srpskog naroda. Posle toga se razgovaralo o tehničkim mogućnostima sprovođenja ovog plana i obojioi gospodina izdate su odgovarajuće legitimacije kako bi ih nadležni komandiri jedinica nemačkog Vermahta propustili na putu do Draže Mihailovića i nazad.

Dao sam gospodi časnu reč da lično uzimam odgovornost za sigurnost i život pukovnika Draže Mihailovića od trenutka kada ga lično preuzmem da pratim od Lajkovca do Beograda i nazad. Sem toga, postaraću se za odgovarajuće mere i kod transporta komandanture. Očekujem gospodu u ponedeljak, 3. 11. po podne između 15 — 16 časova u Lajkovcu.

Na dan 30. 10. u 9 časova pojavio se kod mene kapetan Mitrović i zamolio me u ime pukovnika Pantića da se izdejstvuje dobijanje jedne pismene potvrde. Garantovao je svojom glavom da sa ovom pismenom potvrdom neće biti nikakvih zloupotreba i da će ona po uspostavljanju veze ponovo biti predata u naše ruke. Naglašavao je poznate činjenice da Draža Mihailović ima danas daleko najveći ugled u celokupnom srpskom narodu i da je general Nedić u razgovoru od 29. 10. sam izražavao žaljenje što svojevremeno, kada je preuzeo vladu, nije stupio u dodir sa Dražom Mihailovićem. Dalje je privatno saopštio da je Kosta Pećanac potčinjen Draži Mihailoviću i da je on svoju akciju pokrenuo na sopstvenu ruku. Na molbu kapetana Mitrovića, obećao sam da ću se kod nadležne komande postarati za jednu pismenu potvrdu koja mi je u konceptu bila predata na srpskom jeziku."3

Posle svih sastanaka usledio je i poziv načelnika štaba nemačkog komandanta u Srbiji, upućen Mihailoviću još istoga dana, 30. oktobra, koji je doslovno glasio:

"Generalštabnom pukovniku gospodinu Dragoljubu Mihailoviću

U vezi usmenih pregovora Vaših poverenika sa mojim predstavnikom od 28. 10. i 29. 10. 41. bilo bi poželjno da Vi lično dođete u moj štab u Beograd. Bez Vašeg ličnog prisustva bespredmetni su svi dalji pregovori.

Ovim aktom ja Vam istovremeno svojom vojničkom čašću jamčim za vašu ličnu sigurnost i pri dolasku i pri povratku — bez obzira na rezultat koji bi ovim pregovorima bio postignut.

S druge strane, Vi jamčite meni Vašom vojničkom čašću i ličnom odgovornosću da će ovaj dokument ostati u najstrožoj tajnosti sve dok pregovori ne budu privedeni kraju.

U slučaju bezuspešnih pregovora ovaj dokument mora biti vraćen."4

Nastavljajući da u borbi protiv NOP traži savezništvo i "sa crnim đavolom", Mihailović se, neposredno uoči napada na Užice, 1. novembra 1941, obratio za pomoć i štabu nemačke 342. divizrje.

U prevodu sa nemačkog, taj dokument glasi:

"Izjava generalštabnog pukovnika Drag. Mihailovića bez datuma, predata u originalu preko Bože Matića, Valjevo (org. vođa) 342, peš. divizije, I, c, 1. 11. 41. u 18 časova. 1) Na kolubarskom frontu nema više komunista. Ukoliko i ima još nekih, biće onemogućeni.

2) Organizacija četnika je u stanju da u području zapadne Srbije održi red.

3) Komunistička opasnost će prestati da postoji od trenutka kada se četničkoj organizaciji pruža mogućnost da nesmetano deluje. Broj nacionalista je tako veliki da komunisti dostižu samo 5 odsto. Na osnovu brojčane premoći nacionalni element pod vođstvom četnika može da reši komunističko pitanje bez međusobnih borbi.

Uslov je: dovoljno oružja, koje nedostaje.

4) Naš ulazak u pojedine gradove bio je neophodan kako bi se sprečilo da se komunistički pripadnici prikazuju kao oslobodioci i da privlače sebi narodne mase. A to je bilo neophodno i zato da bi se sprečilo vršenje terora nad stanovništvom od strane komunista.

5) Četničko akcije nisu uperene protiv nemačkih trupa ukoliko ove ne napadaju četnike ili narod.

6) Naš narod voli slobodu i želeo bi da na njegovom području ne bude nikakvih nemačkih trupa. On je sposoban da vodi rat na četnički način bez obzira na žrtve. Područje zapadne Srbije nema nikakvog vojnog značaja za nemačke trupe i trebalo bi da bude slobodna zona u kojoj će četništvo održavati red, uz pretpostavku da u tome neće biti sprečavano i da će biti u dovoljnoj meri naoružano."5

Ovu ponudu za saradnju sa okupatorom i zahtev za pomoć potpisao je lično Draža Mihailović.

Na osnovu ove Mihailovićeve izjave, štab 342. nemačke divizije je istoga dana uputio izveštaj svojoj pretpostavljenoj komandi u kome, između ostalog, piše:

"Masa četnika, koja se nalazi u rejonu Valjeva, do sada se držala potpuno lojalno. Oni su prema komunistima zauzeli jasan odbijajući, tako reći, neprijateljski stav i može se reći uspešno se protiv njih borili. Oni su spremni i voljni da zajedno sa Vermahtom razbiju komuniste, kao i da u zemlji ponovo uspostave red i mir i zato traže nemačku pomoć.""

Samo tri dana kasnije, 3. novembra 1941. godine, Mihailović je uputio pismo i Vojnom komandantu Srbije u Beogradu, u kome potvrđuje spremnost za pregovore o saradnji sa okupatorom:

"Primio sam Vaše pismo uz (usmeni) izveštaj mog pregovarača. Kako iz toga proizlazi da se bez mog ličnog prisustva isključuju svi dalji pregovori, odgovaram ovim da sam spreman da u interesu dobrobiti mog naroda prihvatim Vaš poziv (podsticaj) i da ću lično doći u Beograd.

S obzirom na faktičku situaciju u zemlji, koju već nekoliko dana karakterišu borbe većih razmera koje moje jedinice vode protiv komunističkih elemenata, a koje se po svoj prilici pretvaraju u opšti sukob, u ovom trenutku je neizostavno potrebno da ja ostanem na svom mestu dok se situacija bolje ne razjasni.

Ove borbe vode se na području Užice — Požega — Kosjerić i Ivanjica.

U vezi sa rečenim neophodno je da Vaše trupe ne preduzmu nikakve akcije na tom terenu.

Tačan dan mog dolaska u Beograd javiću preko mog pregovarača."7

U okviru priprema ovoga sastanka, Abver je preduzimao i druge mere koje su imale za cilj da se saznaju i provere prave Mihailovićeve namere i raspoloženje prema okupatoru. Tako je Abver slao, Mihailoviću na razgovore, izvesne ljude bliske njemu, a u koje je i on, s razlogom, imao puno poverenje. Jedan od tih bio je i član beogradskog četničkog štaba Aleksandar-Saša Nikolajević, koji se u to vreme nalazio na dužnosti vicedirektora ncmačke banke "Bankferajn" u Beogradu. O odlasku Nikolajevića na Ravnu goru i njegovom razgovoru sa Mihailovićem, diretor "Bankferajna" u Beogradu Zal (Saal) u svome izveštaju upućenom Gestapou 7. novembra 1941. godine, između ostalog, kaže:

4. o.m. Gestapo je u našoj banci uhapsio zamenika direktora naše banke gospodina Nikolajevića. Gospodin Nikolajević je u banci vršio do sada uredno poslove koji su bili u njegovom resoru.

