PROLOG

Dvadeset sedmog maja 1943. jedan bombarder britanskog ratnog vazduhoplovstva tipa "halifaks" uzleteo je u sumrak sa aerodroma kod Derne u severnoj Africi. U avionu su se nalazila dvojica britanskih oficira i četvorica sa drugim činovima, ukrcani s ciljem da izvrše jedan od mnogih specijalnih zadataka radi kojih se letelo iz tajnih baza u okupiranu Evropu. Njihova misija je bila samo na izgled jednostavna. Poduhvat nazvan typical sastojao se u tome da se padobranima noću u planine Crne Gore spusti grupa koja će zvanično predstavljati Britansku Glavnu komandu Srednjeg istoka akreditovanu kod Vrhovnog štaba jugoslovenskih partizana. Kapetan Stjuart (Stuart) i ja, kao oficiri, nosili smo izvesna uputstva iz Kaira, koja su se morala zapamtiti i usmeno preneti.

U toku prethodnih sedmica spuštene su pre nas dve grupe-prethodnice na neka mesta na severu, u Hrvatskoj i Bosni. Članovi ovih grupa bili su izabrani među jugoslovenskim emigrantima u Kanadi zbog poznavanja mesnih prilika u oblastima gde su spušteni nadobranima "na slepo", pošto je sekcija Uprave za specijalne operacije u Kairu marljivo proučila sve raspoložive obaveštajne podatke sa zadatkom da se pronađe neka partizanska komanda u području na kome se vodila borba i iz koga se, kao što je bilo poznato, borba prenela prema jugu. S jednom misijom uspostavljena je radio-veza u roku od nekoliko sati i primljen je izveštaj da je prispela u Glavni štab jugoslovenskog partizanskog pokreta u Hrvatskoj. Druga grupa bila je spuštena u istočnoj Bosni, ali neposredni kontakt sa njom nije se mogao uspostaviti. Treća grupa, predvođena dvojicom britanskih oficira, krenula je 19. maja, s tim što je još pre nego što je tamo dospela Kairo telegrafski predložio da jednu od sledećih britanskih misija primi Vrhovni štab jugoslovenske partizanske vojske, čije mesto boravka nije bilo poznato.

Sedamnaestog maja stigla je u Kairo poruka partizanskog Vrhovnog štaba, preko misije u Hrvatskoj: "Smatramo logičnom saradnju sa saveznicima. Neka pošalju jednog oficira za vezu u naš štab. Može se spustiti odmah u Crnoj Gori kod Durmitora .. ."

Posle brze instruktaže 20. maja naša grupa je nakon dva dana napustila Egipat, ne sačekavši dalje operativne pojedinosti, koje je trebalo da joj po dolasku preda misija sada pod rukovodstvom dvojice britanskih oficira pri partizanskom Glavnom štabu Hrvatske. Morali smo još da rešimo konačne tehničke pojedinosti u našoj bazi kod Derne, u Tripolitaniji u Libiji.

Znali smo samo da moramo ići u Crnu Goru. Karte je trebalo da proučimo na našem aerodromu u Africi, na koji smo 23. maja stigli vozom i kamionom iz Kaira. Čekao nas je i izvestan broj poruka partizanskog Vrhovnog štaba, nagoveštavajući teške borbe u rejonu spuštanja i okolnim predelima, gde su Nemci ubacili osam divizija. Hitno je zatražena britanska podrška iz vazduha i dat je spisak gradova koje bi trebalo bombardovati, na prvom mestu Sarajevo, bosanski glavni grad, u kome se nalazilo sedište nemačke komande koja je rukovodila operacijama: "Smatramo da je ovo u interesu saveznika". Nemci su planirali da očiste celokupno područje i da organizuju odbranu Crne Gore i Hercegovine "od savezničke invazije. Pošaljite brzo predstavnike i eksplozivni materijal".

Mada je naš glavni zadatak bio da izvršimo pripreme za zajedničke diverzije na glavnim komunikacijama na područjima koja su držali partizani, iz Londona je u poslednjem trenutku stiglo naređenje da se ne otpočne bilo kakvo snabdevanje te vrste sve dok naša grupa ne pošalje svoje prve izveštaje. Međutim, iz Kaira je već bila upućena radio-poruka partizanskoj komandi da ćemo joj doneti sanitetski materijal.

Dvadeset četvrtog maja primili smo presudan signal iz Crne Gore. Grupa za prijem čekaće nas na jednoj maloj zaravni blizu planine Durmitor sledeće noći. Britanci "neka više ne odlažu, jer Nemci sa većim snagama hoće da prodru. U slučaju nevremena čekamo ih drugu večer".

To veče načinili smo konačan plan zajedno sa komandantom bombarderske eskadrile Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva koja je bila određena za takve specijalne operacije.

Našu vazduhoplovnu posadu sačinjavali su mladi Novozelanđani: svi su imali manje od dvadeset jedne godine; komandir aviona bio je vodnik-pilot. Njihova bodra i pouzdana tačnost prilikom primanja poslednjih uputstava bila je zarazna.

Kad smo obavili poslednje pripreme, iz Kaira nam je, bez objašnjenja, naređeno da iznesemo iz aviona sanitetski materijal, koji je već bio najavljen partizanskom štabu. Trebalo je, dakle, da letimo u jednu nejasno shvaćenu bitku protiv zajedničkog neprijatelja ne noseći nikakvu vrstu pomoći i padajući samo na teret svojim prisustvom.

Naš bombarder "halifaks" uzleteo je, prema planu, sledeće večeri i uzeo određeni kurs u pravcu severa preko Sredozemnog mora. Vremenske prognoze bile su povoljne. Kada smo, leteći visoko, prešli granicu između Grčke i Jugoslavije kroz otvor za izbacivanje bombi mogli smo videti dole svetlosti neprijateljskih transportnih kolona kako se kreću putevima. Međutim, naš avion je upao u struje atmosferskog elektriciteta koje su nas snažno odbacile od naše maršrute preko Soluna ka Egejskom moru.

Članovi misije nisu imali kiseoničke aparate, i pošto je bombarder zbog vremenskih prilika bio prisiljen da leti na većoj visini, svi smo se, neprimetno, onesvestili - ne znajući da su nas okolnosti primorale da odustanemo od pokušaja da stignemo na ugovoreni sastanak.

U zoru smo se naglo povratili. Avion je leteo nisko iznad Sredozemnog mora, s topovima uperenim naviše, udaljavajući se brzo od nemačke lovačke baze kod Herakliona na Kritu i očekujući neprijateljski napad iz vazduha, koji nije usledio. Posle devet časova leta spustili smo se, bez novih nezgoda, kod Derne.

Kao zatočenici vremenskih prilika proveli smo sledećih nekoliko časova u svojim šatorima na rubu aerodroma, svesni s kolikom nas napetošću očekuju osmatračke patrole s neupaljenim signalnim vatrama na mestu našeg odredišta.

Vazduhoplovna posada primila je novo uputstvo. U suton 27. maja ponovo smo se ukrcali u isti avion. U mraku, dok se "halifaks" sve više penjao, leteći prema severu, sedeli smo pozadi među zavežljajima i Opremom, uz brujanje motora, koje nam je onemogućilo nesuvislo, nepovezano ćaskanje uobičajeno u takvim trenucima, utonuli u zanemelu i bučnu osamljenost. Naš drugi noćni let protekao je bez nezgoda.

Već smo bili podesili padobrane i opremu kad nam je jedna pukotina među oblacima, u pomrčini, omogućila da ugledamo dole vatre u vidu krsta - ranije ugovoreni signal na zemlji. Naši časovnici su pokazivali tačno tri časa ujutru.

Motori bombardera malo su se utišali, pošto je pilot, smanjujući brzinu, okrenuo natrag da bi preleteo preko vatri. Odjednom je on upalio zeleno svetlo iznad izlaza iz aviona i mi smo, na nagli pokret dispečerove ruke, izbačeni u prostor.

Bela kupola jednog padobrana ledbela je nedaleko od mene na istoj visini sa mnom. Bio je to Stjuart, pa smo doviknuli jedan drugom pozdrav. Noć je bila tako mračna da nismo mogli razabrati konture zemljišta ispod nas. Samo su jarki odblesci topovske vatre osvetljavali sveobuhvatnu tminu.

Duvao je jak vetar. Naša grupa iskočila je na vieini od oko šeststo metara iznad najvišeg i najdivljijeg dela Crne Gore. Spuštali smo se brzo, daleko od vatri, koje su naglo nestale iz našeg vidokruga usled konfiguracije zemljišta. Nekakva planinska struja podigla me je ponovo naviše. Potom sam, padajući brzo, u potpunom mraku, zatvorio oči, čvrsto stisnuo noge jednu uz drugu i opustio se, čekajući šta će biti. Tresnuo sam na zemlju, odahnuo i otkotrljao se, zaprepašćen.

Bilo je suviše mračno da bih mogao videti gde se nalazim i gde su se spustili ostali. Pošto smo se javili zvižducima, cela grupa se najzad okupila na jednom mestu i svi smo bili iznenađeni što nijedan od nas nije zaradio ni ogrebotinu. Označili smo svoj položaj džepnim lampama i avion je učinio širok zaokret da bi u drugom preletu spustio naše zalihe. Blesnuvši svetlosnim signalom u znak pozdrava, pilot nas je napustio, uzimajući kurs natrag prema Africi. Nije bilo nikakvog znaka vatri niti zvuka.

Ostavivši grupu kraj gomile skupljenih padobrana, krenuo sam u pravcu za koji smo se složili da mora voditi prema signalnim vatrama. Koračao sam s divljim izrazom na licu, i sa uperenim pištoljem. Posle nekoliko trenutaka sudario sam se s nekim mekim predmetom. Bio je to čovek, koji je nešto oštro uzviknuo na srpskohrvatskom jeziku. Odgovorio sam istim tonom, da sam britanski oficir. Čovek me snažno zagrli, i ja sam jedva mogao nazreti visokog mladića u iznošenoj sivkastoj uniformi. Bio je to jedan od jugoslovenskih izvidnika koji je napustio vatre da bi nas potražio. Kad sam ga poveo ka mestu gde je čekala naša grupa, on opali iz puške u vazduh. Posle nekoliko sekundi začuh iza sebe šum koraka po travi. Začuvši pucanj, moji drugovi su se uplašili najgoreg.

