| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
BR. 172 PISMO LIIJE TRIFUNOVIĆA BIRČANINA S KRAJA SEPTEMBRA 1942. DRAŽI MIHAILOVIĆU O RAZGOVORIMA SA KOMANDANTOM ITALIJANSKE 2. ARMIJE O REALIZACIJI PLANA UNIŠTENJA PARTIZANSKIH SNAGA U ZAPADNOJ BOSNI1 Gospodine Ministre i dragi brate, U nameri da ostvarim terensku vezu sa Vama, a shodno Vašem naređenju za realizovanje koridora između Hercegovine i Zap. Bosne naredio sam, još za vreme svog bavljenja u Hercegovini, da jedan odred jačine oko 3.000 četnika pre-duzme operacije opštim pravcem: Nevesinje — Prozor — Li-vno — Glamoč — Bos. Grahovo stini, da taj odred docnije dirigujem shodno situaciji. Moje naređenje međutim nije moglo biti izvršeno iz razloga što komandant VI armiskog korpusa italijanske vojske nije dozvolio odlazak četnika iz Hercegovine, verovatno iz bojazni od eventualnih novih nemira, koji bi izazvali komunisti ili bi saznali za otsutnost četnika.2 Sva moja nastojanja kod VI (Dubrovnik) i XVIII (Split) armiskog korupusa italijanske vojske da se dozvoli nameravani pokret četnika, ostala su bez uspeha. Primivši, međutim, sa više strana autentične vesti da su komunisti grupisali oko 14.000 partizana na prostoriji: Jajce — Glamoč — Livno — D. Vakuf i da se u Livnu nalazi vođstvo komunističke partije Jugoslavije na čelu sa Titom, a uviđajući neposrednu opasnost za četničke jedinice dosadanje Dinarske divizije, preduzeo sam put na Sušak sa namerom da u štabu II italijanske armije izdejstvujem! odobrenje za jednu operaciju najširih razmera u kojoj bi uzele učešće ne samo naše jedinice, već i jedinice italijanske vojske, naročito arti-lerija, bacači i avijacija. U toku 10. 11 i 12 septembra t.g. izložio sam lično i u detalju svoj plan za ovu akciju komandantu II italijanske armije đeneralu Roati, koji je, očigledno zagrejan mojom idejom, otputovao avionom u Rim, da u glavnom štabu izdej-stvuje odobrenje za rad.3 Osnovna ideja plana sastojala se u sledećem: koristeći povoljnu okolnost da su komunističke glavne snage grupisane na jednoj relativno suženoj prostoriji, treba ih napasti nadmoćnijim snagama, koncentičnom akcijom po svima raspoloživim pravcima, angažujući gro četničkih snaga i 2—3 itali-janske divizije sa ciljem da se komunisti primoraju na odsudnu bitku i da im se po svaku cenu spreči eventualno izvlačenje. General Roata je insistirao da dopustim učešće i hrvatske vojske na izvesnim pravcima, kako bi pobeda bila bolje obezbeđena iznoseći kao glavni razlog da te pravce nisu u stanju da pokriju ni italijanske ni četničke jedinice iz prostog razloga što se nalaze duboko u teritoriji Hrvatske države. Posle kraćih pregovora pristao sam na učešće domobranskih jedinica, ali ustaša ne, ni po koju cenu. Šta više zahte-vao sam da se domobranske jedinice drže defanzive na fiksiranim položajima, izjavivši da ako u toku operacija dođe do sukoba Hrvata i četnika, ja neću moći to da sprečim niti ću nositi zato odgovornost. Sam plan akcije grubo je prikazat na priloženoj skici.4 General Roata, po povratku iz Rima, gde je po svemu sudeći dobio potrebno ovlašćenje za rad, otputovao je za Zagreb da bi i tamo postigao potreban sporazum za nameravanu operaciju.5 Vrativši se iz Zagreba general Roata je odjednom pro-menio