| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeci dokument |
|
BR. 130 IZVEŠTAJ DOBROSAVA JEVĐEVIĆA IZ DRUGE POLOVINE JULA 1942. MAJORU PETRU BAĆOVIĆU O VOJNO-POLITIČKOJ I EKONOMSKOJ SITUACIJI U HERCEGOVINI I SARADNJI SA ITALIJANSKIM OKUPATOROM1 Dragi majore,2 Da bi mogao tačno obavestiti Gospodina Ministra o situaciji u Hercegovini i istočnoj Bosni, dostavljam ti nekoliko detaljnijih podataka. POLITIČKA SITUACIJA Na teritoriji Hercegovine ne postoji više nikakva organizovana komunistička vojna snaga. Ima tu i tamo hajdučkih grupica od 3 do 5 lica, ali ih naše patrole svakodnevno hvataju i uništavaju. Pošto usled oslobođenja Crne Gore ni sa strane nema vojnog ni propagandističkog pritiska sa apsolutnom sigurnošću mogu tvrditi da iz same Hercegovine ne može nikada doći do obnove komunističkog pokreta.3 Sasvim bi drugačije bilo, ako bi nastupila infiltracija sa strane jakih oružanih komunističkih snaga. Lavovski deo borbe protiv komunistička armije izvršio je centar Hercegovine, to jest srezovi Nevesinjski i Gatački. U tim borbama palo je više stotina naših ljudi mrtvih i ranjenih, ideološke razlike zaoštrene su do maksimuma, i tu imamo izrađenu antikomunističku vojsku koja ne zna kompromisa. Isti je slučaj sa Bosanskim i Zagorskim odredima, koje sam sistematski gurao u borbu, da bi prosuta krv produbila razliku između njih i partizana. Ostali Hercegovački srezovi, izveli su beskrvnu revoluciju onoga časa, kada je Crvena vojska bila uništena. Preko noći kompletne jedinice promenile su kokarde i od komunista postali četnici. Kao i u svima ostalim građanskim ratovima to su još uvek flotantne mase, koje prilaze jačemu, koje su šest meseci bile pod krutim partizanskim režimom i gde ima i među seljacima dosta izrađenih i ubeđenih komunista. Zemljoradnička stranka na kojoj leži istoriski greh da je svojom demagoškom predratnom agitacijom pripremila komuniziranje srpskog seljaka, odigrala je tu svoju ulogu i u Hercegovini i u istočnoj Bosni. Svi politički komesari i partizanski komandiri regrutovani su isključivo iz redova te stranke.4 I sada posle oslobođenja, kada su svi drugi bacili u nepovrat partijsko opredeljenje, oni se grupišu ponovno u tom pravcu. Radi svega ovoga za održavanje punog nacionalističkog poretka u Hercegovini, potrebna je pored naših oružanih snaga i mog bosanskog odreda, jedna pokretna jedinica regrutovana od stranaca koja bi stalno krstarila Hercegovinom i ujedno jedna propagandistička sekcija pri našem Glavnom štabu, čiji bi članovi redovno obilazili sve vojne jedinice i nacionalno ih vaspitali. Na žalost gro Hercegovačkih intelektualaca sedi po Beogradu i Splitu a svega su nam se četvorica stavila na raspolaganje. U istočnoj Bosni osim grupe u Ćurevu,5 koja treba da bude likvidirana ovih dana partizani imaju samo tri-četiri grupice od 50—60 ljudi, koje vode bivši komandanti sektora Hamović,6 Đokić7 i Kovačević.8 Oni su radikalno izmenili taktiku i opasniji su politički nego vojnički, jer svugde tvrde da su napravili sporazum sa četničkom komandom, izmenili su pozdrav, odaju poštovanje Vladaru i nazivaju se Dražinom vojskom. U ovom smislu dela i gro komunističkih snaga, koga smo potisnuli iz Hercegovine, koji broji 3.500 ljudi većinom Srbijanaca, te koji je zauzeo Ramu, Prozor i Bugojno i preko Glamoča nadire Kninu.9 Dok propagandu ovih u istočnoj Bosni radi Beogradske blizine možemo uspešno suzbijati, ova akcija u zapadnoj Bosni vrlo je opasna, jer je narod neobavešten, a partizani mu dolaze direktno posle ustaške vladavine. Odnos prema muslimanima u Hercegovini u širokim narodnim masama nije pretrpio nikakvih izmena. I ako mi iz razloga političke taktike propagiramo u ovom momentu politiku snošljivih odnosa, u naradnoj duši postoji neizmenjiva svest, da više