| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BR. 173 IZVEŠTAJ ČETNIČKOG PREDSTAVNIKA PRI ITALIJANSKOJ VIŠOJ KOMANDI ORUŽANIH SNAGA »SLOVENIJA—DALMACIJA« S KRAJA SEPTEMBRA 1942. DRAŽI MIHAILOVIĆU O RAZLOZIMA SARADNJE SA ITALIJANSKIM OKUPATORIMA1 Gospodine ministre,2 Pre svega blagodarim Vam na toplim rečima koje ste mi uputili povodom mog slučaja.3 Ja činim svojim, skromnim snagama sve da opravdam poverenje koje je, laskavo za mene, sadržano u Vašem, meni toliko dragom, pismu.4 Brat vojvoda Trifunović naći će mogućnost da Vas iz-vrsti o mojoj sadašnjoj aktivnosti na ovom mestu,5 koje je vrlo važno i značajno za našu vojničku i nacionalno političku akciju i čije prednosti nastojim koristiti u punoj meri i koliko je god to moguće pod ovakvim prilikama. Odavde imam mogućnosti uvida u prilike i događaje u Hrvatskoj, Sloveniji i Dalmaciji, držeći stalne veze sa celim našim nacionalnim i vojničkim pokretom na području N.D.H. Ovde je komanda svih italijanskih vojnih snaga na području bivše Jugoslavije,6 ali isto tako ovde i N.D.H. održava svoj komesarijat za vezu sa italijanskim vlastima vojnim i političkim. Ima posla i zadataka važnih po naše nacionalne interese za koje bi bile potrebne sile i sredstva daleko viša nego su ona kojima ja raspolažem. Ja, međutim, činim sve da iskoristim ovo što ja mogu da dad-nem nasuprot takvoj situaciji. O svemu što sam učinio, izve-stio sam brata vojvodu Trifunovića, koga ću otsad redovno izveštavati tako da biste i Vi mogli koristiti ona moja obaveš-tenja koja Vas budu interesovala. Zasad, međutim, smatram za vrlo krupnu i vrlo hitnu nacionalnu dužnost da Vam izložim moje mišljenje po jednom pitanju od čijeg pravilnog posmatranja zavisi, bez imalo pre-terivanja, i sudbina celokupne naše nacionalne akcije i, još više, sudbina srpskog naroda na području Nezavisne Države Hrvatske. To je pitanje našeg odnosa prema Italijanima, pitanje koje je postalo do najveće mere akutno povodom vesti koje su ovamo stigle poslednjih dana, a prema kojima bi iz-vesni četnički komandanti u Hercegovini imali da napadnu italijansku vojsku u tim krajevima.7 Slobodan sam da Vam jasno i otvoreno izjavim da bi takav čin u ovom času pret-stavljao početak katastrofe srpskog naroda na području N.D.H. i potpunog sloma naše četničke organizacije i celokupne naše nacionalne akcije na ovom području. Dopustite, G. ministre, da Vam iznesem malo istorijata ove naše taktike: Ja sam jedan od onih koji su svesno zagovarali kolaboraciju sa Italijanima, iz krupnih nacionalnih razloga. Prvi, odlučan razlog jeste taj što je srpski narod u N.D.H. masak-riran, ekonomski ruiniran, lišen vodstva i obezglavljen, ste-ran u ogromnim masama u zbegove po planinama i gudurama, iskrvario toliko da je već dospeo do onog biološkog minimuma bez koga nema mogućnosti sutrašnje uspešne regeneracije. Stajao je sam, neorganizovan, dovoljno nenaoružan, ekonomski iscrpljen prema nizu protivnika: ustašama, muslimanima, Nemcima i Italijanima. U tom času pojavljivao se iza leđa nov, najopasniji, protivnik — partizani. Nikakvih izgleda na uspeh u borbi protiv toliko brojnih i moćnih neprijatelja nije bilo, a sva su razmišljanja jasno pokazivala da bi takva borba dovela do nesumnjivog i potpunog uništenja srpskog naroda u ovim krajevima. Kad je poč. Boško Todorović izbio u decembru 1941. god. u naše krajeve,8 ja sam mu uputio potpuno određeno pitanje: ima li on snage da borbom i oružjem dovede do oslobođenja srpski narod u ovim krajevima. On je odgovorio jasno i nedvosmisleno