PRVI DEO

Prelazak preko železničke pruge označavao je granicu u našim sudbinama. Jedinice su smrvile neprijatelja probijajući se kroz njegov obruč, koji se zatim zatvorio iza nas s nepogrešivom, ali zakasnelom vojnickom tačnošću. Kolona vrhovnog štaba u toku prethodnih časova razdvojila se po grupama. Tito i njegovi najbliži savetnici, zajedno sa pratećim bataljonom i clanovima britanske misije, kretali su se u jednoj grupi, zadržavajuci se kratko u napuštenim drvenim seljačkim kućama, zbijenim u nejednakim razmacima duž našeg puta. Nemačke kolone, iako nevidljive, nastavile su gonjenje; o njihovom prisustvu svedočili su mestimična artiljerijska vatra i osmatrački avioni. Glavna nemačka komanda bila je udaljena trideset kilometara prema zapadu.

Naše kratko veselo raspoloženje izgubilo se. Nesigurnost je otupila naša osećanja, oslabljena usled gladi i osamljenosti. Zbog nedostatka vesti o sudbini onih koji su ostali iza nas naš štab, sveden na šaku ljudi, nije još znao cenu borbe.

Glavne jugoslovenske snage severno od poprišta bitke prešle su železničku prugu noću 18. juna. Sledeće večeri zadržali smo se u jednoj praznoj kućici u selu Bogovići, ispred uporišta zaštitnih kolona i odsečeni od njih.

Tišinu opustelog mesta prekinuo je kurir koji je utrčao u sobu. Sav zadihan, javio je da je transport mazgi koje nose arhive štaba i Partije i radio-stanicu Britanske misije upao u zasedu iza nas i savladan zajedno sa nekim višim članovima rukovodstva. Jedna radio-stanica bila je izgubljena kada je iscrpljena mazga sa teretom pala sa ivice strme staze.

Tito se, s glavom među šakama, naslonio na sto. Niko se nije pomakao ni progovorio. Svako je bio zatvoren u svoj krug nespokojstva.

Prigušeni ljudski glasovi napolju, isprekidani zveketom potkovica, prekinuli su tišinu oko okruglog grubo otesanog stola za kojim je naša grupa ukočeno sedela.

Kada smo se okupili na vratima, zureći u pomrčinu seoske ulice, pred nama se pojaviše konture neobične čete, bez uobičajenog reda - umorna zaštitna pratnja vojnika pored klonule kolone životinja. U sredini je sedela na konju mršava prilika. U mraku se, za trenutak, moglo nazreti jedno lice sa uskom šiljatom kapom kao u srednjovekovnog strelca, uokvireno oštrom i prkosnom bradom, čija je belina blesnula kao svetionik.

Utisak koji je izazvala ova prikaza bio je uzbudljiv. Članovi štaba naše grupe izvikivali su oduševljene pozdrave; Tito je istrčao da zagrli starca, koji je hitro sjahao. Stajao sam sa strane, zbunjen i nesvestan značaja ovog prizora, dok neko pored mene šapatom otkri identitet putnika. Bio je to Vladimir Nazor, jedan od najvećih pesnika Hrvatske, koji je napustio svoju vilu u Zagrebu i došao u šumu da se pridruži partizanima.

Izgledao je kao da je došao iz Servantesovog sveta. Za njegovu omršavelu bedeviju bila je privezana jedna krava, koja se otimala. To je, kao što nam Nazor veselo reče, njegova zaliha mleka. Konja je držao njegov Sančo Pansa, verni sluga Mario, jedan zarobljeni Italijan. On je pratio svoga gospodara na dugom maršu prethodne godine od Hrvatske do Crne Gore, kao i u toku odiseje za vreme bitke u planini.

Kolona je stigla sa arhivama i našom radio-opremom. Zaseda nije uspela. Naše tmurno raspoloženje nestalo je isto tako naglo kao što nas je bilo obuzelo.

Nazor je bio član "ratnog parlamenta", Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, koji je bio formiran u novembru 1942. u gradu Bihaću, na granici Hrvatske i Bosne, kao privremena civilna vlast partizanskog pokreta.

Britanci su, iz radio-emisija, znali o postojanju ovog vrhovnog tela. Neke od njegovih predstavnika sretali smo u zatišjima bitke, ali kratki odlomci razgovora malo su nam otkrivali o njihovoj ličnosti ili o uzroku niihovog prolaznog prisustva ovde, usred sudara s neprijateljem, i u kolonama koje su hitale kroz planine.

Neki su sada došli s Nazorom, dok su drugi, u odvojenim grupama, stigli Tita i njegov štab u toku narednih dana, donoseći vesti o vlastitim gubicima. Dva člana su bila odsečena za vreme prelaska preko Sutjeske: Sima Milošević, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i vodeća ličnost u crnogorskom rukovodstvu, i Ivan Goran Kovačić, hrvatski pesnik, koji je zajedno s Vladimirom Nazorom napustio Zagreb da bi otišao u šumu.

Milošević je ranije bio ranjen i sakriven blizu sela Vrbnice, na zapadnoj obali Sutjeske, a Kovačić je ostao s njim. Obojicu su otkrili i ubili mesni četnici.

Nurija Pozderac, glavna partizanska ličnost među bosanskim Muslimanima, umro je od rana blizu Dragoš Sedla, na proplancima gde smo se mi zadržali pre prelaska preko Sutjeske.

Reorganizovanje "bose vojske" - kako ju je nazvao Mladen Iveković, jedan od vodećih hrvatskih članova AVNOJ-a, preživelih jedinica Titovih glavnih snaga, zahtevalo je mobilisanje svih improvizovanih izvora: oružja i municije, odeće i hrane. Disciplinu je po svaku cenu trebalo ponovo uspostaviti. Morala se obrazovati slobodna teritorija i braniti od neprijateljskog prodiranja i novog opkoljavanja.

Prvi korak je bio: održati sposobnom jednu udarnu snagu.

Dolazak naše misije pobudio je nadu u britansku pomoć u trenutku najveće krize. Pre našeg spuštanja partizanska komanda je bila obaveštena, preko radija, da Britanci traže njenu saradnju u napadima na neprijateljske komunikacije. Titovi zahtevi u pogledu eksplozivnih sredstava za takve akcije i bombardovanja iz vazduha neprijateljskih garnizona i baza smatrani su preuranjenim s obzirom na britansku zvaničnu podršku i priznanje Mihailovića, pa je odgovoreno jednom neutralnom ponudom slanja sanitetskih potreba, koje su zadržane u poslednjem času. Misija Typical spuštena je padobranima iz jednog jedinog aviona, ne donoseći nikakve poklone.

Dva dana posle spuštanja, 30. maja, poslali smo jednu poruku sa umerenim zahtevima. Partizansku strategiju otežavali su ranjenici i nedostatak hrane, opreme i odeće. "Ne može se ništa detaljnije planirati dok ne stigne bar jedna avionska sanitetska pošiljka."

Zbrinjavanje i zaštita ranjenika u gerilskom ratovanju bili su uvek uslovljeni ljudskim reakcijama neprijatelja u vođenju rata. Sama priroda partizanske borbe prisiljava protivničke strane na elementarni primitivizam u ljudskom ponašanju, izvan svake uobičajene vojne discipline ili ratnih pravila. Dolaze do izraza instinkti lovca i lovljenog, stvarajući napetu i nagonsku klimu u ljudskim odnosima, koja se odražava kako na samo vođenje gerilskog rata uopšte, tako i na strategiju njegovog ugušivanja.

U dugoj tradiciji ratovanja između Crnogoraca i Turaka pojam bratske povezanosti ratnika i zahtev za krajnjim požrtvovanjem u odbrani ranjenika bili su duboko usađeni u narodnom epu.

Veza između borca i njegovog ranjenog sabrata ležala je u srži borbenog morala otpora, stvarajući političko i moralno jedinstvo. Partizanski ustanak protiv nemačke i italijanske okupatorske vojske u jesen 1941. označavao je potpun prekid ovog prećutnog zakona balkanskog gerilskog rata. Neprijatelj je od samog početka pribegao namernom uništavanju ranjenika i bolesnika kao efikasnom oružju protiv borbenog morala pobunjenika, zadajući mu udarac u njegovim korenima. U dnevnim biltenima nemačkih i italijanskih jedinica izveštavalo se o ubijanju ranjenika kao o vojničkom uspehu.

Tradicionalni kult "brige o ranjenicima" bio je na taj način pojačan i sužen nemačkom akcijom. Humanost, duboko ukorenjenu u crnogorskom epu, neprijatelj je sasvim odbacio. Sudbina ranjenih i bolesnih boraca postala je tada glavno, a često i presudno pitanje u planiranju jugoslovenskog partizanskog rukovodstva. Njihova zaštita sukobljavala se sa vođenjem otpora u svakoj fazi i u svakom kraju zemlje.

Partizansko ratovanje, po svojoj prirodi, zavisilo je od pokretljivosti i tajnosti, a ovo je, opet, uticalo na stvaranje oblika i prirode sanitetske organizacije pokreta. Nije bilo ustaljenog fronta niti pozadmskog prostora gde bi mogle biti postavljene bazne bolnice. Držane su i organizovane privremene slobodne teritorije, ali potreba za iznenadnim pokretima, a često i za dugim marševima, nametala je odgovarajuću, novu sanitetsku organizacionu strukturu kojom bi se pružala pomoć i zaštitili ranjenici.

Prvi sanitetski štab bio je obrazovan u Srbiji početkom septembra 1941, na teritoriji koju je kratko vreme činila "Užička republika". Na čelo ove službe, koja je bila tek u povoju, Tito je postavio mladog tridesetogodišnjeg lekara, koji je služio u jednom mesnom partizanskom odredu, Gojka Nikoliša. Sin pravoslavnog sveštenika iz Hrvatske, on je 1936. godine završio Medicinski fakultet u Beogradu, gde se povozao sa mesnom Komunističkom partijom. Sledeće godine stupio je u Internacionalnu brigadu u Španiji i učestvovao u bici na Ebru kao sanitetski oficir. Posle interniranja u jedan francuski logor uspeo je da se vrati u Jugoslaviju krajem 1940. Staložen, gvozdene volje, sa istaknutim darom za improvizaciju i maštom, Gojko Nikoliš je, uz podršku predane grupe lekara iz gradova koje je neprijatelj okupirao, stvorio jednu novu instituciju - sanitetsku službu Narodnooslobodilačke vojske.

"Briga o ranjenicima" postala je jedna grana partizanskog rata i operativni činilac. Gde god su formirane regionalne jedinice, uspostavljene su i male bolnice, u udaljenim mestima, gde su smeštani ranjenici. U Crnoj Gori je prvi centar organizovan u turističkom hotelu na Žabljaku pored Crnog jezera, u podnožju Durmitora.

U februaru 1942. članovi ovog sanitetskog štaba pripojeni su Vrhovnom štabu u Foči, u Bosni. U šumama Slovenije skriveni logori bili su vešto i oštroumno izgrađeni na zabačenim proplancima, daleko od puteva i staza. Sredinom 1942. godine neka vrsta bolnice, koja nikad nije bila otkrivena, formirana je u Kočevskom Rogu, gde je u toku rata lečeno deset hiljada ranjenika i bolesnika.

U Sremu, duž Dunava, gde je zemljište bilo otvoreno i izloženo opasnosti zbog blizine glavnih komunikacija, bile su iskopane zemunice koje su služile kao mesne bolnice. Prva je načinjena u maju 1942.

Ukoliko se oslobodilački rat širio na teritoriji Jugoslavije i ukoliko su se povećavale Titove operativne snage, sa svojim elitnim divizijama, utoliko su i zadaci sanitetskog štaba bivali veći.

Uspostavljanjem "Titove države" u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj - sa njihovim planinskim osloncima, Grmečom, Šamaricom i Petrovom gorom, koji su čvrsto držani i utvrđeni protiv neprijatelja na prilaznim pravcima oko ove teritorije - stvoren je početni oblik političke i vojne uprave na teritorijalnoj osnovi. Ovo je takođe davalo neku iluziju stabilnosti i bio pokušaj obrazovanja stalne organizacije.

Mreža bolnica izgrađena je u planinama i na kraju vijugavih šumskih puteva - pri čemu se koristilo iskustvo susednih područja Hrvatske i Slovenije - i improvizovana je s mnogo inventivnosti. Ova zaštita od neprijateljskih patrola, naročito onih formiranih od lokalnih četnika i ustaša koji su poznavali teren i po tradiciji bili upoznati s gerilskom taktikom, kao i protiv uobičajene opasnosti od vazdušnog izviđanja - postala je značajan faktor ratovanja.

Mesta gde su se nalazile bolnice i prilazi ka njima bila su vešto maskirana; često su ih branile specijalne jedinice obučene za kontraobaveštajnu službu, koie su bile u stalnoj pripravnosti i predstavljale tada posebnu metu za nepriiatelja i njegove pomagače. Ovi su obrazovali specijalne jedinice sa tragačima i psima da bi prodrli na slobodnu teritoriju. Opasnost je bila sveobuhvatna i stalna. Ovčari su predstavljali posebnu opasnost, sa svojim stadima što lutaju po zabačenim mestima, koji su mogli da izveste o sumnjivim tragovima na koje bi naišli. Prilazi bolnicama bili su mestimično kamuflirani drvenim preprekama i grmljem. Tragovi stopala brisani su svakodnevno, a zimi su prekrivani svežim snegom. Postavljene su stražarnice, a po okolnim rejonima kretale su se patrole. Formirane su grupe za samoodbranu, naoružane u bolničkim logorima, često i od samih lakih ranjenika.

Jedan prizor opisao je novozelandski vojni lekar Linzi Rodžers (Lindsay Rogers), koji je docnije spušten padobranom u zapadnu Bosnu:

Pošli smo ka bolnicama i za desetak minuta našli smo se u senci velikih borova, najviših borova koje sam ikad video. Staza je izgledala kao neki stari, zapušteni put, a pored njega je rasla zelena i gusta mahovina, kao meki tepih, koji pokriva ogromne stene što oivičavaju put i obrazuju šumsko tlo. Pošto smo pešačili šumskim putem gotovo jedan sat, naš vodič se zaustavi, kao da traži nešto među malim drvećem pored puta. Krčili smo sebi prolaz kroz nisko grmlje, pokrivajući svoje tragove suvim granama, a onda smo naišli na niz kamenova koji su vodili dalje po kamenitom šumskom tlu. Vodič je pažljivo prevrtao svaki kamen, okrećući golu stranu gore, a mi smo prelazili s jednog kamena na drugi. Kada bismo prešli preko jednog kamena, vodič bi ga ponovo okrenuo, tako da je strana obrasla mahovinom opet bila gore i nije ostajao nikakav trag. Tako smo išli pedesetak metara, dobro zaklonjeni od glavnog puta, a onda se ponovo pojavila naša staza. Ovaj metod konspiracije bio je ponovljen nekoliko puta, a zatim je usvajan drugi. Posle kratkog traganja, stupismo u neku veliku travuljinu i pronađosmo dva paralelno položena stabla, duga i tanka, koja su vodila kroz skriveno zelenilo. Koračali smo duž njih, a onda smo se popeli na neke stepenice, iznad zemlje. Bio je to niz drvenih stabala obešenih o niže grane drveća ili naslonjenih na podešene stene. Gledao sam razrogačenih očiju potpunu tajnost koja je okružavala njihove bolnice. Sto metara smo išli ovim nadzemnim mostom, a onda smo opet sišli na čvrstu zemlju. Ovde smo sreli jednog usamljenog "tovariša" koji je stajao s puškom o ramenu. Kad smo sišli, pozdravio nas je, a zatim se dao na posao da spusti most. Pošto je završio posao, stabla su bila potpuno skrivena u mahovini i lišću; nikakav znak, ni glas, ni trag nisu odavali mesto gde su ležali skriveni ranjenici. Sve je ovo bilo vrlo smišljeno. Rekli su mi da, otkako je usvojen ovaj sistem tajnosti, nijedna bolnica u ovoj šumi nije bila pronađena.

I nedavno ranjeni borci često su vođeni zavezanih očiju po ovim tajnim stazama.

Početkom 1943. godine Nemci i Italijani preduzeli su niz zajedničkih operacija velikih razmera da bi uništili ovo centralno područje partizanskog pokreta; i pošto se kružni pritisak povećavao, Tito i njegov štab suočili su se s najtežom odlukom ovoga rata. Prvi put - a od tada i nadalje - sudbina ranjenika postala je strategijski i operativni činilac.

Oni su bili rasejani po skrivenim naseljima na širokom prostoru, sa skladištima za snabdevanje na nepristupačnim mestima, katkad suviše koncentrisani na nekom idealnom položaju, a sada su se nalazili u sredini teritorije ugrožene vojnim operacijama i smešteni usred vlastitih jedinica.

Njihova sigurnost, ugrožena neprijateljskim operacijama u januaru 1943. protiv celokupne teritorije "Bihaćke republike", bila je glavni predmet oštre rasprave između Tita i njegovog štaba. Glavninu ranjenika trebalo je ili ostaviti u šumskim bolnicama Bosanske krajine, predelima istočne Bosne i duž istorijske hrvatske vojne granice, ili je pretvoriti u pokretne grupe, koje bi otežavale i usporavale dugi marš glavnih snaga u oblasti na jugoistoku od "Titove države".

To se pokazalo najtežom i najsudbonosnijom odlukom koju je Tito doneo za vreme celog rata. Nekoliko dana, od 21. do 30. januara 1943, Tito i njegovi glavni savetnici kolebali su se. Severni rejoni slobodne teritorije stare hrvatske vojne granice, gde su bile rasejane bolnice, nisu mogli predstavljati sigurno područje ako se partizanske snage povuku.

Jedino rešenje bilo je da se pokrenu svi ranjenici zajedno s vojskom. Tada bi fizionomiju borbe ubuduće uslovljavala, a katkad i diktirala zaštita dugih bolničkih kolona. Nije bilo druge sigurne teritorije gde bi se njihova glavnina mogla sakriti.

Tito je to izrazio u jednom intervjuu posle rata: "Bili smo opkoljeni od neprijatelja, i meni je bilo sasvim jasno da je briga za ranjenike postala krupan moralni faktor za svu našu vojsku i za čitavi pokret. Odluka je glasila: spasti ranjenike po svaku cijenu."

Glavnina bolesnih i ranjenih prikupljena je iz bolnica rasutih širom teritorije "Titove države" i štićena duž žestoko napadanog puta na dugom maršu vojske od Bosanske krajine do granica Crne Gore; odiseja patnji od devedeset dana. duga preko pet stotina kilometara.

Svaka bolnica bila je odvojen svet, vojnički organizovan, s komandantom i političkim komesarom, pod rukovodstvom Sanitetskog odseka Vrhovnog štaba na čelu sa Nikolišem, izložen u svakoj fazi ćudima taktičkih pokreta i stalno prisutnoj pretnji naglih promena pravaca neprijateljskog napada.

Barometar opasnosti bio je varljiv. U kratkim relativnim zatišjima, kao što su bila ona između 6. i 12. februara na visokom platou oko varošice Glamoč, kolone su se gomilale i tiskale na uskim, snegom pokrivenim stazama, prepuštene na milost i nemilost neprijateljskim avionima i artileriji, a kasnije u očekivanju da se na juriš zauzmu italijanski garnizoni, kao što je bio slučaj kod Prozora i odbace Nemci kod Gornjeg Vakufa i konačno košmar puzanja i klizanja preko besputnih i vrletnih pustoši planine Prenj.

U ovom trenutku krize Tito je razmišljao o očajničkom koraku: o upućivanju ranjenika pod zaštitnom pratnjom na severozapad, u napušteno područje Like, u koje su se tamošnje hrvatske partizanske jedinice ponovo vraćale, tako da bi mogle pružiti kakvu-takvu zaštitu. Međutim, frontalni napad kod Gornjeg Vakufa i prelaz preko mosta na Neretvi u poslednjoj fazi cele operacije ublažio je bezizlaznu napregnutost u nagomilanim grupama ranjenika na istočnim padinama planine Raduše.

Tri hiljade ranjenika, izvučeno iz šuma i planina Hrvatske i Bosne - po prelasku Neretve bilo je van domašaja nemačkih i italijanskih divizija, njihovih četničkih pomagača i specijalizovanih ubica ustaških brigada. Prebačeni preko teritorije istočne Hercegovine do granice Crne Gore, oni su - nakon sloma četničkih snaga i uništenja italijanskih posada - bili bezbedni od ostataka demoralisanih mesnih četničkih bandi i italijanskih garnizona do kojih su stigli, blokiranih u graničnim delovima Crne Gore.

Većina je preživela, ali cena je bila strašna: agonija dugog marša otežana je tifusom, koji je razbio borbenu strukturu cele Sedme banijske divizije i Devete dalmatinske divizije.

Međutim, došlo je do izvesnog preokreta. Pokazalo se da moral vojske zavisi od bliske i uzajamne veze između partizana koji se bori i njegovog ranjenog ili bolesnog druga, od njene sposobnosti da zaštiti bespomoćne i da sačuva jedinstvo i poredak glavnine pod operativnim uslovima. Velika grupa ranjenika kao integralni deo vojske na maršu transportovana je na duga odstojanja pod nepovoljnim uslovima ne utičući time na taktičku sposobnost svojih jedinica. Za vreme prve faze operacija ranjenici nisu predstavljali neposredan fizički teret, niti je njihovo prisustvo uticalo na vođenje bitke. Međutim, kako su putevi ka Neretvi bivali sve uži, povećanje broja bolesnih i ranjenih i sve gori uslovi transporta usporili su celokupan ritam pokreta.

Ovo iskustvo stečeno u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi uočili su Nemci.

Posle prelaska preko Neretve, u martu 1943, većina ranjenika, obrazujući Centralnu bolnicu, kretala se, neuznemiravana, prema istoku kroz Hercegovinu ka koncentracionim tačkama na visovima iznad Drine, sa obe strane granice Crne Gore i Sandžaka.

Početkom maja ranjenici i bolesnici bili su raspoređeni u tri bolnice. Prva bolnica bila je smeštena blizu sela Šćepan-Polje i Rudine, gde je bilo doneto, koje na nosilima, koje na konjima, pet stotina teških ranjenika. Druga bolnica nalazila se blizu seoceta Hum, gde je bilo izolovano četiri stotine bolesnika i teških tifusara. Treća bolnica obuhvatala je glavnu grupu prezdravelih ranjenika i one koji su preživeli epidemiju tifusa - oko 2500 slučajeva; bili su koncentrisani u rejonu između reka Drine i Ćeotine i na visovima Ljubišnje.

Svaka divizija i brigada takođe je obrazovala svoju vlastitu sanitetsku službu. sa prosečno sto pedeset bolesnih i ranjenih u prvoj, a pedeset u drugoj jedinici. Tako je zbrinjavano još oko hiljadu bolesnih i ranjenih van sastava odgovaraiuće jedinice.

Sledećih nedelja vreme je utrošeno na brižljivu organizaciju, na izvlačenje iskustva iz nedavnih operacija i na pripremu za neizbežni pokret u danima koji predstoje.

Oskudne sanitetske zalihe evakuisane sa slobodne teritorije Bihaća bile su potrošene za vreme dugog marša od Bosanske krajine dovde.

U toku prethodne zime stvorena je jedna specijalna organizacija i ustrojena je Centralna apoteka u varoši Bosanski Petrovac, na slobodnoj teritoriji Bihaća. Zavoje i lekove prikupili su, uz velik rizik, partijski radnici u okupiranim gradovima kao što je Zagreb, a u dosluhu s mesnim apotekarima. Zasede postavljene neprijateljskim transportima i prepadi na usamljene garnizone pružali su još jedan neprekidni izvor. Ali nikakve veće zalihe nisu mogle biti stvorene.

Iznenadnost neprijateljskog preduzimanja prve operacije "Vajs" (Weiss) u Bosanskoj krajini u januaru razorila je celokupnu strukturu sanitetske službe slobodne teritorije. Glavna bolnica na Grmeč-planini nije imala transportnih sredstava da prenese čak ni svoje mršave zalihe, koje su, izuzev zavoja, bile zakopane. Centralna apoteka bila je evakuisana iz Bosanskog Petrovca, uoči ulaska nemačkih tenkova u grad, i pridružila se glavnim kolonama.

Kratko zadržavanje ranjenika na Glamočkom polju otkrilo je potpunu nestašicu sanitetske opreme. Tito je lično intervenisao. Zaplenjene zalihe platna isečene su u zavoje. Dragocene sanitetske rezerve, uključujući i hirurški materijal, pronađene su u italijanskim skladištima posle zauzimanja Prozora, ali su propale prilikom vazdušnog bombardovanja transportnih kamiona. Preostale zalihe preneli su vojnici i seljaci na svojim leđima - samo tri konja imale su na raspolaganju bolničke kolone u ovoj fazi - u maršu preko strašnih prepreka planine Prenja. No ovaj nedostatak prevoznih sredstava onemogućavao je svako dalje prenošenje ovih ostataka preko Neretve, pa su poslednje zalihe bile zakopane na desnoj obali.

Izvestan sanitetski materijal zaplenjen je u hercegovačkim varošima Kalinoviku i Nevesinju, a zalihe u malim količinama bile su izvučene ilegalno iz Sarajeva. Takođe je bila zaplenjena italijanska sanitetska oprema. Međutim, opšte uzev, vladala je opasna nestašica za vreme kratke pauze u aprilu i početkom maja u te tri formirane bolnice.

Centralna bolnica, pod kontrolom Sanitetskog odseka Vrhovnog štaba, kojim je rukovodio Nikoliš, bila je smeštena u selima na platou Pive, pod upravom dva lekara, dr Herberta Krausa i dr Miroslava Šlezingera, koji su se i sami oporavljali od tifusa.

Svaka od ove tri bolnice predstavljala je sada organizovanu i potpuno samostalnu jedinicu, sa vlastitom komandom i snabdevanjem. Podeljene su na čete i bataljone, spremne da krenu po hitnom naređenju.

Posebna pažnja bila je posvećena partijskom radu među ranjenicima, radi čega je određena specijalna grupa na čelu sa Vladimirom Dedijerom, ranijim novinarom beogradskog dnevnog lista Politika. Njegova supruga, Olga, rukovodila je jednom hirurškom ekipom u Drugoj proleterskoj diviziji.

Grupa se neprestano kretala po selima gde su bili pnkupljeni ranjeni i bolesni borci, održavajući sastanke i primajući nove članove u Partiju. Ovo je trebalo da ojača partijske ćelije, kad se ranjenici i bolesnici vrate u svoje jedinice, učvršćujući postojeće ljudske veze.