nema zajedničkog života sa njima i treba mnogo napora i autoriteta, da ne dođe do erupcije tih raspoloženja. U srpskom delu Hercegovine na levoj obali Neretve postoje još tri muslimanske baze, Fazlagića Kula, Nevesinjsko polje i Konjička župa. Ja sam sa njima vodio pregovore da se u slučaju našeg sukoba sa Hrvatima drže po strani i oni bi to i pristali, ali teško da naša vojska to usvoji. U Mostaru i drugim većim centrima postoje grupice muslimana intelektualaca, čistih Srba, koji su se vrlo korektno držali, i koji su nam mnogo pomogli u političkoj taktici, izjavivši u više mahova rezolucijama, da se indentifikuju sa Srbima i solidarišu sa svakim njihovim zahtevom.10 U odnosu prema katoličkim Hrvatima može se govoriti samo o pretstavnicima Hrvatske Državne vlasti i vojske, jer katoličkog stanovništva u ovim krajevima i nema. Te pretstavnike narod direktno omalovažava i ne obraća im se ni po kakvom pitanju. Hrvatska ima u Hercegovini pet garnizona regularne vojske sa svega hiljadu ljudi i desetak žandarmerijskih stanica. Ta trupa nikada ne napušta kasarnski krug i predaće se prvome ko to od nje zatraži. Mogu da rekapituliram, da su isčezli svi autoriteti državnih vlasti, i da se svet povratio patrijarhalnom sistemu seoskih upravnih jedinica. Od partizanskog režima negativne strane ostale su duboko usečene u pogledu opadanja seksualnog morala, religioznih osećanja, porodičnih osećanja, dok su imali nekih rezultata u pitanju narodne higijene i prisilnog obrađivanja celokupnih površina ziratne zemlje. POLITIKA ITALIJE: Pre osam meseci, kada sam u ime četničkih organizacija prvi put tražio kontakt sa pretstavnicima Italijanske vojske,11 konstatovao sam da je Italija strahovito nezadovoljna granicama Hrvatske države i da se sprema po svojim političkim tradicijama, da ovaj put počne izigravati protiv Hrvata Srbe, kao što je ranije obratno činila. Kako je u danom momentu u toj igri bilo mogućnosti, da se izvuku koristi za Srpski narod, mi smo je prihvatili. Italijanski plan je jednostavan. U slučaju pobede Osovine u koju još po neko u Italiji veruje, ona je htela da u severnoj Dalmaciji i zapadnoj Bosni favorizira Srbe i da po završetku rata u tim krajevima provocira plebiscit za prisajedinjenje Italiji. U ostalom delu Bosne i Hercegovine htela je prvenstveno da ujedini Srbe i Muslimane i da takva većina od 80% stanovništva traži nekakvu autonomnu Bosnu pod Italijanskim protektoratom. Za Crnogorske federaliste imala je opet drugu alternativu pripojenja Hercegovine velikoj Crnoj Gori. Ako bi pak izgubila rat, ova politika naklonosti prema Srbima mogla je da umanji težinu njene odgovornosti na konferenciji mira. Za nas Srbe taktiziranje sa Italijom donosilo je spas od Ustaških pokolja, preuzimanja srpskog oružja u srpske ruke, dobivanje hrane izgladneloj srpskoj sirotinji i stvaranje jedne prostrane poluslobodne zone u kojoj bi se mogla nesmetano vršiti politička i vojna organizacija Srpskoga naroda. I ako je komunistički val naneo mnogo nesreće srpskom narodu, učinio nam je jedno veliko dobro, jer je prisilio Italiju da nam dade daleko veći broj oružja i živeža nego što je to ranije predviđala. Kako je naša snaga rasla mi smo bili čvršći u našim zahtevima i prećutno sve više otimali uzde iz ruku. U odnosu prema nacionalnom idealu, bili smo daleko u boljem položaju od Crnogoraca, jer dok su Crnu Goru Italija-ni smatrali anektiranim područjem, mi smo sa Italijom na teritoriji treće, Hrvatske države, pregovarali kao dva ravnopravna faktora. U više mahova podsticali smo Italiju da ostvari svoje pretenzije i okupira celu Bosnu, kako bi mogli mi imati veći prostor za našu aktivnost, ali svaki takav italijanski pokušaj Nemci su vrlo brzo suzbijali, suzbijajući italijanske divizije preko njene demarkacione