Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


SAOPŠTENJE

Predsedništvo Opštinskog odbora SUBNOR-a u Čačku, na svojoj sednici održanoj 3. juna 2005. godine, razmatrajući problem napada na tekovine NOB-a i pojedine učesnike koje se vrše u nekim informativnim glasi-lima ovog pokreta, konstatovalo da u tim napadima posebno se ističe lokalni list "Čačanski glas". U ovom glasilu već duže vreme, novinari i neki spoljni saradnici, koji su se deklarisali kao protivnici NOR-a, pune stranice ovog lista izmišljotinama, dezinformacijama, neistinama i lažima. Ti članci, ne samo da su ponižavajući i uvredljivi, nego su po svojoj sadrži-ni ispod svakog dostojanstva i ljudske etike. Urećivačka politika ovog lista nije prilagođena potrebama građana naše opštine. Zanemaruje se činjenica da građani putem poreza izdvajaju sredstva za poslovanje ovog lista.

Neoborive činjenice kazuju da je "Čačanski glas" postao glasilo ravnogorskog pokreta i da se preko ovog lista plasira politika tog pokreta, a satanizuje NOR. Ta politika satanizacije NOR-a i afirmisanje ravnogorskog pokreta i četništva naročito je intezivirana poslednjih meseci serijom članaka i feljtona, koji se, po svojoj sadržini, mogu uporediti sa tekstovima koje su protiv NOR-a objavljivani u okupatorskoj štampi iz vremena Drugog svetskog rata. Najcrnje u toj urećivačkoj politici je što se ne dopušta da se daju odgovori na te laži i uvrede. Reagovanja koje su Opštinski odbor SUBNOR-a i pojedinci davali, nisu mogli da budu objavljena, ili su objavljivana i intervencijama, pa su dobijala druga značenja. Nije poštovan Zakon o štampi, a organizacija SUBNOR-a za voćenje sporova nije imala novčanih sredstava. Uz to, sporovi bi dugo trajali, tako da ne bi imali efekta.

Imajući ove okolnosti u vidu, Predsedništvo Opštinskog odbora SUBNOR-a odlučilo je da o svemu ovome, kao i svojim pokušajima da se ova situacija popravi, obavesti članstvo i javnost.

ISPOVESTI - LAŽI SLAVKA TOMAŠEVIĆA

 

Kampanja na satanizaciji i blamaži Narodnooslobodilačkog rata i njegovih učesnika počela je u vreme uvođenja višestranačja u našoj zemlji. Pojedinci su priliku o mogućnosti šireg političkog delovanja iskoristili za napade na tekovine NOR-a, a za to su odabrali laž kao najubojitije sredstvo. Na čelu tih koji vrše napade našle su se osobe koje su i u toku NOR-a bile na suprotnoj strani ili, često, njihovi potomci ili sledbenici, za što su korišćeni razni skupovi novoosnovanih stranaka i partija. Tu se prvi 1990. godine pojavio Slavko Tomašević iz Konjevića sa svojom tvrdnjom da je on, kao zatvorenik u čačanskom zatvoru, u zimu 1944/45. godine, od Nikoljdana do Savindana, na terenu oko igrališta Fudbalskog kluba "Borac", gde su vršena streljanja, sahranio 1.500 usmrćenih četnika i drugih protivnika komunista. U Srpskom pokretu obnove, kao tada najjačoj opozicionoj stranci, ova tvrdnja Tomaševićeva prihvaćena je kao nepobitni dokaz o komunističkim zločinima, pa je Slavko Tomašević proglašen "krunskim svedokom Koristeći ovo, tadašnji portparol Mesne organizacije SPO u Čačku, pokojni Mihailo Bošnjaković, serijom članaka u "Čačanskom glasu" i u nekim beogradskim listovima pisao je o tim zločinima komunista i o svedočenju ovog "krunskog svedoka". Na ove laži usledilo je nekoliko reagovanja učesnika NOR-a, koji su ukazivali na teške laži Tomaševića i pružili dokaze da on u tom vremenu nije bio u čačanskom zatvoru, već je bio mobilisan i nalazio se u jedinicama NOVJ. Navodeći i to da mu je taj period koji je proveo u jedinicama NOVJ priznat kao učešće u NOR-u sve do 15. maja 1945. godine i da je za to učešće prilikom penzionisanja dobio uvećanu penziju za (30%, - boračku penziju). Ukazano je da Slavko Tomašević u isto vreme nije mogao biti u NOVJ i u zatvoru. Na ovu okolnost Opštinski odbor SUBNOR-a je svu tu dokumentaciju predao glavnom uredniku "Čačanskog glasa" Danici Otašević zahtevajući da redakcija priče Tomaševića, koje su objavljene u listu, demantuje kao netačne. Uvidom u ta dokumenta Otaševićka je u listu "Čačanski glas" 23. novembra 1990. godine objavila članak "Krunski svedok - laže", navodeći sve ono što je mogla zaključiti na osnovu dokumenata koja su joj stavljena na uvid. Posle ovog članka, sve dalje priče Slavka Tomaševića niko više nije uzimao za ozbiljno. U očima građana on je ostao običan šarlatan i lažov.