Sanitetski bilten izdavao se na četiri šapirografisana lista. Prvi broj se pojavio 12. maja. Skupljene su zalihe hrane izvlačenjem pšenice i stoke iz bogatih zemljoradničkih područja severnog dela Crne Gore i Sandžaka. Održavani su osnovni kursevi iz higijene, naročito za zaštitu od tifusa.

Početkom maja glavna bolnica, broj tri, zbrinjavala je oko dve hiljade ranjenika u selima oko varošice Čelebić, koja je bila razorena u ranijoj borbi.

Bolnica se sastojala od trinaest bataljona, oroanizovanih na vojnički način. Jedinice su nosile naziv: "laki", "rekonvalescenti", "tifusari", svaka sa vlastitim štabom. Partijski radnici su bili aktivni: održavali su se i politički sastanci, na kojima su davana objašnjenja i držana predavanja. Osim propagande, ovi radnici održavali su vezu sa organima za snabdevanje vojske i bili su odgovorni za ishranu bolnice i za nabavku odeće.

Komandanti i komandiri borbenih jedinica često su posećivali svoje ranjenike, da bi se ovi osećali delom svojih jedinica, u koje treba da se vrate. General Koča Popović, iz Prve proleterske divizije, posetio je jedan takav bataljon ranjenika i izgrdio osoblje zbog nedovoljne zaštite prilaza rejonu. Čak i u dubokoj šumi nije bilo sigurnosti.

Tri bolnice bile su smeštene odvojeno na širokoj visoravni podeljenoj rekom Drinom, koja je, kao granica između Crne Gore, Sandžaka i Srbije, predstavljala liniju od strategijskog značaja i svakako jedan od prvih ciljeva neprijateljske aktivnosti.

Preduzete su posebne mere predostrožnosti za zaštitu bolničkih rejona; briga o bolnicama poverena je u prvom redu iskusnim jedinicama Sedme banijske divizije, koja je imala sličan zadatak za vreme nedavne neprijateljske ofanzive.

Zatišje se završavalo. Neprijateljski garnizoni duž Drine, u Foči i Goraždu, dobijali su pojačanja, a verovatno i južno duž puteva iznad rečnih dolina.

Vrhovni štab je 16. maja izdao hitno naređenje: svi teški ranjenici da se prikupe na platou Pive ili u bolnici broj jedan, u Rudinama, a lakše ranjeni na uzvišenjima oko Čelebića, ka jugoistoku, u selima duž desne obale Tare.

Sanitetski štab je smatrao da je ova direktiva izdata da bi se zaštitili ranjenici ako bi jake neprijateljske snage zapretile iz Foče. U stvari naređenje je bilo deo plana koji je Tito stvorio za proboj glavnih snaga preko reke Lima u Srbiju. Veza sa Titovim štabom održavala se samo preko kurira, pa je trebalo dvanaest časova da poruka iz Centralne bolnice stigne u Vrhovni štab, koji još nije znao o nemačkim pripremama za operaciju "Švarc" (Schwarz), čiji je cilj bio: opkoliti sve snage koje se nađu na tromeđi Crne Gore, Bosne i Hercegovine i tu ih uništiti.

Sanitetski štabovi takođe još nisu bili svesni iskušenja koja im predstoje. Na dan 17. maja jedinice Sedme divizije stigle su forsiranim marševima na visove oko Čelebića i prihvatile sedam stotina prezdravelih od tifusa. Istog dana počela je opšta evakuacija preostalih bolesnika i ranjenika prema jugoistoku.

Neprijateljska aktivnost naglo se razbuktala, prvo u vidu mestimičnih napada. Sanitetsko osoblje i ranjenici mogli su čuti eksplozije bombi i videti avione kako preleću iznad glava. Ali oni nisu bili svesni pravog značenja ovih zvukova.

Dvadeset prvog maja Nemci su napali bolnicu u Humu, i ranjenici su prebačeni, pod vatrom, preko vrlo strmih litica dole ka Tari i, iza nje, u određeno pribežište na Šćepan-Polju. Nesvesni razmera pretnje, koja se sve više širila, zbunjeni zbog nedostatka vesti, fizički iscrpljeni, mnogi od ovih ljudi pomrli su na pogibeljnim stazama preko klanaca Tare. Bio je to samo uvod u sudbinu koja ih je sve očekivala.

Dvadeset drugog maja cela baza u Čelebiću bila je ispražnjena i došla je pod udar neposrednog neprijateljskog napada. Ovo je bilo prvo bliže upoznavanje sa ofanzivom, što je potvrdilo putovanje komandanta Centralne bolnice, dr Krausa, istog dana, u potrazi za boravištem Vrhovnog štaba u pravcu mosta kod Đurđevića Tare. On je sreo štab Prve divizije, koja se kretala ka severoistoku, prema Foči. To je bila prva jedinica koja je ocenila obim neprijateljskih akcija, otkrivši na istoku prisustvo nemačke Prve brdske divizije u neposrednim sukobima sa tim jedinicama.

Sada je bilo jasno da se glavnina ranjenika ne može dalje kretati ka jugoistoku, i povratak preko Tare na brdsko zemljište Pive bio je neizbežan. Ovaj plato, između dve reke, bio je go, pust i uzak, izložen bombardovanju iz vazduha i artiljerijskoj vatri.

Prva proleterska divizija povlačila se iz Sandžaka, i neposredan plan Vrhovnog štaba bio je da orijentiše deo snaga ka Foči, u nadi da će se probiti tim pravcem pre nego što neprijatelj uspe da pojača taj sektor obruča.

Dr Kraus je 29. maja javio: "Mi o opštoj situaciji ne znamo ništa, ali naslućujemo da smo pred velikim preokretom i trebalo bi da o tome imamo jasnu sliku, jer ovde imamo na području Žabljanskom sada preko hiljadu ljudi" (misli ranjenika - prim. redaktora)..

Komanda Centralne bolnice bila je u jednom malom selu nekoliko kilometara ka severu, bez hrane i prevoznih sredstava. Istog dana poslednje grupe ranjenika prešle su u ovaj rejon sa desne obale Tare.

Po podne 28. maja Tito i njegov štab stigli su do Crnog jezera, u podnožju Durmitora, na severnom kraju Žabljaka. Ovde je razrađen presudan operativni plan: da se pokuša izvesti proboj prema zapadu, preko visova Vučeva, koji su čuvali južne prilaze ovom području, preko doline Sutjeske, prema pošumljenim padinama Zelengore.

Centralnoj bolnici je naređeno da ide istim pravcem, i ni o kakvom drugom predlogu nije se raspravljalo te tečeri. Jedini raspoloživi transport za oko dve hiljade ranjenika sastojao se od stotinak konja i između dve i tri stotine zarobljenika Italijana za nošenje nosila. Hiljadu ranjenika bilo je već vraćeno u svoje jedinice. Poslednji sukobi povećali su broj u bolnicama na 2200, koji su sada grubo razvrstani na 1088 sposobnih da pešače, 575 da jašu, a 137 da se nose na nosilima. Bili su podeljeni na grupe, svaka sa političkim komesarom na čelu.

Uprkos predanim naporima sanitetskog štaba da se pripremi za organizovanu evakuaciju u slučaju nove neprijateljske ofanzive, pripreme su izvršene samo delimično usled divljine zemljišta. Pivski plato bio je već poprište borbe protiv četnika i Italijana u prethodnoj godini. Nikakva hrana nije se mogla prikupiti iz upola opustošenih sela. Mesni partizanski odbori nisu mogli da kupuju od seljaka neke zalihe, po strogom uputstvu, na dobrovoljnoj osnovi. Područje je bilo četnički oslonac i mnogi seljaci koji su ostali na svojim imanjima, osećajući opasnost, ophodili su se neprijateljski prema partizanskim vlastima i odupirali su se pokušajima nasilnog oduzimanja. Bitna veza između mesnog stanovništva i glavnine vojske, koja je većim delom dovedena sa drugih teritorija, nije postojala.

U svojoj ljudskoj osamljenosti, jedinice i ranjenici bili su ograničeni na jedan strašan i zatvoren vlastiti svet, progonjeni od novog i stravičnog neprijatelja - aveti potpune gladi. Poslednje stado stoke koje je u aprilu doterano na ovaj plato iz Sandžaka. bilo je poklano. Preostali obroci hrane razdeljeni su borbenim jedinicama i grupama ranjenika. U toku prvih dana juna registrovano je dnevno petnaest do dvadeset mrtvih u bolničkim kolonama.

Trećeg juna plan za glavnu evakuaciju morao se napustiti. Samo trojica preživelih lekara radili su u Sanitetskom odseku Vrhovnog štaba. Ćutljiva kolona razvučenih bolnica pružala se u nemoj slutnji na sedamdeset kilometara preko golih visova između reka.

Doneta je jedna surova odluka. Teški ranjenici i bolesnici morali su se skriti u pećine i grmlje na strmim padinama Pive; laki ranjenici trebalo je da idu u pratnji Sedme divizije ka severozapadu, a ostali, koji su sačinjavali glavnu grupu, morali su biti pod zaštitom Treće divizije, kojoj je naređeno da silom obezbedi prolaz ka jugoistoku, preko Tare prema Sandžaku.

Pokret je počeo noću između 4. i 5. juna, i za vreme sledećih sudbonosnih dana nije bilo rukovođenja iz centra. Put ka Sandžaku bio je zatvoren. Novi ranjenici su pristizali iz jedinica svakodnevno u Centralnu bolnicu. Naređenja Vrhovnog štaba nisu se mogla izvršiti, naročito ona da se teški ranjenici skriju u pećine Pive. Niie bilo ni vremena ni dobre veze sa mesnim stanovništvom. Po jednom Nikolisevom izrazu, "bili su to samo grčevi koji prethode smrti".

U roku od nekoliko časova postalo je jasno da Treća divizija ne može zauzeti na juriš prelaze na Tari, koje je čvrsto držao neprijatelj s nadmoćnijim snagama. Komanda divizije primila je 6. juna naređenje da se vrati i pridruži prvoj grupi, koja je vodila bitku za opstanak duž Sutjeske i na visovima iza nje.

Treća divizija se pod dejstvom vazdušnog i artiljerijskog bombardovanja posrćući vratila u planinsku bazu Vučevo sa hiljadu ranjenika. Isto toliko bilo je ostavljeno među klancima Pive. S njima su ostale mnoge bolničarke; nekoliko je bilo naoružano da bi se borile u slučaju potrebe.

Noć 8. juna bila je najteža u ovom ratovanju. Staze su bile zakrčene nosilima i ranjenici su bili prepušteni svojoj sudbini. U jednoj jedinici vojnici i ranjenici mogli su se izbrojati samo po odrescima kore skinute sa bukovih stabala za hranu duž planinske staze.

Na severu, i još čekajući na istočnim padinama koje se spuštaju ka reci Sutjesci, Sedma divizija, zajedno sa sedam stotina pokretljivih ranjenika i vlastitom poljskom bolnicom, pripremala se za napad na rečne prelaze. U zoru sledećeg dana ove jedinice su borbom prsa u prsa izborile prolaz. Divizijska bolnica s grupom ranjenika bila je odsečena. Drugi deo je bio zarobljen i poklan, a nešto ih je otpuzalo u privremeno sklonište na položaje Treće divizije na Vučevu.

Upravo kao i na Tari, Nemci su zatvorili poslednje prelaze preko Sutjeske, i samo su rasute jedinice Treće divizije, sa malom skupinom preživelih ranjenika, prešle reku gazom 13. juna. Najveći deo ove grupe raspao se na usamljene družine da bi se izborio sa neprijateljskim kolonama koje su vršile opkoljavanje sa istoka i juga. Male grupe su stigle u istočnu Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru u toku sledećih nedelja.

Od ranjenika skrivenih u pećinama i klancima Pive nekoliko su spasli mesni partizani, dok su ostale poubijale neprijateljske patrole i četničke bande. Nemci su izvršili glavni masakr na Sutjesci i u šumama istočno od nje. Ovde su bili poubijani i teški ranjenici Treće divizije.

Od prvobitne kolone Centralne bolnice, sa preko dve hiljade bolesnih i ranjenih, preživelo je devet stotina do hiljadu i stiglo u istočnu Bosnu. Njih su zaštitile jedinice Prve i Druge divizije, koje su izvršile konačan proboj, zajedno sa Vrhovnim štabom i onima koji su izbegli pokolj u zaštitnoj akciji Sedme divizije.

Od sanitetskog ljudstva ubijeno je trideset lekara - polovina od celokupnog sastava - i dve stotine bolničarki koje su ostale sa napuštenim ranjenicima i doživele njihovu sudbinu.

Struktura Centralne bolme, brižljivo stvorena između dve neprijateljske ofanzive, nije više postojala. Za vreme surove borbe sanitetski i Titov štab povezivali su samo kuriri, čije je svako putovanje trajalo šest do deset časova. Grupe ranjenika uhvaćene su u zamku prilikom besciljnog lutanja kamenitim stazama, opsednute strahom zbog gubljenja međusobnog dodira, u kolonama koje su posrtale, ne znajući za promene u naređenjima Vrhovnog štaba, sa njegovom groznom dilemom da se očuva taktička pokretljivost, koja neizbežno nameće postupno žrtvovanje ranjenika. Naređenje da se ostave pozadi ozbiljni slučajevi došlo je suviše kasno, i očajnički pokreti u mestu imali su samo simboličnu vrednost. Staze su bile pune tragova, tako da su neprijateljske patrole s lakoćom pronalazile svoje žrtve.

Ali tradicija požrtvovanja boračkih jedinica da sačuvaju svoje onesposobljene drugove održana je za vreme bitke. Brigade proleterskih divizija, u kojima je većina bila daleko od zavičajnih teritorija, nosile su svoje ranjenike do kraja. Surovo iskušane, Sedma i Treća divizija, kojima su bile poverene kolone Centralne bolnice, desetkovane su na svome zadatku.

No vremenski razmak između dve neprijateljske ofanzive od januara 1943. bio je suviše kratak da bi omogućio Sanitetskom odseku Vrhovnog štaba da stvori čvrstu organizaciju za Centralnu bolnicu u Crnoj Gori i Sandžaku, u oblastima u kojima se dugo osećao četnički uticaj, a koji partizanske snage jos nisu bile efikasno suzbile.

Posle bitke preživeli ranjonici, bez hrane i sanitetskih potreba, nagomilali su se na šumskim proplancima istočne Bosne, gde ih je zatekla Britanska misija.

Slanje sanitetskog materijala iz severne Afrike imalo je - toga smo bili duboko svesni - krajnji i neodložan prioritet. Potrebe su bile sveobuhvatne: sanitetske zalihe, oružje, hrana i eksplozivna sredstva. Mi smo ih u našim porukama nabrajali.

Nije se moglo odrediti tačno mesto za prijem materijala. Zbog svakodnevnog pentranja naši radio-kontakti bili su prekidani, i samo smo izveštavali o pokretima. Bilo je intervala ćutanja. Službama britanske komande u Kairu malo se utisaka moglo preneti o prizorima čiji smo svedoci bili. Iz kratkog pregleda poruka teško bi se moglo saznati o tome da su Titove snage, pod dejstvom bombardovanja iz vazduha, opkoljene nadmoćnim neprijateljem, vršile udar u severozapadnom pravcu prema Bosni, bez hrane i vode, opterećene ranjenicima. Četrnaestog juna se, iz jednog lakonskog izveštaja, moglo saznati da se desetak hiljada partizanskih vojnika probilo i da su stigli na granicu bosanske teritorije. O smrti Bila Stjuarta, 9. juna, javljeno je zahvaljujući hrabrosti i stručnoj oštroumnosti njegovog radio-telegrafiste vodnika "Rouza" pod pogibeljnim uslovima.

Sedamnaestog juna uhvaćena je u Kairu sledeća poruka Typicala: "Prilika za rušenje železničke pruge Sarajevo-Višegrad i Sarajevo-Brod. Hitno poslati eksploziv."

U tom trenutku bili smo načičkani duž južne ivice tih tračnica koje smo prešli sledeće večeri. Ova poruka imala je izvesnog uticaja u Kairu i Londonu. Iza golih fraza krila se suština partizanske taktike. Udarna sila partizanskog prodora morala se povećati. Opstanak je zavisio od pokretljivosti, veće brzine i nanošenja udara neprijateljskim koncentracijama. Da su Nemci mogli da prebace pojačanja duž železničkih pruga koje se koncentrično zatvaraju i da naprave novi obruč, ostatak Titovih snaga ne bi preživeo. Presecanje ovih komunikacija predstavljalo je jedinu priliku da se izbegne propast i da se dobije u vremenu za reorganizovanje rasturenih i iscrpljenih jedinica, koje su se sada grupisale u bosanskim šumama.

Zahtev za eksplozivima bio je takođe znak nepoljuljanog morala. Mi nismo mogli preneti okrutnu stvarnost našeg položaja.

Raspravljao sam o ovim stvarima s Titom i njegovim štabom. Bili smo još u rejonu sela Bogovići, i pošto smo doveli u red našu radio-opremu, veza sa Kairom se ustalila. U našoj otupeloj premorenosti, tražio sam načina da prenesem na Tita i njegov štab izvestan optimizam da je pomoć na putu. Članovi Britanske misije težili su ovom kao jedinom cilju.

Prema onom kako je jedan od naših jugoslovenskih drugova opisao razgovor sa mnom, rekao sam mu da će "prva pošiljka biti lekovi i sanitetske potrebe, kondenzovana hrana, eksplozivna sredstva za miniranje železničkih pruga i, po mogućstvu, odeća".

U jednoj razmeni radio-poruka sa Kairom fiksirano je prvo poletanje aviona.

Naša grupa bila je svakodnevno u pokretu. Okolna sela u ovom delu istočne Bosne bila su uglavnom muslimanska i neprijateljski raspoložena. Varošice u ovom rejonu držale su ustaške jedinice i mesna muslimanska milicija. Jedinice Pavelićevih domobrana, zajedno sa nemačkim jedinicama, držale su, svojim garnizonima, glavne centre. Deo srpske manjine povezao se sa četničkim bandama. Nemačka komanda je pojačavala svoje baze neposredno na zapadu i sa osloncem na Sarajevo, da bi preduzela nov napad.

U ovoj zbrci kretali smo se u na izgled besciljnim krugovima, gonjeni i bombardovani od strane neprijateljskih aviona, tražeći sigurna skrovišta za nekoliko časova boravka.

Britanska grupa bila je zauzeta tehničkim pitanjima u vezi sa poletanjima aviona s pošiljkama. Imali smo samo dve radio-stanice, od kojih je zavisilo izvršenje poduhvata.

Dvadeset trećeg juna utvrđeno je mesto za spuštanje pošiljke te noći blizu sela Medojevići, gde su se Vrhovni štab i misija, kao što je Routon zabeležio, zadržali "u velikom očekivanju".

Ali, kao i pri našem dolasku, prvo poletanje nije uspelo, i mi smo osećali da se kod naših jugoslovenskih drugova javlja izvesna neverica u ozbiljnu nameru Britanaca da ikad pruže materijalnu podršku njihovoj stvari. Bili smo povezani tananom ljudskom niti uzajamnog poverenja, zajedničkim učešćem u opasnostima i iskušenjima proteklih nedelja, ali su se u njima s vremena na vreme budile neodređene sumnje. Ovo je bio takav jedan slučaj.

Nije moglo biti nikakvog čekanja i nikakvog objašnjavanja neobičnih pokreta naše kolone. Kairu je javljeno za drugo mesto spuštanja pošiljke, na deset sati hoda severno.

Noću 25. juna jedan bombarder "halifaks" prvi put je uspešno spustio eksploziv. Zapalili smo signalne vatre, i avion je, u niskom letu iznad nas, izbacio kontejnere padobranima.

Pošiljka se sastojala od sedam kontejnera i šest paketa - puno opterećenje jednog aviona. Oni su sadržavali malu količinu eksploziva, preko potrebnu rezervnu radio-stanicu i nešto zavoja, ali još nikakve hrane ili sanitetske opreme.

Atmosfera u našoj grupi bila je snošljiva, ali uzdržana. To veče naša kolona je umarširala u varošicu Olovo. Posada mesne muslimanske milicije je pobegla. i mi smo naišli na prijatno naselje praznih i neoštećenih kuća. Ovaj rejon bio je centar drvne industrije, i napuštene vile inženjera i direktora stvarale su trenutnu iluziju o mirnom svetu.

Tito je odseo u dobro snabdevenoj kući mesnog hodže. Lepo smo ručali. Dolazak bar jednog aviona bio je znak naših dobrih namera, i veče je proteklo u prijatnijem raspoloženju.

Ispred nas se nalazio veći gradić, Kladanj, s jakim garnizonom ustaša i milicije, koji su opkolile jedinice Druge divizije Narodnooslobodilačke vojske.

Te noći smo napustili Olovo, krećući se ka severu, a za vreme našeg marša izvršen je napad na Kladanj uz žestoku borbu prsa u prsa.

Kairu je javljen novi orijentir u ovom rejonu za slanje pošiljke. Zadržali smo se na periferiji grada. Pridružila nam se misija kanadskih Hrvata, na čelu sa Stevanom Serdarom, koja je bila spuštena padobranima "na slepo" u Bosnu prošlog aprila. Ona je bila svedok konfuznih događaja u ovim predelima u toku protekla dva meseca i nosila je dragocena obaveštenja. Ali nije bilo vremena za konferisanje niti za proslavljanje našeg susreta.

Drugi dolazak aviona trebalo je da usledi naredne noći. Radio-veza bila je jasna, a naša koncentracija završena.

Uveče su partizanski štab i britanska grupa ušli u Kladanj. Grad je tek bio očišćen posle oštrog otpora i sav u ožiljcima. Ulice su bile osvetljene zapaljenim strugarama i posute leševima: slomljenim lutkama sa crvenim fesovima.

Neprijateljski protivnapad ubrzao je ujutru naš odlazak i prisilio nas da se povučemo u okolna brda, van domašaja tenkovske čete koja je napredovala ka južnoj ivici grada. Dnevne časove proveli smo u bukovim šumama koje okružuju grupu praznih kuća označenu na karti kao Plahovići.

Naše radio-veze pojačane su pripajanjem Serdarove misije. Ovo je zagrejalo profesionalne instinkte naših radio-telegrafista - Routona i "Rouza" - i vesela i pouzdana družina od tri člana ove prvobitne grupe smanjila je u izvesnoj meri našu napetost i brigu. Routon je zabeležio: "Ovo će uskoro postati prilično veliko preduzeće. Imaćemo tri radio-stanice i 16 baterija. Biće mnogo posla."

Te noći je jedan bombarder "halifaks" spustio tovar sa prvom pošiljkom sanitetskih zaliha i nešto hrane.

Zalihe su bile mršave, ali dolazak aviona pokazao je da se vazdušna transportna služba može obavljati relativno uredno uprkos iznenadnim i - za nas - nedokučivim krivudavim kretanjima Tita i njegovog štaba.

Tehničke teškoće da se drži jedna sigurna čistina u širokom pojasu šuma u toku izmenjivanja poruka s Kairom, koje su se zatim morale prenositi britanskoj vazduhoplovnoj bazi u Derni, narušile su ritam ovih operacija. Ali mi smo bili u središtu bitke za ovlađivanje područjem istočne Bosne, u krvavim sukobima s protivničkim formacijama. Teritorija je nominalno bila deo Nezavisne Države Hrvatske, i držana je bez ravnopravnog sadejstva njenih oružanih snaga sa Nemcima, koji su se gomilali na njenim istočnim granicama.

Bila je to zlokobna igra "žmurke" u kojoj se morala redovno održavati radio-veza. Ovaj zadatak nije se mogao improvizovati. Čučeći noću u napuštenim selima i skrivajući se danju u šumi od bombardera "dornije", vrebali smo svaku priliku da zatražimo da se pošalje avion sa pošiljkom.

Katkad smo Routon i ja morali ostati pozadi na svoju odgovornost da bismo održavali vezu sa Srednjim istokom po utvrđenom redu javljanja. Jednom prilikom je celo jutro trajalo nadmudrivanje sa jednom usamljenom nemačkom "rodom", čiji je pilot vrebao znake pokreta u napuštenim kućama seoske ulice koja se strmo pela uz padinu brda u šumu iznad nje. Kako smo ležali potrbuške na podu gornje sobe jedne muslimanske kuće, mogli smo posmatrati kako majušni nemački avion proleće pored prozora ili ispod njih.

Ležeći na podu, Routon je održavao radio-vezu sa Kairom. Za vreme jedne pauze neprijateljski pilot je preleteo preko brda, i ja sam se odlučio na oprezno izviđanje. Pre nego što sam izvirio iz voćnjaka, avion je preleteo nisko iznad drveća u pravoj liniji natrag niz usku ulicu. Pao sam, neprimećen, naglavce u drveni muslimanski nužnik u vrtu, i dopuzao, smrdljiv i izgruvan, natrag u kuću. Routon je još ležao pored aparata, zaokupljen svojim poslom. Dugo nije primetio moje prisustvo.

Pošto smo ugovorili dolazak sledećeg aviona, obojica smo pošli, u sumrak, da se pridružimo glavnoj grupi, koja se nalazila blizu u šumi iznad sela.

Sledeće noći britanski avion je spustio tovar zaliha.

Katkad se uzaludno čekalo; na šumskom proplanku ili na livadi, s malom jugoslovenskom patrolom kao pratnjom i grupom za prijem. Ponekad bismo čuli, čak videli, naš avion, koji ne bi primetio naše signalne baklje i ne bi uspeo da nas pronađe. Druge noći Nemci bi imitirali naše vatre, koje smo mogli videti preko susednih brda. U takvim slučajevima ostajala nam je samo nada da ih naši piloti neće pronaći.

Jedne večeri početkom jula glavna grupa štaba i misija skrivali su se u šumi oko jednog naselja, sela Brateljevići, nekoliko kilometara zapadno od Kladnja, koji je neprijatelj bio povratio.

Neprestani neredovni, iznenadni pokreti, između drveća i pustih zaselaka, sabili su naš svakodnevni život, i duhovni i fizički, na ograničen prostor. Ležeći između drveća, naši radio-telegrafisti uhvatili su jednu emisiju BBC-a; saveznici su se iskrcali u Siciliji. Zamor oduševljenja među umornom družinom probudio je naše duhove i podstakao naša razmišljanja. Tito je poslao bocu šljivovice Misiji, preko uskog proplanka koji je delio dve "komande". Splet velikih događaja i razmišljanja o drugom frontu, predmeti svakodnevnih nagađanja, bili su još van naših neposrednih briga.