linije. Konačno je Hrvatska uspela, da izigra Italiju i da je prisili da 10 jula ove godine evakuiše sa svojim trupama ceo teritorij Hrvatske države i da preda svu vojnu i civilnu vlast Hrvatima.12 Taj akt stavio je nas pred vrlo teške probleme. Italijani sami bili su ogorčeni radi tog događaja i uoči samog dana doturili ponovo našim formacijama četvrt miliona puščanih metaka. Iz njihovih aluzija sam video, da bi im drago bilo da dođe do incidenata sa Hrvatskom vojskom, kako bi oni imali pretekst da ostanu i dalje u ovim krajevima. Hrvati sa svoje strane nudili su sve moguće da bi to preuzimanje vlasti proteklo u miru; ostavljali su nam oružje, nudili hranu za stanovništvo, nisu tražili nikakvog svečanog priznavanja države i t.d. — Ako bi primili hrvatske predloge, poznajući, naš seljački svet, koji bi videvši da se i pod Hrvatima može živeti, potpuno razvodnio svoju otpornu snagu, mi smo se izlagali opasnosti da srpski seljaci kroz mesec dana počnu govoriti kako ni Hrvatska država nije tako loša. Ako li bi primili borbu sigurno je da bi je mogli uspešno voditi, ali ne znamo sa jedne strane da li se to slaže sa generalnim planom Vrhovne Komande, a sa druge strane došlo bi do teških posledica po Srbe u Mostaru i drugim krajevima gde nema četničkih jedinica, koji bi jednostavno bili poklani. Taj problem odgođen je usled toga što su baš kada su Hrvati trebali preuzeti vlast, komunisti započeli svoju veliku ofanzivu u zoni Konjica i prisilili Hrvate, da sami mole intervenciju talijanskih divizija. No iz razgovora koje sam imao pre nekoliko dana sa Hrvatskim ministrom finansija13 vidim, da će ta stvar postati aktuelna opet početkom septembra, pa joj treba pokloniti mnogo pažnje. Primećujem da Hrvati misle da dovedu u Hercegovinu 5000 vojnika, jedinu trupu koja im vredi, a koja se sada tuče sa komunistima uz pomoć jedne nemačke divizije između Bosanske Dubice i Banja Luke. PRIVREDNA SITUACIJA: Mi imamo dve formacije A i B naših vojnih jedinica, jedna manja koja je poznata Italiji i druga stvarna. Italija nam hrani u Hercegovini oko 4000 vojnika. Za osam naših bataljona, koje imamo od Foče do Trnova nemamo rezervne hrane, ali sa vremena na vreme izvučem po neki kvantum brašna, do sada u svemu oko dve stotine kvintala. Narod je strahovito patio, naročito u mesecu julu pred žetvu kada su sve rezerve bile iscrpene, pa je bilo dosta slučajeva direktnog umiranja od gladi. Naročito stradaju izbeglice iz Vojvodine, dobrovoljci i kolonisti, koji nemaju ni zemlje ni domova. Na bazi zamene za seno dobavio sam iz Italije oko hiljadu kvintala kukuruza i zobi i podelio narodu i isto tako oko 30 kvintala ulja. Za prehranu vojske, italijanske vojne vlasti mi obećavaju da će i u slučaju da moradnu evakuisati Hrvatsku u svakom slučaju davati hranu našim jedinicama do Nove godine. Ali poznavajući talijansku neiskrenost ne verujem u to 100%. — Radi toga postoji opasnost da u momentu, kada talijanske trupe napuste ovu teritoriju, vojsci isti dan bude nametnuta borba, a oduzet hleb. Da bi se to sprečilo pomišljamo, da putem rekvizicije od imućnijih stvorimo izvesne rezerve za vojsku. Sa druge strane imamo dva do tri imanja, koja su partizani kolektivno obradili i koja će vojska ubrati u korist svojih rezervi. Posle toga u zamenu za platno, koga možemo nabaviti u Italiji mogli bi nabaviti 5 — 6 vagona žita. U Italiji možemo kupiti do 50.000 konzervi i isto toliko konzervi tunjevine i sardina, te neograničene količine marmelade i suvog voća. Razume se za ovo su potrebna novčana sredstva koja mi nemamo. Puno je teža situacija celokupnog stanovništva, a naročito onog u istočnoj Bosni i Gatačkom srezu. Pošto su sve rezerve iscrpljene prosečno uzevši cela Hercegovina i istočna Bosna u januaru će ostati bez hrane. Učinio