BR. 120 IZVEŠTAJ KOMANDANTA ZAPADNOBOSANSKIH, LIČKO-DALMATINSKIH I HERCEGOVAČKIH VOJNOČETNIČKIH ODREDA OD 16. JULA 1942. DRAŽI MIHAILOVIĆU O ČETNIČKIM JEDINICAMA U HERCEGOVINI, DALMACIJI, LICI I ZAPADNOJ BOSNI1 ZAPADNOBOSANSKIH, LIČKODALMATINSKIH I HERCEGOVAČKIH VOJNO ČETNIČKIHODREDA O Br. 38 16 jula 1942 godine Gacko GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA I KOMANDANTU ORUŽANIH SNAGA U OTADŽBINI. Situacija vojnočetničkih odreda u pojedinim pokrajinama poverene mi teritorije, sledeća je: A. — U HERCEGOVINI. Kao prirodna posledica zločina koje su ustaške vlasti vršile u masama nad srpskim življem Hercegovine, došlo je do neorganizovanog ustanka pojedinih grupa vi]enijih seljaka u nevesinjskom i gatačkom srezu meseca juna 1941 godine.2 Pokret koji je imao za cilj da spasi sela od uništenja i požara, širio se naglo i spontano po ostalim srezovima Hercegovine do te mere, da su ustaške vlasti i bande bile primorane da se definitivno povuku iz ove oblasti, ustupajući je italijanskim okupatorskim trupama. Na ovaj način završena je prva faza hercegovačkog ustanka, potpunim porazom ustaške vlasti, koja se do današnjeg dana više ne priznaje. Druga faza pokreta karakteriše se krvavom borbom između četnika i partizana, koja je započeta u januaru, a završila se krajem juna ove god. potpunim porazom ovih poslednjih. U momentu kada su partizani ubili majora pok. Boška Todorovića, četnici su bili u najkritičnijoj situaciji, a ceo četnički pokret bio je doveden u pitanje, jer su raspolagali sa svega 350 boraca, dok su partizani bili apsolutni gospodari situacije u Hercegovini držeći je čvrsto sa dve proleterske brigade, ukupne jačine preko 4000 boraca.3 U ovako teškoj situaciji, bio mi je potreban čovek izvanrednih političkih i vojničkih sposobnosti, agilan, neumoran i velike energije. Ja sam ga pronašao u ličnosti moga saradnika i prijatelja g. Dobrosava Jevđevića, koji je samnom još novembra i decembra meseca prošle godine, u dva maha obilazio Hercegovinu, pošto se još tada predviđala partizanska invazija. Za to sam ga krajem februara uputio na teren, davši mu najšira ovlaštenja kao glavnom pretstavniku istočne Bosne i Hercegovine.4 Zahvaljujući ogromnim naporima g. Jevđevića i nekolicine nižih oficira, koji su sprovodili akciju na terenu, u roku od nepuna dva meseca Hercegovina je radikalno očišćena od partizana.5 U sukobima koji su se razvili poubijano je preko 800 partizana, dok su se proleterske brigade raspale. Najveći deo njihovih boraca predao se četnicima, dok je priličan broj partizana, predvođen seljacima ovoga kraja, okrenuo oružje protivu svojih dotadašnjih vođa, čim je osjetio približavanje četnika. Vođe partizana sa preostalim razbijenim delovima povukle su se u reon Konjica i na desnu obalu r. Neretve. Ovih dana, posjetivši po peti put Hercegovinu, izvršio sam smotru četnika po srezovima6 i tom prilikom konstatovao sa ogromnim zadovoljstvom jednu, za sadašnje prilike impozantnu snagu, od preko 8000 dobro naoružanih, dobro komandovanih i disciplinovanih četnika, koji su sa najvećim oduševljenjem klicali Nj. V. Kralju Petru II. Formacija je izvedena u duhu instrukcija koje sam dao g. Jevđeviću, s tim, da je najveća vojna jedinica odred, kojeg sačinjavaju 2 — 6 četničkih bataljona. Jačina, organizacija komandovanja i dislokacija četničkih odreda izvedena je po sledećem: —  Privremeni komandant grupe odreda i zastupnik komandanta za Hercegovinu, je