Prisilnu dokolicu ovih časova proveo sam u razgovoru sa Mladenom Ivekovićem. On je bio zagrebački intelektualac i jedan od starijih članova partijske organizacije hrvatskog glavnog grada tridesetih godina. Nedavno je bio zamenjen, po sporazumu sa Pavelićevim vlastima, i pušten iz koncentracionog logora.

Razgovarali smo na francuskom u prijateljskoj i prijatnoj atmosferi. Ja sam bio uznemiren i nestrpljiv. Svakodnevni i za nas besciljni marševi učinili su da je naš zadatak određivanja mesta za spuštanje pošiljki ličio na posao kockara. Rekao sam to Ivekoviću.

Činilo nam se da se krećemo ka strategijskoj tački Vlasenica, varošici koja je dominirala prilazima istočno ka reci Drini i granicama Srbije. Naša kolona posrtala je noću, nekom vrludavom putanjom, severno od Kladnja, u tome pravcu.

U toku noći 12, 15. i 17. jula avioni su spustili kontejnere s pošiljkama na označena mesta. Prva operacija blizu sela Turalići donela nam je priličnu količinu sanitetskog materijala, koji smo očekivali još od našeg spuštanja. Drugog juna Gojko Nikoliš, načelnik Sanitetskog odseka Vrhovnog štaba, predao mi je prvi put spisak najvažnijih potreba.

Preživele grupe ranjenika bile su rasejane po šumskim terenima Bosne u stanju krajnje oskudice. Zavoji su uzimani od onih koji su iimirali, prani su u potocima i upotrebljavani za one za koje je bilo nade da će preživeti. Lekovi i oprema odavno su bili potrošeni.

Devetnaestog jula očekivali smo pojačanja za Misiju. Te noći trebalo je da stignu dva aviona, zapadno od Vlasenice, u rejon pod kontrolom Sedme banijske divizije, koja je imala zadatak da štiti štab.

Pred samu ponoć u krug omeđen vatrama spuštena su tri padobranca i kontejneri s hranom. Prispeli članovi bili su: poručnik "Tomi" Tompson ("Tommy" Thompson), koji je imao dvadeset dve godine i čiji je otac bio predstavnik Vakuum-ojl-kompanije (Vacuum Oil Company) u Zagrebu pre 1939. godine; poručnik Mekaj (Mackay), stručnjak za eksplozive; i vodnik Robert Krouzie (Rohert Crozier), pomoćni radio-telegrafista.

Blizina obronaka Milan-planine obezbedila nam je privremeno sklonište. Primili smo deo pošiljke suve hrane što smo je tražili da bismo snabdeli jedinice koje su sada nameravale da krenu na marš prema zapadu preko reke Bosne.

U ranim časovima 25. jula izvršeno je još jedno uspešno spuštanje zaliha hrane. Prazne konzerve bile su razbacane da bi označile naš prolazak i da bi ostavile neprijatelju prkosan dokaz o našem prisustvu.

Tito je koncentrisao jaku operativnu grupu za napredovanje u centralnu Bosnu i, dalje, ka granicama Hrvatske. Trebalo je proširiti novu slobodnu teritoriju. Marš ka reci Bosni predstavljao je prvu fazu ovog manevra, ohrabrenog radio-vestima o padu Musolinija.

Kolone su se kretale partizanskom brzinom, i pošiljke avionima bile su obustavljene za izvesno vreme.

U radio-poruci od 17. juna, još pre prelaska železničke pruge Sarajevo-Višegrad, Britanska misija je zahtevala da se pošalje eksploziv radi vršenja diverzantskih akcija na železnici.

Paketi sa plastičnim punjenjima i upaljačima spušteni su prilikom prvih doletanja aviona, počev od 25. juna, i odmah su upotrebljeni. Na čelu tehničkog odseka Vrhovnog štaba bio je stručnjak za rušenje Vladimir Smirnov. On je došao u Jugoslaviju kao izbeglica iz Rusije za vreme revolucije. Diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Beogradu i radio kao inženjer sve do događaja koji su usledili posle invazije u aprilu 1941. Priključio se partizanima u Srbiji za vreme ustanka i sledeće godine primljen je u Komunističku partiju. Često sam ga sretao za vreme bitke u Crnoj Gori u društvu članova Vrhovnog štaba.

Smirnov je organizovao posebnu četu pionira, diverzanata i tehničkih stručnjaka, prema njihovim mirnodopskim zanimanjima, izvežbanih da ruše i popravljaju mostove, kao preko klanaca Tare i Pive, da postavljaju i prekidaju telefonske linije. On je sada rukovodio svim ovim akcijama. Pored toga, više brigada imalo je vlastite čete diverzanata za takve zadatke, sastavljene od rudara iz Srbije i iz rudnika uglja u Bosanskoj krajini i Lici.

Železnička mreža u zemlji, van Srbije, reorganizovana je posle austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine da bi se obezbedile sigurne veze između vojnih garnizona, za buduće širenje ka morskoj obali, i kao deo buduće mreže prema jugoistoku, u skladu sa bečkom politikom prodiranja na Balkan.

Železnički čvor ovog sistema nalazio se u Sarajevu, a železničke fabrike bile su smeštene u Slavonskom Brodu, odakle se jedan krak odvajao južno ka Zenici, ka najvećim čeličanama u zemlji, dok se druga pruga pružala prema istoku, ka Višegradu, i dalje ka granici Srbije.

Rude i drvo iz ovih oblasti transportovani su ovim linijama, ugalj iz Tuzlanskog bazena južno od Broda i proizvodi Zeničkog kombinata fabrika čelika, koje je podigao Krup (Krupp) pre rata, i koje su bile značajne za privredu NDH.

Ali neposredan značaj ove mreže železničkih pruga sa jednim kolosekom bio je u tome što je neprijatelj preko nje održavao svoje komandne štabove u Sarajevu, što je brzim pokretima svojih divizija u koncentričnom obruču mogao da obezbedi isturene garnizone i baze da bi uhvatio u zamku partizanske jedinice pod Titovom komandom u daljim ofanzivnim operacijama.

Ugalj za potrebe železnice dovlačen je uglavnom iz rudnika Tuzlanskog bazena, naročito iz Kaknja i Husina. Ovi su sada bili na našoj listi specijalnih ciljeva.

Rukovodstvo, ohrabreno prvim zalihama eksploziva koje su spustili britanski avioni, naredilo je partizanskim brigadama da preduzimaju specijalne akcije na svakom pravcu. Članovi naše misije u Bosni neposredno su učestvovali u ovim operacijama.

Sedmoga jula Serdarova grupa pošla je na jedan takav zadatak, sa izvesnom količinom nedavno spuštenog plastičnog eksploziva, zajedno sa mladim pionirskim oficirom, poručnikom Mekajom, koji se, spušten padobranom, pridružio nama u Bosni. Grupa je otišla s jednom partizanskom divizijom, čiji je cili bio isti: vršenje diverzantskih akcija protiv koncentracija nemačkih jedinica i linija kojima se prevozio ugalj za Brod.

U toku jula obaveštavao sam o napretku. Linija Brod - Sarajevo bila je dignuta u vazduh na četrdeset, a jedina pruga Brod-Zenica na sedamnaest mesta. Porušeno je dvanaest mostova na pravcu Doboj-Tuzla, što je rudnike uglja prisililo da privremeno prekinu rad.

Pozitivne vesti stigle su u Kairo i neposredno od Serdara i britanske podmisije pri bosanskoj partizanskoj komandi.

Naša Misija bila je sada sa jedinicama Prve divizije koje su se približavale reci Bosni i železničkoj pruzi što vodi južno od Broda ka Zenici.

Rešili smo da priredimo jednu svečanu predstavu. Želeo sam da pošaljem Kairu očevidan prikaz diverzantske akcije na železnici. Glavni rudnici uglja kod Kaknja u Tuzlanskom bazenu bili su već izolovani zahvaljujući ranijim akcijama, i nemački komandni štab bio je privremeno odsečen sa svih strana.

Pred sam sumrak 30. jula stigao sam, u društvu Koče Popovića, komandanta Prve proleterske divizije, i njegovog štaba, na jedan isturen položaj u šumi koja dominira železničkom prugom iznad železničke postaje Bijela Voda, blizu mestašca Žepče.

Kroz dvoglede smo mogli videti dole malu stanicu i patrole u četničkim uniformama kako se voze kamionima pored nje.

Kada se smrklo, Popović i njegov štab sišli su do jedne tačke u blizini železničke postaje. Na odseku od šest kilometara postavljen je eksploziv u obilnim količinama, da bi jasno obeležio akciju.

U toku nekoliko sekundi aktiviranja upaljača iznenada se iza zavijutka pojavio neprijateljski oklopni voz. Našu grupu, raspoređenu pored pruge, sasvim je iznenadila pojava lokomotive zaštićene grubim čeličnim pločama, sa čeonom svetlošću koju je bacala s kazana i s jednim prikačenim vagonom, u kome se nalazila minobacačka posluga.

Tišinu je prekinuo jedan jugoslovenski borac, opalivši iz puške na voz, koji je kloparajući prolazio pored nas na odstojanju od nekoliko metara. U istom trenutku, uz zaglušnu grmljavinu, pruga iza njega raskomadana je nizom eksplozija, koje su svojim bleskom osvetlile ceo predeo.

Neki od nas verali su se četvoronoške uz obronak pokriven šikarom. Koča je stajao mirno i hladnokrvno pored pruge. Voz je odjurio ka malom tunelu, dvadesetak metara napred, i zaustavio se na njegovom ulazu. Minobacač sa voza otvorio je vatru nasumice u pravcu odakle su odjekivale eksplozije duž pruge. Grupa jugoslovenskih boraca puzala je preko brežuljka iznad tunela, hitajući da zatvori izlazak iz njega. Međutim, stigli su suviše dockan. Sve je prošlo za nekoliko minuta, i oklopni voz je otutnjao oprezno pre no što se ikakav eksploziv mogao postaviti da bi mu se presekao put.

Grupa za rušenje i Popovićev štab, zajedno s članovima Britanske misije, ponovo su se prikupili.

Sutradan je u Kairo stigao izveštaj o ovoj akciji: "Četrnaest kilometara železničke pruge porušeno jugoistočno od mesta Žepče." Iste noći druge grupe jugoslovenskih diverzanata napale su železničke pruge severno i južno od Sarajeva. Nemački garnizoni i gradovi u ovom području koje su držale Pavelićeve domobranske jedinice bili su izolovani, prema Titovom planu, da bi se glavnoj partizanskoj operativnoj grupi obezbedio siguran prelazak preko reke Bosne.

Te noći pregazili smo široku reku, duboku do pojasa na brzacima, i prešli u šumske predele centralne Bosne. Debela bukova stabla, s bogatim krošnjama, koje su ličile na pobočne lađe neke ogromne katedrale, okružavale su nas, obrazujući iznad nas džinovski krov.

Forsiranim marševima prodirali smo do skrivenih proplanaka ovih šuma. Kao što je Routon zabeležio: "Sada samo marširamo prema Hrvatskoj."

Četvrtog avgusta 1943, u ranim časovima, stigli smo na široki plato Petrovog polja, iznad varošice Travnik. Nedaleko od nas, na jugu, nalazio se ustaški garnizon.

Sledećih nekoliko nedelja proveli smo u relativnom miru, bez pokreta, u našoj novoj bazi. Tito i njegov štab rasporedili su se usred brdskih livada i njiva na Petrovom polju, a Britanska misija je bila smeštena u blizini, u tesnoj kolibi s kamenim zidovima, u kojoj seljaci čuvaju zimsku stočnu hranu.

Petrovo polje izabrano je kao mesto odmora i kao sigurno utočište na našem putu ka Jajcu, malom gradu, udaljenom dan hoda prema severozapadu, gde je trebalo da bude, čim neprijateljski garnizon bude odatle izbačen, centar prostrane slobodne teritorije koji će se povezati sa drugim delovima centralne Bosne i preko linija komunikacija sa Hrvatskom i, dalje, sa Slovenijom, a u jugoistočnom pravcu sa Dalmacijom.

Prvi put posle spuštanja misije imali smo kakav-takav krov nad glavama i pauzu u kojoj smo mogli da sredimo svoja iskustva i da razmotrimo najvažnije zadatke postavljene misiji Typical u Kairu.

Naš stalni pratilac, pored zaštitne pratnje, bio je naš prvi oficir za vezu "Veljko" - Pavle Ilić - koji se vratio na svoju dužnost u štabu i koga je, posle dolaska glavne partizanske grupe, nasledio Vladimir Dedijer.

Ovaj drugi je jedan gorostasan Srbin, ogromne fizičke izdržljivosti, neumoran u razgovoru, sa kojim je Britanska misija ranije došla u dodir kao sa predstavnikom Vrhovnog štaba pri Centralnoj partizanskoj bolnici.

U poslednjim časovima probijanja neprijateljskog obruča, i istog dana kada je poginuo Bil Stjuart, Vladu Dedijera je zadesila lična tragedija. Pateći i sam od teške i opasne rane na glavi koju je zadobio u ranijoj akciji, primio je vest da je njegova supruga Olga, odličan mladi hirurg, smrtno pogođena prilikom napada iz vazduha koji nas je teško pogodio u toku prethodnih časova, i da leži ranjena na izvesnoj udaljenosti iza naše borbene linije u nastupanju.

Vlada se vratio da bi zatekao ženu još u životu, i posle sahrane na brzinu priključio se ponovo štabu. Njegov bol bio je povučen i samotan.

Poticao je iz jedne porodice beogradskih intelektualaca, poreklom iz Hercegovine. Otac mu je poginuo u prvom svetskom ratu kao oficir srpske vojske, a on je odveden kao izbeglo dete u Englesku. Govorio je tečno engleski, i otpočeo je svoju karijeru kao inostrani dopisnik nezavisnog beogradskog dnevnog lista Politika, posle studija prava na univerzitetu u jugoslovenskom glavnom gradu, gde je došao u vezu sa komunističkom studentskom organizacijom i njenim vođama - među njima sa Lolom Ribarom i Milovanom Đilasom.

U selima centralne Bosne i kratko vreme na Petrovom polju Vlada je bio stalno u našem društvu. On i ja satima smo, ležeći na travi, pretresali odeljke iz njegovog dnevnika, koji je on držao o pojasu u velikoj kožnoj torbi. Iskusan i rasan novinar, nastavio je svoj profesionalni posao kao opisivač dnevnih dogadaja, bez obzira na zamorne prekide usled dejstva neprijatelja. Dnevnik je izdržao promenljivost ratne sreće i ostao kao dragocen prikaz, o čijim se pojedinim mestima može prijateljski raspravljati u pogledu aluzija u vezi s Britancima.

Početkom avgusta otišao je u neku misiju u Hrvatskoj i nisam se više sretao s njim do kasne jeseni.

Posao Misije i moje veze sa Titom i njegovim savetnicima proširili su se i dobili jedan sređeniji oblik za vreme našeg bavljenja na Petrovom polju.

Pukovnik Vladimir Velebit, pridodat Vrhovnom štabu, bio je sada zvaničnije dodeljen nama, kao oficir za vezu sa Britanskom misijom.

Brzo smo uspostavili poseban i trajan lični kontakt. Vlatko je bio iz jedne srpske porodice u Hrvatskoj. Njegov otac bio je general u austrougarskoj vojsci u prvom svetskom ratu. Sin je studirao prava na zagrebačkom univerzitetu i postao sudija negde u unutrašnjosti. Nije rado govorio o prošlosti, a ja nisam bio radoznao. Znao sam samo to da je bio na opasnom ilegalnom partijskom radu u Zagrebu, i da mu je naređeno da se pridruži Titu u njegovoj komandi u Foči, u istočnoj Bosni, u martu 1942. Kasnije, iste godine, povereno mu je da organizuje vojno-sudski odsek Vrhovnog štaba - po britanskoj terminologiji, nešto slično glavnom pravobraniocu (Judge Advocate-General). Njegovo povezivanje sa Britanskom misijom predstavljalo je dodatak njegovim redovnim dužnostima i našu veliku sreću.

Čovek širokog obrazovanja, koje je uključivalo i znatan dar za jezike, Vlatko je bio izvanredan drug na poslu. Govorili smo nemački, i naša saradnja tekla je glatko, u stalnoj atmosferi uzajamnog poverenja. Od našeg prvog sastanka na Petrovom polju bili smo tesno povezani do kraja rada misije Typical, u poslednjim mesecima rata.

Noću su se na Petrovom polju oko logorskih vatri, zajedno sa osobljem Britanske misije, okupljali članovi i delegati Vrhovnog štaba i vojni komandanti koji su dolazili u posetu. Katkad su u slabom svetlu iza ovog kruga stajali ćutljivi i nepomični posmatrači. Bili su to seljaci iz okolnih sela.

Njihov dolazak podsticali su partizanski rukovodioci, čiji je realni skepticizam u pogledu skore britanske pomoći većih razmera bio ublažen vidnim isticanjem propagandnog značaja našeg prisustva.

Činilo mi se da prisustvo mesnog stanovništva svedoči o priličnom nedostatku bezbednosti.

Prilikom jednog očekivanja aviona sa pošiljkama komanda je organizovala zvaničnu svečanost.

Kad je do nas dopro zvuk aviona, zapaljene su signalne vatre, koje su osvetlile šarolika odela seljaka okupljenih oko mesta za spuštanje. Dva britanska bombardera spustila su se, greškom pilota, na visinu manju od sto metara, i tamni valjkasti kontejneri tresnuli su dole pre no što su im se otvorili padobrani. Svi su se panično razbežali, srećom, bez nezgoda.

Slavlje više nije ponavljano.

Naši razgovori pored logorske vatre vodili su se stalno oko istih stvari i u jednoj mučnoj atmosferi; izražavano je nestrpljenje zbog odlaganja zapadnih saveznika da otvore drugi front, zatim zbog dalje britanske podrške Jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u Londonu i Mihailoviću, uprkos tome što se jasno videlo da njegovi komandanti sarađuju sa Osovinom, kao i zbog odugovlačenja britanskog priznanja narodnooslobodilačkog pokreta kao vladajuće vojne i političke organizacije u zemlji.

Podsticaj za česte ovakve diskusije bilo je pritajeno i neizraženo ubeđenje da će se Britanci i Amerikanci iskrcati na Balkanu, na jadranskoj obali, pre nego što zvanično priznaju partizane za svoje saveznike i pre nego što prekinu vezu sa četničkim pokretom. Izglede za takvo iskrcavanje potkrepljivalo je sumnjičavo i nestrpljivo predubeđenje o ograničenoj, ali ne odlučnoj pomoći Titu, kao i duboko uvrežene sumnje u krajnje političke namere zapadnih saveznika, možda u tajnom sporazumu sa sovjetkom vladom.

U kratkom razgovoru sa Titom i članovima Staba ujutru 28. maja, u njegovoj komandi u šumi koja okružuje Crno jezero ispod vrha Durmitora, Stjuart i ja objasnili smo da smo došli kao oficiri za vezu po naređenju same britanske Glavne komande Srednjeg istoka, da je glavni zadatak naše misije da obavesti "partizanski Vrhovni štab" da je rat na Sredozemlju došao u fazu "u kojoj se savezničke ofanzivne operacije mogu smatrati kao stvar bliske budućnosti" i da je poželjno da se usklade one i napori partizana. Došli smo takođe da se posavetujemo o napadima na posebne ciljeve na neprijateljskim komunikacijama za snabdevanje i da, ako je potrebno, pozovemo britanske vojne stručnjake. Trebalo je takođe da s partizanskim rukovodiocima raspravimo pitanje izbora ovih ciljeva za napad i da izvestimo uopšte o vojnoj situaciji u zemlji, sagledanoj iz njihove komande.

Naša direktiva, koju smo morali da naučimo napamet u prostorijama Jugoslovenskog odseka naše Komande u Kairu 20. maja, obuhvatila je i opšte smernice u pogledu britanskih odnosa sa generalom Mihailovićem, koje je trebalo da saopštimo partizanskom štabu "u podesnom obliku".

Na prvom našem sastanku ovo pitanje nije potezano ni sa jedne ni sa druge strane. Takođe sam dobio posebne instrukcije o tome da ne smatram sebe ni na koji način potčinjenim pukovniku Bejliju, šefu vojne misije u Mihailovićevom štabu, niti da, u toku moje sadašnje misije, stupam u bilo kakvu neposrednu ili posrednu vezu sa njim.

Obojica smo bili u našoj Glavnoj komandi u Kairu od kraja 1942, pa smo bili upoznati sa vojnim i političkim diskusijama na nivou vlade koje su prethodile odluci da se pošalju istraživačke britanske grupe na teritorije, počev sa Hrvatskom, na kojima, kako su Britanci pretpostavljali, njihov zvanični saveznik Mihailović nema nikakvu kontrolu, i u područja o kojima smo mogli da stvorimo samo približnu sliku stanja, prvenstveno na osnovu vojnih prisluškivanja Nemaca. U docnijoj fazi, ako prva padobranska spuštanja budu uspešna i ako se bude uspostavila saradnja s partizanskom komandom, Britanci su nameravali da pošalju slične misije da bi proučile situaciju u Sloveniji i da bi ponudile vojnu saradnju u tim područjima.

Britanska Uprava za specijalne operacije (Specidl Operations Executive S.O.E.), čiji je zadatak bio da organizuje i potpomaže otpor u okupiranoj Evropi i da prikuplja podatke obaveštajne službe o neprijatelju gde god se mogla uspostaviti veza sa elementima otpora, imala je, međutim malo iskustva u pogledu rada članova britanskih vojnih misija u uniformama iza neprijateljskih linija.

Uslovi u zapadnoj Evropi bili su takvi da se S.O.E. morala oslanjati ili na grupe državljana dotičnih zemalja ili na pojedine britanske agente sa specijalnim iskustvom koji su tajno radili i u građanskom odelu. Mada su postojali planovi i bile uvežbavane grupe za početne operacije u Poljskoj radi davanja podrške poljskoj Otadžbinskoj vojsci, zbog operativnih uslova i nedostatka vazduhoplovnih sredstava, tamo još nije bila upućena nijedna misija. Samo su na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi, s njihovim planinskim pribežištima i retkim komunikacijama, članovi vojnih misiia mogli raditi u uniformama. Prva iskustva su stečena slanjem kapetana Hadsona u Jugoslaviju u septembru 1941, a zatim pukovnika Bejlija u decembru 1942.

Slične misije bile su poslate u okupiranu Grčku, ali su ovi eksperimenti, u uslovima neregularnog ratovanja, imali malo sličnosti sa stanjem s kojim je trebalo da se suoči sadašnja Stjuartova i moja misija pri jugoslovenskom partizanskom Vrhovnom štabu. Britanska misija kod Mihailovića i one kod nacionalističkih i komunističkih grupa u Grčkoj poslate su sa znanjem odnosnih vlada u izgnanstvu, jugoslovenske i grčke, i u saglasnosti s njima. Od britanskih oficira koji su rukovodili ovim misijama očekivalo se - i bili su obučeni za to - da organizuju mesni otpor, ukoliko je mogućno, pod svojom neposrednom komandom. Trebalo je da budu kanal za vezu, i njima je britanska komanda u Kairu izdavala naređenja u vezi sa glavnim operativnim i političkim pitanjima, posle konsultovanja između britanskog Ministarstva inostranih poslova s jedne i jugoslovenske i grčke vlade s druge strane. Među britanskim oficirima u Srbiji bilo je stručnjaka za diverzantske akcije, i trebalo je da oni izvode samostalne operacije, kao što je bio uspešni britanski napad na gorgopotamoski most u Grčkoj u novembru 1942. Mihailović, međutim, nije odobrio takve operacije u Srbiji. Ovaj stav presudno je uticao na davanje ovlašćenja od strane Londona da se na jugoslovenske teritorije šalju misije koje su očevidno van njegove kontrole. Međutim, mada Stjuart i ja nismo primili nikakve detaljne direktive u tom smislu, od nas se u načelu očekivalo da preuzmemo neposrednu komandu nad "gerilskim družinama", ako to dozvole mesni uslovi.

Pored pisanih direktiva, koje smo Stjuart i ja morali da zapamtimo 20. maja, pre no što smo napustili Kairo, primili smo i neka usmena uputstva, koja su nagoveštavala da naša grupa, ako uspe da uspostavi vezu, treba da posluži kao eksperiment, za kojim će slediti jedna misija po grčkom obrascu.

Trideset prvog maja naša grupa primila je poruku u kojoj se tvrdilo da se Tito u načelu slaže sa dolaskom jednog višeg oficira i sa diverzantskim napadima na određene ciljeve, a 3. juna lord Selborn (Selborne), koji je, kao ministar za ekonomsko ratovanje, bio odgovoran za specijalne operacije, obavešten je da sam ja posetio Tita, "koji je prihvatio uslove S.O.E."

Iznenadni dolazak jedne britanske misije u Titov štab, posle duge izolacije, morao je izazvati obazriva razmišljanja, veće nade i određenu sumnju. Na nama je bilo da objasnimo zašto smo izabrali ovo vreme dolaska, kao i namere naših pretpostavljenih, pošto su se Titova neposredna reagovanja zasnivala na izvesnom iskustvu iz prošlosti i na sadašnjim procenama događaja van Jugoslavije.

Prvim rečima koje nam je uputio otkrio je osnovu svojih sumnji. Smatrao je da Britanci neće više dolaziti u njegovu komandu posle nestanka majora Atertona (Atherton) iz privremenog glavnog partizanskog sedišta u bosanskoj varoši Foči prethodne godine. Pretpostavljao je da Britanci smatraju da je on odgovoran za iznenadni nestanak ovog oficira i za njegovo ubistvo. Aterton je napustio Foču noću, ne davši nikakvo objašnjenje za svoj nagli odlazak. Tito je mogao samo doći do zaključka da je to bilo po naređenju pretpostavljenih i da je Aterton izveštavao nepovoljno o partizanskom pokretu. Pre Atertonovog nenajavljenog dolaska kapetan Hadson je uspostavio vezu sa Vrhovnim štabom NOPOJ u prvim burnim mesecima ustanka, u jesen 1941, u toku Prve nemačke ofanzive protiv ustanika u Srbiji i u vreme Titovih pregovora sa Mihailovićem i konačnog prekida sa njim. Tito je ispoljavao određeno lično poštovanje prema Hadsonu, i ovaj britanski oficir, koji je, bez njegovog znanja, povoljno izveštavao o ratnim vrlinama partizana, otišao je javno iz njegovog štaba da bi se upoznao sa stanjem na teritoriji Srbije koju je kontrolisao Mihailović. Međutim, od odlaska Hadsona i nestanka Atertona Britanci nisu davali nikakvog znaka o slanju emisara u područja koja su držali partizani. Štaviše, odali smo javno priznanje i dali podršku, i u pogledu vojnog snabdevanja i u propagandi preko BBC-a, Mihailoviću kao jedinom predstavniku jugoslovenskog pokreta otpora. Da li je naša Misija samo ponavljanje ovih ranijih dodira, ili smo možda određeni da vršimo slabo prikrivenu špijunažu da bismo upoznali ciljeve i vojnu snagu partizanskog pokreta, koji nismo nikad ni priznali, da bismo napravili upoređenje sa onim što je Tito pretpostavljao da smo morali znati, sa stanjem kod četnika, i možda u onim područjima u kojima operišu partizanske snage i gde su obim četničkog prisustva i priroda njihovih aktivnosti bili nepoznati?