Njemu se zamera da je član organizacije koja vrši dela sabotaže. Do sada nijedan službenik banke nije primetio da je Nikolajević bio u vezi sa jednom takvom organizacijom.

Krajem avgusta ove godine slomio sam nogu i nisam mogao da se krećem. U isto vreme u banci je pokvaren telefon i nije bilo nikakve veze. Direktori i šetovi odeljenja u banci dolazili su k meni u moj stan svakoga dana na službpni razgovor. 15. septembra ove godine bila su opet kod mene gospoda i, to:

Direktor Nikolajević

Glavni prokurist dr Celegin i

Glavni prokurist Đurković

Pokušali su da mi objasne i podnesu izveštaj o molbi za kredit na 50.000 — din., na šta sam ja rekao da me za sada ne uznemiravaju takvim stvarima i da bi me mnogo više interesovalo šta je sa privredom u Srbiji i da li su gospoda mišljenja da sadašnja vlada raspolaže dovoljnim autoritetom da bi u neku ruku mogla opet da uspostavi red i poredak u zemlji. Zaćutali su i na moje pitanje da li gospodin predsednik Nedić ima dovoljno pristalica u narodu da bi mogao kod Srba da se pojavi autoritativno, odgovoreno mi je da predsednika u Beogradu visoko cene, ali da ga u sela možda vrlo malo poznaju. Na moje pitanje koji podesan čovek ima pristalica u zemlji, da će se možda njegov apel preko radija za mir i poredak slušati sa oduševljenjem, pomenuto mi je ime Draže Mihailovića. Gospoda su se u tome složila i siguran sam da gospodin Nikolajević nije bio taj koji je prvi izgovorio ime Mihailovića. G. Nikolajević je rekao da on lično poznaje g. Mihailovića. da ga smatra za podesnog i da veruje da će g. Mihailović zajedno sa nemačkom posadom rnoći da se postara za mir i poredak; on će, ako ja nemam ništa protiv toga, rado da govori sa g. Mihailovićem. Ja sam mu to dozvolio.

Prilikom sledećeg službenog razgovora g. Nikolajević nije bio prisutan i kada sam zapitao gdc je, odgovorili su mi da je otputovao u svoj Rudnik. U stvari, g. Nikolajević je pokušao da nađe g. Mihailovića i da razgovara sa njim. O rezultatu razgovora koji je stvarno održan obavestio me je g. Nikolajević sledeće:

1. Mihailović je protiv komunista

2. Mihailović neće preduzimati ništa protiv Nemaca

3. Mihailović prema raspoloženju svojih trupa ne vidi nikakve mogućnosti da radi otvoreno sa Nemcima."8

Očigledno, Gestapo je Nikolajevića uhapsio jer nije bio upućen u Abverove kombinacije.

General Beme, najviši predstavnik okupacione vlasti u Srbiji u to vreme, u početku je bio protiv sporazumevanja sa ustanicima, pa je 8. oktobra čak izdao naređenje u kome, pored ostalog, kaže: "Sa ustanicima se ne smeju voditi nikakvi pregovori", ali je na Matlov predlog dao pristanak za sporazumevanje sa Mihailovićem. Međutim, i pored toga je od strane okupatora bilo prilično natezanja oko sastanka sa Mihailovićem. Razlozi za ovo bili su primljena informacija o sporazumu između Mihailovića i NOP i pojava Nedića, koji je na neposredne veze nemačkih vlasti s Mihailovićem gledao kao na smanjenje svog prestiža. Šef okupacionog Upravnog štaba u Srbiji general dr Harold Turner je podržavao Nedića i isticao da pregovore sa Mihailovićem treba da vodi Nedić.

Turnerov stav najbolje se vidi iz izveštaja koji je uputio 6. novembra 1941. godine opunomoćenom komandantu korpusa u Srbiji:

"U vezi sa mojim dopisom o pukovniku Mihailoviću od 3. 11. 41. br. 4675/41, izveštavam vas o sledećem:

1 Centrala Abvera izvestila je 2. 11. 41:

1) Srpski predsednik vlade Nedić ponovo pregovara sa pukovnikom Dražom Mihailovićem preko rtanjskog vojvode. Ovaj je poslednji put bio kod Mihailovića 4. 11, kada mu je dao iznos od 500.000 dinara i preneo časno obećanje generala Nedića da će se angažovati kod nemačkih vlasti da Mihailović ne bude zarobljen ili kažnjen.

2) Dalje pregovore sa Mihailovićem je vodio pukovnik Popović (Pantić — nap. autora), koji mu je 1. 10. predao 500.000 dinara.

3) Pukovnik Popović je 26. 10. bio poslednji put kod Mihailovića i predao mu je još 2.500.000 dinara. Vratio se 30. 10. 41. sa Mihailovićevom izjavom da je ovaj spreman da se sa Nedićevim jedinicama bori protiv komunista pod uslovom da mu Nedić da obećanje da nemačke snage neće preduzimati akciju protiv Mihailovića.

U sredu 5. 11. 41. najavio mi se veoma rano predsednik vlade Nedić po hitnoj stvari. Pojavio se u 10,15 časova kod mene i izjavio da mora sa mnom hitno razgovarati u vezi sa pukovnikom Mihailovićem. Pošto sam mu otvoreno izneo tvrdnje centrale Abvera on me je u zvaničnoj formi obavestio o toku svih pregovora koji su preko posrednika vođeni sa pukovnikom Mihailovićem:

a) Otprilike tri dana posle stupanja na dužnost predsednika vlade pojavio se kod njega pukovnik (pogrešno; treba: major — nap. autora) Aleksandar Mišić sa još dva oficira po nalogu Mihailovića i izjavio da bi ovaj želeo da se sa predsednikom Nedićem bori protiv komunista, te moli naoružanje i opremu za 2.000 ljudi, a posebno obuću. Nedić je izjavio pukovniku Mišiću da mu ne može nabaviti cipele i predložio upotrebu opanaka. Između ostalog ostavio je Mihailoviću da očisti oblast zapadno od Morave.

Ovde treba naglasiti da je Nedić ove pregovore vodio uz moje odobrenje, pošto je u to vreme postojala nada da bi Nedić raspolagao velikim delom oficira koji se nalaze ne samo u Beogradu nego i u šumama.