aktivni pešadijski kapetan II klase, g. Danilo N. Salatić, sa sedištem u Nevesinju, pod mojom neposrednom komandom. —  Nevesinjski vojnočetnički odred od 6 bataljona, ukupno 2000 boraca, 2 bacača, dva teška mitraljeza, 21 puškomitraljez, sa oko 40 metaka na svaku pušku, raspoređen je po selima nevesinjskog sreza. Komandant odreda je aktivni pešadijski poručnik g. Miloje Lazarević. —  Gatački vojnočetnički odred od 3 bataljona, ukupne jačine 1300 boraca, sa 20 puškomitraljeza i sa prosečno 40 metaka na svaku pušku, raspoređen po selima gatačkog sreza. Komandant odreda je aktivni konjički poručnik g. Milorad Popović. —  Bilećski vojnočetnički odred od 5 bataljona, ukupne jačine 1800 boraca, sa 3 mitraljeza i 15 puškomitraljeza i sa prosečno oko 30 metaka na pušku, raspoređen po selima bileć-skog sreza. Komandant odreda je aktivni pešadiski poručnik g. Miloš Kureš. —  Trebinjski vojnočetnički odred od 3 bataljona, ukupne jačine 1700 boraca, sa 2 mitraljeza, 12 puškomitraljeza i sa oko 30 metaka na svaku pušku, raspoređen po selima trebinj-skog sreza. Komandant odreda je aktivni žandarmerijski pot-poručnik g. Radovan Pejanović. —  Ljubinjski vojnočetničkv odred od 2 bataljona, ukupne jačine 600 boraca i 8 puškomitraljeza, sa prosečno 30 metaka na pušku, raspoređen po selima ljubinjskog sreza. Komandant odreda je seljak Savo Kovač. —  Stolački vojnočetnički odred od 2 bataljona, ukupne jačine 500 boraca, 1 mitraljez i 10 puškomitraljeza, sa oko 20 metaka na svaku pušku, raspoređen je po selima stolačkog sreza. Komandant odreda je aktivni poručnik bojnog broda I klase, g. Ilija Ilić. Kalinovački vojnočetnički odred od 2 bataljona, sa ukupno 400 boraca, 3 puškomitraljeza i sa oko 40 metaka na pušku. Raspoređen po selima okoline Kalinovika. Komandant odreda je pešadijski kapetan II klase g. Slobodan Nešić, sa višom školom Vojne akademije. — Fočanski vojnočetnički odred od 4 bataljona, sa ukupno 800 boraca, 2 mitraljeza, 10 puškomitraljeza i sa prosečno 30 metaka na pušku, raspoređen po selima fočanskog sreza. Komandant odreda je rezervni narednik Vasilije Bodiroga. Kao što se iz napred iznetog vidi, glavnu ulogu pri čišćenju Hercegovine i istočne Bosne od partizana igrao je g. Dobrosav Jevđević, kome pripada u prvom redu i zasluga za ovako snažan razvoj četničke organizacije u Hercegovini, te sam ga za izvanredne zasluge na političkom i vojničkom polju, unapredio u čin četničkog vojvode. Pored Jevđevića, kao najglavnije njegove saradnike unapredio sam u isti čin popa Radojicu Perišića, koji je izdržao opsadu od 100 dana i nije kapitulirao pred komunistima, a zatim seljake: Savu Kovača i Petra Samardžića.7 B. —U SEVERNOJ DALMACIJI I DELU ZAPADNE BOSNE. Pod istim okolnostima kao i u Hercegovini, najprije zbog ustaškog, a potom komunističkog terora, narod ovog kraja preduzeo je ustanak već početkom juna prošle godine.8 Duhovni vođa i komandant ustanika je pop Momčilo Đujić, prvak severne Dalmacije, inače čovek visokih umnih i fizičkih sposobnosti. Odmah po dolasku u Split počeo sam aktivno učestvovati u oraganizaciji i akcijama Đujićeve narodne vojske u težnji da tom pokretu dam vojnički karakter. Već u januaru ove godine, pomoću aktivnih oficira koje sam odaslao na teren, formirano je 5 četničkih pukova od po dva bataljona i 2 četnička odreda, što je sve obrazovalo Dinarsku četničku diviziju. Komandanti pukova i odreda, izuzev popa Đujića i učitelja Drenovića,9 su