Nenajavljeni dolazak - pukim slučajem isplaniran - jedne grupe komunista Hrvata iz Kanade u Glavni partizanski štab Hrvatske izazvao je oštru sumnju.

Na Titovo iznenađenje i zabunu, izveštaju koji je stigao do njega o njihovom dolasku sledio je drugi kojim je najavljeno spuštanje padobranima jedne britanske misije na istom mestu, s molbom da on primi jednu drugu grupu u svoj štab.

Dočekani smo sa primetnom radoznalošću. Kada smo prilikom našeg prvog susreta ukratko izložili direktive koje smo dobili, to je za Tita moglo značiti samo potvrdu njegove vlastite procene opšte situacije, naime, da saveznici planiraju u bliskoj budućnosti veće iskrcavanje na Balkanu i da naš dolazak označava, simbolički rečeno, pokušaj organizovanja, na teritoriji koju je neprijatelj okupirao, pomoćne podrške od strane elemenata otpora, usaglašavanje ili možda samostalnu akciju protiv neprijateljskih komunikacija i izvršavanje opštih obaveštajnih zadataka. Nama u to vreme nije bilo poznato da je Tito krenuo jakim snagama duž zaleđa jadranske obale i da je zatim vodio niz operacija da bi likvidirao glavne Mihailovićeve četničke grupe u područjima Hercegovine i Crne Gore, pripremajući se tako za jedan upravo takav saveznički strategijski plan. Pretpostavljajući to isto, Mihailović se takođe očajnički i bezuspešno borio za kontrolu istih rejona, a Nemci su pripremali okruženje velikih razmera celog područja da bi uništili oba pokreta. Ova situacija postala nam je jasna tek u danima i mesecima koji su usledili.

I razne druge sumnje morale su mučiti Tita u vreme našeg dolaska. Zašto su Britanci uspostavili prvi dodir u Hrvatskoj? Da li mi nameravamo da organizujemo, nezavisno od njegovog pokreta, vlastite diverzantske grupe u ovom području, možda uz pomoć susednih četničkih bandi? Jesmo li mi kao misija u neposrednoj vezi s britanskom grupom koja je pridodata Mihailovićevoj komandi u Srbiji i potčinjeni njenim naređenjima?

Da li se iza naših javnih vojnih zadataka krije neki zlokobni dugoročni politički plan? Smeraju li Britanci da konačno podele Jugoslaviju, podržavajući povratak kralja i prognane vlade u Srbiju, i smišljaju li neko nerazjašnjeno rešenje za političku budućnost drugih jugoslovenskih teritorija? Da li mi čak imamo nameru, tim prvim uspostavljanjem dodira sa partizanima u Hrvatskoj, da izazovemo rascep celog pokreta, nad kojim Titova centralna kontrola nije bila tako lako uspostavljena? Znaju li Rusi o britanskim namerama; da naš dolazak nije možda posledica nekog tajnog sporazuma između Britanaca i Rusa u vezi sa budućnošću Jugoslavije i vođenjem otpora u njoj? Postojala je neobična i ironična podudarnost: na istom mestu na kome smo se mi spustili u Crnoj Gori partizani su nekoliko nedelja u prethodnoj godini uzalud očekivali dolazak sovjetske misije. Tito i njegov štab nikada nisu razumeli zasto Rusi nisu došli. Možda je savezničko iskrcavanje na Balkanu, u koje je Tito verovao i na koje smo mi ukazali ne potpuno svesni uticaja naših reči, na neki način usaglašeno sa sovjetskim planovima i povezano sa končnom podelom jugoistočne Evrope?

Postojala je, u ovom slučaju, zaverenička i moćna pretnja obnovom srpske kraljevine, uključujući tu i Crnu Goru, koja je trebalo da se ostvari pomoću britanskih desantnih operacija na crnogorskoj i albanskoj obali. Uznemiravajuće glasine stigle su u Titov štab o aktivnostima britanskih misija kod albanskih nacionalističkih grupa, za koje se znalo da su u savezu sa crnogorskim četničkim vođama - pitanje koje se retko, ali ipak ponekad pokretalo u razgovoru.

Pomišljalo se takođe na suparničke planove za jednu balkansku federaciju: na britanskoj strani sa osloncem na Mihailovića u Srbiji s tim da posle rata dođe do udruživanja sa Bugarskom i Grčkom; na drugoj strani, na osnovu iskustva Kominterne, slično grupisanje pod sovjetskim uticajem.

Postojale su takođe neposrednije bojazni u pogledu britanskih namera u Hrvatskoj i Sloveniji, gde su grupe Slovenaca koje su regrutovali Britanci bile spuštene padobranima, a da mi, kao britanska misija, navodno akreditovana kod Tita, nismo prethodno bili na to upozoreni.

Problem Hrvatske, koji je uključivao Bosnu i Hercegovinu, bio je glavni za budućnost narodnooslobodilačkog pokreta. Struktura partizanske vojne i političke organizacije bila je učvršćena, kao što su druge britanske misije javljale neposredno Kairu, a stalno su se formirale i nove divizije.

Međutim, one se nisu suočavale samo sa nemačkim jedinicama smeštenim u ovim područjima i s Pavelićevim oružanim snagama; konačna i odlučna prevlast partizanske kontrole ovde, kao i drugde, mada u posebnom obliku, zavisila je od pridobijanja mase hrvatskog seljaštva, koje je bilo tradicionalno odano Mačekovoj Seljačkoj stranci (Hrvatska seljačka stranka), najefikasnijoj političkoj organizaciji u predratnoj Jugoslaviji i tuđoj komunističkom uticaju.

Pasivna neutralnost Mačekovih pristalica, diktirana njegovim uputstvima datim u aprilu 1941, koja je ostala na snazi i onda kada je Pavelić vođu Seljačke stranke stavio u kućni zatvor, predstavljala je za konačno Titovo vođstvo jednaku opasnost kao i više puta istaknuta, a u izvesnim slučajevima i dokazana Mihailovićeva saradnja sa okupatorskim snagama, a isto tako i uputstva kraljevske jugoslovenske vlade, koja su prećutno odobravali Britanci iz svojih razloga, da se otpor protiv neprijatelja ne vodi pre savezničke invazije na Balkan.

Tito je sa mnom više puta raspravljao o "legendi" Mačeka, koji je, kao što je on bio potpuno svestan, gledan sa poštovanjem u britanskim krugovima, gde njegov ugled, kao vodećeg demokratskog političara u predratnoj Jugoslaviji, nije narušilo njegovo sadašnje uporno neutralno držanje.

Sumnje o zavereničkim planovima imale su svoga korena u mentalitetu naših drugova, u njihovoj opasnoj izolaciji od glavnog toka spoljnjeg rata, i bilo ač je normalno da ja budem podrobno upoznat s njima.

Britansko Ministarstvo inostranih poslova nikada nije razmatralo pitanje o nekoj posleratnoj podeli jugoslovenske države. Britanska vlada, u ovim mesecima 1943. godine, bila je još sasvim sklona legitimnoj obnovi. Kao mlađi oficir za vezu jedne misije na teritoriji okupiranoj od neprijatelja, ja, prirodno, nisam bio upućen u visoku politiku, ali kao neposredan svedok jednog izolovanog, van zakona stavljenog i do ovog časa ignorisanog pokreta otpora, o kome je, prema uputstvima, trebalo da izveštavam, nisam mogao da ne primetim širinu jaza u uzajamnom razumevanju, koji se nije mogao premostiti opasnim poduhvatom jedne eksperimentalne misije.

Politički značaj preporuke za vojnu pomoć jugoslovenskim partizanima, preporuke zasnovane na dekorima i bez pogovora i stečene jednostavnim zajedničkim iskustvom rata, morao se razmotriti na jednom drugom nivou.

Prema kairskoj direktivi od 20. maja trebalo je da se pri radu s partizanskom komandom rukovodim izvesnim opštim obzirima. Britanska vlada je tek nedavno saznala da neki Mihailovićevi komandanti izvan Srbije sarađuju sa neprijateljem i obavestila je Mihailovića da se nikako ne slaže s tim da se i dalje održavaju veze s tim ljudima. Međutim, britanska Glavna komanda Srednjeg istoka smatrala je da izvesne Mihailovićeve jedinice u istočnoj i južnoj Srbiji mogu služiti savezničkoj stvari napadajući neprijateljske komunikacije i želela je da se ništa ne učini što bi ometalo te planove.

Prosto rečeno, ja sam morao pretpostavljati da će Britanci i dalje pružati podršku Mihailoviću u istočnoj i južnoj Srbiji i da je trebalo da zahtevam, kad god nađem za shodno posle našeg dolaska, pomoć iz vazduha za sve elemente "koji pružaju otpor Osovini": u prvom redu eksploziv za diverzantske akcije na železničkim linijama.

Nisam imao nikakvih uputstava kakav stav treba zauzeti ako Misija dođe u dodir s mesnim četničkim jedinicama, koje mogu, prema nedavnim obaveštenjima, biti u saradnji sa neprijateljem ili čak boriti se rame uz rame sa dotad nedefinisanom "hrvatskom i slovenačkom gerilom".

Prećutno sam bio prepušten vlastitom sudu da, savetujući se sa Stjuartom, radim onako kako smatram za potrebno, i da, verovatno, ako bude za to prilike, pokušam da odvratim partizansku komandu od toga da vrši pokrete istočno od reke Ibra u zapadnu Srbiju i da vodi lokalne operacije do ove linije.

Pošto je naša misija bila eksperimentalne prirode i smišljena tako da na terenu ispita okolnosti nepoznate u Kairu, nije bilo čudno što su naša naređenja, mada su izgledala jasna, veoma malo odgovarala klimi ratovanja u trenutku našeg dolaska.

Prisustvo mesnih četnika u rejonu bitke, u koji smo spušteni, bilo je svedeno na jednu zasedu u pomrčini, posle prelaska Durmitora, 1. juna, blizu sela Podmilo Gore. Meci su bili ispaljeni u pravcu Tita i članova Britanske misije. Prvi ih je primio bez uzbuđenja, a drugi sa izvesnim iznenađenjem. Poslali smo lakonsku poruku: "Upali u četničku zasedu. Jedan čovek ubijen, jedan ranjen".

U toku narednih noći bili smo katkad u teškoj situaciji. Dolazili smo u neposredan dodir s Nemcima, koji su zatvarali obruč, u iznenadnim sukobima na šumskim stazama i šumovitim padinama, dok smo danju ležali na golim visoravnima i na ivicama dolina da bismo se zaštitili od napada iz aviona u niskom letu. Od četnika nije bilo ni traga. Titove snage su se - što mi u to vreme nismo znali - tukle po celom okolnom području pre početka pete neprijateljske ofanzive, razbivši jedinice crnogorskih i hercegovačkih četnika. Ove su tražile utočište u italijanskim garnizonima istočno i južno od nas. Mihailović i njegov štab bežali su prema istoku, ka Srbiji.

Samo u poslednjim fazama tadašnje borbe neke od ovih četničkih bandi iz Hercegovine dejstvovale su sa Italijanima kao izviđačke patrole, koje su se kretale prema severu, ka bojnom polju, ubijajući ranjene partizane i one koji su bili odsečeni.

Izveštaji o ovim aktivnostima doprli su do nas u Bosnu posle proboja glavne partizanske grupe s Titom i njegovim štabom kroz nemačke linije okruženja.

Tito i njegov štab bili su sada u centralnoj Bosni. Mogli smo da pratimo iz neposredne blizine strategiju jednog zatišja, stvaranje političke i vojne baze kao sledećeg stepena za operativni pokret s nove slobodne teritorije.

Ova povoljna prilika otkrivala nam je jednu drukčiju panoramu i omogućila nam da bolje zapažamo prirodu i ciljeve društva u kome smo živeli i kretali se, kao i njegovu borbu za unutrašnju prevlast, ne samo protiv uobičajene vojničke pretnje Nemaca i Italijana, već suočenog sa oazama ogorčenja koje su obrazovale izolovane predstraže suparničkih pokreta radi konačne vladavine nad zemljom: nacionalističkih četnika i ekstremističkih Pavelićevih ustaških formacija, izgrađenih u bednom oponašanju fašističkog izazova razjedinjenom svetu i stvorenih po uzoru na njihove osovinske gospodare.

Bosna, za nas još tuđa i neispitana, trebalo je da postane bojno polje suparničkih mitova i svet u malom jednog svirepog građanskog rata između tri suparnika.

Borba između Jugoslovena za kontrolu nad ovom ključnom strategijskom oblasti, obojena atavističkim mržnjama koje su izbile u prvim danima okupacije i ustanka, otkrila je pravu prirodu ovih suparništava.

Za partizane Bosna je bila baza komunikacija za vezu sa njihovim operativnim zonama u Hrvatskoj, Sloveniji i Dalmaciji. Odavde, zaobilazeći napuštena uporišta Crne Gore, moraće se izvršiti marš natrag u Srbiju. Za Pavelićeve jedinice ovo područje je bilo i geografski i ekonomski deo Nezavisne Države i granično područje jedne velike Hrvatske, granica na kojoj se vodio krstaški rat između katolika i pravoslavaca.

Za četnike je to bilo simbolično utočište srpskog pravoslavlja iza istorijskih granica njihove države, stolećima pod stranom vladavinom i predodređeno da bude ujedinjeno u veliku Srbiju.

Na osnovu oskudnih podataka kojima se raspolagalo kod nas u Kairu mi smo znali za prisustvo izolovanih četničkih grupa u Bosni, ali smo malo znali o njihovim mesnim aktivnostima, kao i to u kojoj su meri one sastavni deo Mihailovićeve organizacije.

Prvi neposredni obaveštajni podaci koji su stigli do naše misije poticali su od jedne od dve kanadske grupe Hrvata koje su Britanci bili spustili padobranima "na slepo" u Bosnu 21. aprila, iste one noći kada je izveden isti takav eksperiment u Hrvatskoj, kao dopunska grupa za uspostavljanje prve veze s nekom partizanskom komandom.

Po našem dolasku u Bosnu, posle pete neprijateljske ofanzive, poslao sam uputstva tim grupama da nam se jave i one su stigle u Vrhovni štab blizu Kladnja uveče 28. juna. Provele su gotovo dva meseca usred stalnih borbi između partizana, ustaša i četnika u istočnoj Bosni.

Stiv (Steve) Serdar, njihov vođa, već početkom maja obavestio je Kairo da mesni četnici sarađuju sa Nemcima u Sarajevu, da čuvaju za njih puteve oko Zvornika, i da sarađuju sa italijanskim garnizonom u Višegradu.

Na osnovu razgovora sa Serdarom prikupili smo dalje dokaze o tome da se nemačka komanda koristi četničkim bandama kao pomoćnim jedinicama.

Dvadeset devetog jula naša misija je javila: "Četnici Ozrena i Trebave u jačini od 1300 ljudi napali partizane zapadno od Tuzle uz pomoć jednog bataljona 369. divizije. Čuvaju železničku prugu Doboj-Tuzla i grad Tuzlu za Nemce, kojima su se u maju predali bez borbe."

Petnaestog avgusta ponovo smo izvestili da su ove četničke grupe naoružane nemačkim puškama, da ih Nemci snabdevaju hranom i novcem. Ove podatke prikupila je Serdarova misija u Bosni od zarobljenika što ih je zarobila Druga proleterska divizija.

Uskoro smo i sami mogli to da vidimo.

Krajem jula jedinice Prve divizije dobile su naređenje od Tita da krenu u Bosansku krajinu, s dve brigade prvobitno formirane u tom rejonu, da očiste teren od četničkih i ustaških jedinica i da poruše prugu Sarajevo- Brod: to je bila prva diverzantska operacija sa britanskim eksplozivnim sredstvima.

Opisao sam kako sam, zajedno sa komandantom divizije i njegovim štabom, posmatrao izviđanje železničke pruge u sumrak 31. jula.

Za vreme te noćne akcije partizani su zarobili komandanta Zeničkog četničkog odreda, Goluba Mitrovića, i dvojicu iz njegovog štaba.

Suočio sam se sa ovom grupom zarobljenika na jednom šumskom proplanku. Predloženo je da ih lično saslušam. Ovo je bio prvi i jedini takav slučaj. Odbio sam. Britanci nisu mogli biti sudeonik u građanskom ratu. Dokaz je bio jasan. U moju dužnost nije spadalo ispitivanje zarobljenih četnika koji treba da budu pogubljeni.

Okrenuo sam se i otišao među drveće. Kratki pucnji iz puške završili su taj slučaj. Krenuli smo napred pored tri tela posle nekoliko minuta.

Partizanski štab je bio nezadovoljan ovakvim mojim držanjem. Ja sam još ranije predvideo takvo sučeljavanje, i znao sam da ću morati da zauzmem takav stav, od koga nisam nikad odstupio, po cenu neshvatanja i izvesne zlovolje od strane naših partizanskih saveznika.

Oni su osećali da mi vodimo drugačiji rat, da Britanci snose odgovornost za produžavanje građanske borbe svojom podrškom Mihailoviću i četničkom pokretu čak i onda kad su suočeni s njihovom saradnjom s neprijateljem.

O tome se moglo raspravljati u Kairu. Tamo je mesto, činilo mi se, da se donese odluka, a nikako da je donosi jedan oficir, sam na bojnom polju u atmosferi građanskog rata, koji Britanci nisu još "zvanično" priznavali.

Kad sam se iz ove ekspedicije vratio u Titov Vrhovni štab, javio sam Kairu, 12. avgusta: "Prva divizija zarobila je štab zeničkih četnika, koji su branili za Nemce prilaze Sarajevu. Oduzeta dokumenta su kod mene. Slede prevodi tekstova koji dokazuju saradnju s Nemcima i ustašama. Štab je predložio da ja ispitujem četničke vođe. Kategorički sam odbio dodir s njima."

U ovoj akciji zaplenjeni su i proučeni spisi Zeničkog četničkog odreda. Oni su pokazivali u malom tragediju mesnih prilika u Bosni od ustanka 1941. godine.

Ova mala jedinica dobila je ime po varoši Zenica, centru kombinata fabrika čelika, koje su radile za Nemce i čija je proizvodnja predstavljala značajan privredni faktor. Komandant, Golub Mitrović, prvobitno je vodio četu jedne od prvih partizanskih jedinica u ovom rejonu. U proleće 1942. on se odmetnuo i obrazovao vlastiti četnički odred. Kratko vreme posle toga zarobio je i pobio grupu hrvatskih partizana - rudara iz rudnika Husino, jakog komunističkog centra - a nedavno je dočekao u zasedi jednu patrolu Sedme divizije i ubio komesara i celu grupu.

Ovaj četnički odred bio je sada u sastavu grupe odreda koja je operisala u istočnoj Bosni pod rukovodstvom majora Baćovića, Mihailovićevog komandanta za istočnu Bosnu i Hercegovinu.

Većina ovih četničkih odreda - što se jasno videlo iz zaplenjenih dokumenata - već se bila sporazumela sa Pavelićevim vlastima o uzajamnom nenapadanju, primajući, nemarno s obe strane, oružje i potrebe za operacije protiv partizana. Ali senka ustaških pokolja, koji su izazvali prvobitni ustanak četnika i partizana u Bosni u leto 1941. teško je pritiskala ove kompromise i izazivala trvenja i mržnju među borcima ovih bosanskih srpskih četničkih grupa.

Komandant Zeničkog odreda u pismu od 18. oktobra 1942. ukazuje na nesporazume između štaba i hrvatskih vlasti. Učinio sam sve što sam mogao da otklonim ovu nesuglasicu i da poboljšam odnose između ovog odreda i Hrvata. Ovaj štab je tražio posredovanje Nemaca u Zenici. Tamošnja nemačka komanda zahtevala je pismeno da zenički četnički komandant ide pod njihovom zaštitom u komandu nemačke divizije u Sarajevo. Ovaj štab je tražio da se prvo dobije odobrenje od komandanta majora Baćovića, ali Nemci su odgovorili da nemaju vremena. Štab je zato odlučio da pošalje Goluba Mitrovića u Sarajevo ne čekajući odobrenje.

Četvrtog maja sklopljen je sporazum između predstavnika zeničkog četničkog štaba i majora Pohe (Poche), koji je radio u ime nemačkih vojnih vlasti. Njegov glavni cilj bio je da se izvrše neophodne detaljne pripreme kako bi četnici preuzeli od Nemaca čuvanje železničke linije i mostova u ovom rejonu. Ovde su ih zatekle partizanske snage.

Pred kraj leta 1943. drugog četničkog vođu, Đuru Plećaša, zarobili su partizani blizu Knina, u severnoj Dalmaciji. On je bio na putu za štab popa Đujića, glavnog italijanskog saradnika i Mihailovićevog komandanta za područje Dinarskih Alpa. Plećaš je najpre radio u Srbiji za Kostu Pećanca, zvaničnog šefa četničke organizacije posle izbijanja rata, koji je nekoliko nedelja posle primirja prišao Nemcima.

U februaru 1942. komandovao je jednim legalizovanim četničkim odredom kod Užica, u zapadnoj Srbiji, i trebalo je, po Pećančevim uputstvima, da održava korektne odnose sa Nedićem i Nemcima. U avgustu iste godine Mihailović je postavio Plećaša za inspektora svojih snaga u istočnoj Bosni, a u februaru 1943. za komandanta istočne Bosne, sa zadatkom da organizuje četnički korpus "Gavrilo Princip".

Plećaš je sazvao konferenciju mesnih četničkih vođa da bi osnovao ovu komandu, s tim da u Đujićevom štabu vode pregovore za primirje sa ustašama. Na tome mestu je Plećaš - ili barem njegova arhiva - pao u ruke partizanima.

Poslali smo Kairu niz poruka o četničkom pitanju, u svetlosti zaplenjenih dokumenata, i čestim razgovorima sa jugoslovenskim oficirima za vezu pridodatim Britanskoj misiji, kao i sa partizanskim komandantima koji su posećivali Vrhovni štab.

Ove telegrame počeli smo slati 3. avgusta, posle incidenta kod Bijele Vode. Sada nam je bio na raspolaganju detaljan materijalan dokaz o aktivnoj saradnji četničkih grupa u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji i o neposrednoj i zvaničnoj Mihailovićevoj kontroli nad ovim odredima.

Svaka iluzija koja se mogla gajiti u Kairu i Londonu o nekom obnavljanju pregovora sa Titom i Mihailovićem iz 1941. bila je iščezla u zemlji u toku dve poslednje godine.

U nekontinuiranim privatnim razgovorima za vreme ovih meseci Tito mi je opisao svoj susret sa Mihailovićem u jednoj sobi neke seljačke kuće u zapadnoj Srbiji u oktobru 1941. Način opisivanja bio je jednostavan i ljudski, mirno živahan po stilu, bez povišenog tona ili ideološke srdžbe.

Za vreme sastanka ova dva čoveka, četnički vođa je sedeo na jednom kovčegu - svom "ratnom sanduku" - služeći se povremeno svojim poljskim telefonom da bi stupio u vezu sa svojim mesnim komandirima jedinica, zahtevajući izveštaje o broju ljudstva kojim su raspolagali. Tito je slušao kratke izraze: deset, dvadeset, pedeset grupa izgleda da je bilo razmešteno po okolnim selima. Rezultat nije bio impresivan. Jačina ove embrionalne nacionalističke vojske bila je simbolična, ali ona je za Mihailovića predstavljala nastavak i jezgro otpora srpskih elemenata kraljevske jugoslovenske vojske čvrsto ukorenjenog u sjajnoj vojničkoj tradiciji. Za Tita, oficir koji je sedeo prema njemu, predstavljao je poražene snage jednog tuđeg i reakcionarnog sistema s kojim se neka improvizovana i čak privremena saradnja mogla zamisliti u neposrednom trenutku suočavanja s kaznenom ekspedicijom nemačkih okupatorskih divizija.

Predlozi koje je dao Tito za zajednički operativni štab uključivali su imenovanje komesara u udruženim četničko-partizanskim jedinicama. Ovim predlozima suprotstavio se Mihailović, zahtevajući da partizanski oficiri zadrže one činove koje su dobili u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci. Nijedna strana nije mogla da se liši kontrole rukovođenja združenim operacijama. Tito nije hteo da popusti u svom zahtevu za hitnim i potpunim angažovanjem svih jedinica u oružanoj borbi. Mihailović je tražio opreznu i pasivnu mobilizaciju srpskog seljaštva za buduću akciju.

Iz ćorsokaka nije bilo izlaza i kratkotrajna saradnja bila je nepopravljivo i tragično prekinuta četničkom izdajom i budućim građanskim sukobom.

Sledeći dokaz, međutim, potvrđuje da je inicijativa za zajedničku akciju u zapadnoj Srbiji u ovim ranim danima poticala od Tita. U našim kratkim dijalozima skoro dve godine docnije on mi je svoje utiske saopštio jednostavnim i mirnim rečima.

U jednoj poruci od 28. avgusta ja sam posredno ukazivao na ove razgovore. Sada nije bilo nikakve nade za sporazumevanje između četnika i partizana, što je Tito, u toku nekoliko razgovora sa mnom, izjavio najodlučnijim rečima. Partizani su smatrali četnike otvorenim saveznicima Osovine posle njihovog držanja kod Užica i u poslednjoj osovinskoj ofanzivi. O razgovorima između Tita i Mihailovića u oktobru 1941. javio sam: "Saznao sam nekoliko detalja, i o tome ću odvojeno izvestiti."

Bosanski četnici su, prema zaplenjenim dokumentima, sklapali sporazume sa Pavelićevim vlastima. Mihailović obično nije održavao ličnu vezu sa svojim mesnim komandantima. Dodir je uspostavljan preko štabnih oficira koji su išli u obilaske.