svoje dotadašnje raspoloženje i izneo je neke razloge koji ga primoravaju da plan akcije izmeni u toliko što bi se operacija podelila vremenski i terenski na dve akcije: jednu manju koja bi otpočela 1. oktobra i drugu veću, koja bi se preduzela tek onda kad Hrvati budu bili u mogućnosti da koncentrišu potrebne snage za odbranu na dodeljenom sektoru. Pored ovoga general Roata, umesto da samnom raspravi aktuelna pitanja oko naoružanja i opreme četnika, radi čega sam i došao u Fijumu, uzeo je da na dugo i široko tretira niz sasvim novih pitanja kao: moj stav prema Vama i italijanskoj vojsci (iako je to pitanje ranije bilo prečišćeno); odnos Italije prema Hrvatskoj i obaveze koje su Italijani primili u odnosu na Hrvate; zabrana antihitlerovskih manifestacija kao i naše javne propagande za stvaranjem slobodne nacionalne države, mešanje italijanske vojske u unutrašnju četničku organizaciju i td. Pošto sam video da se ubuduće ima da radi pod veoma teškim uslovima i pošto sam stekao utisak kao da od velike operacije neće ništa biti, ja sam se bio rešio da prekinem, ukoliko se mene lično tiče, sa daljom kolaboracijom sa itali-janskom vojskom i to putem pisma koje sam spremio za generala Roatu, a čiju Vam kopiju dostavljam u prilogu.6 Ali na molbu mojih saradnika i prijatelja Jevđevića, Grđića i Iva-niševića odustao sam da prekid izvršim definitivno pre nego o toj nameri Vas obavestim. Ipak sam im usmeno stavio do znanja da mi možemo produžiti dalju kolaboraciju samo ako se od strane italijanske vojske budu ispunila i respektovala sledeća tri uslova: 7slobodna propaganda u nacionalnom smislu, u četničkim redovima, vizavi komunističkoj ideji; potpuna autonomija unutrašnje organizacije naših jedinica i pokreta uopšte; apsolutno poverenje od strane italijanske vojske, a naročito njenih oficira kako viših tako i nižih. Ukoliko napred označeni uslovi ne bi bili respektovani, ja nisam u mogućnosti da i dalje budem na čelu poverene mi teritorije i biću primoran da prekinem energično i za svagda sa Italijanima, zbog čega Vas Gospodine Ministre i dragi brate, molim da shvatite moj težak položaj i da odobrite takav moj korak, koji ima za cilj da po svaku cenu sačuva našu nacionalnu čast i dostojanstvo.8 Možda bi ipak, po planu za operaciju, koju sam napred dodirnuo, na nekakav način otpočeo rad da se nije desio jedan krupniji incident. Odmah po povratku iz Rima pozvao me je general Roata sebi i umesto da me izvesti o rezultatu svog puta po pitanju operacije, kako sam to očekivao, on mi je na moje veliko iznenađenje saopštio sledeće: »Imam izveštaj da je ovih dana održat nov sastanak sa generalom Mihajlovi-ćem blizu Gacka,9 na kome su pored ostalih četničkih prvaka prisustvovali Jevđević i Bajo Stanišić. Na sastanku je odlučeno da se napadnu muslimanska naselja Gračanica i Fazlagi-ća Kula, i da se, ako bi se italijanske trupe tome usprotivile, otvore i prema njima neprijateljstva. Ovoj odluci usprotivio se samo jedan od prisutnih i to Marko Popović. Da li Vam je što od ovoga poznato i šta nameravate da preduzmete da do ovoga ne dođe, pošto bi takav akt značio prekid odnosa između italijanske vojske i četnika?