ljudi iz naroda, bez školskih kvalifikacija, ali su se istakli svojom hrabrošću, junaštvom i veštinom komandovanja u toku borbi protiv ustaša i partizana za vreme proteklih 14 meseci do te mere, da im se zaista mora odati svako priznanje. Zbog ovoga sam ih potvrdio na njihovim položajima, unapređujući ih u čin četničkih vojvoda, s tim što sam im za pomoćnike postavio aktivne oficire. Već u januaru, čim je obrazovana divizija, komandanti pukova i odreda, na zboru svih svojih starešina i boraca izabrali su me za komandanta divizije i uputili mi pretstavku da se primim ove dužnosti. Ja sam preko mojih oficira u stvari komandovao ovom divizijom počev od njenog formiranja, ali sam se definitivno rešio da primim dužnost, tek kad sam od Vas zvanično naimenovan.10 Jačina i sastav jedinica Dinarske četničke divizije, dislokacija i organizacija komandovanja izvedeni su na sledeći način: —  Komandant divizije je potpisati. Moj pomoćnik i zastupnik je peš. pukovnik g. Dimitrije Uzunčević, koji rukovodi sa operacijama na terenu uz pripomoć 14 aktivnih nižih oficira, ravnomerno raspoređenih po jedinicama. Načelnik štaba poverene mi komande je đeneralštabni kapetan I klase g. Radovan Ivanišević. Moji neposredni saradnici su vazduho-plovni kapetan I klase g. Tomašević Mihajlo i artiljerijski kapetan I klase g. Kostić Mladen. Svi ovi oficiri su ljudi mog punog poverenja, moji stalni saradnici, koji su predano i naj-savesnije izvršili poverene im zadatke, ne prezajući ni pred najvećim opasnostima. —  Četnički puk »Petra Mrkonjića«11 od 2 bataljona, sa ukupno 700 boraca, 6 mitraljeza, 12 puškomitraljeza i sa prosečno 90 metaka na pušku. Komandant puka je vojvoda Momčilo Đujić — sveštenik, sa sedištem u selu Strmici (22 km. severno od Knina). —  Četnički puk »Gavrila Principa« od 2 bataljona, sa ukupno 800 boraca, 4 mitraljeza, 8 puškomitraljeza i sa oko 70 metaka na svaku pušku. Komandant puka je vojvoda Brana Bogunović (po zanimanju lugar), sa sedištem u Bosanskom Grahovu. —  Četnički puk »Kralja Aleksandra« od 2 bataljona, sa ukupno 600 boraca, 2 mitraljeza i 6 puškomitraljeza i sa oko 80 metaka na svaku pušku. Komandant puka je vojvoda Mane Rokvić (po zanimanju mehaničar) sa sedištem u Drvaru. —  Četnički puk »Kralja Petra II« od 2 bataljona, sa ukupno 500 boraca, 2 mitraljeza i 6 puškomitraljeza i sa oko 70 metaka na pušku. Komandant puka je vojvoda Mirko Marić (trgovac po zanimanju) sa sedištem u Srbu. —  Četnički puk »Onisima Popovića« od 2 bataljona sa ukupno 600 boraca, 2 mitraljeza i 6 puškomitraljeza i sa oko 70 metaka na pušku. Komandant puka bio je veleposednik Pajo Popović, sin poznatog prvaka ovog kraja pokojnog Onisima, koji je obešen od strane Austro-ugarskih vlasti zbog nacionalnog rada. Sedište puka je u s. Biskupiji na Kosovu Polju. Komandant ovog odreda nije bio dorastao teškoj ulozi koju je vršio. Stalno se kolebao dali da priđe uz partizane ili da ostane veran četničkim idealima, ne upuštajući se nikako u borbu protivu partizana. Zbog svoje neodlučnosti i lakomislenosti platio je glavom, jer su ga 18 juna o.g. ubili partizani, čime su u neku ruku učinili uslugu četnicima, jer bi ga oni zbog takvog držanja nesumnjivo ubili. Ipak iz političkih razloga naredio sam da se sahrani uz sve počasti, što je od strane četnika i učinjeno. Za komandanta ovog puka odredio sam vojvodu Vlada Novakovića, nekadašnjeg Tankosićevog četnika. —  Vojnočetnički odred Drenovića od 