| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
PISMO KAPETANA BORISLAVA TODOROVIĆA OD 7. SEPTEMBRA 1944. DRA2I MIHAILOVIĆU O RADU U SJEDINJENIM AMERIČKIM DRŽAVAMA1 Poštovani čika-Đoko,2 Ppuk. Knežević8 i ja nalazimo se već dva dana u Bari-u na svome putu za zemlju. Po planu koji smo u Vašingtonu imali trebali smo već da budemo zajedno, ali na nesreću naši »prijatelji« Englezi mešali su opet svoje prste i mi smo ovde zadržani. Ipak još nije izgubljena nada da ćemo produžiti put, samo kada, to niko ne zna. U velikoj »brizi« da nam se ništa ne desi odredili su nam kao pratioce tri naoružana poručnika, koji su stalno sa nama, u istoj sobi čak i spavaju. Kao što znate i sami naši su »prijatelji« vrlo zabrinuti za našu sudbinu. Smatram za svoju dužnost, pošto ne znam kada ćemo se videti, da Vas izvestim o svome radu u Americi, o kome ste svakako i Vi nešto čuli, kao i da Vam uglavnom opišem tamošnju situaciju. Ppuk. Knežević učniće isto sa svoje strane te ćete imati tako potpunu sliku.4 O izlasku iz zemlje i dočeku u Kairu izvestio Vas je Voja svakako.5 Kada sam posle desetodnevnog sedenja u samici, posle pisanja protestnog raporta najzad pušten, prva briga mi je bila da nađem Mansfilda6 i pomognem mu u radu, kao što smo se već ranije bili dogovorili. Možete da zamislite moju zapre-pašćenost, kada mi je Mansfild rekao da sam bio lišen slobode jer su Englezi kod mene našli nemačku šifru, kao da sam u toku puta od aerodroma do varoši cepao sumnjiva dokumenta. Prekoreo sam Mansfilda da je mogao da poveruje u ovako nešto, na šta je odgovorio, da je on vrlo dobro znao da je to laž, ali kada su od strane brit. intelidžensa bili upućeni američkom servisu dva pismena raporta o tome, on je morao sve da upo-trebi da ubedi svoje šefove u suprotno. Razlog je bio prost. Englezi su po svaku cenu hteli da me odvoje od Mansfilda dok on ne završi svoj izveštaj. Krenuli smo na posao zajedno, i ako je on već bio u završnoj fazi. Pišući samo istinu i samo ono što je video, Mansfild je napisao najlepšu stvar, koja se ikada o nama pojavila. Njegov izveštaj sam kompletirao dokumentarnim fotografijama sa aašeg puta i dokumentima skupljenim od strane grupnih komandanata. Izradio sam tri indentična albuma od kojih smo jedan odneli i zajedno predali Nj. V. Kralju. Drugi album priložili smo uz njegov raport a treći sam zadržao za sebe. Nj. V. Kralj primio nas je tužno. On je bio oduševljen Mans-fildovom pričom i fotografijama, koje smo mu pokazali. Sutra dan Nj. V. Kralj pozvao me je opet i u četvoročasovnom razgovoru ja sam mu naslikao situaciju u zemlji. On je bio dečački oduševljen i više puta potvrdio da on nikada neće poslušati Engleze i izdati svoj narod i Ciču. Smatrao sam da je ovo svetinja jer: »Carska se ne poriče« — ali na žalost On nije ostao dosledan datom obećanju. Rekao mi je da je pozvat za London i da želi da me vodi na šta sam mu odgovorio da ste Vi mene uputili za Ameriku, gde sam zaista i potrebniji, a da Voja koji je tek bio izišao iz zatvora treba da ide sa njim, što je i usvojeno. Ostalo o njemu znate od Voje. Zbog moga sedenja u zatvoru, ja sam čitavih 12 dana stigao docnije od Mansfilda. On je već bio predao svoj izveštaj, koji je napravio sjajan utisak na sve prisutne. Čitali su ga lično Ruzvelt i Hal i izjavili da ovako nešto niko nikada o situaciji u zemlji nije napisao. Počeli su sasvim drugim očima stvar da posmatraju. Njegov izveštaj utro je put za moj rad tamo. Samo još pre nego sam napustio Kairo morao sam da dam časnu reč Američkim servisima tamo, da neću raditi ništa što bi naškodilo tajnosti ili kompromitovalo rad ovih ofisa. Moje iznenađenje bilo je ogromno kada sam na aerodromu Kairo, onoga jutra kada sam polazio za Ameriku, sreo puk Sajc-a.7 Iz nekoliko reči koje