ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 1
SadržajPrethodni dokumentSledeci dokument


BR. 65

IZVEŠTAJ MAJORA RADOSLAVA BURIĆA OD 26. MARTA 1942. DRAŽI MIHAILOVIĆU O VOJNO-POLITIČKOJ SITUACIJI U ISTOČNOJ BOSNI I STANJU ČETNIČKIH JEDINICA1

Poštovani gosp. pukovniče,2

U vezi Vašeg naređenja,3 želja mi je da Vam iznesem faktičko stanje u Bosni, pošto je i cilj moga odlaska bio da se isto utvrdi i bez ikakvog preterivanja i ulepšavanja ono je sledeće:

Čim sam došao u Užice i sastao se sa majorom Matićem4 i kapetanom Božovićem,5 oni su mi rekli da je u Bosni formalno haos. Potpuno sam ih saslušao, ali nisam pridavao neki značaj njihovim izjavama računajući na lične ambicije a eventualno i pakost pojedinaca. Stoga sam sebi stavio u zadatak da u Bosni što dublje uđem u pojedine stvari, da sa što više njih razgovaram i dođem do prave slike i stanja.

Zaista, čim sam stigao u Bratunac kod Dangića razočarao sam se, jer sam mislio da cela stvar prestavlja bar donekle jedan organizovan aparat. Nažalost, već u samom štabu6 ako se tako može nazvati, ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Na prvo moje traženje, da mi iznesu brojno stanje naoružanih odreda, nije bio niko u stanju. Dangić mi je napomenuo neke astronomske cifre, ali njegov načelnik štaba7 i dr. rekli su mi da nije tačno. Daljim ispitivanjem došao sam do približnih podataka: oko Rogatice 2000, kod Han-Pijeska oko 1500 i kod Zvornika oko 800, dakle ukupno oko 4500 ljudi. To su snage sa kojima je neposredno komandovao.8 No i reč komandovati, ne može se primeniti, jer na svakom sektoru (sem kod Han-Pijeska gde je bio Račić9) komandanti su više samostalni i retko da su kada izvršavali naređenja. Pored toga ima izvestan broj vojvoda, koje je Dangić postavljao naredbom i sa njima je sada najteže.10 Uglavnom nikakvog autoriteta kod potčinjenih nema, a ni popularnosti što najbolje dokazuje slučaj pri nailasku partizana,11 koji ću docnije izneti.

Po materijalnom pitanju, takođe je jedan haos i niko nikome ne polaže računa. Od mnogobrojnih lica koja su primila novac, i to zamašne sume, niko nije predao Pangiću, već je svaki po svom nahođenju trošio i delio svome ljudstvu, tako da je u blagajni kod Dangića bilo svega 2—300.000.— din, a izgleda da je ukupno poslato u Bosnu oko 5,000.000.— din, kojima niko ne može da uhvati kraja.

Kad sam došao u Bosnu već su partizani izbili u pozadinu Rogatičkog fronta čiji je štab bio na Borikama. Deo štaba su pohvatali12 i odmah ubili 14 četnika između kojih 6 oficira a među njima i poručnika Bulovana13 koga Vi poznajete. Oficiri sa tog fronta sa kap. Marjanovićem pobegli su u Višegrad, a četnici su i dalje ostali oko Rogatice pod komandom narednika Neškovića, ali bez ikakve veze sa Dangićem. Potom su partizani krenuli — dalje u pozadinu sa parolom »da raščiste Nedićevce kojih ima dosta u Bosni«. Pri polasku i dolasku partizana nijedan čovek nije se našao da o tome izvesti štab, tako da su partizani postigli iznenađenje i ovlađivali pojedinim mestima i vezama sa frontom bez ikakvog otpora.

Pojedini komandanti oficiri čim su saznali za prisustvo partizana pitali su svoje ljudstvo hoće li se boriti protiv njih i svi bez razlike, sem Račićevih, izjavili su da se neće boriti jer su i partizani Srbi, a oni su pošli da se bore samo protiv ustaša. Oficirima su rekli da se sklone, a pojedincima su nudili da ih oni sakriju. Kod ovakvog stanja, oficiri su morali napustiti položaj i sami bez ljudstva povući se u Srbiju. Partizani su u daljem pokretu prvo upali u Miliće gde je bio štab i rezerva hrane. Zatim su produžili u Vlasenicu sa jednim delom. U Vlasenici su odmah objavili da su je oslobodili od petokolonaša, a pored toga pozvali su muslimanski svet da im javi imena oficira koji su ih maltretirali i ubijali.