Razdanjivalo se. Primetili smo da smo se spustili na jednu livadu na visoravni, široku stotinak metara i oivičenu sa svih strana stenjem i mnoštvom četinara. Onda nas je opkolila grupica mladića kličući u glas. Svaki od njih bio je obučen i naoružan na svoj način: neki su bili u sivkastim uniformama, drugi u iznošenim civilnim odelima svake vrste. Pošto smo sakupili ono što nam pripada i pošli, usledi živ razgovor i otpočeše pitanja: zašto nismo došli ranije? odakle smo stigli? koliko imamo godina? kakve vojne činove imamo?

Sve ovo i još mnoštvo pitanja postavljali su mladići trčeći pored nas u raštrkanoj gomili oduševljeni i uzbuđeni ovakvim neobičnim susretom.

Za nekoliko minuta stigli smo na široku planinsku zaravan, unapred određenu za glavnu tačku našeg spuštanja. Mnoge signalne vatre, napravljene od granja u obliku grubog krsta, još su se dimile pri jasnoj svetlosti praskozorja.

Patrole su okolo tražile naše zalihe. Jedan visok oficir, u elegantnoj sivoj uniformi i visokim crnim čizmama, istupio je i pošao nama u susret predstavivši se kao "Veljko". On je bio upućen da dovede misiju u Vrhovni štab udaljen desetak kilometara odatle.

Imali smo kratak odmor u jednoj maloj kamenoj kolibi među grupom seljačkih kuća. Jedinu prostoriju u kući, kao i ulaz, ćutke su ispunila prijateljska nepoznata lica. Po tradiciji crnogorske gostoljubivosti, čak i u takvom jednom trenutku, na gruboj klupi čekali su nas hleb i rakija.

Postrojena je pratnja. Naša grupa je pošla peške u koloni po jedan, bodro odbivši ponuđene konje. Koračali smo s pojačanom energijom posle srećnog spuštanja. Bilo je jos rano. Vazduh je bio čist i oštar. Dok smo išli, "Veljko" nas je jednostavnim rečima obavestio o tome da su partizanske snage izložene teškom neprijateljskom pritisku, da im je zaliha oružja i municije pri kraju i da za ranjenike nema lekova, čak ni zavoja.

Naša mala kolona kretala se jednom stazom preko otvorenog zemljišta bez drveća, sa širokim poljanama i gomilama sivog stenja. Daleko ispred nas pružao se zupčast planinski venac, krunisan u sredini džinovskim vrhom Durmitora - za nas još jedna teška reč iz nedavne radio-poruke - koji se ponosno uzdizao, dominirajući okolnim zemljištem, sa snežnom kapom iznad gustog šumskog pokrivača.

Približavali smo se jednoj raštrkanoj varošici. Kuće, retko poređane duž jedine ulice, bile su opljačkane i puste. S desne strane, na jednom skladnom brežuljku, nalazila se pravoslavna crkva sa kubetom u obliku glavice crnog luka; stajala je usamljena, kao simbol neke davne pobede nad Turcima. To mestašce, Žabljak, bilo je centar ovog kraja i, kako nam je "Veljko" rekao, prelazilo je nekoliko puta iz ruke u ruku u toku borbi vođenih za poslednje dve godine, a bilo je sa prekidima i sedište partizanske komande u Crnoj Gori. Prilikom svog poslednjeg boravka ovde partizani su varošicu spalili da bi neprijatelja lišili baze, a prethodnog dana bombardovali su je neprijateljski avioni, pa su mesne jedinice bile evakuisane. Većina stanovništva potražila je utočište u okolnim brdima.

Grupice seljaka stajale su duž ulice pažljivo posmatrajući strance u neobičnim uniformama. Mnogo je takvih prošlo ovim putem, ali sada se proneo glas da su među njima najzad prijatelji i saveznici. Povremeno bi odjeknuo kratak pljesak propraćen rečima u znak uzdržane dobrodošlice.

Prošli smo pored skeleta kuća kad stazu ispred nas iznenada oivičiše proplanci s bukvama i svetlozelene livade. Drveće se lepezasto širilo na obe strane, skrivajući od pogleda ivicu tamne vode. Bilo je to Crno jezero, smirena krasota omeđena gustim drvećem, koje je unaokolo dosezalo do uske staze što je obeležavala širok krug oko obale. S one strane jezera, u kristalnom vazduhu, dominirala je prizorom planina Durmitor s padinama manjih grebena na bokovima.

Duž putanja koje su oivičavale jezero kretali su se, u koloni po jedan, brdski konjići noseći ranjenike - neme osobe upalih obraza, uvijene u pohabane čaršave, koje su se klatile na grubim drvenim sedlima, samarima.

Zaokrenuli smo naglo među drveće, i "Veljko" nas povede uz strminu, dok iznenada ne nabasasmo na grupu ljudi i žena koji su bili smešteni pod malim šatorima. Između njih su se kretale devojke raznoseći obed, i, s obzirom na njihovu odeću i ponašanje, čoveku, prepuštenom za trenutak maštanju, moglo je izgledati da je naišao na grupu skijaša na nekom planinskom odmorištu.

U sredini proplanka videli smo kako na grubo otesanoj kružnoj klupi od panjeva i oborenih grana sede naoružani ljudi u uniformama. Ustali su da nas pozdrave. Jedan od njih stupi napred, sa izgledom prirodnog autoriteta. Vitak i uredan, u sivoj uniformi, bez ikakvih oznaka čina, nosio je vojničku kapu i crne jahaće čizme.

U radio-porukama primljenim iz Crne Gore pre našeg polaska nije bilo otkriveno nijedno ime, i Britanci nisu imali nikakvih čvrstih dokaza o identitetu partizanskih rukovodilaca. Znao sam samo da se komandant partizanskih snaga u Crnoj Gori krije pod pseudonimom Tito.

Grupa Britanaca stala je pred njim mirno i vojnički ga pozdravila. Onda smo redom istupali i rukovali se sa Titom i oficirima oko njega.

Ovo su bili naši drugovi u toku sledećih meseci, ali naš prvi susret iznad Crnog jezera bio je obojen izvesnom naivnošću stranaca koji su još bili pod utiskom padobranskog desanta i lebdeli između dva odvojena sveta.

Bil Stjuart i ja dali smo podatke o sebi kratkim zapamćenim rečenicama. Naša misija bila je poslata po direktnim naređenjima britanskog komandanta Srednjeg istoka u trenutku kada je rat u Sredozemlju došao u fazu u kojoj će saveznici verovatno preduzeti ofanzivu. Bilo je poželjno da se usklade naši zajednički napori i naročito da se dobije partizanska podrška za vršenje napada na neprijateljeve komunikacije koje prolaze preko jugoslovenske teritorije. Imali smo zadatak da izveštavamo o vojnoj situaciji u onim oblastima koje drže partizani i da preko radija saopštavamo Titova gledišta našoj Komandi u Kairu.

I pored artiljerijske vatre koja je već bila oglasila naš desant, Tito je odgovarao prikladnim kratkim rečenicama. Pozdravio je naš dolazak u jednom teškom trenutku. Nemci su preduzeli operaciju da bi okružili i uništili njegove glavne snage u ovim pustim planinama bez hrane i zaštite. Pre našeg spuštanja izvršene su sve taktičke pripreme za prolazak partizanskih jedinica u severoistočnom pravcu, i glavne snage već su se nalazile u pokretu. Konačna naređenja višim komandantima Tito je izdao toga jutra, pred sam naš susret, i kad smo se mi pojavili među drvećem, konferencija se upravo završavala. Lanac partizanskih jedinica koje su štitile brda oko mesta našeg spuštanja kod Njegovuđa sada se povlačio. Neprijateljske patrole bile su u neposrednom dodiru s njima.

Tito i njegov štab ostali su pozadi zbog nas. Sada nam je bilo jasno zašto se u poruci koja je stigla do nas u Dernu insistiralo na hitnosti. Kratko zadržavanje, izazvano vremenskim prilikama, pojačalo je napetost iščekivanja, pošto su najbliže nemačke jedinice opkoljavale Žabljak.

Partizanske jedinice koje su se nalazile oko aerodroma i Titove grupe s njegovim štabom predstavljale su "zaštitnicu i najlošije su hranjene".

Vazdušna podrška saveznika bila je hitno potrebna da bi se otupela oštrica neprijateljskog pritiska, a eksplozivnim sredstvima mogli bismo dogovorno napadati na železničke pruge i puteve kojima pristižu Nemci i njihovi saveznici u bitku koja je u toku, kao i u Grčku i dalje u severnu Afriku.

Trebalo je da zajedno raspravimo o tim stvarima.

Potom smo posedali u krug i svaki od nas stupio je u nevezan razgovor sa svojim susedom, gotovo nesvestan dramatičnosti susreta. Učtivo pitanje da li je sa našom grupom stigao najavljeni sanitetski materijal moglo je samo ostati bez odgovora. Mogli smo jedino reći da drugi avioni treba da nas slede.

U toku razgovora za vreme obeda, među šatorima, Tito je, neposredno i bez primesa ironije upitao zašto britanska komanda nije do sada poslala neku reprezentativnu misiju; da tome nije razlog što je jedna ranija grupa, pod komandom majora Atertona (Atherton), koja je stigla u glavnu partizansku komandu početkom prošle godine, nastradala, i da li mi mislimo da su za tu nesreću krivi partizani. Stjuart i ja odgovorili smo da se u Kairu nije tako tumačio taj događaj i da će biti vremena za razgovor između nas o svim pitanjima.

Pripreme za prihvatanje naše misije držane su u strogoj tajnosti, i stanovnici okolnih sela ozbiljno su upozoreni na to. Godinama docnije sećali su se oni, sa izvesnom zebnjom, kako su se jedne noći, u pomrčini, spustili s neba stranci. Puste planine Durmitora imaju svoje tajne: jezera iz kojih u određeno vreme izlaze đavoli da bi igrali i odakle se pojavljuju zmije. Možda su i nas uključili u takve legende.

Za četu koja je očekivala naš dolazak bio je to nov zadatak, koji je predstavljao ozbiljnu odgovornost. Neki od njih proveli su početkom prošle godine tu, u blizini, više nedelja sa sličnim zadatkom: da prihvate jednu sovjetsku misiju koja nikad nije stiela.