10. septembra vratio se Mišić sa izjavom da je Mihailović saglasan sa tim zadatkom posle čega mu je Nedić uputio 200.000 dinara. U međuvremenu je ustanovljeno da se Mihailovićevi odredi pod komandom pukovnika Misite kod Loznice i kapetana Račića kod Bogatića bore zajedno sa komunistima. Zatim je poznato da je on 28. septembra zaključio sa komunistima pismeni sporazum o zajedničkom cilju, naime isterivanju nemačkih oružanih snaga iz Srbije, odnosno sa Balkana. Pismeni dokazi o saradnji pronađeni su u Kraljevu, Rudniku i Gornjem Milanovcu. Kada je tamo žena jednog višeg činovnika tražila od Mihailovića objavu za Beograd morala je prethodno da dobije takvu legitimaciju od komunističkog funkcionera a zatim da je overi Mihailović.

General-pukovnik Nedić je zvanično izjavio da izuzev slučaja Mišić nije više nikada posredno ili neposredno pregovarao sa Mihailovićem niti mu slao novac. Pukovnika Popovića uopšte ne poznaje.

b) U sredu 29. 10. 41. pojavio se kod Nedića pukovnik Pantić koji je boravio u Beogradu i po nalogu Mihailovića ponovio predlog o zajedničkoj borbi protiv komunista. Rekao mu je da Mihailović zahteva od Nedića 5.000 pušaka, 500 puškomitraljeza i 100 mitraljeza. Kada je Nedić bez okolišanja odbio taj zahtev kao glup i preteran, Pantić je upozorio Nedića da će se istog dana voditi pregovori preko posrednika sa opunomoćenikom komandanta korpusa i da je Mihailoviću za pregovore obećana pratnja do Beograda.

U četvrtak 30. 10. 41. Nedić mi je to odmah saopštio. Pošto sam se prilikom ručka kod komandanta Srbije 30. 10. raspitivao kod gospodina generala izneo sam još jedanput svoje mišljenje o predmetu Mihailović pismeno 3. 11. 41. pošto sam ispitao razne okolnosti u vezi s tim.

U utorak 4. novembra kod Nedića se ponovo pojavio pukovnik Pantić i saopštio mu da će pukovnik Mihailović, u četvrtak, 30. novembra, stići u Slovac kod Lazarevca, a odatle će krenuti noću vozom za Beograd radi razgovora sa opunomoćenim k-tom korpusa. Pantić je ovoga puta zahtevao od Nedića 50 oficira za osiguranje Mihailovića, kao i oružje i municiju, a zatim mu je poverljivo saopštio da je njegov — Nedićev — govor u nedelju, 2. 11. 41. ostavio veliki uticaj na oficire koji se nalaze kod Mihailovića. Mihailović se oseća kao da su ga opkolile nemačke jedinice kod Čačka, u Valjevu, Kragujevcu i Krupnju.

Nedić je ponovo odbio pregovore sa Mihailovićem, ali me je zamolio da mu objasnim kakvu igru Nemci igraju sa Mihailovićem. Uveravao sam general-pukovnika Nedića da može biti siguran da opunomoćeni k-t korpusa neće preduzimati nikakve akcije koje bi povredile ličnost ili politiku predsednika vlade Nedića.

Na njegovo pitanje da li treba i može lično referisati opunomoćenom k-tu korpusa, odgovorio sam potvrdno. Njegovo mišljenje o Mihailovićevoj situaciji je sledeće: Mihailović se nalazi neposredno pred uništenjem, pitanje je samo vremena. Sam Mihailović oseća da sve slabi i želi da dobije u vremenu da bi se spasao, naročito preko zime. On je potpuno nepouzdana ličnost i zato Nedić smatra da nema svrhe pregovarati.

II U pogledu moga mišljenja o pitanju Mihailović pozvao bih se, što se tiče gospodina generala, na moj izveštaj koji sam podneo 3. 11.

Ako bi se došlo do sastanka između Mihailovića i opunomoćemka gospodina generala radi uzimanja izjave, kao što sam već izneo I-c, potpukovniku Kogardu, moraju se imati u vidu sledeće pretpostavke:

1) U slučaju da pregovori propadnu, mora se odmah dati prilika Nediću da istupi pred javnost sa objašnjenjem da je izdajnik Mihailović zbog svoje slabosti pokušao da paktira sa nemačkim oružanim snagama i da je naišao na odlučno odbijanje.

2) U slučaju da Mihailović izjavi da će položiti oružje i ako se njemu i njegovim pristalicama obeća da neće biti kažnjeni mora se pri tom obezbediti da to ne utiče na već započetu akciju čišćenja koja mora dovesti do konačnog oslobođenja područja Srbije. Pravi rukovodioci zavere moraju biti uništeni. Izjava o nekažnjavaju Mihailovićevih pristalica ne sme se odnositi i na komunističku stranu.

Na kraju još jedanput dajem sažeto moje mšljenje:

Bivši generalštabni pukovnik Draža Mihailović je odmetnik i on je lice van zakona. Njega i njegove pristalice treba tući i unistavati gde god ih se nađe. Takođe treba odbiti i pregovore koji se vode u formi uzimanja izjave."8

Turnerov stav ujedno je bio i stav SS i Gestapoa. Njegov izveštaj je znatno uticao da se u štabu nemačkog komandanta Srbije i u štabu generala Bemea prvobitan plan za pregovore sa Mihailovićem iz osnova izmeni. O ovim izmenama Mihailović nije bio obavešten: o njima će saznati tek pet dana kasnije, kada najzad sedne za isti sto sa Nemcima.

U toku sastanka predstavnika okupatorske komande i Mihailovića vođen je zapisnik u kome piše:

"Z a p i s n i k

sa sastanka sa srpskim generalštabnim pukovnikom Dražom Mihailovićem 11. novembra 1941.

Sastanak je održan u gostionici preko puta stanice Divci, a počeo je u 19,15 i završio se u 20,35 časova.

Prisutni su sa nemačke strane:

Potpukovnik Kogard

Vojni upravni savetnik dr Kisel

Kapetan Matl

SS Oberšturmfirer Vinike

Štandartenfirer Matern

Prisutni sa srpske strane:

Pukovnik Draža Mihailović

Major Aleksandar Mišić, obojica u umformi

Pukovnik Pantić

Kapetan Mitrović, obojica u civilu

Skraćenice u tekstu:

p. pukovnik Kogard = K; pukovnik Draža Mihailović = DM; major Aleks. Mišić = AM pukovnik Pantić = P

Potpukovnik Kogard pročitao je sledeću izjavu:

Gospodine pukovniče! Od strane Glavne komande u Srbiji imam nalog da izjavim:

Pre dve nedelje poručili ste nam preko Vaših poverenika u Beogradu da je Vaša namera 'da nećete više dozvoliti da se srpska krv beskorisno proliva i srpska imovina dalje uništava'. Istovrameno ste ponudili da se zajedno sa nemačkim Vermahtom i organima Nedićeve vlade borite protiv komunizma. Ponuda je od strane Glavne komande odbijena jer:

1) Nemački Verrnaht će sam u najkraćem vremenu okončati sa komunizmom i

2) glavni komandant ne može imati poverenja prema Vama kao savezniku.