Račić je bio komandant opsade kod Han-Pijeska. čim je saznao za partizane povukao je svoj odred (oko 100 lj.) ka Srebrenici i pozvao i druge u borbu protiv partizana. Njegovom pozivu odazvao se samo Dakićev odred (oko 100 lj.) i oni su poseli položaj kod s. Dervente. Račić mi je rekao, da je imao nameru da prve nastupajuće noći sa svojim i Dakićevim odredom napadne partizane u Milićima. Ali taj plan mu je propao, jer iste noći oko 1 čas Dakićev odred napustio je položaj na levom krilu Račića i otišao u Miliće, gde je sutra dan imao zajednički ručak sa partizanima. O napuštanju položaja Račić nije bio izvešten tako da su partizani iznenadili konjički eskadron Račića i zarobili mu 14 ljudi i 2 oficira. Oficire su odmah pobili na putu, a ljude odveli. Dakić nije bio kod svog odreda, već je otišao u Koviljaču na sastanak sa nekim Nemcem — navodno načelnik štaba komandanta Srbije. Zastupao ga je neki kap. Marković,14 koji je bio ranjen u desnu butinu i kada su partizani došli on je bio sam u Vlasenici. On je naredio Dakićevom odredu kod Dervente da napusti položaj i dođe kod partizana u Miliće. Prema izjavi Dangića, kap. Marković je vrlo hrabar i energičan oficir, ali po svojim gledištima mnogo simpatiše partizane tako da mnogi a i Račić tvrdi da je on komunista. Kap. Marković je od ranije bio u Homolju kod Piletića15 i njega je Piletić upotrebljavao za pregovore sa partizanima dok su oni bili jači i da stvarne podatke o Markoviću može najbolje da pruži Velja Piletić. Ja lično mislim, da je potrebno utvrditi pod kojim je okolnostima kap. Marković naredio odredu da pređe partizanima, jer treba imati u vidu da je on sam bio u Vlasenici u njihovim rukama, te je ovo učinio ili pod pritiskom da spase svoj život ili zaista iz ubeđenja. Samo je jedna stvar karakteristična, a to je da su svi Dakićevi oficiri ostali sa ljudima i da ih partizani nisu dirali — najverovatnije zato što su im svi prišli.16

Do mog odlaska Dakić se nije vraćao, a u Užicu sam saznao da je u Beogradu. Da je njegov odred prišao partizanima, Ljotićevac Lautner17 iz Bajine Bašte izvestio je telefonom Nedića, navodeći da je u Gornjaku komunističko gnjezdo. Ja sam odmah iz Užica poslao jednog Dakićevog oficira u Beograd da o svemu obavesti Dakića, ukoliko nije već uhapšen, i da pošalje kurira u Gornjak Ocokoljiću, da bude na oprezi i skloni se na vreme, ako bi im neka opasnost zapretila.18 Taj poručnik trebao se vratiti jučer, ali kako nije došao, očekujemo ga danas, da nam donese podatke: šta je sa Dakićem, da li imaju nameru Nemci ili Nedić da intervenišu u Bosni. Taj podatak nam je vrlo važan te da možemo Vašu odluku o upućivanju odreda u Bosnu sprovesti u delo ili ne.

Kako sam Vas preko Zareta19 obavestio, partizani drže sve do Drine, a mi smo se u poslednjem času (na 10 km ispred njih) prebacili u Srbiju. Dangić sa oficirima već je bio u Srbiji. Ćelom teritorijom su ovladali bez ikakvog otpora, sem manje čarke Račića kod Bratunca. I Račić je sa svojim ljudima prešao u Srbiju i nalazi se negde oko Rogačice.