Ljudstvo je uzeto iz Pratećeg bataljona Titovog štaba. Rečeno im je da su dužni da sačekaju dolazak jedne britanske misije koja će se spustiti padobranima, i da moraju držati u tajnosti i svoje prisustvo i naš dolazak.

Prihvatna grupa otišla je u selo Njegovuđe, gde joj je naređeno da načini gomile od granja u obliku krsta sv. Andreje, koje će zapaliti samo kad iznad toga rejona bude kružio avion nepoznat osmatračima po svom obliku. Ako bi se vatre zapalile prerano, mogli bi ih primetiti Nemci, pa bi ih njihovi lovci prilikom noćnog patroliranja mogli bombardovati ili bi neprijatelj, na osnovu ranijeg iskustva sa sličnim britanskim grupama, posluživši se varkom, pokušao da nas namami da se spustimo na njihove položaje.

Britanski avion trebalo je da stigne između deset i dva časa noću između 24. i 25. maja. Osmatrači su uzalud čekali. U zoru su gomile granja skrivene u okolnu šumu. Sledeće večeri, u sumrak, ponovo su postavljene na Njegovuđskom polju. Pored svake hrpe nalazio se jedan vojnik sa šibicama.

Ljudi su bili uzbuđeni i nestrpljivi. Buka aviona predstavljala je ranije za njih uvek znak opasnosti. Prvi put trebalo je da dočekaju prijatelje iz vazduha.

Noću između 27. i 28. maja osmatračke grupe čule su brujanje avionskog motora. Naš bombarder načinio je krug, i uskoro su obrisi limenih kutija i ljudi lebdeli u vazduhu, spuštajući se izvan vatrenog kruga.

Osmatrači su napeto očekivali dolazak prijatelja. "Stranci su se", pisao je jedan iz partizanske Prateće čete, sećajući se događaja, "morali osećati manje sigurno. Sam desant na ovom terenu i u tom času nije bio prijatna stvar, jer je uvek postojala mogućnost da se padne u nemačke ruke."

Od nas se od prvog časa mnogo očekivalo. Vesti o našem spuštanju stigle su do susednih jedinica i o tome se diskutovalo na noćnim sastancima koje su držali komesari. Mi smo predstavljali simboličnu vezu sa spoljnim svetom i naše fizičko prisustvo rečito je govorilo o tome da je prvi put prekinuta izolacija naših novih drugova.

Jedan od hrvatskih rukovodilaca, Vladimir Bakarić, pisao je docnije: "Saznali smo da se kod Žabljaka spustila saveznička vojna misija što se odmah pročulo po bataljonima. Na koncu smo dobili dugo očekivano i veliko moralno priznanje naše borbe. Shvatili smo da će to imati ogroman značaj za dalji razvoj političke situacije u zemlji i na tok rata."

Naš dolazak izazvao je bujicu srdačnih osećanja. Kao što se izrazio jedan od svedoka našeg prvog susreta s Titom: "Imao sam utisak da ovde u ovom jelaku iznad mirne dubine malog jezera počinje da izvire i da se široko i na sve strane preliva velika istina o herojskoj borbi jugoslovenskih partizana."

Naša grupa rastala se od Tita oko podne toga dana i smestila se u maloj kolibi na obali jezera, kamo su bile donesene naše zalihe i radio-oprema sa mesta gde smo se spustili.

Britanskoj misiji obezbeđena je lična pratnja iz sastava Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba.

Ovi vojnici trebalo je da budu naši verni čuvari u danima koji su dolazili. Bili su to prvi partizani koji su se svakodnevno nalazili u našem društvu - minijaturni svet vojnih jedinica na koje ćemo nailaziti.

Komandir je bio "Tomo", mlad seljak kome su pobili ženu i decu. Nije imao nikakve škole, nije znao ni da čita ni da piše. Njegova zdepasta prilika mogla se videti u svako doba: kako postrojava našu odrpanu četu, kako nadgleda istovarivanje naših radio-stanica prilikom kratkih zastanaka i kako, za vreme retkih odmora, podiže naše improvizovane šatore napravljene od padobrana.

"Tomo" je bio ćutljiv i neustrašiv mladić, staložen i bez osmeha; kao i njegovi drugovi vojnici, naviknut na krajnje napore i ravnodušan prema opasnosti.

Poginuo je za vreme jedne docnije akcije.

Među ostalim članovima naše pratnje nalazila su se dva dečaka od petnaest godina, jedan nastavnik muzike, i Jagodinac, Srbin, stolar po zanatu, pismen i čio, ubeđen da se bori za novi, bolji svet.

Kasno posle podne došao je do nas "Veljko" s porukom od štaba da moramo krenuti čim padne mrak. Nismo bili iznenađeni.

Šume oko nas oživele su od naoružanih ljudi. Predali smo naše suvišne zalihe štabu, da ih podeli, i sa svojom pratnjom i mazgama natovarenim radio-stanicama i najnužnijom ličnom opremom pridružili smo se koloni u pokretu. Padala je sitna kišica. Forsirani marš koji je započeo te noći završio se neka dva meseca docnije.

Planina Durmitor, svojim najvišim vrhom, Bobetinovim kukom, uzdiže se na preko hiljadu sedam stotina metara. Strme litice, u raštrkanim skupinama, dominiraju nad brdskom visoravni, nadvijenom nad dubokim kanjonima Tare na istoku i Pive na zapadu, koji sa obe strane štite ovu planinsku "tvrđavu". Nema nikakvih staza preko visokih strmina, i večiti snegovi rese visoravni. Izuzev retkih kamenih obora za ovce i drvenih ovčarskih koliba, na pustim pašnjacima nema nikakvih ljudskih naselja. Ali planina je kroz generarije bila utočište i njene pećine i pošumljeni klanci bili su skrivališta crnogorskih plemena u opasnim vremenima.

Ovaj predeo neprijatelj je izabrao za poprište gde će uništiti jugoslovenski narodnooslobodilački pokret, čije je glavne snage trebalo saterati u krševiti, neplodni trougao oivičen kanjonima reka Tare i Pive i planinskim lancima.

Bitka koja je bila u toku predstavljala je trku za zauzimanje visova i rečnih prelaza. Liniju Tare prema istoku, koju su držali Jugosloveni, sada su bile zatvorile nemačke borbene grupe.

Da bi osujetile stezanje obruča na najvažnijim sektorima na zapadu i prema severu, glavne partizanske snage mučno su se probijale napred u nameri da zadrže prelaz na Pivi, visove Vučeva i teren iza njega. Kolona sa Vrhovnim štabom nalazila se pozadi glavnine snaga, kao poslednja grupa koja je trebalo da se uključi u kritični manevar kojim je Tito sada bio zauzet - u probijanje radi otvaranja pravca za izvlačenje iz sve tešnjeg obruča Nemaca i njihovih saveznika.

Prelazak preko planinskog lanca Durmitora, u toku noći 28. maja, za članove Britanske misije, koji su se spustili padobranima u zoru prethodnog dana dolazeći iz Afrike, bio je fizičko i duševno uvođenje u jedan drukčiji rat. Mada izvežbani vojnici, mi smo bili ljudi iz gradova, koji su posle nekoliko časova leta kroz vazdušni prostor bili prinuđeni da učestvuju u dugom maršu jedne vojske naviknute, po instinktu i tradiciji, na ratne napore bez poštede, vojske koja se borila za opstanak u okrutnim planinama, koje pružaju odmor i utočište samo onima koji mogu da se popnu na njih i zagospodare njima, upućeni u njihove tajne više od neprijatelja.

Mi nismo bili dovoljno svesni hladne veze između planine i vojske dok kolona nije počela da posrće kroz gustu zavesu kiše i da se kliza po stenju na lapavici. Ostalo nam je nekoliko ogrebotina kao uspomena na te časove. Moj radio-telegrafista, tada desetar, Volter Routon, toliko se izudarao prilikom spuštanja da se - što meni u to vreme nije bilo poznato - nije sećao nikakve nezgode do sledećeg dana. S vremena na vreme teturali smo se i kretali samo uz svestan napor volje.

Pljusak i gusta magla skrivali su nas od nepritateljskih aviona, i sledeći časovi protekli su bez naročitih događaja u našoj marševskoj koloni. Kretali smo se s kratkim zastancima, prema desnoj obali kanjona Pive. U ranim časovima 2. juna potražili smo zaklon u pećini na padini brda kod mesta Barni Do, bez hrane i vode. Zavesa magle i oblaka bila se podigla, i Nemci su preko dana tragali iz vazduha za ciljem - jedinim preostalim mostom preko Pive ispod nas.

U rano veče sišli smo jedinom blatnjavom stazom usečenom u strmu planinsku stranu na obalu reke, gde su obe strane klimavog visećeg mosta bile označene svetlosnim signalima. U njihovoj treperavoj svetlosti kretale su se senke prednjih kolona, prikupljale se i polako prelazile u slučajnim grupama. Bilo je među nama Italijana zarobljenika, veoma bedna izgleda i dirljivih u svom ćutljivom nastojanju da budu od koristi. Mnogi od njih nosili su nosila sa ranjenicima; drugi su, sa urođenom veštinom, podsticali tepanjem natovarene mazge niz nevidljivu stazu, koja je izgledala strma kao strana nekog velikog zida. S vremena na vreme neki krik i kotrljanje kamenja oglašavali su samrtni pad mazge, konja ili nekog druga preko ivice planinske putanje koja vodi ka reci.

U ponoć se štab zajedno sa grupom iz Pratećeg bataljona i Britanskom misijom okupio u jednoj drugoj, prostranijoj pećini na putu koji se penjao ka porušenom seocetu Mratinju - poprištu borbe prsa u prsa u toku prethodnih časova. Ova izdignuta tačka vladala je prelazom preko reke, kojim je cela vojska morala preći ili nestati.