Krajem avgusta, u vezi sa mojim porukama, primio sam na razmatranje jedan predlog iz Kaira da se preko BBC-a poimenično žigošu oni četnički komandanti za koje postoji dokaz da sarađuju sa Pavelićem i Nemcima.

Odgovorio sam: "Smatram da bi napad na četnike saradnike okupatora preko BBC-a bio odlučan korak napred, ali učiniti to izostavljajući Mihailovića predstavljalo bi manevar koji ovde niti bi bio dobro primljen niti shvaćen. Zaplenjeni dokumenti odnose se na legalizovane četnike, tj. one kojima je - za razliku od ilegalnih četnika - dopušteno da sarađuju sa Osovinom. Ali i jedni i drugi su pod vrhovnom komandom Mihailovića."

Krajem avgusta poslao sam preko radija sažet izveštaj o četničkom pitanju, onako kako je ono nama izgledalo posle neprekidnog proučavanja i diskusija u toku prethodnih nedelja.

Četničko učešće u vojnim operacijama Osovine za vreme nedavne neprijateljske ofanzive protiv partizana stajalo je ove, od januara 1943, u toku operacija "Vajs", teških gubitaka, od kojih je gotovo polovina posledica četničkog klanja zaostalih i ranjenih boraca.

Nedavno su četnici preduzeli inicijativu u napadu na partizane u Lici. Đujićev štab u Kninu bio je smešten u italijanskom garnizonu. Dokumenti su pokazali da se ovaj napad "poklapao sa planiranom ofanzivom Osovine".

Nije bilo nikakve razlike između položaja četnika u Srbiji i drugde. I oni van Srbije bili su pod komandom Mihailovića i dokazano je da su usko sarađivali sa Osovinom. Bosanski i hercegovački četnici dejstvovali su po nemačkim naređenjima, sa nemačkom platom i oznakama čina. Mihailović i njegovi komandanti često su i odlučno izjavljivali da im je glavni neprijatelj partizanska vojska.

Bilo je takode pogrešno smatrati da je glavna snaga Mihailovićeva u Srbiji. Do sloma četnika u Crnoj Gori prošlog leta većina regrutovanih četnika bila je iz srpskih sela van Srbije. Mihailovićeva organizacija, kao što su svedočila ova dokumenta, sastojala se od malih grupa takvih seljaka.

"Takva politika dovela je do aktivne četničke saradnje sa Osovinom, i ta saradnja, zajedno sa stalnim upozorenjima s naše strane da se ne ponavljaju i ne vrše napadi na Osovinu dok se ne naredi, uništila je svaku volju za pružanje otpora okupatoru među četničkim starešinama, ako je ikad postojala.

Trideset prvog avgusta u Kairo je stigla poslednja naša poruka na tu temu: "Nemamo nikakvih dokaza o bilo kakvom Mihailovićevom otporu. Pomoglo bi mi ovde, u raspravljanju sa štabom, kad biste me obavestili o nekim pouzdanim primerima otpora Mihailovićevih komandanata u Srbiji, pošto se stalno suočavam sa slučajevima lažnog svojatanja akcija od strane Mihailovića u ovom i drugim rejonima."

Ironija ove poruke prikrivala je naše razočaranje. Možda je na licu mesta pitanje izgledalo isuviše prosto, i naše stalno ubeđenje da je svaka nada u nagodbu između četnika i partizana, ako je ikad i postojala, iščezla pre dve godine, bilo je prožeto nemoćnom gorčinom.

Mi smo još teorijski bili u ulozi posrednika, kao što pokazuje jedna poruka iz Kaira, koja je od mene zahtevala da tražim Titovu intervenciju da se prekinu sukobi između partizana i četnika na dalekom jugu u području Prištine, Kosova, duž albanske granice.

Pitanje četničke saradnje sa neprijateljem bilo je tesno povezano s našim nedavnim izveštajem, u emisijama BBC-a, o vojnim aktivnostima partizana protiv Osovine.

Vrhovni štab mi je stalno podnosio na uvid obaveštenja BBC-a u kojima se slave herojski podvizi upravo onih četničkih komandanata čiji su spisi bili u mojim rukama, i to baš u vreme kada sam ja ulagao velike napore da nagovorim Tita i njegov štab, prema prvobitnim uputstvima koja sam dobio, da iznesu iscprne podatke o jačini vlastitih snaga i mesta na kome se nalaze.

Situacija se sasvim zaoštrila kada je 5. i 6. avgusta BBC ponovio dve vesti da su dve "Mihailovićeve brigade" prešle iz Slovenije u Istru. Sledećeg dana javio sam preko radija:

"Ovo je smišljena i podmukla laž. Dve partizanske brigade su u stvari prešle granicu pre nekoliko dana, i ja sam tako obavešten. Ova emisija darnula je ceo štab u živac i izazvala neprijatne razgovore, naročito zbog mog upornog nastojanja da se korektno odnosim prema četničkom pitanju, uprkos gomili dokumentovanih dokaza o njihovoj aktivnoj saradnji sa Osovinom".

Svi su svesni sve većeg vojnog i političkog značaja ovog područja (Slovenije) i smatraju da je to smišljen pokušaj da se podrije njihov položaj u jednom životno važnom rejonu. Pokušao sam da umanjim značaj ove stvari pozivajući se na nedostatak tačnih obaveštenja u Londonu o partizanskom borbenom rasporedu, ali jasno je da je naš višenedeljni rad ovim obezvređen.

Predložio sam da BBC ispravi ovaj izveštaj i molio da se javi Misiji dan i sat emitovanja.

Takva akcija bila je preduzeta, ali "bitka u eteru" i dalje je trajala i BBC se borio sa protivrečnim direktivama zasnovanim na izveštajima dobijenim od Mihailovića ili od naše Misije i drugih na partizanskoj teritoriji.

Prvog juna 1943, gotovo nedelju dana posle našeg odlaska iz Kaira, tamo je primljena hitna poruka od britanskog Ministarstva spoljnih poslova kojom se traže podaci o ličnosti vođe "partizana" i mestu gde se nalazi njegov štab.

Baš toga dana Tito i njegov štab, zajedno sa članovima misije Typical, zadržali su se na jednom seljačkom imanju u retkim zaseocima na šumovitim padinama severne strane planine Durmitor.

Kairo je odgovorio na ova pitanja samo do granice njenog poznavanja stvari. Tito je bilo ime vrhovnog komandanta "zasad u Crnoj Gori". Ovaj zahtev iz Londona nije poslat i nama, pa čak i da jeste, Stjuart i ja mogli bismo samo potvrditi tačnost ove kratke izjave.

Čovek koji nas je primio šest dana pre toga bio je za nas Tito, i sasvim nesumnjivo komandant Vrhovnog štaba, koji lično, s punim autoritetom, rukovodi jednom velikom ratnom operacijom.

On očito nije bio tajanstveni sovjetski funkcioner Lebedev, o kome se nagoveštavalo u porukama iz Mihailovićevih izvora, niti neki bezlični pseudonim za tajnu revolucionarnu organizaciju. Međutim, detalji o njegovoj ličnosti nisu nam još bili poznati.

Portret čoveka kome smo bili pridodati postepeno se oblikovao od prvih trenutaka ličnog kontakta. Prilikom našeg prvog susreta, pored Crnog jezera uveče 28. maja, ostavio je na mene utisak prividno mirne ličnosti, koja je naviknuta da ostavlja utisak autoriteta uz malo reči i pokreta, koja instinktivno izaziva puno poštovanje sviju koji ga okružuju, ličnost sigurna u prosuđivanju, sa izrazitom samokontrolom. Nismo imali vremena za razgovor u toku narednih dana, tako da smo stvorili više fizičku sliku.

Titove crte lica bile su energične, ali ne oštre, oči svetlosive i prodorne, pokreti odmereni i suzdržani. Glas mu je bio miran i ujednačen po tonu u svim prilikama. Izgledalo je da ga ne uznemiruju naši stalni pokreti i, što je karakteristično, svesno je vodio osobitu brigu o svom ličnom izgledu - besprekorno uredan, sa nežnim, nemirnim rukama.

Mada smo, krećući se u manjim, razbijenim grupama, dok smo prelazili planine i doline bojnog poprišta, zajednički delili neredovne obroke, a noću konačili na bliskom odstojanju, na golim stranama brda ili u šumarcima, ja sam od samog početka odlučio da se u našem svakodnevnom opštenju pridržavam izvesne formalnosti. Iako sam ga često viđao na nekoliko koraka dalje, kako se brije ili sedi na zemlji okružen svojim neposrednim pratiocima, nikad mu nisam prilazio nego sam uvek slao nekog iz naše pratnje da prethodno ugovori sastanak. To je bio pravilan postupak, važan u primitivnim uslovima našeg svakodnevnog života.

Kad se naša kolona kretala na sever, u Bosnu, zadržavajući se danima u selima, imali smo više vremena za razgovor, pored neposredne razmene obaveštenja o vojnoj situaciji ili o pripremama za prvu avionsku pošiljku iz Afrike. Strpljivo sastavljajući fragmente, počeo sam polako da uobličavam lični utisak o ovom čoveku. Znali smo još pre dolaska da mnogobrojne partizanske grupe u Jugoslaviji dejstvuju pod neposrednom komandom generalnog sekretara ilegalne jugoslovenske Komunističke partije, mada nije bilo jasno da je ta osoba baš Tito. No, u svakom slučaju, čovek bi očekivao da je reč o krutom doktrineru, fanatiku, tvrdo oblikovanom usled ilegalnog života, uskih pogleda i nepristupačnom za otvorenu raspravu. Umesto toga, Titova ličnost se pojavljivala kao osoba s nazorima koje je obogatilo iskustvo izgnanstva i zatvora, elastičnog u diskusiji, duhovitog i oštrog duha, i velike radoznalosti.

Posle smrti Stjuarta, koji je tečno govorio srpskohrvatski, bio sam prinuđen da vodim razgovor sa Titom na nemačkom, koji je on govorio lako, s blagim bečkim akcentom. Bilo je jasno da on uživa u argumentovanoj i spontanoj raspravi. Nikad mu nisam postavljao direktno lična pitanja, no on je katkad govorio o svojoj prošlosti, i naš razgovor je često prelazio granice poslovnog razgovora, naročito za vreme obeda u seljačkim kućama ili napolju, pod drvećem. Naročito je voleo da govori o danima provedenim u Beču i Parizu, gde je, po direktivi Kominterne, organizovao slanje dobrovoljaca u Španiju. Njega lično nikada nisu tamo poslali, kako su to tvrdile izvesne glasine. Mogao je s izvesnom teškoćom da čita na engleskom i jednom je pomenuo da je njegov omiljeni list na tom jeziku Ekonomist (The Economist). Živo se interesovao za ljude i događaje, ali njegov vidokrug i poznavanje prilika, prirodno, suzili su se od ustanka u Srbiji pre dve godine. Doznao je da sam radio pre rata sa g. Vinstonom Čerčilom kao njegov literarni pomagač i često me je pitao o njegovim gledištima i ličnosti.

Titov jedini izvor obaveštenja o opštem razvoju rata poticao je iz ruskih emisija i povremenih emisija BBC-a, koje je hvatalo osoblje njegove radio-stanice. Naš dolazak, s vlastitim sredstvima radio-veze, omogućio je da se hvataju naše vesti kad god su to uslovi dozvoljavali. Tako je postojala stalna razmena vesti između nas, sada iz više izvora, koja je katkad izazivala oštre i duhovite rasprave.

Naši razgovori obično su bili nepovezani i isprekidani, sve dok se sredinom avgusta nismo smestili na platou Petrovog polja, gde smo proveli skoro mesec dana u relativnom miru. Tu su počele naše neprestane političke diskusije, u atmosferi iskrenog poverenja, koje se neprimetno stvorilo usled povezanosti našeg svakodnevnog života za vreme prethodnih nedelja borbi. Tito je, izgleda, malo očekivao od nas kao savezničke misije što se tiče materijalne pomoći, ali je brzo shvatio značaj našeg prisustva, jer mi smo bili svedoci sukoba i mogli smo oceniti borbene kvalitete njegovih jedinica. U takvo kritično vreme jedna britanska misija nalazila se uz njegov štab dok je on išao u nova područja, gde je stanovništvo moglo videti da su Britanci fizički tu prisutni i predstavljaju saveznike zvanično akreditovane kod njega kao nacionalnog vođe.

Prve pošiljke spuštene padobranima iz britanskih aviona, mada nisu, kao što se očekivalo i planiralo, bile dovoljne za potrebe operativne grupe koja se kretala ka Bosni, imale su vrlo zapažen propagandni efekat. Čak kada su takve pošiljke iz tehničkih razloga izostajale ili su sadržavale materijal koji nije tražen ili nije odgovarao, Tito nikada nije komentarisao takve ponekad neobične slučajeve. Jednom prilikom primili smo avionski tovar atropina, leka za lečenje malarije, bolesti nepoznate u područjima u kojima smo vršili operacije. Ovu pošiljku smislio je očigledno neko kome je bila poznata kampanja u Makedoniji iz prvog svetskog rata kada su savezničke vojske na solunskom frontu patile od ove bolesti.

Drugog dana primili smo pošiljku čizama, koje su bile preko potrebne, pošto su mnogi partizanski vojnici bili prisiljeni da nose seljačke opanke ili su ostajali bosonogi posle dugih marševa preko neravnog zemljišta. Međutim, cela pošiljka sastojala se od čizama za levu nogu. U kontejnere su bili stavljeni i primerci novina britanske vojske izdatih u Kairu, koje su objavljivale seriju karikatura kicoški obučenih britanskih oficira, poznatu pod nazivom "Dva tipa" (Two Types), sa njihovim prljavim pantalonama i ulubljenim kapama. S tužnim izrazom na licu pružio sam ove novine Titu, koji je odmah otpočeo da tipove s karikaturama upoređuje s nekim članovima svoga štaba, na njihovo veliko nezadovoljstvo, jer nisu mogli da prate naše šale na nemačkom.

Naši utisci o sastavu partizanskog rukovodstva bivali su sve određeniji ukoliko se tempo naših pokreta usporavao. Na dugim noćnim marševima i za vreme dnevnih zastanaka slučajni susreti otkrivali su, u odlomcima razgovora, identitet izvesnih ličnosti. Ovo su bile slučajne pojave koje nastaju usled međusobne blizine, ali u toku nedelja posle bitke u planini likovi stalnih Titovih saputnika dobijali su zaokruženu sliku, iako su se njihove lične funkcije mogle s početka samo nazreti. To je zavisilo od naše moći zapažanja i od potrebe za razmenom ličnih iskustava u trenucima straha i napora.

Jedina imena - neka iskrivljena i netačna - partizanskih rukovodilaca koja su saznali Britanci bila su, osim pseudonima Tito, imena Arse Jovanovića i "profesora" Đilasa, o kojima je Hadson javio kao o svojim saputnicima na njegovom putovanju iz Crne Gore u zapadnu Srbiju u oktobru 1941, i ime jednog "Jevrejina, fotografa iz Beograda", Moše Pijade, koga je pomenuo kraljevski jugoslovenski oficir Rapotec pri svom dolasku u Carigrad u julu 1942. Pijade je, prema Mihailovićevim izvorima, bio siva eminencija tajnih komunističkih bandi, koja je pripremila teren za njihove akcije u Srbiji za vreme letnjeg ustanka 1941. godine.

To su bili, ukratko, britanski "obaveštajni podaci" o partizanskom rukovodstvu pre našeg dolaska.

Pijadu sam sreo u samom početku, prvih dana, kada se Britanska misija nalazila u pećini zajedno sa Titom i njegovim štabom upravo ispod sela Mratinja pre prelaska preko Pive.

Sedeli smo u šikari, van skloništa, i naš prvi razgovor vodio se o prirodi ustanka u Crnoj Gori u julu 1941. Ovaj dijalog, jedan od mnoštva takvih razgovora, skinuo je zavesu sa našeg neznanja.

Potpuno pošteno i realno Pijade je opisao greške rukovodstva crnogorske Komunističke partije: ona je nametala jednoj jednostavnoj plemenskoj strukturi loše svarene formule klasne borbe i time otuđila od sebe većinu ponosnog i ujedinjenog stanovništva, bacajući ga u ruke lokalnih nacionalističkih vođa, od kojih su neki, u spontanoj pobuni, sarađivali prethodno protiv italijanske okupacije.

Pijade je govorio kratkim rečenicama na tečnom francuskom jeziku. Izgledalo je kao da meri svaki izraz, sa smirenim autoritetom, i pošto sam ga često sretao u toku narednih meseci, pokazao se kao retka kombinacija intelektualca i čoveka od odluke.

Bio je očigledno vrlo blizak Titu i skoro iz iste generacije, iako ne davnašnji saradnik na radu u maloj i ilegalnoj jugoslovenskoj Komunističkoj partiji između dva rata, niti sličan po temperamentu. Veza između ova dva čoveka uspostavljena je pod posebnim uslovima. Gajili su prisno prijateljstvo u uslovima zatvorskog života kao komunistički agitatori, i te godine predstavljale su kritičnu fazu u formiranju obe ličnosti.

Pijade, poreklom iz buržoaske jevrejske trgovačke porodice u Beogradu, studirao je slikarstvo u Minhenu i Parizu pre prvog svetskog rata. On je bio slikar sa izrazitim talentom.

Godine 1919. posvetio se novinarstvu i početkom 1920. godine pristupio Komunističkoj partiji. Bio je izdavač prvih partijskih biltena i pamfleta, a za vreme ilegalnog perioda, kada je Partija bila zabranjena zakonom posle 1921. godine, Pijade je rukovodio njenom tajnom štampom. Zatvoren je 1925. godine i osuđen na dvadeset godina robije, koja mu je kasnije smanjena na dvanaest godina. U zatvoru u Lepoglavi, 1930. godine, prvi put je sreo Tita.

Pijade je postao nastavnik "zatvorske škole" koja je organizovala i držala časove u Lepoglavi. On je već bio preveo Marksov Kapital na srpskohrvatski jezik tamo gde je ranije izdržavao kaznu zatvora - u Sremskoj Mitrovici - i kao vodeći novinar mlade Partije bio je dobro upoznat sa komunističkom literaturom.

Ova zatvorska grupa obrazovala je poseban uži krug u rukovodstvu docnijeg partizanskog pokreta, ne neki klan, već pre jednu tajnu ljudsku ćeliju.

Kasnije sam imao prilike da sretnem i ostale.

Pijade je imao zajedničko s Titom i iskustvo života van Jugoslavije, mada, što je značajno u njegovom slučaju, u godinama pre izbijanja prvog svetskog rata. Međutim, kao rezultat proučavanja i razmišljanja u toku dugog robijanja (Pijade je bio pušten iz Lepoglave u aprilu 1939. i početkom 1940. ponovo interniran na nekoliko meseci), njegova marksistička gledišta bila su elastičnija i umerenija, sa više smisla za politički realizam nego kod nekih od njegovih sadašnjih drugova.

Pijade je bio u suštini originalan mislilac partizanskog pokreta i tvorac njegove političke strukture. Ova opšta slika iskrsla je pred nama u konturi posmatranjem njenih dubokih korena u područjima kroz koja smo prolazili.

Tokom našeg višemesečnog prisustva Pijade je postajao sve prisnija ličnost: neuznemiren u kriznim situacijama, brzih gestova i pokreta, miran pri govoru, ljubopitljiv u razgovoru i oštar u dijalektici; po fizičkom izgledu učitelj od autoriteta, sa živim sivim očima uokvirenim naočarima nasađenim na povijen nos, mršav i malo poguren, obučen u vrećastu izbledelu odeću s običnom vojničkom kapom na glavi.

,.Profesor" Đilas, čije je ime iskrslo u jednoj od prvih Hadsonovih poruka, takođe se pojavio prvih dana posle našeg spuštanja. Prvi određen utisak o njemu dobio sam u poslednjim časovima bitke u jednom bosanskom selu severno od neprijateljskog obruča, koji su upravo bile probile Titove snage.

Milovan Đilas se odlikovao izvanrednom fizičkom hrabrošću crnogorskih plemena, odgajen u generacijama komitskih družina koje su vršile prepade na turske garnizone i odbijale austrougarske napade na puste tvrđave toga područja.

Odmah posle našeg zamornog bekstva od uništenja Đilas je otputovao s nekolicinom drugova u pravcu juga, ka opustošenom bojnom polju. Po nepisanom zakonu partizanskog ratovanja, na izgubljenoj slobodnoj teritoriji - u ovom slučaju u Crnoj Gori - trebalo je nastaviti s partijskim radom i ponovo obrazovati ćelije, pripremajući se za kasniji povratak.

Đilas je neprimetno otišao iz našeg društva jedne večeri na takav zadatak. Bilo je i drugih Crnogoraca kojima su poveravane slične misije, ali mi smo bili svedoci njegovog odlaska. Mrzovoljan i crnomanjasto lep, izgledao je kao otelovljenje legendi svoje podeljene zemlje. Ovo je bio prvi utisak koji je na nas ostavio.

Ubrzo posle toga Đilas se ponovo pojavio u Titovom štabu, dublje u Bosni. Držao je bajonet otet od vojnika jedne nemačke patrole koju je pri povratku likvidirala njegova grupa.

Đilas je bio član jedne grupe u partijskom rukovodstvu koja je igrala značajnu i presudnu ulogu u celom pokretu - omladinske partijske organizacije - SKOJ i njenih rukovodećih ćelija studenata univerziteta, naročito iz Beograda.

Poreklom iz jednog plemena sa granice Crne Gore i Albanije, Đilas je bio poslat na Beogradski univerzitet, gde je studirao prava i filozofiju. Kao jedan iz tajne grupe studentskih vođa obnovljenog SKOJ-a posle 1937. godine, došao je u lični dodir sa Titom, i do 1940. godine bio član užeg kruga obnovljenog i tajnog partijskog rukovodstva.

Poslat je, kao jedan od organizatora ustanka, u Crnu Goru, gde ga je sreo Hadson.

Nepomirljiv po karakteru, arogantan u površnim postavkama marksizma, kako su bile uprošćene u studentskom svetu, Milovan Đilas je, u julskom ustanku 1941. na ovom području, bio beskompromisan i ekstreman na crnogorski način. Njegova priroda bila je i složena i prosta: kruta politička ubeđenja gradskih intelektualaca bila su, smišljenim naporom volje, nametnuta realizmu i poštenju jednog člana plemenskog roda. Njegovi zemljaci bili su prirodni naslednici epskog sveta, čistog i nepokvarenog, koji se upravljao po zakonima časti, usađenim s poetskom pronicljivošću u prirodu čoveka.

Đilasova tragedija izbila je dugo posle ovih događaja: nepomirljiv sukob između krutog i nemilosrdnog doktrinera i misaono maštovitog umetnika iz jednog planinskog bratstva sa epskim tradicijama.

Bilo bi preterano tvrditi da se u ovim danima borbe već primećivao neki trag ili znak burnih protivrečnosti u Đilasovoj ličnosti; to nisu mogli uočiti ni njegovi drugovi, a još manje mi, zbunjeni stranci.

On se retko nalazio u našem društvu. Bio je, s retkim prekidima, stalno zauzet misijama kao vodeći delegat Tita i Vrhovnog štaba.

Još jedno nama poznato ime bilo je pomenuto bez objašnjenja u Hadsonovom izveštaju: ime Arse Jovanovića, kao prisutnog u štabu "Crnogorskih oslobodilačkih snaga" u Radovču u septembru 1941. i kao jednog od članova Partije koji je pratio Engleza u Titov štab u Užicu sledećeg meseca.

Takođe je u Kairu napomenuto da je Jovanović, na zahtev Mihailovićev, preko BBC-a, zajedno sa nekim drugim oficirima bivše kraljevske jugoslovenske vojske, proglašen za "izdajnika".

Postojanje regularnih oficira kod nedefinisanih "patriotskih" snaga, otkriveno na ovaj način, unelo je još veću zbrku u oskudnu analizu prilika na jugoslovenskoj teritoriji kojom su raspolagale britanske vlasti, i dopuštalo je izvesnu verovatnoću da postoje zajedničke nacionalno-komunističke družine, što je davalo neke izglede za ujedinjeni otpor širom jugoslovenske teritorije.

Arso Jovanović je prisustvovao prvom susretu Britanske misije sa Titom i njegovim štabom, među drvećem koje okružuje Crno jezero, prilikom našeg spuštanja. Identitet drugih članova grupe oko partizanskog komandanta otkrivao nam se postepeno u nepredviđenim etapama, ali Jovanović je bio neminovan.

Pokazalo se da je on Titov glavni stručni vojni savetnik, sa opštim funkcijama načelnika štaba. U metežu tokom sledećih nedelja Stjuart (do svoje smrti), a onda ja, izmenjivali smo kratka obaveštenja skoro isključivo s Titom. Jovanović je, međutim, bio svakodnevni i nekako mrzovoljan svedok. Očigledno nije bio naviknut na strance, i njegov opseg iskustva bio je ograničen.

Tokom vremena razjasnili su se periodi njegove prošlosti. Imao je čin kapetana u Kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci, ali bio je jedan od malog broja oficira i vojnika koji su tajno pristupili Komunističkoj partiji pre napada Osovine na Jugoslaviju.

Partijsko rukovodstvo, stvorilo je 1940. godine Vojnu komisiju, sa zadatkom da se obrazuju ćelije naprednih oficira u kraljevskim jugoslovenskim oružanim snagama. Ovaj napor imao je vrlo skroman uspeh, ali je obezbedio mali kadar obučenih vojnih rukovodilaca potrebnih ustanku. Jovanović je, izgleda, bio jedan iz ove grupe.

Bio je Crnogorac i prvo se otvoreno pojavio kao komandant mešovitog lokalnog ustaničkog odreda u Crnoj Gori u trenutku snažnog izbijanja narodnog otpora protiv Italijana u julu 1941. Tada je sastavljen improvizovani partizanski štab od aktivnih oficira, kao što je bio on, uključujući tu i rukovodioce isključivo nacionalističkih grupa, kao što su bili Đurišić i Stanišić, koji su docnije za vreme ogorčenih krvavih sukoba karakterističnih za građanski rat formirali četničku organizaciju u ovim krajevima. U ovaj prvobitni rukovodeći štab ušli su i članovi Komunističke partije Crne Gore i Đilas, kao delegat Centralnog komiteta.

Jovanović se pridružio Titu posle bekstva preživelih srpskih partizanskih jedinica u Sandžak u decembru 1941. i postao je, u stvari, načelnik štaba centralne grupe partizanskih snaga.