2 bataljona, sa ukupno 1000 boraca, sa 8 mitraljeza, 22 puškomitraljeza i sa oko 100 metaka na pušku. Komandant odreda je vojvoda Uroš Drenović, učitelj, sa sedištem u Mrkonjić Gradu. —  Bukovički četnički odred od 1 bataljona, sa ukupno 200 boraca, 1 mitraljezom i 3 puškomitraljeza, sa prosečno 70 metaka na pušku. Zastupnik komandanta odreda je aktivni pešadiski kapetan II klase g. Marko Crljenica, sa sedištem u selu Pađenima (zapadno od Knina). Komandant odreda bio je vojvoda Vlada Novaković, koji je posle pogibije Popovića određen za komandanta puka »Onisima Popovića«. Ovako formirana Dinarska četnička divizija ima zadatak da operiše proti vu ustaša i partizana u zoni: Livno — Bugojno — Jajce — Banja Luka — Lapac — Gračac — Knin — Kistanje — r. Krka. Ona je ove operacije otpočela u januaru po mome naređenju i vodila ih stalno sa uspehom, nanoseći osetne gubitke partizanima. Samo u međuvremenu od 25 maja do 15 juna u borbama koje je ova divizija vodila protivu partizana, izbrojano je preko 500 partizanskih leševa, većinom Hrvata.12 Obzirom na to da je na prostoriji: Bos. Petrovac — Ključ — Krupa na Vrbasu — Prijedor — Bos. Krupa — Bihać — Plitvička jezera — Otočac — Kosinj -— Perušić — Udbina — Lapac — Petrovac, obrazovana Sovjetska socijalistička republika još pre 7 meseci i da partizani na tom prostoru raspolažu sa preko 12000 vrlo dobro naoružanih boraca, sa velikom rezervom u ljudstvu i hrani, ova divizija sa Ličkim četničkim odredima, koji operišu ulevo od nje, stoji pred izvanredno teškim zadacima. U poslednjim borbama protivu partizana zarobljena je puščana municija fabrikovana od strane partizana, inače vrlo dobrog kvaliteta. Sama »republika« organizovana je na sovjetski način, počev od sprovođenja kolektivizacije i kolhoza, do pojedinih prosvetno-kulturnih ustanova. Stanovništvo tog područja trpi strahoviti teror i jedva čeka da se oslobodi ropstva. Međutim samo oslobođavanje ići će vrlo teško, jer se poslednjih dana na ovu prostoriju koncentrišu svi partizani razbijeni u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini.13 Inače u borbama koje je ova »republika« izdržala, već im je [divizija] nanela i znatne gubitke. B. —U LICI I ZAPADNOJ BOSNI. Ulevo od Dinarske četničke divizije, a u zoni: Sušak, Karlovac — Zagreb — r. Sava — r. Vrbas od Banje Luke, zatim: — Banja Luka — Lapac — Gračac — Knin — Kistanja — r. Krka, operišu Lički četnički odredi, pod komandom đeneralštabnog potpukovnika g. Ilije Mihića. Potpukovniku Mihiću, koji se nalazio kao ratni zarobljenik na Sušaku, ponudile su italijanske vlasti, da sa njima sarađuju u borbi protivu komunista, želeći ga iskoristiti, pošto su saznali da je on vrlo popularan u Lici, odakle je inače i rodom. Potpukovnik je pristao na saradnju pod uslovom da na terenu nema vidljive veze sa italijanskim trupama i da može slobodno da radi u ime Kralja, našto su Italijani pristali. Odmah su mu dozvolili da pošalje jednog oficira na teren, radi prikupljanja podataka na licu mesta. Ovom oficiru Mihić je stavio u dužnost da po svaku cenu dođe u dodir samnom pošto je saznao od jednog oficira, koji je prolazeći kroz Sušak za internaciju saopštio potpukovniku Mihiću da se ja nalazim u Splitu. Pre dva meseca primio sam Mihićevog delegata konjičkog kapetana I klase g. Davida Šoškića, kome sam uručio pismeno ovlaštenje, instrukcije za rad i 20000 lira, s tim da sve to preda potpukovniku g. Mihiću, što je ovaj izvršio