da on te mogućnosti nema. Ja sam to znao, uostalom, i bez njega. Baš u tom času, partizani su počeli sa lomljenjem naše organizacije; u redovima »četnika« (u stvari seljaka koje je krajnja nevolja oterala u planinu, a čije grupe nisu imale gotovo nijednog rekvizita stare četničke organizacije) počela je da izbija borba za gla-varstvo (odmetanje Brstine9 u Nevesinju prvi je početak ne sreće); kad je popustila opasnost ustaška, ti seljaci četnici izgubili su volju za borbu, a instinkti pljačke sve su više za-menjivali nacionalnu borbenu volju. Napadaj na Borac10 otkrio je svu unutrašnju slabost četničkog pokreta. Zbegovi su počeli da ostaju bez hrane a narod bez krova, hleba i sapuna, bio je izložen bolestima koje su počele da haraju. Moj šura g. Šantić, koji je u tom času obišao kraj od Nevesinja do Foče gde su imale biti naše glavne snage, potvrdio je, u nesumnjivoj formi, takva naša obaveštenja. Ostao je samo jedan put za spašavanje naroda — put kolaboracije sa Italijanima. Zahvaljujući činjenici da Italijani nisu bili obavešteni o očajničkom stanju naših odreda, a s druge strane i veštom političkom aranžmanu od nas udešenom, mi smo mogli da pregovore sa Italijanima vodimo u punoj časti i za naš narod i za četničke odrede, pregovarajući kao država sa državom, iako u stvari tako jadni. (Vidimo preliminare pregovora sa poč. To-dorovićem!)11 Sve je to bilo jasno i poč. Todoroviću koji je i pao kao žrtva takvog stanja. Međutim, bio je još jedan razlog koji nam je diktovao saradnju sa Italijanima. U okupiranoj zoni od strane Italija-na, ostao je velik broj Srba, a veliki broj se već povratio iz Srbije i izbeglištva. Nikad ustaše i muslimani nisu bili kivni na Srbe kao u ovom času kad su ti Srbi došli da im budu stalan potsetnik na zločine koje su izvršili i na kaznu kojoj neće izbeći. Italijani su uzeli Srbe u zaštitu, što je mržnju ustaša još više pojačalo. Nekoliko desetaka hiljada Srba bili su naprosto taoci koji su živeli samo zato, što su imali zaštitu Italijana. Trebalo je samo 24 časa otsutnosti te italijanske protekcije, pa da zverska mržnja ustaša pridruži i taj ostatak Srba onom velikom broju bezdušno masakriranih. Najzad, imali smo mi i jedan pozitivan plan u vezi sa ovom kolaboracijom. Od kapitulacije, najteže smo osećali težinu okolnosti što je srpski narod rasparčan i time stvorena nemogućnost povezivanja svih snaga u jedan pokret i pod jednu komandu, i jedan plan. To povezivanje svih delova srpskog naroda bio je prvi uslov za akciju oslobođenja i spašavanja. Taj pokušaj integracije otpočeli ste Vi i njegov jedan krak dosegao je do nas u misiji poč. Todorovića. Nažalost, okolnosti koje sam gore izložio i akcija partizana slomili su taj pokušaj reintegracije. Ostalo je da se to povezivanje ostvari drugim putem. Predlozi Italijana, kojim su nam stavljali u izgled ostavljanje čitavih teritorija u istočnoj Hercegovini pod našom kontrolom, otvorili su nam mogućnosti takve integracije i povezivanja srpskih snaga i krajeva. I to je bio razlog da se izabere taj put koji, u ostalom, nije bilo teško izabrati, jer je, s obzirom na sve izloženo, ostao kao jedan i jedini. Došla je partizanska akcija da potvrdi sve naše bojazni i sva naša predviđanja. Takozvani četnički pokret skrhao se preko noći. Doteralo se dotle da je od svih tih »deset hiljada četnika« sa kojima je prećeno Italijanima od strane Sergija Mihajlovića i Mutimira Petkovića ostalo desetak četnika u italijanskoj kasarni u Nevesinju, dok su se oficiri raspršali na sve