Major Matić iz Užica, prvo je dobio odobrenje od Nedića da pređe u Bosnu, međutim posle je dobio drugo naređenje da ni jedan odred ne prelazi, već da se blokira Drina i spreči im se prelaz u Srbiju. Pri povratku bio sam ponovo sa Matićem i on mi reče da ide u Beograd (već je otišao) da ponovo traži odobrenje za intervenciju u Bosni i smatra da će biti odobreno. U tom slučaju i naši odredi išli bi pod njegovom firmom te bi se mogli prevoziti železnicom i bili bi snabdeveni od »vlade spasa«.20 Do ovog časa još nemam nikakvih detaljnih podataka o  rešenju vlade, sem što nam reče sinoć Maksim21 da je čuo u Beogradu, da u Bosnu ide Matić, kap. Dakić i oko 2000 Kostinih četnika. Iz ovog se može zaključiti da Dakić nije uhapšen, već naprotiv da u njega imaju poverenja, bez obzira na njegov odred.

Lično Dakić i njegov rad pobuđuju naročitu pažnju. Taj čovek ima veze sa svima, pa čak izgleda i sa komunistima. Jedino je veliki protivnik Ljotićevaca. Uživa veliko poverenje Nedića i Aćimovića,22 a i Nemaca. Pre rata pripadao je JRZ23

i zna se da je Aćimovićev čovek. Inače je vrlo sposoban i okretan. Nabavio je za Bosnu mnoge stvari i u Užicu ima magacin sa odelom, opancima, hranom, oružjem i t.sl. Takođe, navodno ima veće količine soli i pšenice u Bogatiću. Sve ove stvari namenio je za snabdevanje Dangićevih odreda. Prema nekim podacima koje je dobio Dangić, Dakić radi sa Aćimovićem za svoju političku partiju i da mu je glavna tendencija da kompromituje Dangića, da eventualno on dođe na njegovo mesto i narod u Bosni pripremi za Stojadinovića, koji bi došao na čelo naše nove države kao pretsednik republike. Ova kombinacija sa Stojadinovićem izgleda mi malo verovatna. Inače Dakić se potpuno izdaje za našeg čoveka, sve naše ljude u Homolju je spasio i prikrio, a šta mu je krajnja namera definitivno se još ne može prozreti. Pošto ima mnogo veza i smisla za konspirativan rad i u radu ima mnogo uspeha, mišljenja sam da ga treba iskoristiti do poslednjeg momenta.

U vezi sa akcijom u Bosni postoje mnoge ambicije kako lične pojedinaca, tako i pojedinih političkih partija24 i to: zemljoradnika (kdant pozadine kod Dangića vojvoda Botić,25 vojvoda Risto Đukanović), JRZ i Ljotićevaca. Ljotićevci rade preko komandanta njihovog odreda u B. Bašti — Lautnera. On je uspeo da postane intiman prijatelj Dangića, vrlo često su zajedno, pa čak i neki Nikić26 inspektor Ljotićevih odreda dolazi često u Dangićev štab. Sada je došao u Bosnu Dakić kao pre-stavnik JRZ, te su ove partije ukrstile koplja preko Dangićevih leđa, te izgleda, ako se ovako produži, da će naša akcija imati najveće štete.

Dangić održava veze i sa Nemcima i pri mom prolasku kroz Bajinu Baštu bio je na sastanku i ručku sa nekim nemač-kim kapetanom doktorom Matlom iz Beograda.27 Sve ove veze Dangića, mnogo ga kompromituju i daje materijala komunistima za propagandu u njihovu korist, jer zaista uvek raspolažu sa faktima. Njihova nekompromisna akcija protiv Dangića i njegovih oficira, samo je posledica tih svih veza Dangićevih. Po mom mišljenju on je mogao izvesne veze da odražava i iskoristi ali isključivo preko svojih poverljivih lica, a nikako on lično da se pojavljuje. Izgleda da su komunisti uspeli kod Dangićevih ljudi da ga kompromituju, jer pri nailasku partizana on nije mogao naći ni 100 ljudi koji bi hteli da brane njega i štab. Ipak mislim, da jedan vođa ustanka mora imati potpuno ljudstvo za sobom pa da uspe, inače je sve to samo fiktivno. Uopšte sam stekao utisak, da je Dangić u Srbiji mnogo popularniji no u Bosni, gde je zaista bio popularan pok. Boško.28 Kod Bosanaca Dangić je samo težio sebe da populariše, dok se Vaše ime retko čuje. Ja sam sada prvi put video Dangića i njegov rad. Ja sam stekao sledeći utisak: čovek bez ikakve koncepcije u radu, vojnički bez najosnovnijih znanja, vrlo povodljiv i svaki predlog usvaja što i unosi u ceo rad haos, neodlučan, a inače po duši i kao čovek dobar.