sa uspehom. Pomenuto ovlaštenje dato potpukovniku Mihiću sadrži i klauzulu, da za potrebe četničkih odreda može uzimati novac, hranu i drugi materijal od bogatijih ljudi na terenu, uz propisne priznanice — potvrde. Potpukovniku g. Mihiću odobrio sam da može koristiti okupatora u cilju naoružanja i ishrane četnika do granica mogućnosti, pazeći da niukom slučaju ne okrnji nacionalnu čast, dostojanstvo i ugled našeg naroda. Prema podatcima sa kojima raspolažem, o ovom oficiru, smatram da će on biti u stanju da izvrši poverenu mu misiju. Za sada potpukovnik Mihić i đeneralštabni major Slavko Belajac,14 ostali su na Sušaku da bi izvukli iz ropstva što veći broj oficira i regulisali pitanje naoružanja i ishrane četnika, a na teren su odaslali đeneralštabnog majora g. Miloša Radojlovića,15 sa 10 aktivnih nižih oficira, sa zadatkom, da stvore potrebne preduslove za Mihićev dolazak. Major Radojlović je uspeo da objedini rad izvesnih manjih grupa četnika koji su od ranije dejstvovali u reonu Gračaca, Medaka i Plitvičkih jezera i da udvostruči njihov broj tako, da sada raspolaže sa oko 1500 četnika, 4 bacača, 6 mitraljeza, 24 puškomitraljeza, sa prosečno 100 metaka na pušku i sa po 2 bombe na svakog borca. Kod njega se ne oseća nedostatak u oružju, municiji i hrani, ali se oseća nedostatak u borcima, jer se pred frontom ovih odreda nalazi pomenuta republika, koja je apsorbovala sve za vojsku sposobno ljudstvo, zbog čega se do ljudi dolazi samo uz krvave okršaje, pošto su na terenu gde se on nalazi, Hrvati u svoje vrijeme poubijali gotovo sve Srbe.16 Preduzeo sam mere da se sa teritorije, koju drže četnički pukovi Dinarske divizije prebaci u Liku nekoliko stotina nenaoružanih četnika, pošto je inače ljudski rezervoar na području divizije ogroman (oko 20000 nenaoružanih četnika). Majoru Radojloviću poslao sam naknadno kao pripomoć 15000 lira. G. —U DALMACIJI. Na organizacija Jugoslavenske vojske duž primorja od Dubrovnika do Šibenika i na ostrvima duž naše obale, rade po mojim instrukcijama sledeći jugoslovenski oficiri, Hrvati: artilerijski major g. Marin Stude, vazduhoplovni kapetan I klase g. Krešimir Boras, poručnik bojnog broda I klase Šušlić Branko, pešadiski kapetani II klase g.g. Vojimir Alfirević i Drago Laurić, i intendantski poručnik mornarice g. Mate Amat. Svi ovi oficiri, za vreme od kapitulacije do danas pokazali su se dostojni časti oficira, ostajući verni zakletvi Kralju i Otadžbini, kao vrlo valjani i vredni službenici. Osećaju se više Srbi nego Hrvati, te sam im poverio ovu misiju duboko uveren da se neću razočarati. Major Stude, kapetan Boraš i poručnik Amat, imaju veštim pregovorima, pored ovog zadatka, da pripreme komandante pojedinih jedinica hrvatske domobranske vojske, da se datog momenta, kad to naredim, odmetnu u šumu sa svojim kompletnim jedinicama, kao jugoslovenska vojska, otvarajući odmah neprijateljstva protiv nemačkih, italijanskih, ustaških i komunističkih jedinica. Na propagandi i organizaciji jugoslavenske vojske na ostrvima radi od ranije po mojim instrukcijama Dr. Juraj Arnerić advokat sa Korčule, vrlo ugledan nacionalni radnik i veliki patriota. Na delu Dalmacije koji je Italija već anektirala, a u reonu: Zadar — Obrovac — Benkovac — Kistanje — Skradin — Šibenik, radi se tajno na četničkoj organizaciji, u duhu instrukcija koje su u moje ime izdali na licu mesta pukovnik Uzun-čević i kapetan Ivanišević.17 Tom akcijom koja za okupatora