« Tim povodom odgovorio sam generalu da sumnjam u verodostojnost izveštaj a naročito zbog toga, što su tu pojavljuje ime Marka Popovića, koji je po mom dubokom uverenju jedan nepouzdan čovek čije bi vesti Italijani trebali dobro da proveravaju. Naročito sam izrazio sumnju da ste Vi uopšte prisustvovali tom sastanku, želeći da italijanima prikažem da Vi radite samo ono što narod hoće, a da je opšte poznata stvar da Srbi ovih krajeva nisu u ovim trenucima uopšte ni za kakav sukob sa Italijanima. Da bi im dao dokaze da zaista tako i mislim, ja sam odmah poslao telegram Jevđeviću10 i tražio da se, ako zaista takva operacija pretstoji, odustane od njenog izvršenja. General je sve ovo primio sa zadovoljstvom, rekavši mi da je on već pozvao Jevđevića na Sušak11 da ga lično ispita po ovoj stvari, zbog čega je Jevđević i došao ovamo. Posle toga smo prešli na razgovor o pretstojećoj operaciji protiv glavnih komunističkih snaga. Svoje bavljenje na Sušaku i u Fijumi iskoristio sam da dođem u lični dodir sa komandantom ličkih četničkih odreda potpukovnikom Ilijom Mihićem i njegovim oficirima, koji su došli sa terena. Tom prilikom konstatovao sam da ova naša četnička grupa radi pod dosta teškim uslovima. Svi pokreti oficira i njihova akcija na terenu pažljivo se kontrolišu ne samo od strane Italijana, već i od Hrvata, koji koriste svaku priliku da denunciraju četnike i otežaju im rad na organizaciji. Pored toga u Lici, koja je poznata kao pasivan kraj, veliki broj izbeglica iz raznih krajeva otežao je ishranu stanovništva i četnika do te mere, da preti glad u punom smislu te reči. Moja pak novčana sredstva su na izmaku i nisam u mogućnosti da ovo stanje popravim, zbog čega je velika potreba da nam za ovaj kraj u što kraćem roku stavite na raspoloženje jednu veću sumu novaca, kako bi se učinilo nešto pre početka zime. Stekavši utisak da potpukovnik Mihić nije u svemu na visini poverenog mu zadatka, ja sam naimenovao za nacional-no-političkog poverenika na teritoriji koja je u vojničkom pogledu poverena ppuk. Mihiću brata Radmila Grđića sa name-rom, da mu s jedne strane pomogne u akciji i olakša mu rad, a s druge strane da Grđić, kao iskusan i vest čovek, budno prati njegov odnos prema Italijanima, pošto mi izgleda da je Mihić u odnosu na njih, pa čak i na Hrvate, prilično labav. Kad sam upitao ppukovnika Mihića, da li je i u kakvoj nameri preko pukovnika Kukića12 uhvatio kontakt sa Nedićem, odlučno je izjavio da u tom pravcu nije preduzimao nikakve korake i da uopšte niti ima, niti želi sa Nedićem da ima ma kakvu vezu. Biće, međutim, potrebno da proverim o kom je Mihiću reč, pošto na mojoj teritoriji postoje još dva viša oficira sa istim prezimenom i to: major Momčilo Mihić u Šibeniku i intendantski potpukovnik — Hrvat — Ivan Mihić za koga neznam gde se sad nalazi. O rezultatu ove provere iz-vestiću naknadno, a na našeg Mihića ću budno motriti. Potpukovnik Mihić izvestio me je, međutim, da je pre-duzeo korake za ostvarenje veze sa našom vladom u Londonu sa namerom da od nje dobije 10 miliona lira za finansiranje pokreta. Ova veza ide preko izvesnih ljudi u Švajcarskoj, a konkretno se uspostavlja preko ministra Dvora g. Kneževića13 koji je kum đeneralštabnog majora Bjelajca,14 a kome je Bje-lajac i pisao, po želji Mihićevoj. Stavši na gledište da sa našom