U toku dana 3. juna Tito je u istoj pećini održao sastanak Vrhovnog štaba i viših komandanata. Ovde je odlučeno da se glavna operativna grupa podeli na dva dela:

Prva i Druga divizija, zajedno sa Vrhovnim štabom, trebalo je da se probiju u zapadnom pravcu, putevima koji vode do poslednje rečne prepreke, Sutjeske, da pokušaju prodor preko glavnog sarajevskog puta i da stupe u vezu sa jakim partizanskim snagama u istočnoj Bosni; druga grupa, sastavljena od Treće i Sedme divizije, uz glavni zadatak da štiti centralnu bolnicu sa oko tri hiljade ranjenika, imala je da se bori pozadi na putevima iza nas do klanaca Tare i da, kroz neprijateljski obruč, koji je sada bio čvrsto zatvoren duž linije te reke, izbori prolaz ka istoku, u relativno mirni Sandžak, oblast koja leži između Crne Gore i Srbije.

Stjuart i ja, zajedno sa ostalim članovima misije, smestili smo se u jednom uglu pećine određenom za nas. Posle konferencije Tito je prešao kod nas da nam izloži suštinu svojih odluka.

Priroda zemljišta, na dnu kanjona, noćni pokreti i neprijateljska aktivnost iz vazduha preko dana onemogućili su nam svaku redovnu radio-vezu sa Kairom. Kada bi ugrabili neki momenat, naši radio-telegrafisti nastojali bi da postave antenu, često uzalud, kao što se dešavalo na strmim obroncima, koji su predstavljali prepreku, ili među drvećem. Iznenadno naređenje za pokret ili prelet aviona ometali su rad, tako da nije poslata nijedna poruka.

U četiri časa ujutru 4. juna našim kolonama predstojalo je penjanje preko litica na levoj obali Pive.

Visoko iznad kanjona reke Pive, koju smo prešli prethodne noći jedinim pešačkim prelazom, ležali smo u grupama, kao tamne prilike prema beloj planini, među stenjem koje ne zaklanja i šipražjem trnovitih zakržljalih biljaka. Duboko ispod nas, iznad vijugave linije reke, neprijateljske "štuke" obrušavale su se na poslednji preostali most, koji je labavo visio kao jedina veza između nas i onih - a bilo ih je mnogo - koji su se još gomilali na drugoj strani. Ova klimava konstrukcija, koja je na momente iščezavala u dimu i prašini od eksplodiranih bombi, podsećala je na simboličnu vezu između života i smrti. Piva je bila Stiks u toku kratkih časova toga dana. Mi smo, na našoj strani, bili prikovani na otvorenom prostoru. Gola planina koja se pružala ispred nas prema zapadu nije predstavljala pribežište, a iza nas, prema istoku, na daljoj strani kanjona, skupljali su se naši drugovi na stazama koje vode naniže do granice gde moraju preći ili poginuti.

Za trajanja dnevne svetlosti iznad naših glava neprekidno su kružili neprijateljski avioni, vrebajući svaki pokret na golim i bezvodnim visovima.

Bila je to pozornica jedne zlokobne trke. Iza planinskih lanaca neprijatelj je stezao obruč isturenim jedinicama, težeći da zatvori krug oko glavnine partizanskih snaga, sputanih svojim ranjenicima i kolonama poljskih bolnica.

To je bila trka i s vremenom i sa svetlošću. Dan je pripadao neprijatelju. Avioni, uz podršku brdske artiljerije, imali su zadatak da love naše borbene jedinice, da razbijaju njihovu vojničku koheziju, ograničavaju im pokretljivost, mitraljirajući poslednje komore na mazgama, da slabe moral vojnika vezanih za vlastite ranjenike košenjem i bombardovanjem dugih kolona na uskim putevima.

Živeli smo za noć, kada je planina postajala naša. Svaki dobijeni dan bio je korak napred. Oživeli bismo kad padne mrak i išli pipajući napred.

Ujutru, pošto smo prešli reku, kurir iz Štaba doneo je jednu zaplenjenu nemačku zapovest. Bilo je to radio-naređenje komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj koji je komandovao celokupnom operacijom upućeno jedinicama. "Posle uspešnog i potpunog zatvaranja obruča komunisti će pokušati da izvrše delimičan proboj fronta. Naređenje: nijedan čovek sposoban da nosi oružje ne sme živ napustiti obruč. Žene treba pretresti da slučajno nisu prerušeni muškarci."

Nekoliko časova pre potpisivanja ovog naređenja mi smo ležali na afričkom pesku, ispred aerodroma kod Derne, čekajući da se ukrcamo u bombarder "halifaks", iz koga smo pre dve noći iskočili iznad planina koje leže južno od nas. Pozornica pustinjskog ratovanja obojenog viteškim ponašanjem između regularnih armija, bila je sada van domašaja naše mašte. Kada sam za vreme jednog od kratkih zastanaka, nevidljiv u pomrčini, promrmljao glasno za sebe: "Zamisli da smo samo pre nekoliko časova bili u severnoj Africi", jedan razgovetan ženski glas odgovorio je na francuskom: "Pre nekoliko dana ja sam bila u koncentracionom logoru." Ali ovaj nepremostivi jaz između naših iskustava malo je značio u tom trenutku.

U kratkom vremenskom razmaku od nekoliko dana - pod okriljem nepoznavanja stvari koje je postepeno iščezavalo - bili smo gurnuti u epsku borbu koja se vodila u jednom kotlu. Nije bilo ni fronta ni boravišta. Bili smo uvučeni u jedan zatvoren i jednostavan svet. Nismo imali prošlosti, a budućnost bi se mogla računati na minute.

Naši životi bili su svedeni na usko područje pogleda, zvukova i osećanja. Izuzev u vazduhu, neprijatelj je bio još nevidljiv za nas koji smo se nalazili u koloni Štaba. Činilo nam se da se krećemo po mesečevoj površini hirovito osvetljavanoj noću blescima artiljerijske vatre i signalnih raketa. Planina je bila negostoljubiva i hladna, izrovana kraterima strmih klanaca i besputnim, kamenjem posutim pustarama, bez ljudskih staništa, izuzev retkih skupina napuštenih avetinjskih katuna - kamenih skrovišta za ovčare u letnje vreme.

Ovo je bila naša maršruta posrtanja, naše pokretno bojno polje. Jedinice ispred nas i na bokovima borile su se za svaki vis, za svaku kosu. Svaki vrh morao se zauzeti i osigurati pre neprijatelja. Svaki korak bio je teško izborena trka do sledećeg vrha, izgubljena ili dobijena u oštrim sudarima.

Krećući se noću u ćutljivim kolonama po jedan, čovek se povlačio u sebe, bez misli, ali ipak je bio deo jedne ljudske družine, nevidljive u mraku, koja povremeno ispušta uobičajene glasove što prekidaju osamljenost i podstiču životni instinkt gomile. Komande izgovorene šapatom i kratka saopštenja prenošena duž svake kolone bili su znaci pomoću kojih smo živeli. Pokret. Odmor. Nema veze. Kretali smo se kao slepi, i opstanak je zavisio od međusobnog dodira. Strah je bio pritajen i teško primetan: njegova najsvesnija i najoštrija slika u svesti bila je pomisao na to da se bude izgubljen i ostavljen sam pozadi.

U zoru 5. juna Vrhovni štab se zadržao kod grupe napuštenih drvenih koliba na ivici malog gaja Mrkalj-Klade.

Zaustavili smo se pod drvećem, gde je Štab ostao sledeća dva dana. Komandanti Prve i Druge proleterske divizije, čiji su prednji delovi vršili pritisak na neprijateljsku barijeru ispred nas, došli su da se posavetuju sa Štabom.

Tada donesene odluke bile su poslednje naredbe iz centra izdate za proboj glavne operativne grupe. Taktičke odluke trebalo je otada da donose komandanti svaki za svoju jedinicu.

Predstojalo je nemilosrdno hrvanje obeju strana za inicijativu, u nastojanju operativne grupe da održi slobodan uzan međuprostor u neprijateljskom obruču koji se sužavao pred isturenim jugoslovenskim jedinicama, koje su se nalazile na reci Sutjesci prema zapadu. Ovde se moralo izvršiti konačno forsiranje, morao se zauzeti put kojiv odi preko pošumljenih visova Zelengore na drugoj strani reke, i morali su se na juriš osvojiti nemački položaji, pojačavani iz časa u čas.

U obližnjoj šumi zakopani su glavni arhivski materijali Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta Komunističke partije. Ovaj simbolični čin obeležavao je kritični čas.

Tada je izdato još jedno naređenje: da sve jedinice partizanskih snaga zakopaju ili unište teško naoružanje i opremu. Na taj način sve jedinice bile su suočene s razmerama bitke koja se sada vodila za prelazak preko Sutjeske i brda iza nje. Samo u pokretljivim i odvojenim grupama vojska je mogla da se probije i da preživi.

U suton 6. juna Vrhovni štab je krenuo ka podnožju planine koja dominira dolinom Sutjeske. Zadržali smo se na jednom šumskom proplanku kod Dragoš-Sedla, kraj grupe drvenih koliba neposredno ispod litica koje su se belasale iznad nas, stremeći ka nebu.

Pri prvoj svetlosti panorama poprišta poslednje borbe ležala je ispod nas. Zelene livade padale su naniže ispred našeg logorišta, a onda duboko dole strmo ka rečnim obalama. Dalje nalevo, dižući se skoro vertikalno na visinu od preko dve hiljade metara, svetlucao je oštri greben Maglića. Ova planina, koja je čuvala južne prilaze, činila se na prvi pogled nesavladiva i opustela, ali kad smo je osmotrili kroz naše vojničke dvoglede, videli smo prilike u nemačkim uniformama kako pužu oko vrha i dimove nečujnih eksplozija, kao iz signalnog pištolja, što nam je otkrivalo koliku pretnju predstavlja ovaj dominantni položaj na ulazu u dolinu kroz koju moramo silom konačno proći.

Duboko dole, duž rečne linije, i na stazama i obroncima brda iza nje, naši istureni bataljoni i brigade, rasuti u delove i odsečeni jedni od drugih, borili su se do krajnjih granica, nanoseći udarce, dok su mnogo nespretniji Nemci vršili pritisak sa juga, zapada i severa, dovlačeći pojačanja na spoljne ivice obruča koji je sprečavao put u skrovite bosanske šume.