Nedićeva vlada, polazeći od pravilnog sagledavanja stanja u Srbiji, od početka se stavila u borbu protiv komunizma. General Nedić je težio da za ovu borbu pridobije sve raspoložive borce u srpskom području, ali mu to, uprkos mnogim nastojanjiina, kod Vas, gospodine pukovniče, nije pošlo za rukom. Vi ste se stavili na stranu onih koji žele da Nemce proteraju iz zemlje i koji su već krajem septembra sklopili sa komunistima čvrst borbeni savez. Borbu ste vodili sa onim oficirima, podoficifima i vojnicima koji su se svojevremeno sakrili u šumama i zaseocima i koji nisu na odgovarajući način odvedeni u ropstvo od strane nemačkog Vermahta.

O Vašim borbenim metodama mora se, na žalost, istaći da se Vaši ljudi često služe lukavstvima i da bi ostvarili uspehe protiv mirnih nemačkih trupa. Pri tom ukazujem na zarobljavanje nemačkih vojnika kod Krupnja, Loznice i Gornjeg Milanovca. Vaši četnici naneli su na taj način štetu nemačkom Vermahtu, primenjujući sredstva koja nisu u upotrebi regularnih trupa.

I ako se Vi sada, posle svega navedenog, proglašavate saveznicima nemačkog Vermahta, onda se to ne može smatrati kao stvarno uverenje.

Nemački Vermaht je počeo sa uništavanjem svih 'ustanika' i u tome postigao dobre uspehe. Vama je, takođe, poznato da su u pokretu prvoklasne frontovske divizije i tenkovski odredi. Vaš položaj, gospodine pukovniče, pogoršava se iz dana u dan, dok se naš položaj stalno poboljšava. Kao generalštabni oficir, Vi svakako ocenjujete ispravno položaj i znate da će se zima i nastavak nemačkih operacija rđavo završiti po Vaše borbene grupe.

Nemački Vermaht ne može da se optereti takvim saveznicima koji mu se privremeno priključuju iz razloga oportuniteta. Sem toga, stav Vaših vođa i boraca ne može se tako brzo promeniti kao što je to potrebno.

Da je Vaša ponuda došla iz stvarnog uverenja, gospodine pukovniče, to bi se moralo osetiti u vođenju borbi u poslednje vreme. Ali, to nije bio slučaj, jer Vi ste dopustili da Kraljevo bude 1. novembra napadnuto tenkovima, iako ste 28. oktobra uputili ponudu nemačkom Vermahtu.

Vi ste, gospodine pukovniče, imali više prilika da se priključite elementima reda u interesu srpskog naroda, pa ipak ih niste iskoristili. Kosta Pećanac je pravovremeno krenuo ispravnim putem.

U odnosu na Vašu nameru da poštedite srpsku krv i imovinu ovlašćen sam da Vam označim jedini put, a to je: obustavljanje borbe i bezuslovna predaja.

U to spada: predaja sveg oružja, kao i celokupne municije i opreme; oslobađanje nemačkih zarobljenika koji su uhvaćeni od strane Vaših grupa ili se nalaze na Vašem području. Poznato Vam je, gospodine pukovniče, da nastavljanje borbi na Vas stavlja krivicu za dalje prolivanje krvi. To utoliko više što za svakog mrtvog Nemca stotinu, a za svakog ranjenog Nemca 50 Srba odgovara svojim životom. Vaši ljudi takođe znaju da nemački Vermaht mora da primenjuje mere odmazde u prvoj liniji na porodicama boraca koji se nalaze u šumama.

Vama, gospodine pukovniče, neće biti lako da donesete odluku o kapitulaciji. Glavna komanda u Srbiji ne vidi ni posle zrelog razmišljanja nikakav drugi izlaz iz situacije. Ne bi ni sa nemačkog ni sa srpskog stanovišta bilo održivo da Vaše borbene grupe u pogodnom trenutku ponovo počnu sa ilegalnom borbom. A to je izgleda i namera Vaših pretpostavljenih, onih koji vuku konce iz Londona.

Ukoliko Vi, gospodine pukovniče, ne prihvatite uslove koje sam naveo, borba protiv Vaših četnika nastaviće se u istoj formi kao što je protiv komunističkih bandi već poćela. Možete biti uvereni da će Srbija po drugi put, ali ovoga puta od Vaše strane, biti nepotrebno gurnuta u nesreću, da će u njoj posle najnovije ofanzive nemačkog Vermahta u najkraće vreme biti zavedeni mir, red i rad.'

Pukovnik Draža Mihailović je odgovorio (priloženo stenogramu):

'Nisam predstavnik ni Londona ni bilo koje druge zemlje. Ne interesuju me zato ni Vaše dosadašnje ni Vaše buduće namere. Ali, u Srbiji su u toku mere na osnovu kojih se neće prolivati krv onih koji nisu krivi. Komunisti će i dalje izazivati prepade da bi ubijali nevine. Nedić se nije mogao probiti, jer se nije moglo delovati na otvoreni način. Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to što je slobodu izgubio, on se nada da će je ponovo steći. Nedićeva vlada je potpuno otvoreno istupila i stavila se na stranu okupatora, i to je bila njena greška. Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga. Nisain komunista, niti radim za njih. Ali, ja sam pokušao da ublažim i sprečim njihov teror. Sami Nemci su predali Užice, a time je počela trka između mene i komunista. Pošto su Nemci povukli svoj slabi garnizon, komunisti su napali Gornji Milanovac, pa sam stoga i ja morao to da učinim. Oni su krenuli na Čačak, pa sam morao i ja. Pošli su na Kraljevo, morao sam i ja.

Napad na Krupanj nije moje delo, već je to delo otpadnika poručnika Martinovića. Ali, moji ljudi su krenuli na Loznicu zato da je komunisti ne zauzmu. Napad na Šabac je delo neposlušnih elemenata. Tamo sam naredio povlačenje, jer je besmisleno napadati Šabac, ako se ne može zauzeti leva obala. Nikad nisam sklapao ozbiljne sporazume sa komunistima, jer oni se ne brinu za narod. Njih vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić. (Imena i podaci su netačni sem imena Borote, ali on nije Mađar — nap. autura.) To je sve što znam o komunisličkom vođstvu. Oni hoće da pogine što više Srba kako bi docnije imali uspeha. Moja jedina namera je da sprečim teror koji je isto toliko užasan kao i nemački. Narod je trenutno izložen dvema terorističkim akcijama, a nevin je! Teroristički akti komunista se sprovode izazivanjem incidenata, kako bi bili streljani oni koje su Nemci pohapsili.

Kao vojnik ne stidim se što sam nacionalista. U tom svojstvu želim jedino da služim narodu. Pri tom nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce. Ali neću da dozvolim, uzimajući u obzir slabe nemačke snage koje su u zemlji, da Srbija postane komunistička. Vodila se borba sa pojedinim oficirima i podoficirima, ali to je ipak bio samo manji broj. Naša dužnost je, kao vojnika da se ne predamo dok god možemo izdržati. S toga nam se ne može prebaciti zašto se ne predajemo. Nikad nisam pomišljao na to da se u vezi s tim služim lukavstvima.

Zahtevam da mi se omogući da nastavim borbu protiv komunizma koja je počela 31. oktobra. Mi znamo kako se vodi borba u šumi, naročito protiv elemenata koji žele da se sakriju.

Neophodno je imati municiju! Računajući s tim, došao sam ovamo.