vladom u Londonu ne može i ne srne neposredno da opšti niko drugi iz zemlje, sem Vas, naredio sam potpukovniku g. Mihiću da odmah obustavi tu akciju i prekine sve veze u tom pravcu, što će biti izvršeno. Ovo sam učinio zbog toga da sačuvam jedinstvenost celog pokreta kome ste Vi na čelu i da sprečim svaku eventualnu nezdravu ambiciju. Santić, koga sam Vam poslao kao specijalnog kurira, zatvoren je od strane italijanskih vlasti u Dubrovniku. Pretpostavljam da kod njega nije ništa nađeno. Preduzeo sam me-re u štabu II italijanske armije da ga puste na slobodu, zajedno sa Vidakom, koji je takođe uhapšen15 Primoran sam, Gospodine Ministre i dragi brate, da Vam i ovog puta ukazem na izvesne štetne pojave, koje u velikoj meri hude našoj organizaciji, te bi ih kao takve trebalo energično suzbiti. Tako na pr. Londonska radiostanica objavila je dva saopštenja koja se izgleda odnose na četničke jedinice i teritoriju koju ste meni poverili. U prvom saopštenju se kaže, da ima izvesnih grupacija koje sarađuju sa okupatorom i zovu se četnici, ma da to u stvari nisu, već sluge okupatora i izdajnici. U drugom pak saopštenju skreće se pažnja četnicima Like, severne Dalmacije i Bosne da ne sarađuju sa ustašama, već da rade pod Vašom komandom. Neznam sa kakvim ciljem i po čijem naređenju se daju ovakva saopštenja preko Londonske radiostanice, ali nalazim da hude ugledu četničke organizacije i ubijaju ugled njenih vođa u narodu pa čak i među samim borcima, zbog čega je neophodno da se izvrši potrebna korekcija. Meni lično potrebno je da znam da li se oba ta saopštenja odnose na mene i jedinice kojima komandujem, ili na koga drugog pošto sam ubeđen da to nije učinjeno sa Vašim dopuštenjem. Tu skoro je bivši Ministar Grga Anđelinović napao preko Londonske radiostanice poznatog nacionalnog borca i pri-mernog pravoslavnog sveštenika, mog bliskog saradnika protu Sergija Urukala, označujući ga kao italijanskog plaćenika. Zbog svoga nacionalnog rada, m'eđutim, prota Urukalo osuđen je od strane komunista na smrt još pre godinu dana, a ustaše ga love na sve strane da bi ga ubili, pa i pored svega toga Anđelinović ga markira kao špijuna i plaćenika okupatorskog, dok prećutkuje činjenicu da katolički Splitski biskup uzima učešća u svima javnim manifestacijama, koje Italijani u Splitu priređuju. Onako drzak napad na protu Urukala očigledno koristi samo komunistima i nikom više, zbog čega bi, baš povodom ovog slučaja trebalo sprečiti ovakvu destruktivnu akciju (koja se vodi ne bez izvesnih skrivenih podlih namera) jednom za uvek. Gospodinu Anđelinoviću, koji je, mada nije imao nikakvu zvaničnu funkciju pred našu katastrofu, ipak pobegao u Englesku, treba otvoreno reći, da je on najmanje pozvat da daje nacionalnu legitimaciju jednom proti Urukalu. Nadam se, Gospodine Ministre i dragi brate, da ćete prilikom donošenja odluke o mojoj ostavci,16 koju će Vam Santić svakako doneti, sve ovo što sam izložio imati u vidu, jer s jedne strane posmatran razrokim okom od Italijana, s druge progonjen od komunista i Hrvata17 (ovi poslednji su ovih dana zahtevali od štaba II armije italij. vojske da me internira), a s treće nedovoljno shvaćen od nekih svojih značajnijih saradnika, ja se bojim da neću moći opravdati