sam s njim izmenjao video sam da je njegov boravak kod partizana samo povoljno uticao na formiranje mišljenja o nama. Njegov raport kasnije biće sjajna dopuna Mansfild-u. U Vašingtonu g. Fotić8 me je primio vrlo dobro, p.pukovu Knežević bratski. Hteli su na meni da manifestu] u svu ljubav koju osećaju za Vas i naše borce, ma da ja toliko to nisam zasluživao. Svakako da je g. Fotić naš najkorisniji i najbolji diplomata na strani, da je uvek i jedino zastupao Vašu liniju i činio sve da Vam olakša borbu i položaj. Ali ipak p.pukov. Knežević za ciglo jednu godinu dana učinio je toliko za Vas i sve nas, koliko niko pre njega uradio nije. Sa urođenom borbe-nošću i vrednoćom, ne prezajući da se umeša u sve, žrtvujući vrlo često i svoj položaj on je uspeo da sve nadležne u Varde-partmenu [War deparment — Ministarstvo rata] upozna prvo,, a potom drži stalno u toku istinske situacije u zemlji. Mogu slobodno reći da niko od nadležnih pre njega nije imao pravu-, sliku o stanju u zemlji, sem onoga što su novinari o nama pisali. Nemojte mi zameriti što se ovoliko zadržavam na p.puk-Kneževiću. Verujte da je ovo ćelo pismo malo, kada bih hteo da pružim samo kratak pregled njegovog rada. Kao što vidite moj (posao) tamo bio je dosta olakšan. S jedne strane Mansfild i Sajc svojim raportima pripremili teren, s druge strane p.puk. Knežević i Fotić rade i bore se lavovski-Veran.. 9 ja sam prvih 20 dana proveo u .. .10 nadležnih u Star i Var departmanu i O.S.S. (Donovan servis). Svi su pokazali najveće razumevanje. Naša stvar bila je na najboljem putu. Pretsednik Ruzvelt naredio je i potpisao-odašiljanje jedne čisto američke vojne misije i velike količine-materijala. Kada je već sve bilo spremno došla je intervencija-Engleza. Lično g. Cerčil intervenisao je kod g. Ruzvelta i stvar je propala. Posle ovakvog ishoda nije bilo više razoga da ostanem nepristupačan javnosti. Pošto je od nadležnih ostala samo gola simpatija, rešili smo da se obratimo američkom javnom mnjenju i preko njega postignemo ono što preko nadležnih nismo uspeli. Pre nego što Vam počnem da izlažem ovaj deo rada, moram da Vam dam približan pojam o raspoloženju američke štampe. Slobodno mogu da kažem da sam stigao suviše kasno. Štampa je uveliko postala protitovska. Vrlo vešto vođena komunistička propaganda, poduprta od Rusa i Engleza, brala je sada plodove u američkoj štampi. (Nastaviću docnije) Voli Vas i poštuje Vaš kap. Bor. Todorović III Poštovani čika-Đoko, Nastavljam pismo koje sam juče prekinuo. ... Posle dogovora sa g. Fotićem, rešeno je da se sazove konferencija štampe u ambasadi. Uspeh je bio preko očekivanja. Preko 45 novinara i pretstavnika najvećih amer. agencija i listova. Kada su mi čestitali rekao sam im da mi je bilo neobično lako da tako govorim jer sam prenosio samo ono što sam video: govorio sam istinu. Štampa je ponovo zabrujala o Vama i našoj borbi; naši neprijatelji bili su očajni osobito kada sam bio odmah pozvat da na radiu govorim a odmah zatim na još dve radio stanice u televizijskoj stanici Njujork. Adamićeva11 grupa t.zv. Komitet južnih Slovena napisao je protestno pismo koje je izišlo u... Moj odgovor sasvim ih je umirio,te su napadi na mene morali početi iz Moskve. Rad u ovom smislu nastavljen je. Sledovali su članci ma da sve ređe i ređe, ali je javnost bila probuđena. Interesovanje za istinu ponovo se probudilo. Legenda stvorena oko Tita počela je da se ljulja. I ovom prilikom engl. Intervencija koči moj rad i čini sve da nas onemogući. Od min. pravde primam tri puta opomenu da ne radim ono što izlazi iz delokruga rada punomoćnika Voj. izaslanika inače će mi zabraniti boravak u Americi. Sa g. Fotićem, po njegovom savetu nastavio sam obazrivije starajući se da što više pružimo obaveštenja nadležnim (nar. poslanicima i senatorima). U Kongresu u tri maha čuje se protestni glas protiv politike koju Amerika vodi prema Jugoslaviji. Za ovo ima veoma mnogo zasluga gđa Jovi (ćerka Rut Mičel) i g. Cvetković. Ja sam bio pozvan u Boston gde sam profesorima univerziteta održao predavanje a potom sam krenuo da obiđem srpske kolonije po Americi. Nikada i niko neće biti tako voljen i slavljen kao Vi čika-Đoko među američkim Srbima. Oni nikoga, čak ni Kralja, ne poštuju osim Vas. Vi ste za njih sve i sva. Oni su sa Vama, pate i podnose sve teškoće, raduju se kad od Vas nešto čuju. Na svim skupovima samo se Vaše ime čuje. Osnivaju se Vaši fondovi koji su Bogu hvala dobro snabdeveni. Želim da na svaki način istaknem jednog američkog Srbina, sekretara Srp. narodnog saveza g. Branka Pekića koji je pravi apostol srpske ideje i Vaše borbe u Americi. Isto tako Mihajlo Dučić i Luka Kristiforović ne smeju biti zaboravljeni. Jedina muka sa ovim ljudima bila je ubediti da Vi vodite jugoslovensku politiku a ne čisto srpsku i velikosrpsku, jer su oni ekskluzivno Srbi i ne žele ništa više sem Srbije, svakako Vel. Srbije. Naročito ne žele nikakvu zajednicu sa Hrvatima. Na svakom sastanku ube-đivao sam da moraju da sleduju Vama da Vi najbolje, budući na licu mesta, znate šta treba raditi i da je Vaš cilj ujedinjeno srpstvo u granicama Velike Jugoslavije. Uvidjeli su najzad i priznali da tako mora biti. Njihov organ »Srbobran« svojim dosadašnjim stavom otišao je već suviše daleko. Razumljivo je da on više ne može da menja stav, jer bi to bio poraz pred hrvatskim listovima i komunističkom »Slobodnom rečju«. Utanačili smo da će on i dalje braniti interese srpstva ali da više neće napadati jugoslovensku politiku. Znam da možda ne bi bilo politički oportuno, ali bi za te ljude bilo od neizmerne vrednosti ako bi im Vi uputili kakvu poruku. Istinu govoreći, oni su jedino iskreno Vama odani gotovi sve za Vas da žrtvuju a takve ljude ne treba odbacivati već ih hrabriti pa makar to bilo i politički neoportuno za taj momenat. Saznavši da polazim natrag za zemlju oni su Vam poslali jedno divno zlatno naliv pero sa posvetom, koje sam ja poslao po Musulinu i nadam se da ste ga već dobili. Ja sam Vas redovno izveštavao, preko Mladena12 i stalno urgirao da svoje dekrete i obaveštenja kao i sva naređenja za mene, dostavljajte neposredno šifrom koju smo imali. Ipak sam od Vas primio samo dve šifrovane depeše i ako je bilo veoma važno da imamo od Vas brza naređenja osobito u toku i po obrazovanju Šubašićeve vlade. Čim je Purićeva vlada bila smenjena i Subašić dobio mandat bilo je jasno kuda se ide. G. Fotić savetovao je energičan istup. Mladen je ublažavao sve predloge i odlagao ih je Foti-ćevo i njegovo dalje ostajanje na mestu, dok se vlada ne obrazuje dalo je vremena da se izvrše bar neke pripreme za rad, kada Fotić bude primoran da ode iz Ambasade. Za p.puk. Kneževića mene i ost. članove ambasade bilo je jasno da će svaki rad biti potpuno onemogućen. Dolazak Titovih pretstavnika, potpuno legalnih pred Amerikancima, ne samo da bi nas onemogućio već i unizio. Mi bismo možda sedeli još koji mesec, bez mogućnosti ikakve akcije a potom najverovatnije upućeni u Titov glavni štab, na »novu dužnost«. Ovo se nije moglo dozvoliti ne zbog naše lične sigurnosti, već zbog našeg rada. Kad je objavljeno obrazovanje Subašićeve vlade, g. Fotić je odlučio da napusti ambasadu davši jednu izjavu štampi o ovom svom koraku. Njegovo postavljenje za člana C.N.K. stiglo je baš u poslednji čas, kao poručeno. P.puk. Knežević i ja odlučili smo da takođe damo izjavu nezavisno od izjave ambasadora u kojoj ćemo da odbijemo priznanje novoj vladi, »Vladi građanskog rata«, kako ju je p.puk. Knežević nazvao. On je sastavio izjavu, ali na žalost dva naša