Komunizam u zemlji predstavlja opasnost za srpski narod i za nemački Vermaht koji ima drugi zadatak nego da ga ovde suzbija.

Nadao sam se da ću još ove noći dobiti jednu ograničenu količinu municije i mislio sam da će na prvom mestu ovo pitanje biti razmatrano!

Nije mi poznato da su se moji četnici služili nedozvoljenim sredstvima. Borba protiv okupatora bila je nužno zlo kako narodne mase ne bi prešle na stranu komunista. Meni je kao vojniku situacija više nego jasna. Nikad se ne bih upuštao u prepade da nije došlo do komunističkih prepada i da Nemci nisu predavali gradove i sela. Komunisti raspolažu jednom fabrikom municije u Užicu i poseduju sklaclište municije. Molim da mi se još noćas u interesu srpskog naroda, kao i u nemačkom interesu, ako je moguće, isporuči municija.

U tom slučaju ne bi došlo više ni do kakvih prepada na nemačke trupe. U suprotnom slučaju, to jest, ako se municija ne isporuči, komunisti bi ponovo zavladali područjem i uspostavili vezu sa Crnom Gorom i Sandžakom. Oni nasilno mobilišu ljude, uz primenu terora i sa pištoljem u ruci teraju ih u napad. U redovima komunista nema naročito mnogo ubeđenih ideologa. U selima broj njihovih pristalica iznosi jedva 1%, u gradovima nešto više. Moja potajna zamisao bila je da srpski narod, koji je prožen nacionalnom svešću, zaštitim od komunizma. S toga sam morao da pokušam da budem toliko snažan da mogu da zaštitim nacionalne elemente i da time izbegnem nepotrebne žitve na svim stranama. Za napad od 1. novembra kod Kraljeva nisam ja odgovoran, jer sam upravo naredio da se moje trupe povuku i da se sakupe radi borbe protiv komunizma. Ali, oko Kraljeva ima još danas grupa partizana.

Sa Kostom Pećancem nisam se mogao složiti, jer je bio sklopljen jedan otvoreni sporazum koji narod ne bi mogao da prihvati. Kosta Pećanac je izgubio svaki ugled u narodu. Da sam sledio njegov primer, ostao bih takođe bez ugleda i uticaja. Ne znam da li ćete Vi kao stranac razumeti moju izjavu, ali pomislite može li čovek da stupi otvoreno na stranu okupatora, a želi otvoreno da se bori protiv onih koji su preuzeli primamljivo ime 'boraca za slobodu'. Kosta Pećanac je dobio oznaku izdajnika. Može se samo potajno delovati na nacionalnoj osnovi da se nacionalna stvar ne bi kompromitovala.

Pretpostavljam da bi se posle ove izjave meni moglo ukazati više poverenja kad je reč o mojoj ispravnosti i mojim namerama, kao i da mi se mogla pružiti pomoć. Molim da se položaj shvati onako kako je to korisno za obe strane.

Molim još jednom da mi se još noćas isporuči određena količina municije!

Samo po sebi je razumljivo da sve ovo sa obe strane treba da se zadrži u najvećoj tajnosti. Molio bih, ako je mogućno, da mi se još noćas da odgovor u vezi sa pomoći municijom. Sve moje snage su okupljene za borbu protiv komunizma.

K: Prava okupatora su tačno utvrđena u međunarodnom pravu. Na osnovu toga, Vaša je borba, pukovniče Mihailoviću, ilegalna. Uostalom, Vi ste imali mnoge prilike za saradnju. Nemački Vermaht nije počeo sa prolivanjem krvi. To je samo po sebi proizišlo iz ilegalnog vođenja borbi. Pri tom, mi smo imali dva neprijatelja: pukovnika Mihailovića i komunizam. Njiihov teror izazvao je mere odmazde. Kao primer zloupotrebe poverenja navodim prepad u Gornjem Milanovcu. Tamo su nemački vojnici, pod izgovorom da su ugroženi od komunista, bili obmanuti i zarobljeni.

DM: Ovaj slučaj mi nije poznat, po mom naređenju nije ispaljen ni jedan metak.

K: Od glavnokomandujućeg u Srbiji ja nemam nikakav drugi nalog sem da pukovnika Mihailovića pitam da li on bezuslovno kapitulira ili ne.

DM: Ne vidim nikakvog razloga što mi je upućen poziv za ovaj susret ako se htelo da mi se ovo saopšti. To mi se moglo poručiti i preko posrednika.

K: Morao bih odmah da dobijem odgovor.

DM: Iako sam vođa, ipak nisam sam. Ne mogu ovu odluku da donesem, a da ne čujem mišljenje svojih potčinjenih vođa.

K: Kada mogu da računam sa odgovorom?

DM: Moji drugovi su u borbi protiv komunista na vrlo širokom frontu, a ova borba je teška i skopčana sa mnogim gubicima. Odgovor za kratko vreme mogu onda da dam kada ga dobijem sa fronta.

K: Ako odgovor ne ispadne pozitivan, borba protiv vas biće nastavljena.

DM: Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta.

K: Ja sam u Čačku i sam doživeo jednu takvu borbu.

AM: Mi smo jedino hteli da držimo okupljene naše snage, jer smo se bojali da će se jednog dana nemačke trupe otud evakuisati. Tada bismo svi mi dospeli pod krvavi nož komunista.

DM: Znam da su doline Morave i Dunava važne za Nemce, zbog toga sam pretpostavio da predstoji sa njihove strane napuštanje pojedinih gradova i sela zapadne Srbije i da je ovo područje za nemački Vermaht bez interesa. Stoga nisam mogao dopustiti da komunisti ovladaju ovim područjem, utoliko pre što je u Srbiji sasvim malo ideološki privrženih komunista.

K: Moja izjava je okončana. Kada želite, gospodine pukovniče, da budete vraćeni na dogovoreno mesto?

DM: Odmah.

AM: Izjava pukovnika Draže Mihailovića, sa kojom se u potpunosti slažem, dolazi iz najplemenitijeg srpskog srca. Molio bih da se svakoj njegovoj reči pokloni poverenje. Mi vam nećemo biti neverni. Ono što ste vi izrazili odgovara srcu svakog starog ratnika. Molim Vas da to isporučite gospodinu generalu.

K: Nije u vojničkoj prirodi da se nepotrebno proliva krv, mi udaramo samo protiv rđavih elemenata.

AM: Da li se zna nešto o borbi koju mi trenutno vodimo protiv komunista?"10 (Ovaj dokumenat je prevod sa nemačkog, a original je dalje potpuno nečitak — nap. autora.)

A evo i Mihailovićeve verzije o sastanku sa predstavnicima okupatorske komande u Divcima, date u toku istražnog postupka 21. maja 1946. godine. Ona se znatno razlikuje u pogledu mnogih pojedinosti od nemačkog zapisnika:

"Islednik: Da li ste poznavali pukovnika Branislava Pantića?

Draža: Jesam. Branislava poznajem još iz Akademije, a 1941. godine radio je za mene u Beogradu kao moj obaveštajni organ.

Islednik: Je li Pantić ostao celo vreme u Beogradu kao vaš obaveštajni organ?