nade, koje Vi i Otadžbina u mene polažete. Nalazim najzad da bih bio nepotpun čovek i da bih teško opteretio svoju savest, ako bih preko svih ovih teškoća prešao ćutke i zataio Vam istinu. To uostalom nebi bilo u skladu ni sa mojom prošlošću, jer sam ja više puta u životu muški priznavao svoju nemoć kadgod sam nailazio na nesavladljive prepreke. Bolje je žrtvovati lični prestiž nego narodni interes. Molim Vas da i ovom prilikom primite izraze moje odanosti i moje najsrdačnije pozdrave. P.S. Posle mog odlučnog koraka na pitanju saradnje sa Italijanima, o čemu sam Vam u pismu govorio, oni su mi pružili nove dokaze svoje gotovosti da omoguće preduzimanje velike operacije protiv komunista, pa su mi tom prilikom, pošto su ranije izbegavali da to učine potčinili potpukovnika Mihića sa svima ličkim odredima. Ovo mi je saopšteno pred sam povratak u Split.18 Vaš, I. Ž. Trifunović-Birčanin 1 Original (pisan mastilom, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 159, reg. br. 52/2 (H-X-30). Dokumenat je bez datuma, ali se na osnovu podataka koje-sadrži može zaključiti da je pisan krajem septembra 1942. 2 O italijanskoj zabrani izvođenja te četničke operacije, vidi dok. br. 138 i 140. 3 i 5 General Roata (Roatta) je 13. septembra odleteo u Rim, a 19. septembra 1942. u Zagrebu razgovarao sa Pavelićem. Pavelić nije dao sagilasnost da se četničke jedinice zadrže u zoni predviđene operacije,ali je obećao poslati poruku sa odlukom ili predlozima. O tome je Roata 21. septembra telegramom obavestio svoju Vrhovnu komandu istakavši da će, ukoliko ne bude bilo moguće izvesti kambinovanu operaciju većih razmara, on svojim snagama preduzeti operaciju radi rasterećenja zone rudnika (Arhiv VII, IA, k, 58, reg. br. 11/52). Sutradan (22. septembra) komandant Glavnog stana poglavnika maršal Kvaternik izvestio je generala Roatu da se vlada NDH u načelu slaže sa izvođenjem zajedničkih operacija protiv partizanskih snaga između gornjeg Vrbasa i pl. Dinare, ali da se sa učešćem snaga NDH ne može računati pre 15. oktobra, s obzirom da su one angažovane u drugim akcijama, kao i da je za njihovo angažovanje van nemačke okupacione zone potrebno odobrenje nemačke komande. O učešću četničkih snaga u operaciji, Kvaternik je istakao »da ne bi bilo umesno, sa hrvatske tačke gledišta, da se u ovoj akciji angažuju četnici, s obzirom da je u tom kraju hrvatsko stanovništvo u većini i s obzirom na njihovo teško iskustvo sa četnicima« (Arhiv VII, IA, k. 91, reg. br. 6/5). O tom stavu vlade NDH Roata je 27. septembra telegramom obavestio Vrhovnu komandu naglasivši da će on, ipak, na nekim pravcima upotrebiti i četničke snage i da će preduzeti dejstva ka Prozoru kao prvu fazu operacije »Dinara« (Arhiv VII, IA, k. 91, reg. br. 5/5a). Odluku o napadu na partizanske snage u rejonu Prozora (5. proleterska crnogorska i 10. hercegovačka NOU brigada) general Roata je sproveo u delo: 5. oktobra jedinice italijanske divizije »Mesima« (Messi-na), dva domobranska puka i jedinice četničkog Nevesinjskog i Trebinj-skog korpusa otpočeli su sa operacijom »Alfa«. Do 13. oktobra neprijatelj je uspeo da potisne partizanske snage na područje između G. Va-kufa, Travnika i Bugojna. Opširnije, vidi: Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 7, dok. br. 120, 142, 150, 169, 194 i 204; knj. 8, dok. br. 231; tom IX, knj. 2, dok. br. 30; tom XIII, knj. 2, dok. br. 104. O učešću četničkih jedinica u toj operaciji, vidi dok. br. 174. 