sam sugestije Italijanskoj armiji, da od nemačke komande u Srbiji zatraži dozvolu da za potrebe svoje vojske mogu kupiti u Srbiji stotinu vagona hrane i da to predaju nama. Postupili su tako, ali ne znam kakav će odgovor dobiti. Ako to ne uspe, neophodno je potrebno osloboditi sektor Foča, Goražde, Ustiprača, Višegrad, kako bi mogli dobivati hranu iz Srbije i Sandžaka. Hrvatska nudi hranu, ah ta alternativa otpada, jer joj je preduslov moralna kapitulacija. VOJNA SITUACIJA: I po mentalitetu i sa gledišta geografske celine i sa gledišta vojnih interesa, istočna Bosna i Hercegovina čine jednu celinu. To su čisto srpski srezovi: Višegrad, Rogatica, Čajniče, Foča, Sarajevo grad i srez, Vlasenica i Srebrenica, Nevesinje, Gacko, Bileća, Trebinje, Ljubinje, Stolac i delovi Konjičkog i Mostarskog sreza sa ove strane Neretve. Na tom teritoriju imamo deset hiljada pušaka, od čega sedam hiljada organizovanih i razvrstanih po jedinicama. Toj vojsci predstoje idealni operativni ciljevi: naš najistureniji bataljon nalazi se 16 km. od Mostara, 20 km. od Dubrovnika i 30 km. od Sarajeva. Mišljenja sam da bi u koliko se to ne protivi pogledima Gospodina Ministra u toj zoni trebalo stvoriti jedinstvenu političku i jedinstvenu vojnu komandu. Molim Te razgovaraj u tom smislu sa Gospodinom Ministrom, čija ćemo naređenja najspremnije izvršiti. Dob. Jevđević 1 Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 274, reg. br. 12/2 (BH-V-2416). 2 Odnosi se na majora Petra Baćovića koji je tada bio izaslanik Draže Mihailovića u Hercegovini (Arhiv VII, Ča, k. 159, reg. br. 13/2). 3 Nakon povlačenja partizanskih snaga iz Hercegovine juna 1942, NOP na tom području se, do jula 1943, razvijao u veoma teškim uslo-vima četničke vladavine. Nosioci svih aktivnosti NOP-a u tom periodu bili su Oblasni komitet KPJ za Hercegovinu, sreska partijska rukovodstva i ilegalni partijski radnici koji su se tu zatekli ili su kasnije došli u Hercegovinu. Od vojnih snaga dejstvovali su bataljoni »Sloboda« (od kraja avgusta 1942) i »Iskra« (od januara 1943). Opširnije o tome, vidi Arhiv SK BiH, tom III, knj. 2, str. 240, 241, 248—250, 268, 269, 274, 279 i 304; Hercegovina u NOB, str. 407—545. Četničko rukovodstvo je ubrzo uočilo oživljavanje NOP-a u Hercegovini. U izveštaju od 25. septembra 1942. komandantu operativnih jedinica istočne Bosne i Hercegovine, dr Novica Kraljević, šef propagande četničkog Trebinjskog korpusa, pošto je obišao nekoliko srezova, između ostalog, piše: » ... Najvažnije od svega je to da su komunisti uspeli da se održe i da se afirmiraju kao socijalni činilac koji se ne može uništiti i s kojim treba vodati računa. Nemojte se varati i gledati na pitanje komunizma mnogo drukčije nego ovako kako sam rezimirao ovaj problem... Komunisti su se pribrali. Imaju radio, pisaće mašine i prete... Što se tiče četničke organizacije ona je silom prilika labava. Nemamo ljudi... Ambicije su nesrazmerne sposobnostima... Ne pokreće na rad svest o vrhovnom zadatku nego pre svega sitne lične ambicije...« (Arhiv VII, Ca, k. 237, reg. br. 43/8). 4 Komandanti i politički komesari partizanskih jedinica su, uglavnom, bili članovi KPJ. Pripadnost KPJ, međutim, nije bila odlučujući uslov za sticanje komandnog položaja, već sposobnost i spremnost pojedinaca da aktivno radi na realizaciji ciljeva NOP-a. 5 Vidi dok. br. 121, nap. 8. 6, 7 i 8 Rade Hamović je tada bio komandant, Vojislav Đokić načelnik štaba a Borisa Kovačević politički komesar Kalinovičkog NOPO. 9 Odnosi se na Grupu proleterskih brigada (vidi dok. br. 121, nap. 10). 10 Vidi dok. br. 126. 11 O radu Dobrosava Jevđevića na organizovanju saradnje četnika sa i talijanskim okupatorom u prvoj polovini 1942, vidi dok. br. 77. 12 Vidi dok. br. 114, nap. 18. 13 Košak Vladimir.
|