Draža: U leto 1941. godine, datuma se ne sećam, izdao sam naređenje Pantiću da ide u Homolje i tamo primi komandu nad mojim jedinicama. Pantić je otišao na Homolje no komandu nije primio, već se odmah posle toga vratio za Beograd.

Islednik: Zašto se Pantić vratio sa Homolja u Beograd, ne izvršavajući na taj način vaše naređenje da u Homolju primi komandu nad tamošnjim jedinicama?

Draža: Nisam ga mogao sprečiti.

Islednik: Jeste li ga za neizvršenje naređenja uzeli na odgovornost?

Draža: Nisam. Bilo je to neugodno, jer je Pantić četiri godine stariji od mene, a uz to ja sam ipak verovao da će on na kraju otići za Homolje.

Islednik: Šta je Pantić radio u Beogradu posle povratka sa Homolja?

Draža: Uglavnom obaveštajnu sluzbu.

Islednik: Da li je Pantić kao vaš obaveštajni organ imao kakve veze sa Nemcima?

Draža: Nije. Mogu samo da napomenem to da se Pantić zajedno s kapetanom Nenadom Mitrovićem, vraćajući se s Ravne gore, u vozu od Valjeva do Ravne gore, upoznao sa profesorom slavistike na Univerzitetu u Gracu, koji je radio u Gestapou. Izvesno vreme posle poznanstva s Matlom, posredstvom Pantića i Mitrovića došlo je do sastanka između mene i Nemaca u Divcima.

Islednik: Objasnite, gospodine generale, kakva je bila uloga, odnosno posredništvo Pantića i Mitrovića u vašem sastanku s Nemcima?

Draža: Matl je odmah rekao Pantiću i Nenadu Mitroviću da ja na svaki način treba da se sastanem sa predstavnicima nemačke komande u Srbiji i da je to vrlo važno. Posle ovoga, Mitrović i Pantić došli su k meni odmah na Ravnu goru i obavestili me da Nemci žele sastanak sa mnom, ukazujući da do toga sastanka treba da dođe između mene i Nemaca, s obzirom na situaciju u zapadnoj Srbiji. Ja sam bio protivan tom sastanku, tako da su me oni morali ubeđivati, a naročito Vasić i pukovnik Brana Pantić. Tako sam, najzad, pristao na taj sastanak.

Islednik: Da li ste vi nekog obaveštavali o tom da ćete se sastati s Nemcima?

Draža: Odmah posle donošenja odluke da se sastanem s Nemcima obavestio sam našu vladu u Londonu preko britanske službe, tražeći dozvolu za taj sastanak, ali odgovor nisam nikada dobio.

Islednik: Kada ste se, i gde i s kim od Nemaca sastali?

Draža: S Nemcima sam se sastao u drugoj polovini novembra 1941. godine, datuma se tačno ne sećam, u kafani u selu Divci. Od Nemaca su prisustvovali načelnik štaba glavnokomandujućeg, čijeg se imena ne sećam, tumač je bio folksdojčer doktor medicine, koji je radio, kako sam kasnije saznao, u Gestapou kod Branta — odeljenje Draže Mihailovića. Pored njih dvojice bilo je još ukupno desetak Nemaca, svi u nemačkim oficirskim uniformama. Činove im ne raspoznajem. Bio je i Matl.

Islednik: Ko je, gospodine generale, tom sastanku prisustvovao sa vaše strane?

Draža: Ja, Draža Mihailović, pukovnik Pantić, kapetan Nenad Mitrović i major Aca Mišić.

Islednik: Ko je ugovorio mesto sastanka?

Draža: Sve je to uredio pukovnik Pantić.

Islednik: Opišite, gospodine generale, vaš dolazak na taj sastanak i prihvatanje od strane Nemaca.

Draža: Pošao sam sa svojom pratnjom iz Struganika preko Mionice zajedno sa Aleksandrom Mišićem. Zaustavili smo našu pratnju pre nego što smo stigli na Kolubaru i kazali im da čekaju dok se mi ne vratimo. Ja i Aleksandar Mišić otišli smo na most gde su nas dočekali Brana Pantić, Nenad Mitrović i profesor Matl. Prešli smo preko porušenog mosta na drugu stranu i tu smo seli u automobil, koji nas je odvezao u kafanu u Divcima. Pred kafanom bilo je mnogo nemačkih vojnika. Bila je potpuna noć. Uvedeni smo u kafanu u Divcima i odmah smo posedali za dugački sto. Ja prema načelniku štaba komandujućeg Srbije, Aca Mišić levo od mene, Brana Pantić levo od Ace, Mišić desno od mene i Nenad Mitrović. Nemaca je bilo dvadesetak koji su sedeli za istim stolom.

Nemci su izvršili obezbeđenje od mosta do kafane potpuno i to bornim kolima i motociklima. To me je iznenadilo.

Islednik: Molim vas, gospodine generale, iznesite kako se vodio razgovor između vas i nemačkih predstavnika i do kakvog je sporazuma došlo?

Draža: Čim smo seli za sto, uzeo je reč načelnnik štaba glavnokomandujućeg Srbije i on je kazao da smo mi pobunjenici — rebel, koji po međunarodnom pravu nemaju nikakve zaštite i da bezuslovno irnamo da se predamo sa celokupnim ljudstvom i oružjem. Prevodio je onaj folksdojčer, doktor medicine.

Pošto je načelnik štaba glavnokomandujućeg Srbije završio, ja sam uzeo reč i kazao: čudim se da sam zbog ovog pozvan. Ovo mi je moglo biti poručeno i drugim putem.

Načelnik glavnokomandujućeg rekao mi je da je glavnokomandujući Srbije hteo da mi ovo sve lično saopšti. Kazao sam mu: vi ste vojnici, šta biste rekli da vam otadžbina propadne kao što je slučaj sa mojom otadžbinom. Na ovo načelnik glavnokomandujućeg Srbije rekao mi je da je kapitulacija Jugoslavije potpisana, na šta sam mu ja rekao da se nisam predao.

Posle ovakvog mog energičnog istupa načelnik glavnokomandujućeg Srbije obratio mi se blažim glasom i pitao: gospodine pukovniče, odredite dan kada ćete da izvršite predaju. Odgovorio sam mu da o tome moram da razgovaram sa svojim komandantima. Ovim je naš razgovor bio završen. Načelnik me je upitao: kada ćete ići i želite li čime da vas uslužim? Odgovorio sam: ići ćemo odmah, a možemo uzeti samo vode. Posle toga smo izašli. Matl nas je otpratio do mosta i pitao nas: da li nam treba pratnja radi obezbeđenja, što sam ja odbio pošto smo imali svoje ljude u blizini.

Islednik: Koliko je trajao sastanak između vas i Nemaca?

Draža: Tri čatvrt do jednog sata.

Islednik: U koje je to doba bilo?

Draža: Ja mislim oko 9 časova.

Islednik: U čijoj ste kafani i u kojoj prostoriji održali sastanak sa Nemcima?

Draža: U Divcima nisam nikada bio. Ime vlasnika ne znam. Sastanak smo održali u samoj prostoriji kafane.

Islednik: Da li je neko bio prisutan od gostiju i meštana u kafani?

Draža: Nije niko. Vodu su nam doneli Nemci.