Neposredno preko Sutjeske, ispred nas, oko šest stotina Dalmatinaca uređivali su položaj da bi zadržali napušteno naselje Bare, boreći se protiv gotovo četiri puta nadmoćnijeg neprijatelja. Da je ova grupa bila uništena, južni prilazi Sutjesci bili bi zatvoreni, i jedini slobodan prelaz, mali kameni most u blizini porušene žandarmerijske stanice kod Suhe, bio bi izgubljen. Nemci su se u jednom trenutku približili na nekoliko metara ovoj tački.

Jedan izveštaj od Dalmatinaca stigao je Vrhovnom štabu kada je njegova kolona krenula stazom koja vodi strmo u dolinu. Javljali su da su održali politički sastanak. Zatim su sledile brojke naškrabane olovkom koje su predstavljale lakonski proračun mrtvih.

Sedmog juna, u kasnim popodnevnim časovima, naša kolona se zaustavila u gustoj šumi iznad strmog silaza ka reci. Britanskoj misiji se pružila prilika da uspostavi jednu od retkih radio-veza sa Kairom posle svog spuštanja. Bilo je vreme da pošaljemo podatke o smeru našeg kretanja i kratak nagoveštaj o Titovoj nameri da se probije u Bosnu i uspostavi vezu sa jakim partizanskim snagama koje su se tamo nalazile. Uspeli smo da otkucamo na brzinu jedan izveštaj: bili smo blizu Suhe i kretali smo te noći za Krekove i Vrbnicu, dva sela na brdima s one strane reke, na jedinom putu kojim su jedinice Prve i Druge divizije, još grupisane blizu Štaba, mogle da krenu ka severozapadu.

Izgleda da smo 8. juna primili jednu okrnjenu poruku od komandanta britanskih snaga na Srednjem istoku za vreme ovog radio-kontakta, i jedan dešifrovani deo uručen je Titu. "Držite se ... Drugi front nije san ... Stoga će vaša borba biti još od većeg značaja narednih meseci."

Ovo je stiglo do nas kao ohrabrujući, ali daleki šapat iz drugog sveta.

U ranim časovima toga dana prešli smo, bez nezgoda, reku kod Suhe, i kolona se uputila pored livada na desnoj obali ka seocetu Tjentištu, gde su Nemci držali dva porušena turska utvrđenja, u kojima su se bili ušančili.

Naša kolona se podelila i razišla po šumi u pravcu glavnog i jedmog puta duž koga smo se mogli kretati kao jedinstvena celina, a koji je bio poprište žestokih sukoba sa promenljivim ishodom.

Kolone jedne hercegovačke brigade stigle su na našu visinu, uspostavljajući vezu s glavnom grupom i pojačavajući odbranu našeg levog boka, koji je vodio haotičnu i tešku borbu što su mu je nametnuli Nemci sa dominirajućih tačaka koje su označavale zatvoren obruč.

Među ovim ljudima bio je jedan stari seljak koji je nosio najviše srpsko odlikovanje - Karađorđevu zvezdu - dobijenu na solunskom frontu u prvom svetskom ratu. U ovoj sadašnjoj borbi on se priključio jednoj partizanskoj brigadi iz Hercegovine zajedno sa svoja tri sina. Dvojica su poginula u ranijim borbama. U jednoj od borbi u ovom šumovitom predelu, koje su sada besnele po celom bojnom polju, poginuo je i poslednji od njegovih sinova, i komandant brigade je preneo vest ocu.

Jedinice su se kretale kroz šumu, i nije bilo vremena da se sahrani mrtvac. Sinovljevo telo ležalo je pokriveno granama. Komandant brigade mi je docnije pričao da je starac govorio skoro nežno, a smisao njegovih reči bio je:

"Sine moj, neka ti je lako lišće koje leži na tebi. Neću plakati. Neka to čine udovice onih koje ćemo mi uskoro pobiti."

Ponovo smo se prikupili, zajedno sa zaštitnim jedinicama iz glavne grupe, u gustoj šumi koja pokriva dominantnu tačku Ozrena, strmog brda, tačno na severozapadu od Sutjeske, okruženi urnebesom borbe koja se vodila u šumi i po čistinama susednih brda. Strmine su bile oštre, pa smo se penjali držeći se za ruke. Tražeći put, mogli smo čuti razgovor nemačkih patrola.

Ali to nije bio jedini neprijatelj. Glad je zavladala u vojsci i među ranjenicima, iscrpljujući njihovu sve manju snagu i donoseći smrt slabim i iznemoglim. Poslednja sledovanja hrane podeljena su brigadama i bataljonima u borbi koji su predstavljali udarnu snagu poslednjeg juriša na nemačke položaje, na utvrđene tačke njihovog okruženja, na brdima zapadno od Sutjeske.

Britanska misija je stigla sa osnovnim zalihama hrane, od kojih je veći deo podeljen na Crnom jezeru. Svaki od nas nosio je koliko je mogao, a dobijali smo i oskudna sledovanja od Tita i njegovog štaba. Ovo je sada bila neka čorba od kopriva, i naše prvo upoznavanje sa ovim jelom bilo je preko Bila Stjuarta: "Nije loše, ali trebalo bi malo soli."

Naša grupa mogla je u ovom trenutku da upotrebi poslednju konzervu sardina. Ona je predstavljala simbol našeg raspoloženja i situacije. Ja sam bio sklon da je čuvamo, verujući, uprkos jasnim znacima koji su nam suprotno govorili, da ćemo ostati živi da bismo je sutradan potrošili. Stjuart se nije složio s tim i njegovo je mišljenje prevagnulo: "Bolje je otvoriti je i umreti sa punim stomakom."

Ova šala pokazala se kao predosećanje.

Neprijateljski avioni - pravi šaroliki cirkus "dornijea", "štuka" i neobičnih letelica - uhvatili su nas pri svitanju na proplancima okruženim brezama baš ispod vrha Ozrena.

U neprekidnim niskim letovima duž doline Sutjeske, oni su pokušavali da onemoguće prelazak drugoj grupi jugoslovenske vojske, sada uhvaćenoj u zamku između Pive i rečne linije upravo iza nas. Avion je osmotrio i zapazio prikupljanje naših ljudi među drvećem na vrhovima okolnih brda zapadno od nemačkog utvrđenja kod Tjentišta.

Zlokobnoj igri bili su izloženi oni od nas koji su uhvaćeni na visovima. Avioni su, spuštajući se nisko, leteli uzduž i popreko šume, šablonski, ostavljajući pri svakom preletu čistu putanju od bombi, a katkada izbacujući manju seriju granata iz pilotskih kabina.

Čovek se mogao skloniti samo između breza, tražeći spas u instinktivnom zauzimanju najrazličitijih poza: čas uspravljen pored stabla, čas čučeći među odlomljenim granama.

Pri jednom takvom bombardovanju naša grupa bila je saterana u škripac. Imao sam samo vremena da doviknem Stjuartu: "Uzmi zaklon. Upotrebljavaju eksplozivna zrna!" Kada su eksplozije odjeknule, rasturili smo se po tesnom prostoru: Bil Stjuart i grupa oficira u jednom pravcu, a Tito, komandant Pratećeg bataljona i ja u drugom, dok su se ostali članovi Britanske misije i jugoslovenskog Štaba razišli među drvećem. Kada je poslednja bomba iz jednog svežnja eksplodirala na nekoliko metara od nas, Tito, nekoliko njegovih ljudi i ja našli smo se na gomili u jednom plitkom udubljenju u zemlji. Izvukavši se iz udubljenja, potražili smo nov zaklon pre sledećeg talasa, ali nismo ostali nepovređeni. Jedan od komandira iz Pratećeg bataljona i nekoliko njegovih ljudi bili su mrtvi. Tito, ranjen u rame komadom bombe, ležao je pod telom svog alzaškog psa Tigra, koji se u samom trenutku eksplozije bacio preko svog gospodara. I ja sam bio zakačen: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi.

Stjuart se nije video. On je pokušao da se zaštiti u stojećem stavu, zaklonivši se iza debelog bukovog stabla, ali je poginuo pogođen u glavu komadom bombe ili zrnom. Ostali iz naše najuže grupe nisu bili povređeni. Stjuartovog radio-telegrafistu ošamutio je udarac komada bombe koji se zadržao u špilu karata u džepu na grudima.

Viši oficiri brzo su se pobrinuli za Tita i sa štabom i ljudstvom Pratećeg bataljona pronašli jedno prostrano udubljenje zaštićeno odozgo stenom. Ovde je za vreme intenzivne vazdušne aktivnosti u toku dana bilo improvizovano komandno mesto. Nedaleko odatle Britanska misija, izuzev Stjuarta, čije je telo ležalo na suprotnoj padini Ozrena, bila je ukleštena na jednoj izbočini uske stene. Ispod nas je bila strma provalija, a odmah iznad nas - greben brda.

Leteći katkad ispod našeg orlovskog gnezda, avioni su ličili na lešinare koji se skupljaju očekujući plen, a sa isprekidanim rafalmia njihovih mitraljeza mešale su se snažne eksplozije artilerijskih granata i minobacačkih bombi sa nemačkih položaja na obližnjim visovima. U toku preostalih časova dana bili smo prikovani za zemlju i nepokretni.

Iznad nas nadnosila se stena koja nas je štitila od bombi i zrna izbacivanih iz neprijateljskih aviona, tako su ona ujednačeno proletala pored nas, padajući niže, u dolinu. Duž stene na kojoj smo se šćućurili napravili smo zaklon od kamena, dok je na suprotnoj strani, na padini brda, u istoj visini s nama, jedna nemačka četa otvarala vatru. Kivno smo ih posmatrali kako se kreću kao živahne lutke u svojim utegnutim uniformama.

Partizanske patrole su u sumrak prešle dno doline i na juriš zauzele ove nemačke položaje. Nekoliko trenutaka kasnije prošli smo i mi tuda. Ostala su samo svučena tela izginulih Nemaca i pocepana zastava "Vražje divizije".

Mrak je doneo olakšanje i tišinu. Odobreno je da se sahrane tela Bila Stjuarta i ostalih. Među ovim drvećem i stenama palo ih je preko stotinu. Vazduh je bio vlažan. Mučno se popevši, prvi put posle našeg dolaska, na pravi kostur od konja, jahao sam u koloni, dok je pomrčina progutala stazu koja je vodila severno, ka nemačkim linijama.