Gosp. pukovniče, pri ovom izlaganju želim da Vam napomenem, da ovo ne primite kao intrige s moje strane, jer Vas molim da imate u vidu, da ja lično nemam nikakvih ambicija, niti sam ikada pomislio na neke pretenzije u Bosni. Meni je samo cilj da Vam zaista predočim pravo stanje stvari, a sve ostalo bez ikakvih sugestija, pripada Vašoj nadležnosti. Ja uvek ostajem spreman da izvršim svaku dužnost koju mi dodelite i to savesno i potpuno objektivno.

Zaista sada Bosna za nas pretstavlja problem. Naši planovi za rad iz Bosne u opštoj akciji, posle ovakvog stanja samo su lepa zamisao, ali daleko su od ostvarenja.

Iz razgovora sa majorom Matićem u Užicu vidim, da on ima ambicija za Bosnu i to da sada kao Nedićev komandant raščisti situaciju, a posle toga da se odmetne od Nedića i da primi vodstvo u Bosni. To je jedna grupa iz Užica iskombi-nirala. U stvari mislim da to nije rešenje, jer bi onaj svet teško primio novog čoveka, Srbijanca i iz Nedićeve vojske. Za tu ulogu bi bio najpogodniji major g. Kalabić,29 jer je vrlo energičan, Bosanac i verujem da bi uspeo bosanski svet da osvoji. Sad je samo pitanje ostvarenja ovakve jedne kombinacije.

U Majevici kod Tuzle neki poruč. Damjanović30 raščistio je još pre 10—15 dana partizane, pobio im vođe i zarobio arhivu.31 Iz njihove arhive koju sam čitao vidi se da imaju plan da u Bosni likvidiraju četnike i to odvajajući ih od oficira, a sa seljakom će lako. Njihova poslednja akcija potvrdila je to i bar privremeno uspela. Sve četnike teraju na položaj protiv ustaša, a oni su po starom u pozadini. Verovatno je, da će sve muslimane koji su u selima kod kuća mobilisati i primiti u svoje redove, a ukoliko im nedostaje oružja razoružaće neke naše odrede koji su ostali sa njima.

Ja bi došao kod Vas da lično iznesem još detaljnije stvari, ali smatram da je potrebna što brža intervencija u Bosni, te da sa Matićem regulišem pitanja oko prebacivanja naših odreda pod njegovom firmom. Ja ću lično kao narednik ići sa Matićem i posle u Bosni prema potrebi raditi na jednom od pravaca sa našim odredima i Paloševićem.32 Mislim da naše odrede ne bi trebalo mešati sa Ljotićevcima i Pećančevim.

U Užicu sam ostavio jednog našeg kapetana Božovića Andriju, koji je još letos radio u Kraljevu sa Radovanovićem. a ni sada nije hteo da se legalizuje. On će tamo biti naš obave-štajni oficir i za njega niko ne zna. On će pratiti rad Matića, Dakića, u Bosni i dr., jer prema nekim podacima i major Matije veliki privrženik Aćimovića. No sve to se mora primiti sa rezervom, jer bojazan je i malodušnost pojedinaca tera ih da se prihvate momentalno nečeg sigurnog, bez obzira na kompromitovanost tih lica.

Sve tri r. stanice su prebačene opet u Srbiju, dve su sklonjene na sigurno mesto, a jedna je sa Lazom,33 za vezu sa Mirkom.34

Dakićev odred, koji je trebao da [ide] na Grmeč (onaj što je bio kod nas na trlu), takođe je otišao sa partizanima, a on sam je prešao u Srbiju. Zato i njegov odlazak zasad je propao, te mu stanicu nisam ni predavao.

Zaboravio sam napomenuti, da su partizani pozvali po-menutog vojvodu Ristu Dukanovića35 na pregovore i izgleda da ie on sa njima sklopio sporazum.36 On kod njih ima poverenja jer je spasio iz Račićevih ruku preko Dangića vođu svih partizana za B. i H. zvanog Roćka. To je ubica pok. Draškovića 1920 g. Mislim da je tu Dangić pogrešio jer ovakav lov nema se svaki dan.37 Morao sam biti ovako opširan, da Vam bar donekle iznesem sliku stanja u Bosni koju ću dopuniti čim mognem lično doći na referisanje.