Islednik: Koliko su vas otpratili Nemci sa Matlom od kafane do mosta na Kolubari posle završenog sastanka?

Draža: Od kafane do mesta na Kolubari Nemci su nas pratili sa dva automobila. U prvom automobilu bili su Matl, koji je sedeo do šofera, Aca Mišić i ja na zadnjem sedištu. U drugom automobilu nalazili su se Pantić, Mitrović i verovatno još neko od Nemaca.

Ceo put bio je posednut motorizacijom, a na samom mostu nalazila su se jedna borna kola. Zapravo, ta borna kola nalazila su se pred samim mostom, pošto je most bio porušen.

Islednik: Koliko je daleko most na Kolubari od kafane u kojoj ste održali sastanak?

Draža: Bila je noć. Išli smo automobilima i meni je prošlo vrlo brzo. Ne osporavam da je ta razdaljina iznosila dva kilometra.

Islednik: Da li su u vreme vašeg sastanka sa Nemcima partizanske snage počele da napuštaju Srbiju?

Draža: Ne znam, ali Nemci su kretali iz Valjeva ka Užicu i potiskivali partizanske snage. Ono što znam sigurno, to je da je ovaj sastanak između mene i Nemaca bio posle izbijanja neprijateljstva između mene i partizana.

Islednik: Da li ste izvestili vladu u Londonu da ste se sastali s Nemcima?

Draža: Ne sećam se sigurno. Kod vas su depeše. Verovatno da sam obavestio vladu. Kažem verovatno otuda što sam čuo kasnije da je povodom sastanka između mene i Nemaca u Londonu prikazivan jedan film o sastanku s Nemcima, odnosno koji pokazuje taj sastanak.

Islednik: Pa zar je sniman taj vaš susret s Nemcima?

Draža: Ne, Bože sačuvaj. Niste me razumeli. Englezi su hteli da prikažu moju snagu pa su improvizovali film na taj način što su prikazali stvar kao da Nemci dolaze k meni na sastanak, vode ih vezanih očiju i tako dalje. Čisto engleska propaganda. O ovome su mi pričali naši padobranci koji su dolazili iz Kaira.

Islednik: Recite mi, gospodine generale, je li u vreme sastanka između Vas i Nemaca bila pristigla u vaš štab engleska vojna misija?

Draža: Jeste. Zapravo, zvanična engleska vojna misija sa Bejlijem na čelu došla je k meni koncem decembra 1942. godine, ali kod mene se, u vreme kada sam se sastao s Nemcima, nalazio major Hadson, zvani "Marko", koji je bio oficir za vezu sa Komandom Srednjeg istoka.

Islednik: Gde se nalazio Hadson kada ste vi krenuli s Ravne gore na sastanak s Nemcima?

Draža: Bio je na Ravnoj gori.

Islednik: Znači da je Hadson znao da vi odlazite na sastanak s Nemcima?

Draža: Nije znao, niti sam ga o tome obaveštavao.

Islednik: Gospodine generale, recite mi koliko su dana posle susreta u vozu sa Matlom Pantić i Mitrović došli k vama i kazali da vas Nemci pozivaju na sastanak?

Draža: To ne znam.

Islednik: Možete li se setiti, gospdine generale, pošto ste doneli odluku i rekli Pantiću i Mitroviću da ćete se sastati s Nemcima, sa Matlom, posle koliko vremena je došlo do toga sastanka u Divcima?

Draža: Ne znam tačno, ali mislim da je proteklo nekoliko dana, pošto su se Pantić i Mitrović ponovo vratili u Beograd. Jednog dana su došli u Struganik i kazali da je tog večera sastanak, i ja sam s njima pošao.

Islednik: Kakva je veza u to vreme bila između vas i vlade u Londonu?

Draža: Bila je radio-veza preko britanske radio-službe, a s mojom stanicom na Ravnoj gori. Ta je veza bila vrlo spora.

Islednik: Vi, ranije, gospodine generale, izjaviste da ste obavestili vladu u Londonu o sastanku sa Nemcima i da ste tražili od vlade dozvolu za taj sastanak. Molim vas, objasnite mi kako ste mogli otići na sastanak s Nemcima, jer ste ranije rekli da na tu depešu niste dobili odgovor?

Draža: Nateran sam pritiskom Dragiše Vasića i pukovnika Pantića da moram ići na ovaj sastanak.

Islednik: Ja razumem, gospodine generale, da je postojao taj pritisak, a on je mogao postojati do momenta kada ste vi doneli odluku da ćete ići na sastanak, o čemu ste obavestili vladu i od nje tražili dozvolu, pa vas pitam kako ste sada mogli krenuti na sastanak kada niste dobili odgovor od vlade?

Draža: Vremena je imalo da dobijem odgovor od vlade jer je proteklo nekoliko dana od odašiljanja moje depeše, no taj odgovor nije došao i ja sam otišao na sastanak. Nije isključeno da je vlada namerno izbegla da odgovori, da ne bi primila odgovornost na sebe ako se sastanem s Nemcima.

Islednik: Vi rekoste da su k vama Pantić i Mitrović došli u Struganik i obavestili vas da će uveče biti sastanak s Nemcima i da ste s njima krenuli na taj sastanak, a ranije ste izjavili da ste pošli samo s majorom Mišićem i u Divcima već zatekli Pantića i Mitrovića. Objasnite mi, gospodine generale, ovu protivrečnost?

Draža: Ja i sada ostajem pri tome da su me Pantić i Mitrović sačekali u Divcima, upravo sa Matlom na mostu kod Kolubare, a da sam ja pošao sa pratnjom i Mišićem. Ovo objašnjavam time što su Pantić i Mitrović krenuli iz Struganika ranije.

Islednik: Vi izjaviste da ste sa Nemcima ostali u Divcima tri četvrt do jednog sata, a prikazaste taj razgovor samo u nekoliko reči, za koje ne treba više od nekoliko minuta. Objasnite, molim vas, šta ste još razgovarali s Nemcima?

Draža: Ja ostajem pri onome što sam izneo i nikakav se drugi razgovor između mene i Nemaca nije vodio.

Islednik: Gospodine generale, vi rekoste da se ovaj sastanak održao u vreme kada su Nemci potiskivali partizanske snage od Valjeva ka Užicu. Zar o tome nije bilo reči na sastanku?

Draža: Na sastanku je kazano da će uništiti nas, to jest četnike i vas, to jest partizane i da nemački Rajh raspolaže sa dovoljno snage.

Islednik: Kako objašnjavate to da u vremenu kada Nemci potiskuju partizane vi odlazite na sastanak s njima?

Draža: Ja smatram da nije nečasno pregovarati s neprijateljem i da se s Nemcima moglo pregovarati."11

Mada se sastanak u Divcima zbog stava SS-ovaca i Gestapoa završio neuspehom, ipak Abver i njegov pripadnik kapetan Matl nisu odustali od svoga prvobitnog plana. Naprotiv, oni su i dalje uporno nastojah da u borbi protiv NOP što je više moguće angažuju i Mihailovićeve odrede, kasnije brigade i korpuse.