Naši dodiri s njim bili su česti, ali bez važnosti. Nikada nisam bio s njim u opuštenim ličnim odnosima niti raspravljao o značajnijim stvarima.

Pokazao se kao tvrdoglav i nagao čovek, svestan svoje vojne naobrazbe, ali, koliko smo mogli primetiti, frustrirani savetnik za taktička pitanja, koji je prenosio Titova naređenja komandantima, ali kome nije poveravano donošenje odluka.

Jedan od prvenstvenih zadataka Britanske misije bio je da izveštava o sastavu partizanskog rukovodstva kome je bila upućena, kao i o njegovoj vojnoj formaciji i jačini.

Uslovi pod kojima smo živeli za vreme bitke na Sutjesci i u toku našeg neobičnog kretanja kroz šume i pusta sela Bosne nisu dozvoljavali da sređeno i iscrpno saopštavamo svoja zapažanja. Ona su se uobličila tokom nedelja prisilne dokolice na platou Petrovog polja i u relativnom zatišju našeg boravka u Jajcu.

Očigledna nedovoljnost radio-veza u takvim, pa i u svakim drugim, okolnostima navela me je da se javim britanskoj Komandi Srednjeg istoka u avgustu s predlogom da ja odem u Kairo i izvestim o radu Misije do tada i da dam uputstva, s detaljima kojima raspolažem, višem oficiru koga je, po mom predlogu, trebalo poslati da bi uspostavio zvaničniju vezu sa jednom značajnom i nadmoćnom snagom otpora.

Ovoga puta prvi predlog nije prihvaćen od strane pretpostavljenih, a drugi je ostvaren sredinom septembra bez nekog ranijeg dodira između mene i moga naslednika, brigadnog generala Ficroja Maklejna.

Izveštaj koji je sastavila prva Misija, na osnovu naših direktiva od maja 1943, dat je ukratko i usmeno Maklejnu posle njegovog dolaska, a po mom povratku u Kairo mnogo iscrpnije, sa osvrtom unazad.

Možda je od izvesne istorijske važnosti, međutim, da u pripovedačkom obliku, s hladnijim rasuđivanjem iznesem - onako kako smo mi to u ono vreme uočili, bez osvrta unazad ili docnijih svedočanstava - osobenosti vojnog i političkog rukovodstva jugoslovenskog partizanskog pokreta, kome je grupa Typical bila upućena.

Prvo pitanje, koje je tako dugo čekalo na odgovor, bilo je lako razjasniti. "Gerilskim" snagama komandovao je Tito s punim ličnim autoritetom. Bio je okružen grupom savetnika, čiji je sastav bio nestalan, jer se često menjao dolaženjem i odlaženjem komandanata i delegata sa specijalnim zadacima.

Ovo telo bilo je novo, elastično po svojoj strukturi i tajno po svom dejstvu. Zbog toga ono je otežavalo tačnu analizu nestručnih stranaca, na koje se gledalo sa opravdanom opreznošću i skrivenom sumnjom, ublaženom u izvesnom stepenu slučajnom okolnošću zajedničkog učešća u opasnosti i drugarstvom u teškoj borbi za opstanak.

Najneposredniji saputnici komandanta nazvani su Vrhovni štab, ali takav naziv bio je uslovan; od samog početka bilo nam je jasno da on nije sličan strukturi vojske koju bi jedna saveznička misija mogla odmah da shvati. Ovaj Titov Vrhovni štab nije bio zamišljen po nekim uobičajenim normama.

Politička i vojna strana rukovođenja jugoslovenskim narodnooslobodilačkim pokretom bile su namerno i nerazmrsivo isprepletane.

Vojna organizacija partizanskog ustanka u julu 1941. delo je jedne uže grupe iz Politbiroa i Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, koja se u to vreme krila u Beogradu.

Posle prebacivanja centralnog rukovodstva u zapadnu Srbiju, u septembru 1941, i stvaranja slobodne teritorije kod Užica, sastav je reorganizovan u selu Stolice, na vojnom savetovanju Centralnog komiteta sa predstavnicima rukovodstva Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije, kao i sa komandantima najbližih partizanskih odreda. Na ovom sastanku Glavni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije preimenovan je u Vrhovni štab, a u pokrajinama se formiraju glavni štabovi gde ih do tada nije bilo.

"Riješeno je da se odmah formiraju glavni stabovi Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije i Crne Gore, radi neposrednog rukovođenja operacijama na svom terenu, dok je u Srbiji, gdje je Vrhovni štab imao komandu, Glavni štab formiran tek poslije povlačenja glavnine trupa iz Srbije. To je bilo neophodno zbog nedostatka veza, radi lakšeg širenja ustanka i pravilnog rukovođenja oružanim borbama, uz mijenjanje taktike prema specifičnim uslovima u svakoj pokrajini. Vrhovni štab je rukovodio i dalje kao vrhovni vojni organ, dajući između ostalog strategijske i taktičke sugestije glavnim štabovima i usklađujući krupnije vojne operacije. Ali Vrhovni štab vršio je i političku, odnosno neku vrstu državne funkcije i funkcije organizatora narodnih vlasti, jer je većina članova Politbiroa sastavljala Vrhovni štab.

Sastav ovog Vrhovnog štaba nije se nikad strogo razlikovao od sastava Politbiroa i Centralnog komiteta. Njegovi članovi su se nalazili u jednom ili u oba ova tela i s obzirom na veliku pokretljivost i pojedine okolnosti partizanskog ratovanja, funkcije i zadaci pojedinaca morali su biti improvizovani i promenljivi. I zato bi neki zvaničan spisak članstva Vrhovnog štaba kao posebnog tela, u nekom određenom vremenu, bio varljiv i nerealan. Pored opšte kontrole nad vojnim operacijama i organizacijom partizanskih snaga, viši partijski rukovodioci, izabrani u Vrhovni štab, dobijali su i specijalne zadatke, tako da su često bili odsutni iz Štaba.

Vrhovni štab predstavljao je, u isto vreme, vojno telo političkog rukovodstva Partije; stvarne strategijske odluke u pojedinim uzastopnim fazama ustanka donosila je uža grupa koju je obrazovao Tito i čiji su članovi bili uzimani ili iz Politbiroa, izabranog na tajnoj partijskoj konferenciji u Zagrebu u oktobru 1940, ili, zbog specijalnih dužnosti, iz Centralnog komiteta, koji je na tom istom skupu reorganizovan.

U praksi, ova naimenovanja bila su vezana ili sa organizovanjem centralne vlasti Tita i Vrhovnog štaba nad pokrajinskim organizacijama ili sa stvaranjem nekog "tehničkog" tela, kao što je bio Sanitetski odsek, koji je obrazovao Gojko Nikoliš. S nekim članovima uže grupe oko Tita, Britanska misija je imala prilike da dođe u dodir u vremenu od maja do septembra 1943, kao i sa vojnim i političkim delegatima, čije je mesto u Vrhovnom štabu označavalo više položaj nego neku određenu funkciju.

Ubrzo smo se navikli na iznenadne dolaske i odlaske ljudi s kojima smo imali kratke lične razgovore, često podsticane i oživljavane uzajamnom radoznalošću.

U neposrednoj Titovoj okolini stalno se nalazio jedan ćutljiv čovek. U početku nam je bio poznat kao "Marko". Njegove vidljive funkcije bile su vezane za bezbednost, i on ih je obavljao uz pomoć elitnog Pratećeg bataljona, sastavljenog od boraca prvobitnih srpskih ustaničkih odreda. Aleksandar Ranković - njegovo stvarno ime - bio je ćutljiv i staložen čovek, velike fizičke hrabrosti, koja se stalno ispoljavala u toku prvih nedelja prilikom nemačkih zaseda i napada iz vazduha. Nije imao dodira s nama delom zbog nepoznavanja jezika, a delom zbog svoje prirodne uzdržljivosti.

Ranković je davao utisak iskusnog partijskog radnika naviknutog na podmukle opasnosti rada u ilegalstvu: tajni komunistički aktivist iz poznatih legendi kakvog su naši pretpostavljeni očekivali da ćemo sresti.

Ova površna slika odgovarala je u izvesnom pogledu. Bio je poreklom iz siromašne seljačke porodice iz Srbije i otpočeo je život odraslog čoveka dvadesetih godina kao krojački učenik u Beogradu. Postao je aktivan u zanatskim udruženjima u jugoslovenskom glavnom gradu, gde je prišao komunističkoj omladini i ušao u partijski komitet toga područja. Imao je prirodnog dara za političko organizovanje u ilegalnim gradskim uslovima, i njegova aktivnost prekinuta je kada je, početkom 1929. godine, bio osuđen na šest godina zatvora. Tako je, pod ovim uslovima, sreo Tita i Pijadu, i njegovo stvarno političko obrazovanje počelo je u zatvorskoj školi u Lepoglavi.

Prema marksističkoj klasifikaciji, Ranković je, mada seljačkog porekla, bio jedini radnik, pored Tita, među intelektualcima u partizanskom rukovodstvu.

Iako smo slutili da ima visoku političku funkciju, nismo znali da je Ranković, u vreme kada ga je Britanska misija srela, bio organizacioni sekretar Centralnog komiteta KPJ, sa specijalnim zadatkom da organizuje politički rad u partizanskim vojnim jedinicama.

Jedan od zadataka naše misije bio je da razjasnimo u kom je stepenu Titova vojska pod kontrolom Komunističke partije. Naši utisci o tome bili su nepotpuni, stečeni slučajno, na osnovu kontakta sa partizanskim brigadama i manjim jedinicama koje su bile s nama, ali jasnu i opštu sliku trebalo je da dobijemo tek u toku tih meseci. O ovom pitanju nije se nikad zvanično raspravljalo, i mi smo mogli samo vršiti opažanja u granicama naših mogućnosti.

Ranković je možda mogao dati odgovor na to, ali stepen partijske kontrole nad vojskom širom područia Jugoslavije bio je zamršena i osetljiva stvar. Mada je rešenost da se sprovede potpuna kontrola komunističkog rukovodstva nad narodnooslobodilačkim pokretom bila očita, to je predstavljalo stalnu brigu i pitanje na koje čak ni Vrhovni štab nije mogao tačno odgovoriti u vreme našeg prisustva.

Ranković je ostao tajanstvena osoba u našoj sredini, sa retkim odsevima jedne ličnosti. Ispričali su nam da ga je krajem jula 1941, u Beogradu, uhapsio Gestapo i da je oslobođen dramatičnim prepadom partijske udarne grupe na zatvoreničko odeljenje jedne bolnice. Znali smo takođe da je njegova žena, koja se kao mlada srpska seoska devojka zaposlila u Beogradu kao tekstilna radnica, učestvovala u njegovom konspirativnom radu, kao i u ustanku u Srbiji. Poginula je godinu dana pre našeg dolaska u jednom lokalnom sukobu sa četnicima.

Ranković je bio svestan našeg prisustva u krugu Štaba i nije bio time nezadovoljan. Često smo bili u njegovom društvu. On se brinuo o našoj grupi kada je Tito bio ranjen, a Stjuart poginuo, i u toku narednih dana uspešno i nenametljivo obavljao rukovodeću dužnost.

Održali smo se tada u životu zahvaljujući uglavnom njegovoj hrabrosti i okretnosti. Sećam ga se kako se, u časovima koji su usledili, neumorno kretao, neprestano pored Tita, održavajući poredak među raštrkanim delovima pratnje, otklanjajući bez surovosti tragičnu opasnost da civilne izbeglice, paljenjem vatri, da bi se zagrejali, ne odaju naše prisustvo neprijatelju.

U kasnijim godinama Ranković me je podsetio na veličinu naše gladi u vidu jedne anegdote. On je za kratko vreme bio otišao ispred naše grupe sam u neko napušteno selo gde su bile podivljale domaće svinje. Ubio je jednu i preneo je u naš improvizovani logor, gde je ovo živinče na ražnju postalo centar naše obuzdavane, ali nestrpljive pažnje. Posmatrao me je kada je došao red na mene da učestvujem u ovom kratkotrajnom obilju i kada je moju pohlepnu žurbu odalo curenje masti niz uniformu. U sećanju su se sačuvale takve male slike, koje brišu epizode od izrazitijeg uticaja i dubljeg značaja.

Pored samog Tita, Rankovića, Pijade i Đilasa, koje smo sreli prvih dana, uža politička grupa rukovodstva obuhvatala je još dve ličnosti, od kojih je jedna bila tesno povezana sa Britancima, a druga u manjem stepenu. To su bili Ivo Lola Ribar i Edvard Kardelj.

U vreme Pete neprijateljske ofanzive Ivo Lola Ribar imao je dvadeset sedam godina. Bio je vodeći predstavnik nove generacije komunističke omladine i sekretar Centralnog komiteta njene organizacije 1939. godine. Sledeće godine izabran je u Politbiro Partije.

Od članova SKOJ-a obrazovani su politički kadrovi partizanskih odreda, koji su se u mnogo slučajeva uzdigli do vojnih komandi; posebna grupa budućih rukovodilaca obrazovana je istorijskim slučajem na Beogradskom univerzitetu.

Bila je to brojno jača organizacija nego sama Komunistička partija, koja je 1941. godine imala oko 8000 članova. Pred rat iste godine 30000 mladih ljudi, većinom studenata univerziteta i učenika srednjih škola iz gradova, pripadalo je ovoj organizaciji. Oni su predstavljali osnovno jezgro propagatora i partijskih "agitatora". Oko 15000 dobilo je naređenje da stupi u partizanske odrede za vreme ustanka, s posebnim zadatkom da politički uzdižu borce. Devojke su služile kao bolničarke i delile novine u jedinicama, no mnoge su bile u borbenim redovima.

Lola Ribar je bio simbol i idol ove omladine i, u izvesnom smislu, "dofen" Tita, koji ga je doveo u obnovljeni Centralni komitet Partije kao rukovodioca SKOJ-a.

Lola je bio Hrvat, stariji sin Ivana Ribara. zagrebačkog advokata i političara, koji je od 1920. do 1922. godine bio predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS. Otac je, istorijskom ironijom, bio odgovoran za izglasavanje zakonodavstva koje je stavilo van zakona mladu Komunističku partiju, a docnije se pod uticajem Lole povezao sa Titom i postao predsednik Antifasističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, prve privremene skupštine narodnooslobodilačkog pokreta osnovane u Bihaću, u zapadnoj Bosni, u novembru 1942.

Imao sam prilike da se sretnem i razgovaram sa obojicom, ocem i sinom, u mnogo slučajeva.

Lola je bio crnomanjast, neumoran mlad čovek, če tvrtastog snažnog lica i neposlušne guste kose. Posedovao je blistavu inteligenciju i široko iskustvo za svoje godine, Bio je predstavnik beogradskih studenata na Svetskom omladinskom kongresu u Parizu, koji je organizovala Kominterna 1937. godine, i uspostavio je međunarodne veze u to vreme. Govorio je besprekorno francuski i bio vatren diskutant, brz u shvatanju stvari i nepokolebljiv u svojim utvrđenim gledištima. Trpeljivost prema drugima nije mu bila glavna osobina, ali njegovu samouverenu krutost pogleda ublažavao je njegov prirodni šarm. Lola je imao gvozdene živce i volju i vedro je preživeo opasne zadatke, naročito u ilegalnom hrvatskom partijskom komitetu i ćelijama u okupiranom Zagrebu.

Osećao sam poštovanje i naklonost prema njemu. On bi verovatno bio jedan od vođa nove Jugoslavije. Sudbina ga je, međutim, oborila na nekoliko koraka od mene, u novembru 1943.

Edvard Kardelj, suprotno Loli Ribaru, bio je jedan od malog broja preživelih, politički i fizički, iz starije generacije Komunističke partije Jugoslavije. Bio je mlađi od Tita. Slovenac, iz radničke porodice u Ljubljani, rođen je 1910. godine i školovao se za učitelja. Ispoljavao je borbenost u partijskim organizacijama još od svoje sedamnaeste godine i dvaput je izdržao kaznu zatvora. Prvi put je sreo Tita 1934. godine na ilegalnoj Pokrajinskoj partijskoj konferenciji, pa je krajem te godine poslat u Sovjetski Savez, gde je pohađao Lenjinsku školu i držao predavanja na Komunističkom univerzitetu zapadnih manjina.

Vratio se u Jugoslaviju 1937, iste godine kada i Tito. Ova dva čoveka jedini su preživeli Staljinove čistke, koje su desetkovale i Centralni komitet KPJ, koji je onda bio u Moskvi.

Tito i Kardelj bili su vezani svojim ruskim iskustvom, jednim ambivalentnim obrazovanjem, koje teško da je imao neki drugi član obnovljene Komunističke partije Jugoslavije u to vreme.

Kardelj nije bio prisutan u toku prvih meseci naše misije. Nisam ga sreo dok se nije pojavio u Jajcu u jesen 1943. godine. Njegovo delovanje, kao vođe slovenačkog oslobodilačkog pokreta i odgovornog za važan strategijski rejon partizanskih operacija, bilo je od bitnog značaja za rukovodstvo.

Izgleda da je bio podređen jedino Titu, i bio je predstavnik Centralnog komiteta u Hrvatskoj, zatim u Sloveniji.

Navodno zbog svojih ranijih ruskih veza, Kardelj se nekoliko meseci u 1942. godini krio u Zagrebu, gde je rukovodio radio-odašiljačem koji je bio u vezi s Moskvom. Jednom prilikom mi je rekao da je to bilo naročito zanimljivo razdoblje. Nikada nismo našli vremena da opširnije pričamo o ovoj stvari, koja me je izuzetno interesovala.

Kardelj je bio nizak, uredan čovek, s naočarima i potkresanim brkovima. Nije bio govorljiv, ali kad je govorio, činio je to sa smirenom sigurnošću i autoritetom. Njegov izgled davao je varljiv utisak tipičnog knjiškog marksističkog intelektualca, ali njegov moralni status rukovodioca oslobodilačke borbe u Sloveniji i njegova veština da stvori svepartijski ujedinjeni front u pokrajini opovrgavali su taj utisak i svedočili o njegovoj velikoj političkoj veštini i moći rukovođenja.

Ovi ljudi, Pijade, Đilas, Ranković, Lola Ribar i Kardelj, izgledalo je da čine uži Titov kabinet. Bilo je drugih partijskih funkcionera i vojnih komandanata, kooptiranih za izvesno vreme, koji su bili prisutni u izvesnim prilikama. Međutim, sve krupnije strategijske, vojne i političke odluke donosila je ova grupa u Vrhovnom štabu.

Operativni deo, na čijem je čelu bio Arso Jovanović, kao načelnik štaba, bio je odgovoran za planiranje i imao je u suštini savetodavni karakter.

Pored Jovanovića, bila su dva pomoćnika načelnika štaba: "Veljko", pukovnik Pavle Ilić, koji nas je dočekao kao Titov lični predstavnik na mestu gde smo bili spušteni iz aviona, i pukovnik Velimir Terzić.

"Veljko", koji je jedno vreme radio kao oficir za vezu sa Britanskom misijom, bio je kapetan u kraljevskoj jugoslovenskoj vojsci. Srbin, sa rumunske granice, pristupio je partizanima u Srbiji u julu 1941, kada je komandovao jednim od čuvenih prvih partizanskih odreda sa Kosmaja, planinskog rejona južno od Beograda. Primljen je u Partiju sledeće godine i kratko vreme posle toga dodeljen je Vrhovnom štabu.

Bio je to čovek pun razumevanja i otvoren drug, visok i elegantan u svojoj uniformi, skroman i sposoban redovni oficir, jedan od onih koji su pristupili partizanima osećajući poniženje zbop grešaka komande kraljevske jugoslovenske vojske u aprilskoj kampanji 1941. godine, čvrsto ubeđen da mu je dužnost da nastavi borbu.

I Terzić je, kao i Ilić, bio kraljevski jugoslovenski oficir. Crnogorac po rođenju, pridružio se "vojnom komitetu" koji je organizovao ustanak protiv Italijana u Crnoj Gori u julu 1941. Kao i Ilić, prvo iskustvo sa partizanima imao je u ulozi komandanta mesnog partizanskog odreda.

Izgledalo je da radi kao Jovanovićev zamenik. Bio je lično bliži Jovanoviću od Ilića, po svoj prilici, zbog njihovog ranijeg zajedničkog rada u Crnoj Gori.

Za članove Britanske misije Terzić je bio bliska osoba. Bili smo često u dodiru s njim u danima bitke na Sutjesci, pošto je Stjuartu i meni saopštavao hitne vesti o nameravanim pokretima.

Bio je pokretljiv, ozbiljan čovek, neposredan i jednostavan u radu. Izgubili smo ga iz vida kada je poslat za načelnika štaba u partizanski Glavni štab Hrvatske.

Takvi su bili naši utisci i takve su bile granice našeg saznanja o partizanskom rukovodstvu i o strukturi Vrhovnog štaba u toku trajanja naše misije.

Šta je, međutim, s vojskom, i kakva je njena vojnička vrednost? Britanska vlada i načelnici generalštaba ovlastili su Kairo da uputi misije na teritorije za koje se činilo da su van neposredne Mihailovićeve kontrole i gde, kako je nejasno rečeno, dejstvuju "hrvatski i slovenački gerilci". Zadatak tih grupa bio je da izveštavaju o prirodi i organizaciji takvih družina, a što se tiče Typical, da ispita položaj onako kako se on vidi iz centralne komande "partizana", što je bio jedan neodređen izraz, koji se nerado upotrebljavao u Londonu.

Postojanje i mesto boravka jedne centralne komande otkrila je prva istraživačka misija kanadskih Hrvata manje od mesec dana pre no što smo mi došli. Misija Typical je spuštena padobranima u maju 1943. gotovo bez predznanja, u jednu pravu bitku za opstanak. Moglo se reći da smo došli bez ikakvih predrasuda, svežih umova, neopterećenih sumarnim obaveštajnim podacima. Naša zapažanja bila su skrpljena od delova.

Po fizičkom izgledu bila je to veoma šarena vojska: jedinice obučene u zaplenjene italijanske i nemačke uniforme, koje su katkad zbunjivale pri iznenadnim susretima u šumi, u sivu vojničku odeću bivše kraljevske jugoslovenske voj ili u seljačka odela. Borci su bili lako naoružani - puškama ili puškomitraljezima s redenicima, a neki sa italijanskim ručnim bombama prikačenim za opasač. Generacije su bile izmešane, počev od veterana iz ranijih, balkanskih ratova, i sa solunskog fronta, do dečaka i devojaka ispod dvadeset godina.

Oficiri u to vreme nisu imali oznake čina; kao i njihovi borci, nosili su petokraku crvenu zvezdu na svojim vojničkim i raznim seljačkim kapama ili na kožnim radničkim kačketima.

Slike su se stvarale i utisci urezivali u pamćenje za noćnih kolona i pri bezglasnim zadržavanjima preko dana.

Sređenije predstave uobličavale su se pri neposrednim osvrtima unazad.

Znatna snaga lako naoružanih i očvrslih boraca od dvadesetak hiljada ljudi bila je zauzeta u upornom traženju kontramanevra kojim će izigrati visoku profesionalno vođenu operaciju okruženja koju je pripremila nemačka komanda, a koju su izvodile uglavnom elitne SS i brdske jedinice, brojno petostruko jače od protivnika, naoružane teškim oruđima i brdskom artiljerijom, uz podršku lovačke i lake bombarderske avijacije.

Strategijsku inicijativu imali su Nemci, i njihova nezgrapna tačnost mogla se pokazati pogubnom.

Taktika partizana zamišljena je sasvim drukčije od neprijateljeve, i posebna vrsta njihovih akcija urodila je čudom njihovog opstanka.

Suočene sa brojnom i materijalnom nadmoćnošću osovinskih snaga, Titove jedinice iskoristile su izvesna preimućstva, stečena iskustvom iz ranijih borbi, i napredak u specijalnim tehničkim veštinama.

Partizani su manevrisali unutar obruča koji se stezao. Lako naoružane i dobro poznajući teren, obučene da dejstvuju nagonski u malim, samostalnim grupama, partizanske jedinice bile su u stanju da izbegnu udare neprijatelja, koji ih je okružavao. Vešte u postavljanju zaseda i u noćnoj borbi iz neposredne blizine - prema kojoj su Nemci ispoljavali naročitu odbojnost - jugoslovenske jedinice su često mogle da zadobiju kratkotrajnu, ali životno važnu lokalnu nadmoćnost. Zaštita pokreta njihovih glavnih kolona bila je presudna za ishod bitke. Ova se svela na trku za osvajanje planinskih grebena koji su sa raznih tačaka

dominirali prelazima preko reka i brdovitim stazama. Svaki vis bio je poprište bespoštednih borbi prsa u prsa, da bi se ovaj zadržao po svaku cenu, u sadejstvu sa pokretnim kolonama glavne grupe Titovih snaga s njihovim bolesnicima i ranjenicima.

Opipavanje neprijateljskog obruča predstavljalo je najvišu probu partizanske taktike. Odluke pred kojima su stajali Tito i njegov Štab bile su surove po svojoj jednostavnosti: obmanuti neprijatelja u pogledu pravca proboja partizanskih snaga, sačuvati udarnu snagu sa ciljem izvršenja takve akcije i u isto vreme zaštititi bolničke kolone.

Nemci su, u izvesnoj meri, bili u nepovoljnom položaju, a naročito zbog toga što su - kao profesionalni vojnici - duboko potcenjivali taktičku veštinu neprijatelja, i zbog svog prezrivog odbijanja da prouče posebnu prirodu partizanskog ratovanja. Oni su se kretali koncentrično na dugim odstojanjima, zakašnjavajući da zaustave proboj kroz međuprostore na neravnom zemljištu. Njihove kolone kretale su se opterećene vojnom opremom redovne vojske.

Tito mi je jednom rekao da je posmatrao jedinice SS-divizije kako se sporo kao puž kreću sa svojim poljskim kuhinjama, dovodeći pojačanja na kritični sektor. Pričao mi je da je nemačko planiranje bilo smišljenije i uspešnije nego u prethodnoj, četvrtoj ofanzivi, ali da su Nemci propustili da organizuju pokretne jedinice sa specijalnom obukom za borbu protiv partizana. Nemačke jedinice su uvek išle iza Jugoslovena i nikad se nisu kretale dovoljno brzo u kolonama sposobnim za samostalne napade na partizanske snage iz pozadine. Izgubivši grozničavu trku za pojedine planinske grebene, nemačka operacija je pretrpela neuspeh u svom glavnom cilju: da uništi jugoslovensku glavnu operativnu grupu.