pretstavlja samo dobro maskiranu borbu protivu komunista, a u suštini ima cilj ostvarenje nacionalnih ideja, rukovodi štab Dinarske četničke divizije, do dolaska potpukovnika Mihića na teren, a potom će se cela akcija potčiniti potpukovniku Mihiću, pošto i inače ova prostorija potpada pod zonu dejstva, koja je poverena potpukovniku Mihiću. Kao nacionalno politički pretstavnici tog kraja i ljudi koji će se brinuti o zaštiti srpskog življa, naoružanju i ishrani, određeno je i to: narodni poslanik Stevo Rađenović18 iz Srba, dr. medicine g. Rajko Tauzović iz Skradina, školski nadzornik g. Vlado Korolija iz Kistanja i dr. prava advokat g. Desnica sa trgovcem g. Vasom Miljušem iz Obrovca. Ma da nisam načelno za unapređivanje i odlikovanje starešina, vojnika i političkih prvaka, koji sada vrše dužnost, boreći se protivu neprijatelja Otadžbine, ipak smatram da je apsolutna potreba, da se izvestan broj najzaslužnijih ljudi unapredi i odlikuje, kako bi im se tim putem dalo zasluženo priznanje, što će nesumnjivo vrlo povoljno uticati na njihovo duševno raspoloženje, a daće potstreka ostalima da ulože i udvostruče napore u službi svome narodu. Prilikom predlaganja za unapređenje vodio sam računa da se za sada uzmu u obzir samo oni oficiri koji su većinom stekli zakonsko pravo na unapređenje. Predlog za unapređenje dostavljam u prilogu pod /1.19 U prilogu pod /2,20 dostavljam predlog za odlikovanje starešina, političkih prvaka i vojnika sa područja poverene mi teritorije. Iz razloga koji su Vam Gospodine Ministre, dobro poznati, imena unapređenih i odlikovanih lica ne smeju se za sada objavljivati preko londonske radio stanice, radi čega molim da se o usvajanju ili odbijanju predloga izvestim na način koji Vi budete izabrali. Najzad govori se, da u Nedićevoj vojsci ima izvestan broj oficira koji su tamo stupili sa Vašim znanjem i odobrenjem, pa ih Nedić u ime Nj. V. Kralja unapređuje u više činove. U koliko je to tačno slobodan sam da Vam obratim pažnju na nepravičnost i neravnopravnost položaja u kojem će se naći u oslobođenoj Otadžbini Vaši oficiri i oficiri koje je Nedić unapredio, a za koje i Vi znate. Jer dok Vaši oficiri u raznim pokrajinama vrše službu pod najtežim okolnostima, bez plate, bez hrane, često gladni, goli i bosi, dotle Nedićevi oficiri primaju platu i ostalo, što se ni-u-kom pogledu ne može sravniti jedno s drugim. Bilo bi strašno, da Vaše oficire preteknu ti oficiri, naročito ako su i po klasama mlađi, a to bi moglo imati za posledicu i trajno neraspoloženje Vaše grupe, koja u svakom pogledu pretstavlja najelitnije i najzaslužnije oficire naše vojske. U prilogu pod /3,21 dostavljam spisak oficira koje bi trebalo lišiti čina, objavljujući njihova imena preko londonske radio stanice. Razlog zbog kojeg se predlažu za lišenje čina, naznačen je u samom spisku. Odnos četnika prema italijanskim trupama na poverenoj mi teritoriji izložiće Vam usmeno donosilac ovog izveštaja major g. Baćović. Približuje se čas kada ću morati da se definitivno povučem u šumu, jer se okolnosti pod kojima radim rapidno pogoršavaju, te verujem da ću, ako se blagovremeno ne sklonim, pasti u ropstvo okupatora, koji kontroliše svaki moj pokret i dodir sa ljudima. Moja je težnja, da sklanjajući se u šumu, po potrebi mogu da primim borbu sa okupatorom, no tako, da moje snage ne budu odsečene i uništene, već da me neprijatelj u najgorem slučaju potisne i nabaci na Vaše snage, što će