Užička "Borba" je u svom vanrednom izdanju 12. novembra 1941. godine objavila vest pod naslovom "Nedić potvrđuje da je Draža Mihailović primao pare od Nemaca", u kojoj, pored ostalog, piše:

"Radio-Beograd objavio je sinoć u 9,15 sledeću izjavu Milana Nedića:

'Sinoć je Radio-London doneo vest da su nemačke vlasti pozvale Dražu Mihailovića na pregovore u cilju uspostavljanja mira u Srbiji. Ovo ne odgovara istini. Naprotiv, istina je da je Draža Mihailović slao emisare nemačkim vlastima i nudio saradnju, a nemačke vlasti su odbile svako pregovaranje s njim. Jer, kad sam nekada zvao Kostu Pećanca, zvao sam i njega, pa se i on primio, kao i Pećanac, saradnje na uništenju destruktivnih i komunističkih elemenata. Za ovaj rad on je primio od srpske vlade i velike sume novca. Ali danas je on za nemačke vlasti kao i za srpsku vladu isto što i svaki komunist, čim radi za Englesku, demokratske zemlje, London i crvenu Moskvu.'

Posle ovog saopštenja svakome je Srbinu jasno ko je Draža Mihailović. Izdajnik Nedić je samo potvrdio to što su postupci Draže Mihailovića jasno pokazivali, što je narod sam uviđao, što su partizani i pošteni rodoljubi iznosili.

Ovo saopštenje potpuno dokazuje da je Draža Mihailović obmanuo srpski narod. Draža Mihailović poziva i silom tera srpske seljake da prilaze u njegove redove, jer su dali zakletvu, a sa svoje strane tu istu zakletvu gazi na najbestidniji način, stavlja se u službu okupatora, prima od njega pare kao Juda, izdaje vladu u Londonu, vrši podlu prevaru prema savezničkoj Engleskoj, jer se stavlja u službu Dankelmana i Hitlera.

Nije hteo da se bori protiv Nemaca, što dokazuju njegova naređenja, koja se nalaze u rukama partizana ...

Sada je jasno zašto je Draža Mihailović naredio da se povuku četnici iz opsade Valjeva i Kraljeva, sada je jasno zašto je hteo da izazove bratoubilački rat. Učinio je to da bi se udvorio nemačkim tiranima.

Tako je raskrinkan jedan od najopasnijih izdajnika srpskog naroda, koji je ovih dana pokušavao da prospc nevinu krv srpskih seljaka u bratoubilačkom ratu."

Ali neuspeh u pregovorima sa nemačkim okupatorima nije slomio lukavog četničkog vođu: on se, kao da nista nije bilo, odmah okreće na drugu stranu.

Samo pet dana posle sastanka sa predstavnicima nemačke komande u Divcima, Mihailović je lansirao novu obmanu o tobožnjim akcijama i ciljevima svog pokreta, u proglasu upućenom 16. novembra 1941. godine Srbima, Hrvatima i Slovencima on kaže:

"Odazivajući se vapaju mog napaćenog naroda i mojim nacionalnim i vojničkim dužnostima stupio sam na čelo junačkih i neustrašivih boraca za slobodu, čast i budućnost Jugoslavije.

Naš Vrhovni Zapovednik Nj. V. Kralj Petar II potvrdio me, na predlog slobodne jugoslovenske Vlade u Londonu, za Komandanta celokupne jugoslovenske vojne sile na okupiranoj teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Time su svi naoružani pokreti u celoj državi stavljeni pod moju komandu i podređeni starešinama koje ću naimenovati, kako vojni zakoni i disciplinski propisi naređuju.

Prve vojne jedinice već se nalaze u borbi, novi odredi su u formiranju širom naše raskomadane i porobljene Otadžbine.

U Srbiji moje su trupe u uspešnim borbama oslobodile velike predele od nasilničkih vlasti koje su bile prinuderie da povuku znatna pojačanja sa Istočnog fronta, gde im junačke ruske armije zadaju smrtonosne udarce. Jugoslavija prema tome nema samo svoga Kralja i Vladu, već i slobodnu državnu teritoriju sa slobodnim građanima. Blagodareći uspesima mojih trupa, mi smo već u mogućnosti da protivniku vraćamo milo za drago za ono što čini nad našim nenaoružanim stanovništvom te da preduzmemo represalije, ako se prema regularnim trupama Kraljevine Jugoslavije ne bi ponašao prema međunarodnim zakonima ratovanja.

U Hrvatskoj Pavelićeve izdajice već strepe pred onima koji dižu oružje da operu sramotu sa imena hrvatskoga.

Slovenija, ujedinjena u otporu protiv nasilnika, da osvetli nasilno proterivanje naše braće iz rodne grude i da ponese narodnu trobojku na Soču i Gospu Svetu.

Osloboditi Otadžbinu od surovog nasilnika, povratiti čast našim zastavama, poneti ih na krajnje granice gde naš narod biva i ujediniti ga u Velikoj Jugoslaviji, uređenoj bratskim sporazumom Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama poštovanja narodnih prava i drustvenog poretka, na korist narodnih slojeva. Evo uzvišenih ciljeva naše nesalomljive borbe. Protivu protivnika, opremljenog najsavršenijim oružjem, može biti uspešna borba ujedinjenim snagama, organizovana i vođena samo sa jednog mesta. Pojedinačne akcije znače lakomisleno prolevanje dragocene krvi naroda koji već krvavi iz bezbroj rana. Sloga, jedinstvo i disciplina su danas najviša narodna dužnost i preduslov svake pobede.

Zato pozivam sve pojedinačne borbene pokrete da se priključe narodnoj vojsci koju će voditi prema zakletvi, položenoj od nas sviju Kralju i Otadžbini. Neposlušni služe samo neprijatelju i imaće da odgovaraju pred vojnim zakonima, ako bi se zaklonili od narodnog suda.

Oficiri, podoficiri, vojnici i rodoljubi! Odazovite se u ovom istorijskom trenutku kriku Otadžbine i pridružite se redovima narodne vojske koja se diže na ugnjetača.

Svim sredstvima potpomognite našu borbu i spremajte se za dan Vaskrsenja. U ovoj teškoj borbi zajedno smo sa našim velikim saveznicima čije kopnene, pomorske i vazdušne snage podupreće u odlučnom času našu borbu.

Moja će biti briga da takva saradnja bude na vreme organizovana i planski sprovodena. Obraćam se s naročitim pouzdanjem našoj omladini da svojim zanosom pruži obnovljenoj jugoslovenskoj vojsci sveže i neumorne snage u borbi koja se vodi da se mladim pokoljenjima obezbedi velika budućnost.

Tražena cena i žrtve su teške i krvave, ali će uspeh biti istorijskog značaja za vekove: slobodan život, veličina naroda i blagostanje za sve Južne Slovene ujedinjene pod okriljem zajedničke majke Velike Jugoslavije!

Junaci, napred!

S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu."12

Na izmaku jeseni 1941. godine među stanovništvom suočenim sa sve većim terorom okupatora, Draža Mihailović pokušao je ovakvim demagoškim parolama o otporu i slobodi da vrbuje sledbenike tobož za borbu protiv Nemaca — kojima je samo nekoliko dana ranije svesrdno ponudio saradnju!