Kasno te noći nađosmo se na zupčastoj ivici neprijateljskog obruča. Naša kolona bila je svedena na tridesetak ljudi i kretala se s dva izviđača na čelu. Iznenada se ukaza jedna čistina i na njoj logorska vatra, pored koje su koračali gore-dole nemački vojnici.

Jedan od naših izviđača ubio je nožem stražara, i mi smo bešumno i neprimećeni šmugnuli pored bukovih stabala.

Prilikom drugog pokreta dvojica britanskih radio-telegrafista bili su zbog bombardovanja iz vazduha odvojeni od naše grupe i prikovani za zemlju dok su pokušavali da uspostave vezu sa Kairom. Jedan je ležao kontuzovan, dok je drugi pokušavao da se zaštiti kamenjem koje je naslagao u krugu oko radio-stanice.

Ljudstvo Prve i Druge divizije krajnje požrtvovanim akcijama, vatrom i jurišima, načinilo je uzak prolaz. Sačuvana je poslednja poruka jedne čete: "Učinićemo sve što je u našoj moći da zadržimo Nemce. Dokle god čujete pucnje iz naših pušaka, Nemci neće proći. Kad pucnji prestanu, onda ćete znati da više nema komunista-proletera u životu".

Vladala je tišina na sve strane kada smo u koloni po jedan krenuli između nemačkih utvrđenih tačaka. Malo konja je preživelo. Bili su pokriveni granama, a uzde smotane. Prema strogom naređenju, nije se čuo ni glasak duž marševske kolone. Nemci, izgleda, nisu bili svesni našeg prisustva. Noć je uvek bila naša, pa je tako bilo i u ovom bezglasnom trenutku. No bezbednost pomrčine plaćena je strašnom cenom. Blizu nas još su stražarile naše jedinice okrenute prema Nemcima u bunkerima. Na jednoj tački bili smo udaljeni od nemačkih položaja dve stotine metara.

I naši i neprijatelji bili su na izmaku snaga kada smo u tišini stigli iza glavne kružne barijere od koje je zavisila celokupna neprijateljska operacija uperena protiv nas. Breša je zatvorena iza zaštitnice naše kolone iznenadnim nemačkim reagovanjem, i poslednji branioci sa obe njene strane bili su savladani. Vodnik Routon je u svom dnevniku, nekoliko dana docnije, zabeležio: "Prošli smo između nemačkih linija noću, udaljeni oko jedan kilometar od jedne i oko pet stotina metara od druge. Obruč se zatvorio petnaest minuta posle našeg prolaska."

Štab i glavninu boraca prve grupe, koja je probila nemački obruč, pratile su gomile ranjenika koji su mogli da se kreću i razbijene čete bez rukovodilaca, odvojene od svojih bataljona, satrvenih u poslednjim časovima.

Iza kolona boračkih jedinica i ranjenika, ili često u krišom formiranim i odvojenim grupama, išle su male skupine begunaca civila. Oni su jedva ličili na živa ljudska bića. Mnogi od njih su pratili vojsku na dugom maršu od granice Hrvatske, za vreme neprijateljske ofanzive prethodne zime i ovog proleća. Bilo je tu Jevreja iz gradova koji su pobegli da bi se spasli od koncentracionih logora. Sećam se jednog starca u pocepanom odelu koji je išao držeći čvrsto neki italijanski pištolj.

Ove senke nisu bile vezane za nas. Bile su izvan naših neposrednih teškoća i izgledale su nam, zbog naše brige o vlastitom opstanku, gotovo kao tuđe; simbol haosa od koga nismo bili mnogo daleko.

Sama vojska i bolnice bile su već ostale bez hrane i vode. Ove gomile civila nastojale su da prežive koristeći se razbacanim utrobama konja i mazgi, koji su bili naše poslednje rezerve. Ponekad su ti ljudi predstavljali opasnost za nas. Noću su palili vatre da bi se ogrejali, te su ih morali silom gasiti.

Prednje jedinice Prve i Druge divizije sačinjavali su pobedonosni spasioci naših života: Srbi i Crnogorci, čije su kuće bile u neprijateljskim rukama, i njihovi drugovi iz Sandžaka, ljudi iz bosanskih šuma i planina i sa stare hrvatske vojne granice, Dalmatinci, čije je požrtvovanje u naseljima Bare omogućilo prelazak preko Sutjeske, Hercegovci, čija su sela i porodice bili prepušteni na milost i nemilost stalno pojačavanim neprijateljskim trupama na spoljnoj ivici borbenog područja.

Ispred nas, u ravnicama, ležali su zaseoci i sela, putevi i železnice koji vode u centre ljudskih boravišta.

Šireći se kao mrlja po predelu, preživele jugoslovenske brigade lepezasto su se razvile. Uzanim i smrtonosnim sečivom one su prosekle slobodan prolaz iz planine. Oni koji su do tada lovljeni postali su lovci i jurišali su u osvetničkim talasima u sela, gde je nove nemačke borbene grupe iz svežih divizija progutala ova bujica iz brda.

Naša kolona jahala je u suton između zapaljenih malih imanja i pomoćnih zgrada u seocu Jeleč. Zbijena, ona se kretala polako između ograda koje su razgraničavale seoska imanja i voćnjake. Duž drvoreda ležali su mrtvi i ranjeni neprijateljski vojnici. Njihovo kukanje otkrilo nam je da su iste narodnosti kao i naši ljudi: vojnici jedne divizije NDH pod nemačkim rukovodstvom, ubačeni u poslednjoj fazi bitke da bi zadržali silu našeg juriša.

Nas je sažaljenje već odavno napustilo. Jašući između tela, mogao sam trzanjem dizgina da izbegnem gaženje senki koje su preklinjale. Ali u našoj pobedničkoj srdžbi, u eksploziji našeg oslobođenja, mi smo ih gazili.

Iznenađenje se javilo kad se probudilo sećanje na ono što je prošlo, ali zajedno sa saznanjem da sam se, kao stranac, postepeno povezao i apsolutno identifikovao sa onima oko mene. Svirepost egzaltacije bila je usamljena i lična. Sećanje je iščezavalo bez traga u pamćenju. Halucinacija o jahanju u mongolskoj hordi bila je trenutna.

Poslednji pokret ka putevima i železnici bio je gotovo kapriciozno sprečavan. Ovo su bile bočne komunikacije neprijateljskih divizija, koje su se proteklih nedelja sa velikom bukom kretale napred i natrag da bi zatvorile severne izlaze iz označenog poprišta gde je trebalo da budemo uništeni. Ove linije predstavljale su granicu iza koje su se nalazili oni krajevi Bosne koji su bili izvan neposrednog domašaja nemačkih formacija i koje su štitile jedinice bosanskog partizanskog korpusa, oporavljenog od nedavnih borbi. Bombardovanje iz vazduha i povremena minobacačka i topovska vatra još su svedočili o velikom pritisku neprijatelja, ali, isto tako, i o granici njegove nadmoći.

Štab i njegov Prateći bataljon okupili su se u ranu zoru u šipražju koje se pružalo duž jednog dela puta od Foče do Kalinovika, koji je već očišćen, tako da su njime patrolirale određene grupe i u jednom i drugom pravcu da bi obezbedile naš prolazak.

Na raskrsnici su ležala preko našeg puta tri laka nemačka tenka, nepokretna, okrenuta u suprotnom smeru i smrvljena. Nekoliko minuta ranije oni su uništeni u jednoj epizodi koja je izazvala smeh olakšanja za našu već malo ublaženu napregnutost. Jedan mladi partizan, ne držeći se opšteg naređenja Vrhovnog štaba da se zakopaju ili unište sva oruđa i teška oprema posle prelaska Pive, čuvao je za vreme bitke zaplenjenu italijansku protivtenkovsku pušku, o čemu je znala samo prateća četa njegovog bataljona, koja mu je išla naruku. Bio je u jarku pored puta u trenutku kad je prolazila nemačka tenkovska patrola. Ovaj partizanski nišandžija i njegovi drugovi imali su samo tri zrna. Svako je pogodilo tačno u cilj, i kad smo se mi pojavili na putu, bili smo svedoci posledica jedne retke nediscipline.

Valovito zemljište pokriveno šumom prostiralo se severno od puta koji vodi ka železničkoj pruzi Sarajevo - Višegrad, poslednjoj prepreci na našem pravcu kretanja. Neprijatelj je opet postao nevidljiv, ali o njegovom prisustvu u toku dana, za videla, svedočili su minobacačka vatra i bombardovanje i mitraljiranje iz vazduha. Noću smo se krili po rupama, nesvesni vremena, gaseći žeđ rosom sa jelovih šišarki i kuvajući koprivu i zelje u svojim porcijama.

U kratkom razgovoru Tito mi je preporučio da sa britanskom grupom budem nadohvat njegovog štaba i pratnje, ali smo se na trenutke gubili i rasturali zbog iznenadnih nailazaka neprijateljskih aviona, koji su leteli nisko duž padina brda i iznad drveća.

Između nas i nemačkih položaja koji su ostali pozadi prostirala se "ničija zemlja", a ispred nas su se pružale linije komunikacija kojima su bučno prebacivana neprijateljska pojačanja da bi se zatvorili poslednji izlazi. Bitka se bila raščlanila, svela se na prodore manjih grupa sa obe strane, kojima nije rukovodio ni sadejstvovao neki centralni organ komandovanja ili veze.

Prošlo je samo šesnaest dana od našeg dolaska i tačno mesec dana od početka neprijateljskog napada. Kairo je znao za naše uspešno spuštanje i primio je kratka saopštenja naših dveju radio-stanica neposredno pre i posle prelaska Pive. Pred veče 28. maja izvestili smo da "smo svi dobro posle srećnog spuštanja po mraku i jakom vetru. Odlične pripreme za prijem od strane naoružanih i uniformisanih patrola. Tri časa hoda do štaba." Dva dana docnije jedna lakonska poruka: "Veoma žestok neprijateljski pritisak." Petog juna Kairu je javljeno da smo u velikoj žurbi pred neprijateljski napad i da napuštamo stoku i konje. Članovi misije su bili umorni, nedostajala im je hrana i voda, ali svi su bili dobro. Veza je izgubljena za vreme sledećih dana izuzev poruke jedne radio-stanice: "Stjuart poginuo od bombe 9. juna. Veza nemoguća. Danju napadi iz vazduha, a noću pokret".