Mnogo Vas pozdravlja i poštuje

Vaš mlađi

Herman38

26/III 1942 g.

1  Original (pisan olovkom, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 15a, reg. br. 25/3 (BH-W-31).

2  i 3 Odnosi se na Dražu Mihailovića, koji je tada već bio divizijski general. Zašto se Draži Mihailoviću u ovom dokumentu obratio kao pukovniku, R. Durić nije objasnio kada ga je, 23. maja 1973, redakcija konsultovala u vezi sa ovim dokumentom. Tada je Đurić izjavio da je on, početkom marta 1942, od Draže dobio naređenje i pismeno ovlašćenje da sa radio-stanicom ode u istočnu Bosnu i da, kao njegov lični inspektor, izvidi tamošnju situaciju i o tome podnese izveštaj. Sa istim zadatkom tada je Draža Mihailović u istočnu Bosnu uputio i Lazara Trklju (vidi dok. br. 66 i 69).

4  Momčilo, major vojske Kraljevine Jugoslavije, tada komandant Nedićeve »Drinske grupe srpskih oružanih snaga«.

5  Andrija.

6  Reč je o Operativnom štabu bosanskih četničkih odreda pod komandom J. Dangića.

7  Slavoljub Vranješević, kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije (1905, Kravica, Tuzla). U aprilskom ratu komandant bataljona kod Virovitice. Od oktobra 1941. u Nedićevoj žandarmeriji u Beogradu do kraja februara 1942, kada je došao u istočnu Bosnu u sastav Samostalnog dobrovoljačkog odreda |agubica. Od kraja 1943. komandant zapadne Bosne. Posle rata osuđen na vremensku kaznu.

8  O organizaciji četničkih jedinica u istočnoj Bosni u to vreme, vidi dok. br. 56, nap. 9.

9  Dragoslav, kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije, avgusta 1941. komandant Cerskog četničkog odreda. Sa partizanskim jedinicama sarađivao do kraja oktobra 1941 (Zbornik NOR-a, tom I, knj. 1, dok. br. 52, 61 i 70). Protiv partizana poveo oružanu borbu 7/8. novembra 1941. kao komandant četničkih jedinica u drugom napadu na Uzice (Zbornik NOR-a, tom I, knj. 1, dok. br. 73). U drugoj polovini decembra 1941. sa odredom prešao u istočnu Bosnu (u dokumentima iz tog vremena i kasnije pojavljuje se kao kapetan Miletić), odakle se u Srbiju vratio polovinom januara 1942 (u vreme prve neprijateljske ofanzive protiv partizanskih snaga u istočnoj Bosni). Marta 1942. ponovo došao u istočnu Bosnu. Od tada do kraja rata jedan od istaknutih četničkih komandanata (komandant brigade, grupe brigada, korpusa i 4. grupe jurišnih korpusa). Posle rata poginuo u borbi kao odmetnik. O dejstvu njegovog odreda marta 1942. vidi Arhiv VII, ča, k. 175, reg. br. 24/4.

10  Vidi naredbu J. Dangića od 6. februara 1942. o postavljenju starešina četničkih jedinica na području Zvornika, Kladnja, Olova, Rogatice, Glasinca i Vlasenice (Arhiv VII, Ča, k. 170, reg. br. 33/4).

11  Reč je o dejstvima jedinica Proleterske udarne grupe marta 1942. Opširnije o tome, vidi Zbornik NOR-a, tom II, knj. 3, dok. br. 8, 13, 15, 21, 41, 42, 47 i 51; tom IV, knj. 3, dok. br. 128, knj. 4, dok. br. 33 i 38; Oslobodilački rat, I, str. 200 i 201; R. Colaković, Zapisi, III, str. 80—93.