Glavna operativna grupa u bici na Sutjesci obrazovala je centralnu snagu partizanskog pokreta i, zajedno sa drugim divizijama i brigadama uvedenim u borbu, Vrhovni štab je imao na raspolaganju oko dvadeset hiljada boraca.

Najbitnija osobina ovih vojnih formacija bila je njihova pokretljivost i sposobnost da se bore kao samostalne jedinice, ne čekajući naređenja odozgo.

Shvatanje razvoja ovih formacija, posebne strukture Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i osobina njenih komandanata i oficirskog kadra bilo je bitno za rad naše Misije.

U toku tri meseca između epike Sutjeske i našeg boravka u Jajcu pokušao sam da, na osnovu zapažanja i mnogih slučajnih razgovora i ličnih susreta, stvorim sliku o brojnoj jačini partizanskih vojnih formacija i o njihovoj organizaciji.

Nazivi jedinica - korpusi, divizije, brigade i bataljoni - bili su varljivi, dajući pogrešan utisak o redovnoj vojsci u uobičajenom smislu. Narodnooslobodilačka vojska, kako je sada bila nazvana, predstavljala je kombinaciju "redovnih" i "gerilskih" delova.

Od samog početka namera komunističkog rukovodstva bila je da digne opšti vojni ustanak protiv okupatora širom Jugoslavije, obuhvatajući sve narodne i regionalne elemente, bez obzira na narodnost i veru. Ovo je zahtevalo stvaranje jedne vojne organizacije strogo kontrolisane od strane Partije na svim nivoima i čvrsto utkane u pojedine krajeve zemlje, u tesnoj vezi sa stanovništvom. Trebalo je voditi pravu vojničku borbu protiv okupatora i njihovih satelita i istovremeno bitku za mase, što je značilo - uzevši u obzir društvenu strukturu i ekonomiku Jugoslavije - za seljaštvo.

U pozno leto 1941. godine, u različito vreme, zavisno od mesnih uslova širom okupirane i podeljene Jugoslavije, pojavile su se "pobunjeničke" i "patriotske" grupe u raznolikim tradicionalnim vidovima, noseći nazive koji izazivaju istorijska sećanja na nekadašnje čete, komitadžije (neredovne družine naročito u Crnoj Gori i Makedoniji sa dugom tradicijom iz turskih ratova), komite (sličan naziv) i noviji - odredi.

Uslovi pobune razlikovali su se prema područjima, i krajem leta 1941. godine ustanci protiv okupatorskih snaga Osovine i njihovih novostvorenih satelita - Ante Pavelića u "Nezavisnoj Državi Hrvatskoj" i, kasnije, generala Milana Nedića u preostaloj "Srpskoj državi" - bili

su uglavnom ograničeni na Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

U nekim rejonima grupe su se obrazovale spontano, u drugim izmešane jedinice pod nacionalističkim ili komunističkim uticajem, a mnoge su bile vezane nesigurnom saradnjom, dok je u Srbiji ustanak organizovala Komunistička partija Jugoslavije, koja je obrazovala vojne komisije još u jesen 1940. godine za rad u vojsci.

Po Titovim rečima: "Posle aprilske kapitulacije Vojna komisija je bila proširena i dobila naziv Vrhovni štab partizanskih odreda Jugoslavije ... (posle) masovnih ustaških pokolja srpskog stanovništva u Hrvatskoj i Bosni, Komunistička partija je počela slati svoje članove da organizuju stanovništvo koje je izbeglo u šumu u gerilske odrede"

Ovaj razvoj u toku dve godine koje su prethodile dolasku Britanske misije u Titov štab bio nam je nejasan, složen. On se još opire tačnoj analizi.

U suštini, evolucija vojne strukture zavisila je od potrebe da se održi jednostavna teritorijalna organizacija mesnih odreda, koji će obezbediti prisustvo Pokreta za vreme neprijateljskih kaznenih ekspedicija i predstavljati izvor priliva boraca kada veće formacije oslobode i zadrže, za izvesno vreme, nove teritorije, kao veoma potrebne baze za prostorno širenje centralizovanog oslobodilačkog pokreta.

Vojni aspekt ustanka dobijao je raznolike forme, i pred Titom je, posle krize ustanka u Srbiji, stajao veoma težak zadatak da poveže razvučene oružane formacije i da ih objedini u jedinstvenu vojnu organizaciju, ubrzavajući u isto vreme uspostavljanje vodeće uloge Komunističke partije u pobunjenim područjima.

Ustankom u Srbiji rukovodio je Centralni komitet Partije, a u manjem obimu i u Crnoj Gori. U Hrvatskoj je gotovo ceo CK KP Hrvatske uhapšen od kraljevske jugoslovenske vlasti pre 1941. godine i jedan deo njegovih članova predat u aprilu Paveliću. Iako je izabran novi Centralni komitet gubitak starih kadrova odrazio se na organizovanje ustanka širom Hrvatske. Početni otpor u područjima Like, Korduna i Banije predstavljao je jednim delom spontano reagovanje mesnog srpskog stanovništva u cilju zaštite od pokolja koje su počinile Pavelićeve ustaše u pravoslavnim selima u leto 1941. godine. Slični događaji odigrali su se u Bosni i Hercegovini, gde su se opet mesni srpski seljaci digli na oružje protiv novog kolaboracionističkog režima.

Vrhovni štab koji je Tito obrazovao u Srbiji u novembru 1941. nije imao tehničkih sredstava za vezu niti obučenog vojnog ljudstva u dovoljnom broju da bi mogao uspostaviti neposrednu kontrolu nad svim lokalnim žarištima otpora. Uslovi za stvaranje nekog narodnog fronta pod prikrivenim komunističkim rukovodstvom, a što su Rusi uporno zahtevali, jednostavno nisu postojali. Do prekida kratkotrajne saradnje između komunista i četnika u Srbiji došlo je i u svim ostalim jugoslovenskim pokrajinama gde je bilo četnika. Sa većinom ovih područja Komunistička partija je imala malo ili nimalo veza i organizacija, a mesni srpski rukovodioci bili su ili bivši kraljevski jugoslovenski oficiri ili su došli iz policijskih redova.

Osnivanje osnovnih vojnih formacija pod rukovodstvom Partije na regionalnoj osnovi bio je prvenstveni zadatak pokretnih delegata iz Vrhovnog štaba, čija se neposredna kontrola mogla samo uz napore i postepeno proširivati.

Celokupna partizanska organizacija trebalo je da počiva na odredima, teritorijalnim jedinicama, koje bi imale lokalne seoske korene i činile sa pokretnim brigadama dva najoriginalnija vida vojne organizacije.

Jedinice koje su se formirale spontano, katkad su se povezivale sa komunistima na odgovarajućem terenu, dok su druge od početka organizovali članovi Partije. One su bile važan, glavni izvor kadrova, i njihova struktura bila je elastična. Iz ovih odreda takođe su uzimani kandidati koji će se obučavati za oficire. Oni su ostali u toku rata stvarno izvorište koje je davalo mesne vojne talente.

U izgrađivanju oružanih snaga narodnooslobodilačkog pokreta osećao se velik nedostatak obučenih vojnih rukovodilaca. Svi Jugosloveni, bilo kog porekla, dobili su ranije osnovnu vojnu obuku. Ali ovo se odnosilo samo na ljude u godinama. Međutim, partizanskom pokretu pristupila je u znatnoj meri omladina. Sama Partija raspolagala je sposobnim, ali brojno malim kadrom članova koji su učestvovali u španskom građanskom ratu, u republikanskim oružanim snagama, i oni su obezbedili dragoceno jezgro komandanata. Drugu grupu je sačinjavao izvestan broj tajnih članova Partije u bivšim kraljevskim jugoslovenskim snagama. U mnogim slučajevima, međutim, mesni partizanski štabovi bili su prinuđeni da se koriste vojnim iskustvom bivših redovnih oficira i podoficira. Njihovo prisustvo u partizanskom pokretu obezbeđivalo je neophodno potrebno vojno rukovođenje u izvesnim trenucima, ali je predstavljalo i latentnu političku opasnost. Mnogi od ovih ljudi bili su spremni da tuku okupatora, ali ne da prihvate vođstvo Komunističke partije. Neki su ostali u partizanskim redovima i pristupili Partiji, kao vodećem elementu otpora u zemlji, dok su drugi prešli četnicima ili ih nikad nisu ni napuštali. Postojanje ovih poslednjih simbolizovalo je u ratu dubok raskol u životu svakog područja u Jugoslaviji gde su se oni javljali.

Tito i Vrhovni štab stvorili su koncepciju partizanskog ratovanja koja je odstupala i od ranije sovjetske prakse i od sadašnje diplomatske taktike. Glavna razlika u shvatanju bila je prosta. Za Ruse su partizanske jedinice predstavljale pomoćno sredstvo jedne redovne vojske - da bi izvršavale izvesne zadatke iza neprijateljskih linija; za Jugoslovene su partizanske jedinice bile sama vojska, organizovana u pokretne formacije i u teritorijalne zaštitne jedinice, koje su zajedno predstavljale moral i ideologiju revolucionarnog rata. Tito je od početka verovao da ostvaruje jedno eksperimentalno iskustvo u revoluciji koje nije imalo presedana.

Vrhovni štab, zajedno sa grupom srpskih odreda iz "Užičke republike", pod njegovom neposrednom komandom, prešao je preko reke Uvac u Sandžak 12. decembra 1941.

Vođenje borbe u Srbiji bilo je prvo iskustvo partizanskog ratovanja, mera prirodne taktičke veštine i opomena za izvesne slabosti vojne organizacije. Tito je u jednoj kasnijoj analizi zaključio: Kao najjasnije i najbitnije pokazalo se da mi ne možemo vršiti uspješno operacije većih razmjera sa združenim partizanskim odredima i bataljonima, već da moramo postepeno, ali odmah, prići stvaranju većih, čisto vojničkih formacija. To je bilo potrebno iz slijedećih razloga: prvo, sa raštrkanim partizanskim odredima bilo je vrlo teško voditi frontalnu borbu i komandovati njom; drugo, partizanski odredi kao poluvojnička formacija nisu bili podesni za ratovanje van svoje teritorije, jer je tada kod mnogih partizanskih boraca postojala tendencija da se bore samo radi odbrane svojih sela; treće, partizanski borci bili su u stalnom kontaktu sa svojim ukućanima, spavali su često kod kuće i tako dalje, što je ponekad imalo rđave posljedice, a naročito kad su na očigled svojih porodica ginuli u borbi. Sve to prisililo nas je da priđemo odmah stvaranju čisto vojnih formacija.

Dvadeset drugog decembra 1941. formirana je Prva proleterska brigada, u Rudom, u Sandžaku, kao regularna vojna jedinica koja je mogla biti upotrebljena na bilo kom bojištu u Jugoslaviji, dok je Druga brigada bila sastavljena od ostalih srpskih odreda, 1. marta 1942. U kasno proleće 1942. osnovane su: Treća sandžačka i Četvrta i Peta crnogorska brigada. Tako je Tito imao sada pod svojom neposrednom komandom pet takvih formacija (svaka sa po 800 do 1200 boraca). One su bile sastavljene od jezgra iz odreda zapadne Srbije, kao i onih iz Sandžaka, Crne Gore i Hercegovine koji su pratili Tita u Bosnu. Ubuduće trebalo je da one dejstvuju kao krupne jedinice, odvojene od svojih zavičajnih teritorija, i kao oružane formacije političke revolucije.

Mit o elitnoj proleterskoj zaštiti bio je stvoren, i jezik koji to izražava je značajan: "Proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade jesu vojne udarne formacije naroda Jugoslavije pod rukovodstvom Komunističke partije ..."

Istovremeno sa svojom ulogom vojne udarne snage, proleterske brigade su na taj način predstavljale i političko oružje narodnooslobodilačkog pokreta.

Neposredni zadatak Prve proleterske divizije, pri njenom formiranju, bio je da obezbedi partizansku prevlast nad ključnom strategijskom oblasti istočne Bosne, gde su prvi mesni partizanski odredi bili u krizi.

Do novembra 1942, kada se Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije prvi put sastalo u Bihaću, broj formacija kao što su proleterske brigade povećao se na dvadeset osam. Grupisane zajedno, one su bile sposobne da preduzimaju složenije vojne operacije protiv neprijatelja, kao što su bile one u Bosni sredinom te godine.

U isto vreme jugoslovensko rukovodstvo je odlučilo da formira divizije i korpuse. Prve dve divizije, Prva i Druga proleterska, formirane su 1. novembra 1942, zatim još šest do kraja iste godine. Ove jedinice su bile pokretljive, brojno relativno male i lako opremljene.

U decembru 1942. svakoj diviziji pridodat je jedan politički odsek, koji je rukovodio celokupnim političkim radom u jedinici i bio neposredno odgovoran pokrajinskom komitetu Partije ili Centralnom komitetu. U sastavu imale su svoju bolnicu, organizaciju snabdevanja, vojni sud, poštansku službu u izvesnim rejonima i, katkada, svoju vojnu muziku i pevački hor.

Vojno obrazovanje bilo je usklađeno s političkim radom. Upravo u redovima ovih jedinica bio je usađen ideal ujedinjenog jugoslovenskog pokreta, koji je razvijao oslobodilačku borbu, naročito širenjem i učvršćivanjem bratstva i jedinstva među narodima.

Brigade su takođe svojom aktivnošću stvarale i branile slobodne teritorije od Užica do Foče i u velikom maršu u leto 1942. godine ka zapadnoj Bosni, Lici i Kordunu, gde se oformila "Bihaćka republika", koja se prostirala na površini od 45000 kvadratnih kilometara, i na njoj se politička struktura pokreta razvila u čvrst oblik.

Takve su bile vojne formacije sa kojima se Britanska misija povremeno kratko sretala, krećući se za vreme sukoba s neprijateljem ili posećujući njihove štabove.

Naše glavno iskustvo stečeno je naročito s Prvom i Drugom proleterskom divizijom.

Čete i bataljoni prvih brigada bili su sastavljeni uglavnom od onih koji su preživeli iz srpskih odreda i onih iz Crne Gore i Sandžaka, kao i od novih boraca iz teritorijalnih odreda koji su se u njih slivali za vreme dugog marša ovih formacija iz jugoistočne Bosne ka slobodnoj teritoriji u zapadnoj Bosni ili brigada koje su tamo zatekli srpski seljaci iz Like, Bosanske krajine i Banije, hrvatski borci iz pribrežnih regija istorijske hrvatske vojne granice, dalmatinski Hrvati i Srbi, koji su se borili na svojim terenima u belim krečnjačkim planinama pozadi obale Jadranskog mora.

Dva komandanta divizija bili su često u našem društvu i simbolički su predstavljali poseban elemenat u partizanskom vojnom rukovodstvu.

Na čelu Prve proleterske divizije bio je general Koča Popović. On je prisustvovao našem prvom susretu s Titom i njegovim štabom onog jutra kad smo stigli, ali njegov identitet nije bio otkriven. Uredan, napet, promišljeno kontrolisan osetljivim i disciplinovanim umom i snagom volje, Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Poticao je iz imućne beogradske porodice i rano se odvojio od svog domaćeg porekla posle studija filozofije na univerzitetu. Otišao je u Pariz, gde se kretao u nadrealističkim krugovima, u levičarskom svetu pesnika, književnika i umetnika. Bilingvalan, govorio je sarkastičnim, uglađenim francuskim jezikom, i u njegova mentalna utvrđenja nije se moglo prodreti. Njegove sarkastične primedbe bile su kao udarac mačem. Respektujući protivudare, uvek je bio na oprezi.

Postepeno je iz svoje mladalačke neobuzdanosti ušao u disciplinu tajnih aktivnosti ilegalne jugoslovenske komunističke mašine. Upućen je sa grupom odabranih članova Partije u Španiju, preko centra za balkanske dobrovoljce, kojim je rukovodio Tito, a koji je organizovan u Parizu pod okriljem Kominterne.

Popović se borio u redovima španske republikanske vojske, a ne u internacionalnim brigadama, i postao je artiljerijski kapetan. Ovo iskustvo bilo je njegova vojna škola, i on nije propustio nijedan aspekt španskog preludijuma.

Po završetku španskog građanskog rata pobegao je preko Francuske i, koristeći se ilegalnim partijskim kanalima, vratio se u Jugoslaviju.

Jednom mi je rekao da je 1940. godine bio mobilisan kao rezervni oficir u Kraljevsku jugoslovensku vojsku, i njegov pukovnik mu je dao zadatak da pazi na podrivačke aktivnosti u puku.

Posle aprilske kapitulacije 1941. godine Koča Popović je za vreme ustanka u Srbiji organizovao Kosmajski partizanski odred, koji je predstavljao kadar za obuku mnogih budućih partizanskih komandanata (uključujući Pavla Ilića). Kad je formirana Prva proleterska brigada, postao je njen komandant i docnije, logičnim napredovanjem, komandant Prve proleterske divizije.

Popović je bio usamljeni vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu. Bio je oprezan u sklapanju prijateljstva i branio je s vraškom veštinom totalno poštenje uma i srca.

Kao komandant divizije, sa svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem trenutnih situacija, Koča Popović je odjednom osetio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i neposredno je doprineo našem spasavanju.

Često sam bio u njegovom društvu i prihvatao njegove smišljene i duhovite doskočice. Hladno i promišljeno neustrašiv i zagonetan po prirodi, bio je idol jedinica, ali ga je malo ljudi poznavalo.

Njegov nedostatak trpeljivosti u privatnim raspravama skrivao je, obično sa uspehom, duboko razumevanje reakcionarnog britanskog kapitaliste, koga smo mi - kako je voleo da kaže - predstavljali.

Komandant Druge proleterske divizije, Peko Dapčević, imao je nešto zajedničko s Popovićem: obojica su se borili u Španiji. Teško bi bilo naći neku drugu ličnu osobinu koja bi ih vezivala, izuzev potpune ravnodušnosti prema opasnosti.

Peko je bio sin trgovca, rođen na Cetinju, u staroj prestonici Crne Gore. Ambicija svakog crnogorskog porodičnog plemena bila je da mu sinovi studiraju prava u Beogradu ili da stupe u vojnu akademiju.

Međutim, ovo takmičenje za karijeru, u crnogorskim plemenima, obeležilo je grupisanje i oštru podelu na buduće mesne partizanske i četničke rukovodioce u ovim krajevima. Studenti su postali oni prvi, a redovni oficiri ovi drugi.

Dapčević je studirao prava u Beogradu i ušao u napredne studentske krugove. Apsolvirao je 1937. godine i zajedno sa odabranom grupom, u kojoj je bio i Koča, prebačen je partijskim kanalima u Španiju, gde se borio u republikanskim redovima. Godine 1939-1940. bio je interniran u Francuskoj i vratio se preko istih konspirativnih kanala u Jugoslaviju.

Peko je bio doveden u Vrhovni štab obrazovan u Stolicama na vojnom savetovanju u novembru 1941. u Srbiji, i posle komandovanja Četvrtom proleterskom brigadom, kada se ona formirala od prvobitnih partizanskih odreda u Crnoj Gori i Sandžaku, preuzeo je rukovođenje Drugom proleterskom divizijom, prilikom njenog obrazovanja u zapadnoj Bosni u novembru 1942, u koju je ušla njegova brigada i pošto su u crnogorske jedinice uključene i jedinice iz Bosanske krajine i Dalmacije.

Peko je bio neposredan i komunikativan rukovodilac, obrazovan u naprednoj školi beogradskih studentskih udruženja.

Otvorenog karaktera i oštar u prosuđivanju ljudi, Peko je bio komunistički kondotijer, sav u iskonskim tradicijama gerilskog ratovanja, prekaljen iskustvima iz Španije.

Kad bi poklonio svoje poverenje i prijateljstvo, bilo je to za večna vremena. Izgledao je neposlušan, što je slabo skrivalo jedan britak i hladan um i sposobnost brzog rasuđivanja.

Uživao sam u njegovom društvu. Čak i u trenucima napetosti veoma često smo se prepirali zbog njegovog preterano crnogorskog obožavanja majke Rusije.

"Španci", čiji su istaknuti predstavnici bili Koča Popović i Peko Dapčević, sačinjavali su izabran, ali mali kadar partizanskih vojnih rukovodilaca. Oko 1300 Jugoslovena borilo se u španskom građanskom ratu, i tokom godina posle 1941. četiri španska veterana postala su komandanti armija (korpusa), a dvadeset osam njih - generali.

Ali ova grupa predstavljala je samo jedan elemenat u vojnom rukovodstvu Narodnoslobodilačke vojske. Naročito u prvim danima ustanka partizanski odredi i veće formacije su u izvesnoj meri koristili oficire i podoficire bivše Kraljevske jugoslovenske vojske. Prema njima se ispoljavala opreznost u političkom pogledu, no mnogi od njih obavili su svoj deo posla.

Svakoj jedinici, od partizanskih odreda do štabova divizija i korpusa, dodeljeni su politički komesari.

Vojni kvaliteti odlučivali su o izboru komandanata i komandira. Tečajevi za obuku držani su na svakom području, stvaranje vojnih i političkih kadrova predstavljalo je stalnu brigu.

Naši utisci bili su vrlo uopšteni i nisu imali nikakve veze sa mitskom formulom o "hrvatskim i slovenačkim gerilcima", čije je postojanje naša i druge misije - prema prvobitno dobijenim uputstvima - trebalo da utvrde i definišu.

Pošto je Britanska misija bila pridata Vrhovnom štabu, naša zapažanja bila su ograničena na rejone u kojima smo se kretali. Nikad nismo bili u mogućnosti da dobijemo stručna i iscrpna obaveštenja o uobičajenom borbenom rasporedu partizanskih snaga. Naše poznavanje događaja u Sloveniji i Hrvatskoj, na primer, zavisilo je od slučajnih susreta s delegatima štaba koji su dolazili ili sa komandantima jedinica koji su podnosili izveštaje Titu.

Procene koje smo pokušavali da sumiramo bile su zato samo približne, ali izvesne osnovne pojave bile su jasne. Druga nagađanja trebalo bi tražiti osvrćući se unazad.

Krajem avgusta 1943, za vreme relativnog zatišja u Jajcu, došli smo do zaključka da je oko 75000 ljudi bilo organizovano u redovne vojne jedinice, pored mnoštva partizanskih odreda. Procenili smo da u ovoj vojnoj organizaciji oko tri četvrtine ljudi nisu članovi Komunističke partije, ali da su čvrsto povezani u jednu celinu pod njenim rukovodstvom.

U vojnim jedinicama koje je Britanska misija, nalazeći se uz Tita, neposredno poznavala, većinu su činili Srbi, iz same Srbije ili iz srpskih sela u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj, ili Crnogorci iz nekih plemena i srpski seljaci iz Sandžaka.

Procena je uključivala muslimanske jedinice iz Bosne i Hercegovine, i Hrvate iz drugih područja.

Sastav i jačina formacija partizanske vojske u užoj Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji bili su van dosega našeg iskustva.

Glavni zaključak naših opažanja bio je da Narodnooslobodilačka vojska - u izrazitoj suprotnosti s pansrpskim, antihrvatskim i antimuslimanskim fiksnim idejama Mihailovićevih četnika - predstavlja jednu jugoslovensku vojnu organizaciju, jedan revolucionarni politički pokret, koji je zamišljen kao nešto sasvim suprotno od onoga što je predstavljala Kraljevska jugoslovenska vlada u Londonu, zvanično priznata od strane Britanaca.

Bitne suprotnosti koje su iznele na videlo Britanska misija kod Tita i slične misije na partizanskoj teritoriji trebalo je da se razmotre na najvišem nivou.

Najdublji utisak o partizanskim vojnim formacijama, koji je sažeto pokazivalo naše iskustvo, bio je da svaka jedinica predstavlja zajednicu i pribežište međusobno bliskih ljudi koji su izbegli iz svojih razorenih sela i pokolja njihove rodbine. Ova atmosfera preneta je i u njihove pesme, koje su se često pevale. Ljudi su se borili za povratak svojim kućama, koje će biti ponovo sagrađene u novom i boljem svetu nego što je onaj koji su poznavali. Masovno, oni su predstavljali siromašne i zanemarene slojeve društva, razne starosne grupe i društvene kategorije koje nisu bile pod uticajem mesnih organizacija tradicionalnih političkih partija iz prošlosti. Ovo je bila osnovna snaga pokreta: mobilizacija omladine, žena i ljudi u godinama, kao i stvaranje novih odnosa i posebnog morala.

Etapa naših istraživanja bila je prošla i narodnooslobodilački pokret ulazio je u novu fazu razvoja. Zato sam 23. avgusta poslao sledeću poruku:

Kao rezultat nekolikih razgovora s Titom u proteklim nedeljama i na osnovu opšteg proučavanja situacije, smatram da je pripremna etapa jednog zadovoljavajućeg dodira s partizanskim štabom završena i da bi rad trebalo sada da teče po organizovanom planu, Mislim zato da bi trebalo preduzeti hitno dva koraka: da se pošalje jedan brigadni general radi obrazovanja misije na visokom nivou; da ja otputujem početkom sledećeg meseca i podnesem iscrpan izveštaj o partizanskoj vojsci, njenoj mogućnoj vojnoj vrednosti i o snabdevanju ove zime. Takođe o centralizovanju britanskih misija kod partizana. Sada postoji mogućnost snabdevanja morem.

Posle razgovora mogao bih se vratiti sa brigadnim generalom ili skoknuti natrag. Što se tiče izlaska iz zemlje, tereni za sletanje koji su nama pristupačni sposobni su za upotrebu. Ne bi imalo potrebe nikoga slati da preuzima dužnost. Ne bih morao da budem odsutan više od deset dana. Smatram da je neophodno da se gornja pitanja potpuno razmotre u Kairu.

Naša saradnja s partizanima trebalo bi da se proširi najkasnije do kraja septembra, imajući u vidu činjenicu da oni moraju doneti važne odluke pre zime. O ovome još nije bilo raspravljano ovde sa partizanskim štabom. Molim za objašnjenje i obaveštenje.

Nekim, meni nepoznatim, slučajem jedan oficir višeg ranga bio je izabran za šefa nove misije kod Tita. Direktivu za njegov rad sastavio je lično premijer 23. jula i ona je stigla u Kairo. Tekst je bio odobren i dopunjen u konačnom obliku 11. avgusta, u dogovoru sa generalom Mejtlendom Vilsonom (Maitland Wilson), britanskim glavnim komandantom Sredozemnog ratišta.