strane. (Da nije bilo g. Jevđevića, ja ne znam n.pr. ko bi sahranio poč. Todorovića). Toliki je to bio moralni slom. Pred tako očiglednim dokazima naše slabosti, naša nastojanja kod Italijana da im dadnem objašnjenja koja bi prikrila ovaj poraz, bila su vrlo teška i mučna. Međutim, ne ulazeći u račune koje su Italijani pri tome imali, ja moram da zabeležim da (osim malih izuzetaka) Italijani nas nisu upuštali. Pristali su, i posle Samardžićevog poraza kod Bratača,12 da pomognu organizovanje četničke organizacije na novoj, više vojničkoj, akciji. Vama, gospodine ministre, moram da saopštim i tu činjenicu: da nije bilo te dobre volje i pomoći italijanske, ja ne znam kad bi se — i da li bi se uopšte — obnovila četnička organizacija, i kad bi se ovi krajevi oslobodili od partizana. Razume se, da su oni imali tu svoje interesa pred očima, ali je istina da je to bio jedini put da dođemo ponovo do svoje nacionalne oružane organizacije i do oslobođenja naših krajeva od partizana. Ostaće istorijska činjenica: da je italijanska politika učinila strašan zločin prema srpskom narodu osnivajući, zajedno sa Nemcima, Pavelićevu Hrvatsku, — ali da je i italijanska vojska zaustavila klanje Srba od strane ustaša, a posle toga Srbima dala odlučnu pomoć da se oslobode partizana. Posle godinu dana ove kolaboracije mi imamo obnovljenu četničku organizaciju, bolje oružanu nego ikad; uspostavljeno jedinstvo [srpskih zemalja i slobodan drum Beograd — Cetinje za sve srpske akcije i potrebe; neobično povoljan položaj srpskog naroda na itali-janskoj zoni, upravo idealan u poređenju sa onim u N.D.H.; mogućnost veze sa našim saveznicima; italijanski politički pritisak u Zagrebu u cilju zaštite Srba u N.D.H. kojima mi ne možemo ni na koji način priteći u pomoć. Međutim, iako je pređen dobar deo puta, naš plan u vezi sa ovom kolaboracijom nije još ostvaren. Pre svega, četnička organizacija nije još konsolidovana, ni proširena na sve krajeve italijanske okupacije. Treba da se učvrsti: snaženjem discipline, stabilizovanjem komandnog sistema, uklanjanjem anarhičnog elementa i utvrđivanjem autoriteta starešina. Ona se nije ni politički pripremila za zadatak koji je čeka u novoj državi. Nisu pripremljeni ni ljudi, ni program, ni mere. Sve to može da svršimo pod povoljnim uslo-vima, koje nam daje ova kolaboracija. Ostaje da se oslobode ostali srpski krajevi od partizanske strahovlade.13 Tim više, što su tu skoncentrisani najbor-beniji elementi i vodstvo koje bi moglo da povrati i u pročišćena područja stanje od marta o.g., ako se ne unište radikalno i definitivno. Jedan težak problem je zima koja je na pragu. Srpski narod je čeka u žalosnim okolnostima: srpska sela opustošena, 'kuće porušene, sermija uništena, hrana dokrajčena! Ako se ne preduzme sve na vreme, narod vrati iz zbegova, osigura mu se kakav bilo krov i hrana — ova zima će nam biti teža od ustaša i partizana! Još uvek preko milion Srba u N.D.H. živi od milosti ustaške i nemilo stradava. Mi im za sada ne možemo pomoći i samo, forsiranjem italijanskog pritiska u Zagrebu, možemo da olakšamo njihovu tešku sudbinu. Mi u tom pravcu radimo neprestano i neumorno i mislimo da imamo izvrsne us-pehe. I sad, hteti otpočeti u ovom času neprijateljstva, znači hteti sledeće: slom naše četničke organizacije, zato što ona nije u stanju da se iznese sa italijanskom armijom i što velik deo te organizacije ne bi mogao biti privoljen da uđe u tu borbu; baciti srpski narod u treću nevolju, — posle one ustaške i one partizanske — i to: pred