12  O likvidaciji četničkog štaba na Borikama, vidi dok. br. 63, nap. 6.

13 Milorad, tada komandant četničkog 2. udarnog odreda »Dušan Savić«.

14  Predrag, Alimpije tada se odvojio od Samostalnog dobrovoljačkog odreda i stupio u partizanske redove. U istočnu Bosnu nije ni došao kao četnik, već je tu mogućnost samo iskoristio radi prebacivanja iz Homolja na poprište borbe protiv neprijatelja NOP-a. Poginuo je na Konjuhu krajem 1943. kao komandant 1. južnomoravske brigade (Zbornik NOR-a, tom I, knj. 5, dok. br. 2, nap. 6; vidi i Arhiv VII, Ča, k. 175, reg. br. 24/4).

15  Velimir, Velja, major vojske Kraljevine Jugoslavije, 1941. organizator četnika na području Homolja. Od 1942. komandant Krajinskog četničkog korpusa. Septembra 1944, po prelasku jedinica Crvene armije preko Dunava, našao se u njihovom zarobljeništvu. Trebalo je da bude izručen jugoslovenskim vlastima ali je, navodno, pobegao prilikom transporta.

16 Po ulasku jedinica Proleterske udarne grupe u Vlasemicu, od pripadnika Samostalnog dobrovoljačkog odreda Žagubica formiran je Krajiški narodnooslobodilački odred (Arhiv VII, Ca, k. 175, reg. br. 24/4; Zbornik NOR-a, tom IV, knj1. 4, dok. br. 35, 38 i 71).

17  Henrih (Henrich), odnosno Miloš Vojnović, komandant Nediće-vog 10. dobrovoljačkog odreda u Bajinoj Bašti.

18 Vidi dok. br. 56.

19 Zaharije Ostojić Zare, vazduhoplovni generalštabni major vojske Kraljevine Jugoslavije (1907, Gluhi Do — Bar, 1945). Učesnik puča 27. marta 1941. kao bliski saradnik generala Borivoja Mirkovića. Iz zemlje avionom pobegao nekoliko dana pre kapitulacije. U Jugoslaviju došao kao član jugoslovensko-brltanske obaveštajne grupe koja se 20/21. septembra 1941. iz podmornice iskrcala u blizini Petrovca n/m (vidi Prilog I, dok. br. 1). Po dolasku u štab Draže Mihailovića postao načelnik Operativnog odseka, a od kraja 1942. komandant Istaknutog dela Vrhovne komande (IDVK) JVUO. Rukovodio je svim većim četničkim operacijama protiv NOPO i NOVJ (u proleće i leto 1942. u Crnoj Gori, na Neretvi i Drini marta i aprila 1943. i na limu početkom 1944). Oktobra 1944. došao u sukob sa Dražom Mihailovićem, okrivljujući ga za sve neuspehe četničkog pokreta na vojnom i političkom planu. Aprila 1945. pokušao da se, sa delom potčinjenih jedinica a u dogovoru sa više poznatih četničkih komandanata, prebaci do zapadnih saveznika. U tome nije uspeo; smatra se da je ubijen od ustaša u Lijevču polju (Banjaluka) krajem aprila 1945.

20  Tako se često u četničkim dokumentima naziva kvislinška srpska vlada sa Milanom Nedićem na čelu.

21  Nije utvrđeno o kom se licu radi.

22  Milan, tada ministar unutrašnjih poslova srpske kvislinške vlade. Pre formiranja Nedićeve vlade predsednik Komesarske uprave Srbije koja je nazivana i vladom (Zbornik NOR-a, tom I, knj. 2, dok. br. 89). Skoro od samog formiranja Štaba Draže Mihailovića na Ravnoj gori sarađivao sa četničkim pokretom. U izveštaju o razgovoru Dražinih predstavnika sa njim, između ostalog, piše da je Milan Aćimović izjavio: »Ja sam stajao na stanovištu da Dražin cilj mora biti i naš cilj. Naš rad treba da koordinira a nikako da se sukobljava. Između Draže, odnosno njegovih ljudi i mene bio je stalno kontakt. Trebalo je da dođe između nas do jednog sastanka u blizini Valjeva, ali do tog sastanka nije došlo, jer su komunisti bili presekli put. Sve je ovo takođe bilo pre obrazovanja Nedićeve vlade« (Arhiv VII, Ča, k. 18, reg. br. 49/7).

23  Skraćenica od Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ — odnosno Jereza), čiji je šef bio dr Milan Stojadinović (1935—1939. predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije).