reći da imam terensku vezu. Ovaj presudan uslov za sada ispunjava samo Hercegovina, jer preko Crne Gore ili istočne Bosne, mogu imati čvrst naslon, radi čega ću verovatno uskoro preći definitivno u Hercegovinu. U tom slučaju naimenovaću za komandanta Dinarske četničke divizije pešadiskog pukovnika g. Uzun-čevića, a za njegovog načelnika štaba đeneralštabnog majora g. Slavka Bjelajca, dok će me kapetan Ivanišević slediti kao moj načelnik štaba. KOMANDANT ČETNIČKI VOJVODA I. Ž. Trifunović 1  Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 157, reg. br. 20/1 (H-P-17). 2  O ustanku u Hercegovini juna 1941, vidi dok. br. 49, nap. 5. 3  O partizanskim jedinicama u Hercegovini u proleće 1942, vidi dok br. 76, nap. 8. Proleterske brigade tada u Hercegovini nisu postojale, verovatno se to odnosi na Sjevernohercegovački i Južnohercegovački NOP odred. Delovi 1. proleterske brigade vodili su borbe u Hercegovini krajem maja i u prvoj polovini juna 1942. 4  i 5 O organizaciji četničkih jedinica u Hercegovini i njihovim dej-stvima protiv (partizanskih snaga u proleće 1942, vidi dok. br. 75, 92 i 114 i Arhiv VII, Ca, k. 171, reg. br. 38/1; k. 196, reg. br. 17/4. 6 Ilija Birčanin je tada obišao četničke jedinice u nevesinjskom, gatačkom i bilećkoem srezu. Prartili su ga italijanski general Luzana (Lusana), Dobrosav Jevđević i izvesmi četnički komandanti iz pomenutih srezova. Četnicima u Bileći održao je sledeći govor: »Zahvaljujem vam se junaci, što ste u ovim krajevima slomili komunizam i uništili te krvave bande. Pozivam vas, da se pokoravate zakonima i ne nasjedate lažnim vijestima, te da se i dalje borite protiv komunizma, jer su boljševičke armije već na umoru. Danas je glavna borba uperena protiv komunizma, u kojoj se osim ostalih naroda Evrope bore i svi južni Sloveni, jednako Srbi, Hrvati i Slovenci, a iz koje će borbe izići nova Evropa, gdje nas očekuje novi život, koji će sigurno biti bolji, te ćemo u miru moći podizati svoje razrušene domove i orati naša polja« (Arhiv VII, A NDH, k. 266, reg. br. 40/6 i 52/6). 7  Naredba o dodeli zvanja vojvode pomenutim licima nalazi se u Arhivu VII, Ca, k. 171, reg. br. 36/2 . 8  O ustanku u Dalmaciji i zapadnoj Bosni vidi dokumenta objavljena u Zborniku NOR-a, tom II, krnj. 1, tom IV, knj. 1 i 2 i tom V, knj. 1, 30 i 39. Pored toga, vidi Oslobodilački rat, knj. 1. 9  Uroš, učitelj, komandant četničkog odreda »Kočić«. 10  Vidi dok. br. 76, nap. 3 i 4. 11 Vidi dok. br. 51, nap. 2. 12 O borbama četničkih jedinica protiv snaga NOP-a u zapadnoj Bosni, Lici i Dalmaciji u prvoj polovini 1942, vidi dokumenta objavljena u Zborniku NOR-a, tom IV, knj. 3, 4, i 5 i tom V, knj. 3, 4, 5, 30 i 32; Oslobodilački rat, knj. 1, str. 231—238, 243, 255—258. 13 Reč je o dolasku Grupe proleterskih brigada (1, 2, 3. i 4. proleterska NOU brigada) sa područja u zahvatu međurečja Pive i Tare i planine Zelengore na slobodnu teritoriju u zapadnoj Bosni. Odluku o tome doneo je VŠ NOPO i DVJ 19. juna 1942. Opširnije, vidi Mišo Leković, Ofanziva proleterskih brigada, VII, Beograd 1965 (dalje: M. Leković, n.d.), str. 7—30. 14 Slavko Bjelajac (alias Milan Dekić). 15 Alias Mihajlo Jovanović. 16 Zločine nad srpskim stanovništvom vršile su ustaške jedinice a ne Hrvati. 17  Radovan Ivanišević (alias Katanić). 18  Pre rata poslanik za kninski srez na listi JRZ. 19, 20 i 21 Ti prilozi ne nalaze se uz ovaj dokumenat. 426 Sadržaj Prethodni dokument Sledeci dokument