Trinaestog juna izviđačke patrole stigle su do glavnog puta Foča-Kalinovik, a dva crnogorska bataljona sprečila su svaki opasan neprijateljski pokret, da bi omogućila prelazak glavnim snagama. U toku sledeće noći glavnina sa grupama ranjenika prebacila se uspešno preko, na sever.

Toga dana, posle četiri dana ćutanja, Kairo je primio ovo saopštenje: "Probili smo se prošle noći kroz nemački obruč severno, preko puta Foča - Kalinovik, blizu Jeleča. Tito je izvukao preko deset hiljada ljudi. Jedna divizija ostavljena je u Crnoj Gori, u području Pive. Svedoci smo najogorčenijih borbi."

Šesnaestog juna, posle podne, Tito je naredio prednjim jedinicama da zaposednu jedan uzan sektor železničke pruge, i dva dana kasnije naša kolona je prešla preko tračnica, dok je nemački oklopni voz tukao železničku stanicu Pale, koju su držale partizanske jedinice da bi štitile naš prolazak. Moj radio-telegrafista vodnik Volter Routon zapisao je u svoj džepni dnevnik: "Situacija se, izgleda, konačno poboljšava."

Dvadesetog juna javili smo Kairu da smo prešli železničku prugu i da su neke jedinice Treće divizije koje su bile ostavljene u Crnoj Gori uspele da se izvuku i da nam se pridruže. "Vrhovni štab noćas kreće dalje."

U rano jutro 22. juna naša grupa se zadržala iznad bosanskog sela Medojevići, i u toku dana smestili smo se po napuštenim kućama.

Približavali su se vreme i uslovi za razmišljanje i analizu, što je bio izričit zadatak naše misije. Ali u tom trenutku svi smo bili gladni i iscrpljeni.

Volter Routon je naškrabao posle prelaska preko nemačkih linija: "Danas nikakve hrane. Naša glavna tema su fina jela. Sanjam o kuvanom pudingu od jabuka prelivenom kremom."

Marš koji je otpočeo na stazama Durmitora završio se. Preko linija unutar neprijateljskog okruženja probijen je sektor obruča koji pokriva drum za Sarajevo, u kome nemački komandant ovih operacija očekuje izveštaje o uspešnom uništenju Titovih glavnih snaga. Cena ostaje tek da se izračuna. Jedna divizija i masa ranjenika koji su obrazovali drugu grupu vojske bili su odsečeni i uhvaćeni u klopku u obruču koji se zatvarao istočno od Sutjeske. Vesti o njihovoj sudbini i požrtvovanju stigle su u Bosnu sledećih nedelja. Doneli su ih begunci i iznurene grupe.

Nesavršena nemačka obaveštajna služba za vreme borbe navela je njihov glavni štab da veruje da se među onim raštrkanim jugoslovenskim jedinicama i kolonama koje su se probile ka severozapadu ne nalaze Tito, Vrhovni štab, niti većina divizija. Nemci su bili ubeđeni da su on i njegove glavne snage uklešteni istočno od reke Sutjeske.

Desetog juna komandant operacija, general Liters (Lüters), saopštio je preko radija štabu nemačke brdske divizije u tom rejonu: "Jake neprijateljske snage sabijene su na najuži prostor između Sutjeske i Pive; pouzdano utvrđeno da se među njima nalazi Tito. Poslednja je faza borbe; došao je čas potpunog uništenja Titove vojske ... Tito i pratioci su navodno u nemačkim uniformama. Proveriti vojničke knjižice."

Drugi nemački izveštaj, dva dana docnije, kaže: "Neprijateljske snage koje su se probile napreduju dalje prema severu." Jedna beleška, sa strane teksta, nekog italijanskog oficira za vezu bila je određenija: "Izgleda da je Tito u sredini."

Jugoslovenske snage opkoljene iza nas i između Sutjeske i Pive sastojale su se uglavnom od jedinica Treće divizije, određenih da štite ranjenike centralne bolnice.

Teritorijom između dveju reka dominiralo je planinsko uporište Vučevo. Ovde su se sakupili ranjenici i boračke jedinice prilikom pripremanja očajničkog juriša preko Sutjeske. Sve veze sa Titom i prvom grupom bile su prekinute, pošto je poslednja poruka poslata između 11 i 12. juna da ne treba očekivati nikakvu pomoć. Dim i vatre koji su se dizali iznad sela duž platoa Pive na suprotnoj strani kanjona otkrivali su prisustvo jakih neprijateljskih snaga. Nije bilo nade za probijanje prema istoku.

Spreda je cela linija Sutjeske bila čvrsto zaposednuta ojačanim neprijateljskim jedinicama, pa se prelaz morao izboriti bespoštednim frontalnim napadom. Treća divizija, sa borbenom jačinom od nešto ispod dve hiljade ljudi, bila je opkoljena dvadeset puta jačim neprijateljem. Jugoslovenski komandant Sava Kovačević, crnogorski heroj, prema vekovnoj epskoj tradiciji, savetovao se sa svojim komandantima noću 12. juna. Nije bilo nikakvog izbora. Nije moglo biti nikakvog rukovođenja na nivou divizije. Svaka od tri brigade trebalo je da se bori samostalno, deleći između sebe pokretne ranjenike sa vlastitim komandirima i komesarima po vojnoj formaciji, da izvrši sama udar protiv Nemaca, koji su čekali na njih na pripremljenim utvrđenim tačkama i u rovovima u šumi, postavljenim pozadi rečne obale, tako da su dominirali i visovima i dolinom.

Male izolovane partizanske jedinice trebalo je da pokušaju jednu beznadežnu akciju, vezane u svakoj grupi za svoje ranjenike. Svaki čovek sposoban da nosi pušku bio je naoružan. Poslednja stoka je poklana i obroci hrane razdeljeni.

Kolone su krenule naniže, ka desnoj obali Sutjeske. Prve grupe su prešle a da sa nemačkih položaja nije bio ispaljen nijedan metak. Neprijatelj je čekao da ih uništi posle prelaska preko reke.

Sava Kovačević vodio je svoje Crnogorce preko Sutjeske. Na čelu svake grupe bili su komandiri i komesari. Otpočeo je juriš na nemačke bunkere postavljene izmedu drveća na uskim šumskim stazama. Iscrpljeni ljudi išli su za svojim rukovodiocima po instinktu, katkad polako, jedva vukući noge.

Glavni nemački položaji bili su ukopani na visu Krekovi. Da bi se od neprijatelja izborila bilo kakva kontrola nad bojnim poljem, taj ključni položaj morao je da bude osvojen.

Kovačević je osetio da taj juriš mora predvoditi lično. Izvukavši svoj pištolj, pošao je napred, uz strmu usku stazu između drveća. Okrenuo se da bi uzviknuo borbeni poklič: "Napred, proleteri!" i ubrzao je svoj dugi korak. Nemački rovovi bili su dvadesetak metara ispred njega.

Iznenada se iz bunkera digla jedna prilika. Bio je to nemački komandant. Uputio se sam s pištoljem u ruci prema Kovačeviću, kao na nekom simboličnom dvoboju. Oba čoveka su opalila u istom trenutku i obojica su pali mrtvi.

Najbliži partizanski oficir brzo je pokrio telo svoga komandanta granama da bi prikrio njegovu smrt od svojih ljudi, i jedinice su jurnule dalje.

U toku tri sledeća dana ostaci Treće divizije i preživeli ranjenici iz bolnica držali su se u izolovanim grupama. U izvesnim trenucima oni su uspevali da osvoje manje nemačke položaje u šumi. Udarajući kundacima, pošto je municija bila utrošena, bacajući stenje i bodući noževima, oni su samo produžavali agoniju. No Nemci su, pročešljavajući brižljivo teren, nastavili nemilosrdno uništavanje.

Teški ranjenici bili su posakrivani ranije po pećinama i pukotinama u klancima Pive, početkom juna, u vreme kad je doneta odluka da se jugoslovenska glavna grupacija podeli na dve formacije.

Jedina nada ovih ljudi i žena bila je da će, ovako skriveni, dočekati povratak partizana u ovaj rejon ili da će ih pronaći prijateljski raspoloženi seljaci. Skoro svaka mala skupina imala je oružje i municiju, a ponegde su sa većim grupama ostali lekar ili bolničarke.

Nemci, Italijani i Bugari, napredujući sa istoka, zauzeli su Žabljak i prešli Durmitor posle žestokih borbi sa jedinicama Treće divizije, koje su štitile uzaludni konačni pokret ka Sutjesci. Naređene su operacije čišćenja, koje su naročito stavljene u zadatak Italijanima. Prvo traganje bilo je za partizanskim ranjenicima zaostalim u području bitke.

Poslednji otpor onemoćalih grupa zbunio je neprijateljske patrole, nanoseći im neočekivane gubitke. Međutim, uz pomoć policijskih pasa i lokalnih vodiča, naviknutih na brdski teren, skoro sve skrivene grupe bile su, jedna po jedna, otkrivene i pobijene.

Jedna grupa od pedeset ranjenika iz centralne bolnice ležala je sama, odsečena, na neka tri kilometra od mosta na Pivi, koji su porušili borci Treće sandžačke brigade da bi se sprečilo dalje neprijateljsko prodiranje ka zapadu. Većina ovih ranjenika bila je bez nogu, a mnogi bez ruku. Samo jedan čovek bio je sposoban i da se kreće i da se koristi rukama. Međutim, on nije video - zrno ga je oslepilo.

Grupa bolničarki ostala je sa svojim pacijentima, hraneći ih divljom detelinom, koprivama, jelovom korom i korenjem. Ove devojke su svakodnevno donosile vodu sa obale Pive, no jednog jutra nisu se vratile. Posle dva dana jedan vojnik bez nogu, nateran glađu i žeđu, otpuzao je dalje od grupe i naišao je na tela ovih bolničarki. Stena je bila suviše tvrda da bi se mogao bilo kakav grob iskopati.

Primećen je neki zalutali konj na obali Pive i ubijen je iz jedine puške koja je preostala ovim ranjenicima. Lešina je dovučena uz brdo i isečena. Ovo meso, koje se raspadalo, napadali su danju lešinari, a noću vukovi. Ranjenici su nastojali da ih oteraju kamenjem.