majora Blagojević i Papić koji već više od tri godine dembeli-šu po Londonu i Vašingtonu odbili su da se slože sa nama, kako bi sačuvali položaje i ne bi došli u položaj da budu upućeni u zemlji, kao što smo mi tražili u našoj izjavi. Prva posledica našeg koraka bila je Sutejeva odluka o skidanju sa prinadležnosti a tek posle 20 dana Ukaz o stavljanju na raspoloženje i to samo za p.puk. Kneževića. Ukoliko je god g. Fotić bio sjajan kao ambasador u toliko se pokazao slab kad je rad trebalo najenergičnije produžiti, ali sada bez ambasadorske zaštite i statusa. Ma da ga je p.puk. Knežević, g. Ratko Petrović13 i ja stalno gurali na rad, ipak je on stalno diplomatski otezao smatrajući da je sve postigao što je uspeo da nastavi sa prijemom telegrama »Demokratske Jugoslavije«. Mi imamo veoma mali broj inteligentnih ljudi u Americi, koji su sasvim odani našoj stvari. Prva dužnost je bilo prikupiti te ljude i obezbediti ih materijalno. To pitanje bilo je već ras-matrano i rešeno. G. Fotić se složio no kada je to trebalo privesti u delo pokazao se neodlučan. Ovo je razvodnjikavalo naš korak. Izvesni ljudi su se posle napuštanja dužnosti, ostavljeni bez sredstava ponovo vratili na dužnost i sve je to dalo mogućnost Šuteju da naš korak nazove »Bura u čaši vode«, — g.Frengešu otprav. poslova da izvesti Min. spolj. poslova da su svi na svojim mestima. P.puk. Knežević i ja čekali smo da budemo prebačeni u Italiju a potom ubačeni u zemlju. U koliko bi se to izjalovilo bili smo odlučili da pređemo u jednu od savezničkih vojsaka, jer nismo mogli mirno sedeti u Vašingtonu bez ikakve akcije koja bi pomogla Vašoj borbi. Niko ne može reći da g. Fotić nije imao opravdanog uspe-ha u odbranu naše stvari u Americi. Istina da je on bio najbolji od svih diplomata koje sam video (a video sam ih gotovo sve). Istina je da je ogroman uspeh što je sada, kao privatna ličnost, uspeo da održi vezu sa Vama primajući izveštaje Demokratske Jugoslavije. Ali to ipak nije sve što je on trebao da radi, osobito posle napuštanja ambasade. Do dana našeg odlaska iz Vaš[ingtona] on nije imao tako reći nikakve kancelarije niti se kao takav prijavio američkim vlastima. On šta više nije ni tražio od ovih dozvolu, nije izišao pred svih sa jednim formalnim štabom polazeći uvek od pretpostavke da mu se to neće odobriti. On se ograničio na rad u svome privatnom stanu sa jednom sekretaricom, prebacio ceo rad manje više na privatan posao, odbacio najveći deo najboljih ljudi, što svakako neće mnogo koristiti našoj stvari, u Americi. Tek u poslednje vreme uspeo je p.puk. Knežević da ga ube-di da zbrine ljude koji su mu neophodni i on je sa tim počeo. Neosporno da je on veliki autoritet, najbolji od svih naših diplomata, ali u vremenu u kome živimo i borbi koju vodimo, mora se imati što više borbenog duha i organizatorskog smisla. Mi nemamo vremena za diplomatska razvlačenja i donošenje zaključaka na osnovu osmeha ili miga kakva šefa u min. ino-str. poslova ili rata, mi moramo raditi. Nije dovoljno samo umnožiti poslate telegrame već i raditi po njima. Bojazan da će usled akivnosti biti zabranjen rad čini mi se smešna, jer današnje stanje me potseća na ono što bi se desilo kada bi nam rad bio razbijen. Možda p.puk. Knežević i ja, znajući koliko smo korisni po Vas tamo i to bi odlučili da se u ovim momentima vratimo u zemlju, da su stvari drukčije tamo uzele maha. Ovako, kao što sam izneo, mi smo kod Vas svakako mnogo korisniji. Neophodno je potrebno, čim primite ovo pismo da uputite Fotiću otvoren telegram sledeće sadržine: »Pošiljke od me-seca maja i juna primljene u redu (ispravno)«. Ovo je potrebno za njegov rad tamo. Na završetku ovog izlaganja ja Vas čika-Đoko najlepše molim da me shvatite, da mi nije bio cilj ni ogovaranje ni