24  O pretenzijama pojedinaca i grupa za rukovodeću ulogu u istočnoj Bosni, vidi dok. br. 101.

25  Stevan (Osječani, Doboj), agronom, član Zemljoradničke stranke.

26  Bajo, kapetan I klase vojske Kraljevine Jugoslavije, tada komandant Nedićevih jedinica na tzv. limskom odseku. Od avgusta 1942. komandant Drinskog četničkog korpusa do početka maja 1943, kada je poginuo u borbi protiv partizana kod Sekovića.

27  O pregovorima J. Dangića sa nemačkim okupatorom, vidi dok. br. 54, nap. 6 i dok. br. 56, nap. 5 i 7.

28 Todorović.

29 Milan, žandarmerijški major, tada načelnik kragujevačkog okruga.

30 i 31 Stevo Leka, kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije. Pod njegovim rukovodstvom je 20. februara 1942. izvršen napad na Štab Majevičkog NOPO. Opširnije o tom napadu, vidi Arhiv VII, ča, k. 210, reg. br. 15/2; Zbornik NOR-a, tom II, knj. 3, dok. br. 20, tom IV, knj. 3, dok. br. 87 i 166.

32 Miodrag.

33  Trklja (vidi dok br. 66).

34  Lalatović, generalštabni vazduhoplovni major (pilot) vojske Kraljevine Jugoslavije (1904, Straševina, Nikšić — 1945, Lijevče polje). Pre aprilskog rata na službi u operativnom odseku Generalštaba vazduhoplovstva vojske Kraljevine Jugoslavije; nekoliko dana pre kapitulacije avionom pobegao u inostranstvo. U Jugoslaviju došao kao član jugoslo-vensko-britanske obaveštajne grupe koja se 20/21. septembra 1941. iz podmornice iskrcala u blizini Petrovca n/m (vidi Prilog I, dok. br. 1). Po dolasku u štab Draže Mihailovića, sve do kraja aprila 1945. bio šef 2. odseka Operativnog odeljenja VK JVUO (tokom proleća 1942. rukovodio radio-vezom sa inostranstvom). Pridružio se tada komandantima koji su napustili Dražu Mihailovića, optuživši ga za poraz četničkog pokreta, i u pokušaju proboja ka zapadnim saveznicima sa njima ubijen od ustaša u Lijevču polju krajem aprila 1945.

35  i 36 Odnosi se na Pera (a ne Rista) Dukanovića. Do pristupanja NOP-u uvek je bio za saradnju partizanskih i četničkih jedinica u borbi protiv okupatora i kvislinga, ali nikakve separatne sporazume nije sklapao sa partizanima.

37 Rodoljuba Čolakovića Roćka je, 13. januara 1942, Dragoslav Račić, komandant Cerskog četničkog odreda, zadržao u partizansko-četnič-koj komandi u Olovu kao taoca, navodno zbog zarobljavanja poručnika Jovana Mirića od strane partizana (Mirić je tada dobrovoljno stupio u partizane). Zahvaljujući • energičnoj intervenciji Pera Đukanovića, komandanta Srebreničkog četničkog odreda, R. Čolaković je bio oslobođen (R. Čolaković, Zapisi, II, str. 280—284). R. Čolaković je od marta 1919. član Socijalističke partije BiH. Kao student i član organizacije »Crvena pravda« učestvovao je 1921. u atentatu na M. Draškovića, ministra unutrašnjih poslova, zbog čega je bio osuđen na 12 godina robije. Jedan je od organizatora ustanka 1941, politički komesar GŠ NOPO BiH (septembar 1941— januar 1942), član GS NOPO BiH i PK KPJ BiH; narodni heroj.

38 Pseudonim majora R. Đurića. U četničkim dokumentima komandanti jedinica, štabovi, obaveštajni organi i politički i drugi funkcioneri četničkog pokreta označavani su šiframa (brojčana oznaka ili pseudonim). Svaki dešifrovani naziv biće objašnjen u napomeni uz dokoment u kome se prvi put šifrovani naziv pojavi, dok će se u svim ostalim slučajevima potrebna objašnjenja moći naći u Registru imena i pseudonima u prilogu knjige.

SadržajPrethodni dokumentSledeci dokument