Posle pogibije bolničarki neko je trebalo da donosi vodu. Donosio ju je slepi čovek, koji je svakodnevno na svojim ramenima nosio jednog od svojih drugova bez nogu na Pivu sa jednom mešinom od kozje kože.

Dani su sporo proticali. Prošlo je dve nedelje. Bio je kraj juna. Jednog jutra pojavila se banda neprijateljskog ološa, koja je opljačkala šatore i odeću, ostavljajući ove ranjenike bosonoge, a mnoge i gole. Za ovima su narednih dana. na svom zadatku istrebljivanja, sledile bešumne patrole za pretraživanje. Jedna od njih zaustavila se nedaleko od grupe i ručnim bombama i rafalima iz automata završila još jednu operaciju čišćenja, kao što je upisano u dnevne izveštaje. Oni ranjenici koji su se još micali dotučeni su kundacima i bajonetima.

Slepi čovek je ležao malo dalje, neotkriven. Oprezno se podigao. Nije se čuo nikakav šum osim škripanja teških čizama, koje su se kretale ka njemu, a onda udarac i metak iz pištolja u glavu.

Patrola je odmarširala, smatrajući da su svi ranjenici mrtvi.

Sledeća dva dana slepi čovek je i dalje ležao, ali osvešćen. Lila je kiša, i pošto se ptice nisu čule, mislio je da traje jedna duga noć. Trojica teških ranjenika takođe su preživela ovaj pokolj. To je bilo poslednjeg dana juna 1943. Sredinom jula našli su ih seljaci. Samo je slepi čovek ostao živ. Odneli su ga u sigurno sklonište ispod litica Durmitora.

Ubijanje ranjenika predstavljalo je samo deo opsežnog plana za uništenje. Prilikom ranijih nemačkih ofanziva protiv partizana uočena je jedna velika greška. Jugoslovenski partizani pružali su žestok otpor prilikom odstupanja, uvlačeći za sobom u nove oblasti nemačke divizije i njihove saveznike. U određeno vreme partizani bi se ponovo probili natrag u rejon iz koga su bili proterani i gde su ostavili iza sebe elemente političke i vojne organizacije.

Operacija "Švarc" prekinuta je 16. juna. Dok je ona bila u jeku, efekat prethodne osovinske ofanzive u zapadnoj Bosni bio se izgubio: Glavni štab NOV Hrvatske rukovodio je vraćanjem jedinica i političkog vojnog rukovodstva natrag, na slobodnu teritoriju, preko koje su ranije prešle nadmoćnije neprijateljske snage. Stanovništvo, čija se veza sa partizanskim snagama nije ni prekidala, i tajne organizacije mesne vlasti koja je preživela prolaznu oluju, dočekivali su partizanske snage dobrodošlicom.

Ovo se nije smelo ponoviti.

Slobodna teritorija Durmitora i područje nad kojim se nadvija ova planina morali su se pretvoriti u prah i pepeo. Nije bilo dovoljno nanositi gubitke partizanskim vojnim jedinicama i slabiti njihov moral pokoljem ranjenika.

I civilno stanovništvo se moralo goniti: pobiti ako pruža otpor, zastrašiti ako je pasivno. Sva naselja morala su se spaliti, a stoka zapleniti. Na planini i njenoj teritoriji svaki trag života morao se izbrisati, izuzev retkih naselja, nateranih zastrašivanjem na pokornost. Partizani kao organizovana snaga nisu se smeli vratiti.

Arhiva nemačke Prve brdske divizije ukazuje na ove namere nemačke komande. Specijalna naređenja izdata 3. juna glase: "Sve stanovnike u zoni divizije sposobne da nose oružje treba smatrati komunistima i tako postupati prema njima. One koji poseduju oružje - streljati... Sve kuće koje pripadaju komunistima treba uništiti."

U ratnom dnevniku divizije jedan zapis od 13. juna glasi: "Večeras je streljano trinaest civila. Dve stotine kuća porušeno. Inače ništa novo". A 16. juna: "Divizija će se postarati da nijedna banda koja se eventualno vrati u ovaj rejon ne preživi."

Krećući se iz kanjona Tare prema istoku, kroz Žabljak ka platou Pive i od Šavnika ka južnoj ivici obruča, nemačke, italijanske i bugarske patrole i vojna policija otpočeli su hajku za civilnim stanovništvom ovih područja. Mnoga sela bila su opustošena, mnoga spaljena u borbi, a neka koja je posetio tifus - mrtva.

Tajna skrovišta, poznata generacijama, prihvatala su cele porodice i njihove rođake. Stoka i živi inventar, poslednja iscrpljena stada, oterani su na besputne pašnjake visoko u vencima Durmitora.

Ali patrole su marljivo vršile svoj posao. Policijski psi i mesni obaveštajci tragali su za beguncima po pećinama i vododerinama. Kad bi se utvrdilo da su partizanski simpatizeri, i ljudi i žene i deca bili bi streljani po grupama. Četiri stotine stanovnika iz četiri sela ubijeno je na takav način, a tela su im bačena u jednu jamu. Dve stotine i četrdeset - u drugu.

Pet stotina je neprijatelj sahranio u masovne grobnice u Šćepan-Polju. Bilo je tu radnika, studenata i seljaka iz svih krajeva Jugoslavije - simbol jedinstva za koje su se borili. Drugi su bili rasejani na razne strane.

U nekim selima stari ljudi su ostali u svojim kućama. Turci su, u nekadašnjim najezdama, bili umereniji. Prisustvo starih ljudi i žena kao da je izazivalo atavističku surovost kod neprijateljskih lovaca, i svirepost je vladala u mnogim naseljima.

Stari porodični klanovi bili su iskorenjeni. Jedan vođa komita iz ranijih generacija susreo je Nemce kad su ulazili u njegovo napušteno selo, ispod vrha Durmitora.

"Kaži, stari, koje su partizanske kuće?" upitali su ga. "Nijedna osim moje", glasio je odgovor. "Kako to samo tvoje?" "Ja imam sina i pet unuka; svi su partizani; dvojica su već poginuli u borbi protiv vas." Nemci su zatim upitali: "A gde je onda narod iz sela?" Starac je odgovorio: "U planini." Nemački oficir koji je predvodio patrolu naredio je da se kuće spale. ali je. rukovođen viteškim osećanjem, postavio stražara da čuva starčevu kućicu.

Ovakvi postupci bili su retki.

Kada bi preplašena grupa bila izgnana iz svog pribežišta, neki bi se vraćali kućama, ali, kao što je to izrazio obaveštajni oficir nemačke Prve brdske divizije, "samo mali deo stanovništva želi mir po svaku cenu."

Dijapazon strahota bio je širok. Jednoj pećini u kojoj se šćućurilo devedeset ljudi, žena i dece nemačka patrola se približila na desetak koraka ne primećujući ulaz.

U tom trenutku jedna novorođena beba počela je da plače, i majka je nastojala da umiri dete. Cviljenje se nastavilo i panika je obuzela ljude. Neki glas je šapatom zatražio da se beba ubije i majka je s tihom rezignacijom pružila dete. Čak ni u tolikom strahu niko nije hteo da izvrši taj čin. Majka je sama udavila dete. Nemci su se pojavili na ulazu u pećinu, ubili nekoliko starijih koji su se tu našli i produžili put.

Dečja kolevka je od tog dana ostala u pećini.

Ali pre nego što su poslednje neprijateljske patrole obavile svoj posao čišćenja, male grupe boraca i mesnih rukovodilaca vratile su se neprimetno, planinskim udolinama, u tišinu pivskih visova između Maglića i Volujaka, koje su sada držale nemačke brdske jedinice smeštene iznad njih.

Pedesetak ljudi iz Pokrajinskog komiteta i drugih partijskih rukovodilaca kao i članova Glavnog štaba za Crnu Goru i Boku, sa partijskim sekretarom Blažom Jovanovićem, ostalo je sa poslednjim jedinicama na Vučevu. Sa njima su bili i neki od bolničkog osoblja i članovi durmitorskog Sreskog komiteta. Kao delegat Vrhovnog štaba ostao je Ivan Milutinović.

Održan je sastanak Pokrajinskog komiteta. Preživelim članovima Glavnog štaba za Crnu Goru i Boku stavljeno je u zadatak da održe u životu desetkovanu organizaciju pokreta u okolnim srezovima Crne Gore.

Na platou Pive mogli su se videti nemački logori i zaplenjena stada stoke - sredstvo za izdržavanje mesnog stanovništva. Sela su bila u plamenu, a preostalo stanovništvo pobeglo je u tajna skrovišta Golije i Pivske župe, u pribežišta koja su služila generacijama.

Jovanović je obilazio skrovišta, savetujući seljacima da se ne vrate kućama, a svojim političkim radnicima je naredio da ostanu u srezu kako bi se osećalo prisustvo Komunističke partije.

Milutinović je prikupio usamljene borce iz jedinica koje su se rasturile i formirao skupinu od sedamdesetak ljudi, nalik na bataljon, kao jezgro budućeg odreda koji treba da se formira na planinskom zemljištu Pive.

Činjeni su uzaludni pokušaji da se pronađu mesta gde su, u pećinama i klancima duž reke i na prostorima Durmitora, ostavljeni ranjenici, da bi im se ukazala pomoć.

Tačan broj poginulih, ranjenih i obolelih od tifusa nije poznat. Ali na bojištu od Durmitora, pa do staza koje vode ka putu za Foču, od Tare preko Pive i iza doline Sutjeske, ka severozapadnoj granici operacije "Švarc", Nemci su, s pedantnom tačnošću, izbrojali 5697 mrtvih partizana.

Bilo je malo zarobljenika; većinom su pobijeni; u slučaju Prve brdske divizije 411 od 498.

U durmitorskom srezu ubijeno je 1437 civila, od toga 1100 u selima na platou iznad klanaca Pive. Stanovništvo ovog područja brojalo je oko 11000 duša. Pedeset sela bilo je spaljeno posle bitke.

Planina je bila ovenčana plamenovima i zgarištima sela i naselja. Mrtvi su ležali u gomilama, kao da ih je neka džinovska ruka razbacala po ovom predelu.