najstrašniju zimu naterati ga ponovo u planinske zbegove i raskućiti ostatke srpskih sela i naselja; dizanjem, italijanske zaštite, osuditi milion Srba u N.D.H. na gotovu smrt. Ustaše i muslimani čekaju kao krvožedni vukovi na takav momenat da dokrajče ostatke srpstva; uneti razdor u srpsko voćstvo, jer mi politički vođi Srba iz ovih krajeva ne bi mogli nikako poneti odgovornost za takav jedan korak; osujetiti sve napore za organizovanje svega što je potrebno za obnovu našeg novog nacionalnog i državnog života. Dok su, dakle, katastrofalne posledice tako očigledne — koristi nisu nikakve. Srpski narod ne bi u toj borbi mogao da učini i da nikakav koristan doprinos savezničkoj strategiji, osim ako se ne traži od njega da učini bezumlje one majke koja je skočila u vulkanski krater da spase svoje dete! Možda su vesti, koje su me potakle da Vam ovo pišem, i preterane, ali mogućne posledice takvog jednog koraka tako su katastrofalne da sam morao da Vas uznemirim ovim mojim obrazloženjem, i da Vas zamolim da ovom poklonite najveću pažnju i da u tom pravcu izdate potrebna jasna uput-stva komandantima.14 Srpski narod u N.D.H. iskrvavljen je i slomljen. On je, ipak, sposoban za još jedan napor i žrtvu, ali ona mora biti poslednja i mora dovesti do njegovog konačnog oslobođenja. Vi ćete znati odrediti taj čas, ali, svakako, on niti je nastupio, niti je sve spremno za njega. Ja Vas molim, gospodine ministre, da primite uveravanja o mom najdubljem poštovanju. Radmilo Grđić Pismo Radmila Grđića da se dostavi Baćović 1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k 159, reg. br. 51/2 (H-X-61). S obzirom na podatke koje sadržaj pruža, redakcija pretpostavlja da je pisan krajem septembra 1942. 2 Odnosi se na Dražu Mihailovića. 3 Verovatno se radi o neuspelom atentatu koji je nad njim izvršen 3. aprila 1942. u Maštam. Atentat je jedna od niza akcija mostarske skojevske organizacije u okupiranom Mostaru Opširnije o tome, vidi Arhiv Saveza komunista Basne i Hercegovine, tom III, knj, 2, Istorijsko odeljenje CK SK BiH, Sarajevo 1953, str. 157. 4 Tim pismom Redakcija ne raspolaže. 5 i 6 Radmilo Grđić je tada bio predstavnik Komande bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojnočetničkih odreda pri italijan-skoj Višoj komandi oružanih snaga »Slovenija — Dalmacija« (Comando Superiore FFAA. Slovenia e Dalmazia — Supersloda). 7 Vidi odgovor Draže Mihailovića na te vesti u dok. br. 176 i 178. 8 O dolasku majora Boška Todorovića u Hercegovinu, vidi dok. br. 37 i 49, nap. 4. 9 Dušan Brstina od kraja februara do početka juna 1942. bio komandant partizanskog bataljona »Bišina«. Sada general-major JNA. 10 O četničkim akcijama na Borač, vidi dok. br. 37 i Arhiv VII, Ča, k. 201, reg. br. 8/2: izveštaj kapetana Danila Salatića o razvoju četnika u Hercegovini i napadu na Borač. 11 O pregovorima majora Boška Todorovića sa predstavnicima ita-lijanskog okupatora početkom 1942. godine, vidi dok. to. 39, 43 i 44. 12 U rejonu Bratača i Kifinog Sela partizanski bataljon »Bišina« i 1. udarni hercegovački partizanski bataljon napali su (26. marta 1942) i zarobili tada najjaču četničku jedinicu u nevesinjskom srezu (oko 250 ljudi) kojom je komandovao Petar Samardžić. Opširnije, vidi Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 4, dok. br. 45 i 119; Dušan Brstina, Partizanski bataljon »Bišina«, VIG, br. 6/1960. 13 Odnosi se na zapadnu Bosnu gde se tada nalazio VS NOP i DVJ sa proleterskim brigadama i tamošnjim partizanskim snagama. 14 Vidi dok. br. 176.
|