Routon je 22. avgusta zapisao: "Vrlo uzbudljive vesti noćas. Jedan brigadni general dolazi u septembru, a major se vraća radi razgovora." Ova beleška morala je biti u vezi sa nekom porukom iz Kaira koja se mimoišla s mojom koju sam poslao istog dana ili je bila odgovor na nju.

Određivanje ove misije višeg ranga predstavljalo je kulminaciju razgovora na visokom nivou o britanskoj podršci pokretima otpora u Jugoslaviji za koje ja nisam znao, izuzev preko glasina koje mi je preneo major Bazil Dejvidson (Basil Davidson), čija se misija bila spustila padobranima kod nas 16. avgusta. On je rukovodio Jugoslovenskom sekcijom S.O.E. u Kairu, i mi smo radili zajedno na planiranju prvih misija kod partizana.

Bazil Dejvidson bio je s nama nekoliko dana pre nego što je otišao na izvršenje zadatka: u Vojvodinu, ravno plodno zemljište između Dunava i mađarske granice, odakle je, prema prethodnom sporazumu s Titom, trebalo da se ova britanska misija, preko jugoslovenskih kanala, prebaci u Mađarsku.

Sa neskrivenim uzbuđenjem očekivao sam spuštanje Bazila i njegove grupe. Naš kratak susret iskoristili smo da porazgovaramo o poslednjim vestima iz Kaira i o opštim utiscima koje je stekla naša misija.

Druga dva oficira spustila su se k nama padobranima na Petrovom polju noć uoči dolaska Dejvidsonove misije. Vazduhoplovni poručnik Kenit Sajers (Kenneth Syers), u uniformi Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, stigao je kao vojnoobaveštajni oficir da zameni Bila Stjuarta. Padao je velikom brzinom u pomrčini, kao krhka figura s raširenim nogama, ali je, srećom, iščašio samo zglob na nozi.

Za njim je došao Jan Makenzi (lan Mackenzie), major u sanitetskoj službi Kraljevske kopnene vojske, iskusan i darovit hirurg. Njegov bolničar izbačen je iz aviona sledeće noći, nezgodno praćen protivtenkovskim puškama i eksplozivima.

Dolazak Jana Makenzija predstavljao je nešto više nego simboličnu pojavu jednog britanskog vojnog lekara. Njegova urođena skromnost i izvanredno znanje učinili su da je postao omiljen u jugoslovenskom sanitetskom štabu, a naročito kod Gojka Nikoliša, sa kojim je uspostavio srdačnu i tesnu saradnju. Rad Jana Makenzija, koji je vršio operacije nad ranjenicima, uporedo sa svojim jugoslovenskim kolegama, pod uslovima stalnih neprijateljskih napada na granične linije područja na kome se nalazila naša centralna komanda, odražavao je moralno priznanje Britanskoj misiji van uobičajenih obaveza.

U razgovorima s Titom i njegovim štabom na Petrovom polju pokrenuto je pitanje američkog predstavništva. Bilo je nagoveštaja o tome da Britanci ometaju jedan takav poduhvat. Postojali su mnogi razlozi da se odredi takvo predstavništvo: prvo, zato da bi se naglasila anglo-američka jednodušnost u politici prema jugoslovenskom narodnooslobodilačkom pokretu i drugo, da bi se prisustvom jednog američkog oficira pored naše vlastite misije istakla naša saradnja. U tom smislu početkom jula uputio sam poruku Kairu, energično tražeći da se učini takav potez. Routon je 7. jula zabeležio da je trebalo da primimo "američke oficire", a prema Vladi Dedijeru, "jedan član engleske misije" je rekao 17. jula da je očekivana jedna američka misija, koja bi trebalo da bude "pod njegovom komandom".

U ranim časovima 21. avgusta grupa za doček stajala je u blizini sela Oklinak, na Petrovom polju, da bi prihvatila kapetana Melviria O. Bensona iz američkog Ureda za strategijske službe (Office of Strategic Service, O.S.S.)

Njegovo ranije iskustvo u izvođenju "specijalnih operacija" učinilo je da se uspostavi trenutna veza između nas. "Beni" ("Benny") Benson javio se dobrovoljno za tu službu, pre nego što su Sjedinjene Američke Države stupile u rat, a obučavali su ga Britanci za vreme delikatnih meseci pre japanskog napada na Perl Harbor.

Njegovi pretpostavljeni poslali su ga da se pridruži jednoj anglo-američkoj grupi koja je odlazila na Burmanski put iz jedne baze na Javi. Pobegao je pred japanskim snagama koje su vršile invaziju ostrva na putu za Australiju i stigao je sporim brodom - još jedno zajedničko iskustvo - u Egipat u decembru 1942.

Benson je bio poslat na jedan britanski tečaj za padobransku obuku i u još neku specijalističku ustanovu za rukovanje eksplozivima. Početkom jula, možda u vezi s mojom porukom, obavestili su ga da će biti spušten padobranom u Jugoslaviju da bi se pridružio Titu.

Na našu obostranu veliku sreću, Bensonov dolazak olakšao je naš zajednički zadatak izveštavanja o partizanskoj situaciji. Radili smo kao jedna misija i delili bez rezerve utiske i obaveštenja. Složili smo se da je bolje da se koristi našom radio-vezom nego da uspostavlja posebne. Bilo je u tome praktičnih prednosti. Bili smo u stalnom pokretu i radili u nesigurnim uslovima. Razumljivu sumnju u komandi Ureda za strategijske službe da bi nedostatak američke radio-stanice, koja bi radila samostalno, doveo do prekomernog apsorbovanja njihovog predstavnika od strane postojeće Britanske misije i pukog ponavljanja istovetnog izveštavanja brzo je raspršio sam Benson. Njegova nezavisnost u odnosu na Britansku misiju nikada nije dolazila u pitanje.

Kao što je napisao u svom docnijem izveštaju:

Biti zavisan od britanskog radija i telegrafiste nije sasvim pogodno. Teškoće oko punjenja baterija i potreba za minimumom vremena u eteru, udruženi sa činjenicom da se mi vrlo često krećemo s jednog mes a na drugo, učinili su podvostručavanje poruka krajnje necelishodnim. Britanski oficir i ja dobijali smo sva obaveštenja koja je on prenosio, i mada sam ja na ovo skrenuo pažnju svom komandantu u Kairu, osetio sam da se moj rad ceni pre po malom broju poruka koje šaljem nego po radu koji je obavila anglo-američka misija.

Uveče na dan svog dolaska Benson je večerao s Titom i njegovim štabom i bio je primljen neobično srdačno. Jugoslovenima je bio veoma potreban publicitet u Sjedinjenim Američkim Državama o njihovoj borbi, naročito među Amerikancima hrvatskog i slovenačkog porekla, čiji je uticaj na zvaničnu politiku prema jugoslovenskim pitanjima bio od posebnog značaja a do tada je bio usmeren u antipartizanskom pravcu.

Prvi zahtev koji je Tito uputio Bensonu ticao se prenošenja propagande namenjene ovim grupama u Sjedinjenim Američkim Državama, da bi se suprotstavio snažnim velikosrpskim elementima, koji su vladali američkom štampom, i u novinama na nacionalnom i na lokalnom jeziku.

Tesno povezano sa ovom kampanjom, za partizansku komandu bila je od bitne važnosti četnička saradnja sa Osovinom i iznošenje dokaza o tome koje je prikupila Britanska misija, što je u potpunosti saopšteno Bensonu. Ova "bitka u eteru" vodila se naporedo sa onom na BBC-u, ali je bila neuporedivo važnija u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je suprotna propaganda bila vešto organizovana među grupama jugoslovenskog porekla, potpomognuta moćnom političkom podrškom u Kongresu i Senatu.

Kao što je Benson napisao u završnom izveštaju svoje misije:

Za vreme mog četvoromesečnog boravka kod partizana jedna stvar je uvek bila izvor smutnje i neprilika: netačno objavljivanje jugoslovenskih vesti preko njujorškog i londonskog radija. Odavanje priznanja četnicima za partizanske pobede, njihovo tretiranje kao patriota, kao i pokušaj da se četnici izjednače s partizanima, bilo je nemogućno objasniti.

Dvadeset četvrtog avgusta Britanska misija je bila upozorena na neminovan i unapred pripremljen pokret sa Petrovog polja ka Jajcu, srednjovekovnoj bosanskoj prestonici.

Ušli smo u grad sledećeg jutra. U prvi mah život je u gradu izgledao gotovo normalan. Na pijaci je bilo voća i povrća. Bilo je električne struje; telefonske linije nisu bile prekinute. Stanovništvo je išlo za svojim svakodnevnim poslovima. Činilo nam se, za trenutak, da smo izašli iz rata, bez žestokih oružanih sukoba u divljim planinama, bez borbi prsa u prsa na šumskim proplancima i brdskim stazama, i da smo ušli u neki tihi pokrajinski glavni grad. To je, međutim, bio samo privid, ali mi smo već bili navikli da živimo od danas do sutra i da se svakog časa borimo za goli život.

Isto veče Jajce je počelo dobijati izgled vojne komande. Tito i Vrhovni štab smestili su se u zgradama grupisanim oko stare turske tvrđave, koja je dominirala gradom, dok se vojska ulogorila na periferiji, isturajući patrole duž reke Vrbasa radi zaštite cele doline.

Britanska misija, zajedno sa našim hirurgom Janom Makenzijem i Benijem Bensonom, ušla je u jednu drvenu kućicu pored reke.

Nismo živeli pod kućnim krovom od odlaska iz Afrike. Routon je naškrabao u svojoj beležnici: "Kakva promena! Ne vidim nikakvog razloga da se vraćamo starom načinu života ... Dobijamo slaninu i jaja za doručak ... To su stvari o kojima smo samo sanjali i razgovarali pre dva meseca." A onda je dodao: "Naravno, može se svakog časa desiti da napustimo ovo."

Posle dva dana pošao sam zaplenjenim nemačkim štabnim kolima da tražim teren za sletanje aviona i da organizujem prihvatanje nove misije. Uputstva iz naše Glavne komande, koja je sada bila u Italiji, nisu nam pružala nikakve podatke o sastavu grupe koja treba da stigne, ali su ukazivala na to da bi ona pokušala da sleti avionom ako bi se našao podesan teren.

Svakodnevno bombardovanje Jajca od strane neprijateljskih aviona i vazdušno izviđanje nad okolnim područjem isticali su značaj pitanja: mesto za sletanje aviona trebalo je da bude na sigurnom odstojanju od naše "prestonice".

Nastupio je kratak prekid u razmeni naših poruka. Trideset prvog avgusta dobili smo uputstvo da budemo spremni za prihvatanje misije brigadnog generala 5. septembra, a 1. septembra tražene su koordinate terena, koji sam upravo bio pregledao, na pedesetak kilometara zapadno od rejona koji je čvrsto držala Prva proleterska divizija raspoređena u rejonu Bugojna.

Sutradan sam se, sedeći na zadnjem sedištu motocikla, odvezao da osmotrim još jedan teren za sletanje, bliže Jajcu. Poljana je bila dugačka oko devetsto i široka nešto preko petsto metara, ali opkoljena strmim planinskim lancem, Ova ekskurzija pokazala se beskorisnom.

Dolasku misije trebalo je da prethode avioni za snabdevanje. Mogla se uzeti u obzir bar neka pouka iz našeg spuštanja u maju. Zalihe je trebalo baciti iz aviona, na teren koji sam ja izvideo kod Bugojna, počev od 4. septembra, u noći koja prethodi zakazanom dolasku same grupe, pa sam poslao Tomsona (Thompson) tamo da ih primi.

Svako naše radio-dežurstvo pratilo je napeto očekivanje konačnih uputstava za prihvatanje misije 5. septembra i detalja o njenom sastavu.

Te večeri, 2. septembra, vratio sam se sa svoje vožnje motociklom u našu tadašnju kuću, na obali reke, preko puta Titovog štaba.

Boravili smo u jednoj sobi. Gvozdeni krevet s pohabanim madracem, sto i stolica predstavljali su sav nameštaj u našoj radio-stanici. Igrali smo karte čekajući slobodan krevet, a te noći bio sam ja na redu da spavam na njemu.

Ostali - kapetan Benson i vodnik Krouzie (Crozier), radio-telegrafista, koji nam se priključio u istočnoj Bosni blizu sela Draganića, 19. jula - spavali su na podu, umotani u svoje smotuljke i navlake za posteljinu.

Nešto pre ponoći začuli su se koraci na stenenicama. U sobu je ušao Jan Makenzi, hirurg naše Misije. Išao je da operiše one koji su bili ranjeni u borbi prethodnog dana na brdima zapadno od "Republike Jajce". S njim je bila, kao tumač, neka visoka devojka u britanskoj ratnoj uniformi. Jan je nešto promrmljao, predstavljajući je. Ona je govorila tihim i savršenim engleskim jezikom, bez ikakvog stranog akcenta.

Ja sam joj kavaljerskim pokretom pokazao gvozdenu napravu u uglu, i naš posetilac, prvo žensko biće u našem društvu, legao je na madrac, savladan trenutnim dremežom usled zamora.

Volter Routon je sedeo pored radio-stanice i otkucavao pozivne znake radi uspostavljanja redovne veze u ponoć. Očekivali smo konačna uputstva i tehničke detalje za prihvatanje nove misije. On je bio na dužnosti u dugim vremenskim razmacima, posle kojih ga je stalno smenjivao Krouzie. Dao mi je znak da stiže neka poruka preko radija, i čim je zapisao, brojkama, telegram, rekao sam da mi ga pruži. Uzeo sam da ga dešifrujem da ne bismo gubili vreme u ovom hitnom trenutku.

U poruci se tražilo da, ukoliko mogu, prikupim obaveštenja o mestu boravka kćerke Momčila Ninčića, ministra inostranih poslova Kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu. Nisam je poznavao, ali iznenadno predosećanje javilo se u meni. Napisao sam kratak šifrovan izveštaj i pružio Volteru da ga otkuca na svom aparatu. On je glasio: "U vezi s vašom porukom. Stop. Ona je u mom krevetu."

Pošto nisu stigle nikakve dalje poruke, veza je za tu noć bila prekinuta.

Nije nam više nikakva poruka bila preneta ni te noći niti sledećih pet dana.

Ujutru 8. septembra stigla je poruka u kojoj je javljeno da je ime brigadnog generala (brigadier) Maklejn (Maclean) i da je pripadnik Ministarstva inostranih poslova (Foreign Office), a ne redovan vojnik. Nije bilo detaljnijih podataka o njegovom dolasku.

Te večeri, 8. septembra 1943, radio-telegrafisti u Titovom štabu, u tvrđavi, kao i naši, u kući pored reke, gde se nalazila Britanska misija, uhvatili su radio-vest da su se Italijani predali anglo-američkim snagama u Italiji.

Buduća ravnoteža rata na Sredozemlju i na Balkanu bila je iz osnova pomerena. Prvo reagovanje u Jajcu bilo je oduševljenje zbog jedne odlučne pobede, koja će biti od neposrednog i dalekosežnog uticaja na celokupno ratovanje u Jugoslaviji.

U toku sledećih časova stigla nam je u Jajce poruka iz britanske Glavne komande Sredozemlja u kojoj se zahtevalo da obavestimo Tita da su šefu Britanske misije date direktive da pregovara o primirju sa najbližim italijanskim komandantima i da razoruža najbliže italijanske divizije.

Ova značajna poruka poslata je, izgleda, pod pretpostavkom da Britanska misija dodeljena Titu komanduje, na neki način, operativnim "gerilskim" jedinicama.

Zatražio sam da razgovaram s Titom, u turskoj tvrđavi preko reke, prenoseći mu ova uputstva.

Tito je opisao ovaj sastanak u govoru održanom u decembru 1951. povodom desetogodišnjice JNA:

Koliko se na zapadu u to vrijeme ignorisala naša Narodnooslobodilačka borba vidi se, između ostalog, i iz slijedećeg karakterističnog slučaja. U Vrhovni štab bila je već za vrijeme Pete ofanzive došla jedna saveznička vojna misija. Jednog dana, u gradu Jajcu, u vrijeme kapitulacije Italije došao je šef te misije kod mene i pokazao mi jednu depešu svoje vrhovne komande, u kojoj se od njega traži da razoruža Talijane i preuzme oružje svih talijanskih jedinica. Kad je vidio da ja ironično gledam na njegovo traženje da se sav ratni materijal preda saveznicima, to jest njemu, on je podigao svoj glas i svečano govorio da je to ozbiljno. Zapitao sam ga kako on misli razoružati talijanske divizije i kako će on stići u Dalmaciju iz Jajca kroz teško prohodni teren i ugrožene predjele, a da prije njega ne stignu tamo Nijemci. Na ovo mi nije znao odgovoriti, ali je tražio da odmah krene u Dalmaciju, - protiv čega mi, razumije se, ništa nismo imali. On nije znao da su tamo već odavno upućene naše jedinice i da one već razoružavaju Talijane. Odgovoreno mu je: prvo, sve talijanske jedinice razoružaćemo mi, jer samo mi imamo realne mogućnosti za to; drugo, sve naoružanje i drugi ratni materijal pripada nama jer je upotrebljen u našoj zemlji i protiv naših snaga, i, prema tome, jedino mi imamo pravo na ratni materijal razoružanih talijanskih divizija i jedinica, a mi ta naša prava ne mislimo nikome ustupiti. Tražiti ratni materijal onih snaga koje su preko trideset mjeseci žarile i palile u našoj zemiji, s kojima smo se mi borili na život i smrt, bilo je za nas nepojmljivo i razumije se da je kod nas izazvalo nove sumnje u namjere nekih savezničkih krugova prema našoj zemlji. Mi smo zaista imali osnov da sumnjamo.

Ne sećam se tačno teksta Titove poruke koju je trebalo da predam, ali Routon je u svom dnevniku 9. septembra zapisao: "Prošle noći Italija se predala - najbolja vest posle dugog vremena. Rečeno nam je da sklopimo lokalno primirje."

Imam razloga da se sećam ovog razgovora. Ta epizoda kao da je svedočila do koje mere naša Misija nije uspela da svojim pretpostavljenim starešinama prenese stvarnu situaciju na teritoriji koju su držali partizani od našeg dolaska u maju 1943. godine. Nikada nije dolazilo u obzir da britanski oficiri preuzmu komandu nad "gerilskim grupama" u ovim područjima. Od trenutka našeg spuštanja iz aviona, za vreme bitke na Sutjesci, mi smo stajali na stanovištu da predstavljamo misiju za vezu pridatu jednoj visoko organizovanoj i sposobnoj vojsci. Ovo je moralo biti jasno iz naših poruka, i Titova ljutnja, kasno uveče 8. septembra, izazvala je kod mene utisak da je naša misija bila uzaludna.

Istorijat ovog slučaja ima izvesnog značaja zato što je otkrio u kolikoj meri u britanskoj Glavnoj komandi nisu imali pojma o vojnoj snazi i mogućnostima jugoslovenske Narodnooslobodilačke vojske, kao i osnovane sumnje Tita u pogledu anglo-američkih namera što se tiče partizanskog pokreta kao celine.

Na ovom sastanku je Tito prvi put od našeg dolaska ispoljio gnev u mome prisustvu.

Suočen s munjevitim protivmerama nemačkih divizija u južnom pravcu duž morske obale koje su imale za cilj da razoružaju svoje dojučerašnje italijanske saveznike, kao i sa nastojanjem četničkih jedinica u Crnoj Gori da postignu isti cilj, Tito se iznenada našao u kritičnom, nepovoljnom položaju. Posedovanje opreme italijanskih divizija u Jugoslaviji promenilo bi celokupnu ravnotežu vojne i političke moći širom zemlje. Britanci su, čini se, imali tako malo poverenja u Tita kao saveznika, uprkos tome što se kod njega od maja nalazila Britanska misija, da su uskratili obaveštenja koja su u takvom trenutku bila od životnog značaja.

Zahtev kakav je sadržavala poruka o kojoj sam obavestio Tita izgledalo je da potvrđuje, kako u 1941. i 1942. godini, tako i tokom naše misije, da su Britanci produžili da igraju dvostruku igru. Zavera da se Mihailović istakne kao vojni i politički vođa jugoslovenskog otpora izašla je sada na videlo, a prilika je bila stvorena italijanskom predajom.

Tito je, izgleda, sumnjao da su Britanci namerno pustili da ova vest dopre do pukovnika Bejlija u Mihailovićevom štabu pre emitovanja na radiju u 5 časova posle podne 8. septembra. To pitanje postavljeno je Mihailoviću na suđenju u Beogradu 1946. godine.

Nema dokaza da je bio učinjen takav potez. Bejli je samo primio istovremeno jedan primerak iste poruke kakva je bila poslata nama u Jajce.

U to vreme nije bilo ni nagoveštaja od strane Tita za takvu preciznu optužbu; naša misija, od samog početka, nije bila ni u kakvoj vezi s Bejlijem.

Moja sećanja o ovom razgovoru s Titom slažu se, uglavnom, s njegovim prikazom. Naglasio sam da bi, da sam primio neko ranije upozorenje, bilo nezamislivo da ga odmah njemu ne saopštim. Objašnjenje da je ovo ćutanje moglo biti samo iz tehničkih razloga, radi sigurnosti radio-veze, da bi se izbegla opasnost prisluškivanja od strane Nemaca, nije izgledalo mnogo ubedljivo. Ali ovo nije moglo objasniti uputstvo poslato našoj Misiji da potpiše primirje i da preuzme italijansku opremu.

Ukazao sam samo na to da nema mnogo koristi od uzajamnog optuživanja. Nisam znao ništa više nego što sam već rekao. Da li bismo mogli da razmotrimo trenutnu situaciju? Bio sam svestan kritičnih zapleta koji su nastali. Šteta koju je prouzrokovala nesrećna poruka mogla bi se donekle ublažiti ako bih ja poslao izveštaj o narednim potezima o kojima Tito mora hitno da donese odluku.

Izgledalo je da se opušta. Njegovo kruto i hladno ophođenje počelo je da omekšava.

Zajedno smo proučili kartu.

Prema proračunima na hartiji, Nemci su mogli biti u Splitu, u štabu najbliže italijanske divizije i štabu korpusa, za dva dana, dok se glavna jugoslovenska udarna snaga, Prva proleterska divizija, raspoređena u rejonu Bugojna, nalazila na tri ili čak četiri dana udaljenosti.

Tito je nameravao da naredi komandantu Koči Popoviću da preduhitri Nemce u ovoj strašnoj trci usiljenim marševima.

Nastojao sam da, nekim brzim protivpotezom, bar donekle otklonim i opovrgnem sumnjičenja i optužbe kojima me je Tito teretio kao britanskog predstavnika u njegovom štabu, a naročito uoči dolaska Maklejnove misije. Jedina moja pozitivna stavka bila je lična: poverenje koje je Tito, bez rezerve, ranije ukazivao mojoj čestitosti.

Podstaknut trenutkom, predložio sam da odmah odem s Prvom divizijom da bih bio svedok događaja na morskoj obali i prisustvovao predaji italijanskih snaga u Splitu Titovim jedinicama. Poveo bih sa sobom kapetana Bensona, kao američkog predstavnika pridatog Britanskoj misiji, jednog radio-telegrafistu s radio-stanicom, da bih neposredno izveštavao britansku komandu o ovom poduhvatu. Tito je bio, kao i uvek, brz u zauzimanju stava. On još nije bio - kao što je i napisao u svom citiranom govoru posle toga - doneo svoje taktičke odluke. Popović se još nalazio u Bugojnu. Jedan objektivan izveštaj, sa lica mesta, o trci za morsku obalu mogao je donekle popraviti njegove odnose s Britancima. Kao što se i pokazalo u ovom slučaju, pregovaranje o primirju s mesnom italijanskom komandom, u odgovarajućem obliku i u prisustvu savezničkih svedoka, moglo mu je samo biti od koristi, kao komandantu Narodnooslobodilačke vojske, čiji je položaj, prema proceni anglo-američke Komande na Sredozemlju, bio uvredljivo i namerno potcenjen.

Tito se složio da se pridružim štabu Prve divizije i da odmah krenem za Bugojno.

Vratio sam se u naš stan preko reke i poslao poruku, u vreme koje nije bilo predviđeno za radio-veze, da nameravam odmah da krenem, zavisno od saglasnosti iz komande. Još nisam bio obavešten o tačnom datumu dolaska brigadnog generala Maklejna, niti sam primio odgovor na moj predlog, sadržan u ranijoj poruci od 23. avgusta, da otputujem u Kairo i podnesem detaljan izveštaj svom nasledniku da bih ga uveo u situaciju pre njegovog polaska.

Sledećeg jutra, 9. septembra, primili smo niz poruka. Jednu je potpisao general Mejtlend Vilson (Maitland Wilson). Bila je sastavljena na srpskohrvatskom i stavljala mi je u zadatak da zvanično obavestim Tita o predstojećem dolasku misije brigadnog generala Maklejna. U drugoj se javljalo da će se grupa sastojati od sam članova i da je "opozvan" plan, razmatran krajem avgusta, da ja otputujem u Kairo pre upućivanja nove grupe. Nije saopšten nikakav datum za prihvatanje misije.

Odneo sam ove poruke Titu, ali se ne sećam našeg razgovora niti imam ikakav zapis o njemu.

Javio sam Kairu da su gotove sve pripreme na određenom aerodromu za prijem Maklejnove misije. Poručnik Tompson, koji se spustio padobranom da bi nam se pridružio na Petrovom polju kao moj pomoćnik, otišao je zajedno s pukovnikom Velebitom, kao Titovim predstavnikom, da pregledaju konačne pripreme na aerodromu kod Bugojna i da prime vreme i ugovorene znakove za prihvatanje grupe. Ja sam hteo da produžim s predloženom ekspedicijom u Split.

Posle dužeg razmišljanja odlučio sam da rizikujem, tj. da ostvarim svoj plan bez obzira na to da li ću stići da se vratim na vreme da bih dočekao brigadnog generala. Ako uspem, putujući u Split, u svojoj nameri, naime, da povratim elemenat poverenja u odnosima između Tita i Britanaca, zadatak moga naslednika biće time samo olakšan.

Ne čekajući odgovor iz Kaira, krenuo sam s kapetanom Bensonom uveče sledećeg dana, 11. septembra, u štab Prve divizije u Bugojnu.

Ovaj poduhvat u koji smo se tada upustili bio je poslednji čin našeg prvobitnog smelog zadatka, i time se završavala prva etapa istraživačkih dodira Britanaca sa rukovodstvom jugoslovenskog Narodnooslobodilačkog pokreta, u pripremi za dolazak Maklejnove misije u Titov štab sa čvrstim direktivama od vlade u Londonu.