4 Skice sa opširnom legendom nalaze se u Arhivu VII, Ča, k. 231, reg. br. 40/10. 6 Koncept tog pisma nalazi se u Arhivu VII, Ča. k. 152, reg. br. 24/2. Pisao ga je {mastilom, ćirilicom), po diktatu Birčanina, kapetan Radovan Ivanišević (načelnik njegovog štaba). Na poleđini koncepta major Petar Baćović je, mastilom, dopisao sledeću belešku: »Pismo g. Tri-funovića da se dostavi — Baćović«. Tekst koncepta glasi: »Povodom razgovora vođenih poslednjih dana sa Nj. E. đeneralom g. Roatom, komandantom II italijanske armije i sa višim oficirima njegovog štaba, prinuđen sam da svoj lični stav u odnosu na saradnju četnika i Italijana precizirani na ovaj način: 1.) Ja sam u Pijumu došao sa željom da izdejstvujem odobrenje i potražim sredstva od Nj. E. za radikalnu borbu četnika protiv glavnih komunističkih snaga ma prostoriji: Glamoč — Livno — Tomislavgrad — D. Vakuf — Jajce i da sa svoje strane doprinesem koliko najviše mogu produbljenju kolaboracije između Italijana i četnika. Međutim skorašnji sastanak moj i nekih četničkih vođa sa đeneralom Dražom Mihailovićem, šefom nacionalnog pokreta u zemlji očigledno je izazvao jaču dozu nepoverenja italijanskih vojnih vlasti prema četničkoj organizaciji. Ovaj zaključak izvodim iz činjenice da sam ja u tri razgovora koje sam sa Nj. E. vodio, morao opširnije da tretiram odnos četničke organizacije ovih krajeva prema đeneralu Mihailoviću, tako da je za vreme svih tih razgovora to pitanje uglavnom dominiralo. Ovo me je prilično iznenadilo, jer sam ja još u Dubrovniku, neposredno posle održanog sastanka, prvo na saslušanju, koje je vršio šef (informativnog biroa VI armijskog korpusa major Dematejis a potom u pismu, koje sam uputio Nj. E. Dalmacu, komandantu istog korpusa, izneo motive koji su me na taj sastanak odveli i naglasio stav ovdašnjih četničkih odreda prema generalu Mihailoviću i utisak da su objašnjenja koja sam dao primljena i da je to pitanje likvidirano, što ml je uostalom Nj. E. general Dalmaco i rekao. 2.) Stalno podvlačenje Nj. E. generala g. Roate da Italija niukom slučaju neće da se ogreši o obaveze koje je primila prema Hrvatskoj kao saveznici i njegov imperativan zahitev da se protiv Hrvata ne srne čuti čak ni jedan uzvik nezadovoljstva, stavlja četničko vođstvo u jednu mučnu situaciju. Jer ma koliko da bi se četničko vođstvo trudilo da toj želji izađe u susret, ono ne bi smelo da u tom pravcu da stvarne garancije, pošto su Hrvati u svoje vreme poubijali čitave porodice većeg broja četnika, na čijiu se miroljubivost sada apeluje. 3.) Težnja Nj. E. da se četnička organizacija potpuno pot-čini italijanskoj vojsci i da čak ni protiv komunista ne sme pre-duzeti nikakvu akciju, bez odobrenja italijanske komande, takođe sputava ruke četničkom vodstvu, boje i pored najbolje volje neće biti u stanju da takav način saradnje sa Italijanima objasni pred narodom, pošto bi četnici, ako bi se ovaj zahtev u potpunosti usvojio, prestavljali u stvari dobrovoljnu italijansku antikomunističku miliciju. U ovom pravcu najveća ograničenja su učinjena na teritoriji V armijskog korpusa, gde su Italijani, nezavisno od četničke organizacije, formirali izvesne grupe četnika, kojima neposredno komanduju. 