rušenje autoriteta g. Fotića, koga ja lično mnogo volim i poštujem. Ja sam želeo da Vam time pružim objašnjenje za događaje koji su se u bliskoj prošlosti odigrali a koje svakako da niste razumeli. Nadam se da ću usmenim objašnjenjem dopuniti ovo pismo i to vrlo skoro.14 Ja nisam siguran da li ste primili stvari koje sam Vam pre 2 dana poslao, kao i pismo (1. Fotićevo i Raska Petrovića). U koliko ih niste primili mogu Vam reći da Vam obojica save-tuju najbržu i najenergičniju akciju opšteg stila protivu Ne-maca sa proruskim programom. Najhitniju vezu sa Rusima, košta šta košta.15 Obrazovanje vlade u zemlji, koja će na osnovu Ustava vršiti Kralj, vlasti i Vas odrediti za Nač. štaba V. K., to je u glavnom srž. Vi situaciju najbolje znate pa tako i postupite. Još nekoliko reči o vama. Iz Vašingtona smo došli po obećanje najviših da ćemo odmah biti ubačeni u zemlju. Možete da mislite koliko je naša radost bila velika kada smo za 36 sati stigli iz Vašingtona u Bari. Ali ovde ponovo je stupila na snagu engleska kočnica. I ako je đen. Vilzon16 dao odobrenje ipak je stvar ponovo pos-lata na odobrenje u London. Šanse su male, ali mi se ipak nadamo i udaramo na čast američke vojske, na čiju smo časnu reč iz Vašingtona i pošli. Englezi od p.puk. Kneževića napravili famoznog čoveka, trn u oku partizana. Ja ga napustiti neću deliću sa njim i dobro i zlo. U koliko i pored sve naše volje ne uspemo da dođemo u zemlju, učinićemo sve da se u Vašington vratimo. Tamo ćemo učiniti sve da nastavimo borbu za našu pravednu stvar. Iako sam pisao ovoliko dugo, ipak nisam uspeo da kažem ni desetinu onoga što imam. Oprostite što Vas namučih čitanjem. Još jedna stvar. Ne treba nikako zaboraviti g. Raska Petrovića I sekretara ambasade u Vašingtonu. On je najinteligentniji i najsposobniji diplomtatski činovnik koga sam igde sreo. Svojim hladnim i pametnim procenama koristi ogromno našoj stvari. P.puk. Knežević će takođe reći svoje mišljenje o ovom zaista vanrednom čoveku. Mnogo pozdrava svima iz štaba a Vas poštuje i pozdravlja Vaš kap. Bor. Todorović 1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu Jugoslavije (dalje: AJ), 103—67—292. 2 Jedan od pseudonima Draže Mihailovića. 3 2ivan Knežević, tada vojni izaslanik jugoslovenske izbegličke vlade u SAD. Ranije šef Vojnog kabineta Predsedništva pomenute vlade. 4 Poseban Kneževićev izveštaj Draži Mihailoviću iz tog vremena nije nađen; postoji njegovo pismo koje je pisao zajedno sa B. Todo-rovićem (vidi Prilog I, dok. br. 6). 5 O boravku Vojislava Lukačevića u Kairu i Londonu vidi Zbornik NOR-a, tom XIV, knj. 3, Prilog I, dok. br. 2, 3 i 4. 6 Mensfild R. Valter (Walter R. Mansfield), američki kapetan. U štab Draže Mihailovića došao je 18. avgusta 1943, gde je kasnije pridat britanskoj misiji kojoj je na čelu bio Armstrong (C.D. Armstrong), britanski general (u štab Draže Mihailovića Armstrong je došao 23. septembra 1943). Mansfild je napustio Jugoslaviju 14/15. februara 1944. (Zbornik NOR-a, tom XIV, knj. 3, str. 55, 147 i 148). 7 Sajc Albert (Seitz Albert), američki potpukovnik. U štab Draže Mihailovića došao 23. septembra 1943. spustivši se padobranom zajedno sa generalom Armstrongom i poručnikom Džordžom Musulinom. Iz Jugoslavije otišao 17. marta 1944. preko partizana (isto). 8 Konstantin, tada je bio ambasador jugoslovenske izbegličke vlade u SAD. 9 i l0 Ttečke u originalu. 11 Luj Adamič, američki književnik jugoslovenskog porekla, od kraja 1942. pružao punu podršku partizanima. 12 Žujović. 13 Rastko Petrović, pesnik i diplomata. 14 Todorović nije kasnije dolazio u Jugoslaviju. 15 O pokušaju povezivanja četnika sa jedinicama Crvene armije vidi dok. br. 92, nap. 85. 16 Henri Vilson (Henry Maitland Wilson), komandant savezničkih snaga na Sredozemlju.
|