4.) Na pitanje Nj. E. generala g. Roate, imamo li mi, pored borbe protiv komunista, još kakav cilj, ja sam iskreno i bez uvijanja odgovorio, da je borba protiv komunista za nas u stvari od sekundarnog značaja, i da je krajnji cilj naše borbe povraćaj izgubljene slobode, pošto Srpski narod ne može da se pomiri sa perspektivom večnog ropstva. NJ. E. general g. Roata ne samo da nije mogao da nam pruži čak ni nadu za ostvarenje ovih naših aspiracija, nego se kategorički od toga ogradio, izjavivši da ga kao vojnika to pitanje ne interesuje. Šta više odlučno je podvukao da u ovom pravcu neće da dopusti čak ni najmanju manifestaciju. Verovatno su sve ovo uzroci, zbog kojih ja punih petnajest dana, koliko se bavim u Fijumi, nisam uspeo da ostvarim misiju, zbog koje sam došao. Analizirajući dublje sve napred iznato, ja jasno vidim da od ovakvog načina saradnje Srbi ne mogu gotovo ništa da očekuju, jer im se ovakvim zahtevima italijanske komande nameću samo dužnosti, a ne priznaju nikakva prava. Međutim, poslednji atom moje snage pripada Srpskom narodu čiji sam sin, i o čije interese i težnje ja ni jednog trenutka ne smem da se ogrešim. jer bih time dezavuisao ne samo svoju ličnu prošlost nego i tradicionalnu težnju mog naroda da bude slobodan. Stoga izjavljujem, da iako stari protivnik komunističke doktrine, kao vođ četničkog pokreta na jedinom velikom području, nisam u stanju da pod ovako teškim uslovima branim pred Srpskim narodom i njegovom istorijom kolaboraciju sa italijanskom vojskom. Po sebi se razume da ovaj moj stav niukoliko ne obavezuje moje mlađe prijatelje i saradnike iz četničke organizacije. Oni mogu, pod ličnom odgovornošću, bez ikakvog ometanja sa moje strane, produžiti saradnju ako nalaze da moj način gledanja na stvari, ne odgovara narodnim interesima. 22. septembra 1942. god. Abacija« 7 Uz tekst do kraja tog stava označena margina i dopisano: »Dobro«. 8 Taj stav je na margini označen i dopisano: »Tačno«. 9 Prema dok. br. 214, taj sastanak je održan 18. septembra, dok u izveštaju policijskog atašea pri nemačkom poslanstvu u Zagrebu od 24. septembra 1942, između ostalog, piše: da je 16. septembra Draža Mihai-lović bio u rejonu Nevesinja i da je održao savetovanje sa svojim komandantima o uspostavljanju fronta u rejonu Prozora i Glamoča; da su Dobrosava Jevđevića zbog učešća na tom savetovanju rtalijani odveli u komandu 2. italijanske armije i da je taj događaj izazvao uznemirenost kod Italijana (Arhiv VII, mf. London 19, sn. br. 311311-13). 10 Taj telegram (na italijanskom jeziku) poslat je, 15. septembra 1942, preko italijanske radio-stanice u Kalinoviku; nalazi se u Arhivu VII, Ca, k 159, reg. br. 53/2. 11 On je za Sušak i Rijeku otputovao 17. septembra iz Dubrovnika (vidi dok. br. 167). 12 Ilija. 13 Radoje. 14 Slavko (alias Nikola Dekić). 15 O hapšenju Milana Šantića i Vidaka Kovačevića, vidi dok. br. 167. 16 O razlozima podnošenja ostavke, vidi dok. br. 158. 17 Misli se na NDH. 18 Ilija Birčanin je 23. septembra hidroavionom doleteo u Split (Arhiv VII, IA, k. 149, reg. br. 26/5a).
|