Nakon nešto dužeg zatišja, uredništvo "Čačanskog glasa" ustupa stranice lista osobama drugog političkog ubeđenja, nabijenim patološkom mržnjom prema komunistima i NOR-u. Tako počinje besomučna kampanja u ovom listu protiv tekovina NOR-a, pojedinih ličnosti iz tog pokreta. Napi-si sa tim sadržinama sve češće se pojavljuju, a dobijaju na intenzitetu posle preuzimanja opštinske vlasti od strane dotadašnje opozicije u Čačku 1996. i preuzimanjem uprave nad ovim listom. List se postepeno eksponirao kao glasilo SPO-a i ravnogorskog pokreta i sve manje je služio građanima Čačka, koji svojima porezima podmiruju troškove n,egovog objavljivanja. Tako se ovaj list sve više otuđivao od potrebe i interesa građana Čačka, jer se ideološki opredelio na stranu jedne političke opcije.

LAŽI PROFESORA MIRMILA - "ZLOČIN BEZ KAZNE"

Ekskluzivnom najavom da je "u pripremi knjiga čiji je poseban prilog popis žrtava komunističko-fašističkog terora", pod naslovom "Zločin bez kazne", autora profesora Mir-Mila, počela je intenzivna kampanja. Lako je bilo uočiti, kad autor ne htede saopštiti svoje ime da će knjiga obilovati mnogim i teškim neistinama i lažima. Inače je potrebno da, radi čitalaca, saopštimo da je autor ovih tekstova koji bi činili sadržinu navedene knjige Milomir Jovanović-Tošović, agronom-profesor, dugogodišnji direktor Srednje šumarske škole u Kraljevu, bivši komunista.

Tekstovi za ovu pripremljenu knjigu, čije je objavljivanje bilo najavljeno, počeli su da se objavljuju na stranicama "Čačanskog glasa" 14. septembra 2001. i njihovo štampanje je završeno 1. februara 2002. godine. NJihova sadržina se sastojala od spiskova osoba koje su usmrćene u toku Drugog svetskog rata. Sve označene kao komunističke žrtve. Uz ove spiskove bilo je manjih komentara, kojima je trebalo osvetliti okolnosti pod kojima su ljudi ubijani. Ove spiskove autor je sastavljao po selima, trnavskog sreza i grada Čačka. Trebalo je da usledi objavljivanje spiskova za dragačevski, ljubićki i takovski srez, ali to je izostalo.

U ovim spiskovima, pored osoba koje su ginule u borbama protiv partizanskih jedinica i jedinica NOVJ, kao i onih koji su posle rata likvidirani kao odmetnici, ili su ubjeni po presudama sudova, našli su se mnogi drugi usmrćeni u toku rata, koji nisu imali nikakav dodir sa partizanima ili jedinicama NOVJ, a proglašavani su žrtvama komunista, kao što su: ratnici izginuli u Aprilskom ratu 1941, umrli i poginuli ratnici u zarobljeništvu, četnici koji su 1941. godine izginuli u borbi protiv Nemaca na Kraljevu, sve osobe koje su ubili Nemci i Bugari, po selima ili u nekom od logora, pa i osobe koje su ubijali četnici, ljotićevci, nedićevci. Tu su i mnoge osobe koje su umirale prirodnom smrću, pa i neke koje nisu postojale, čak i neke koje, su još bile meću živima. Svi su oni proglašeni žrtvama komunista uz naglašavanje, da se radi o zločinu. Ceo ovaj poduhvat profesora Mil-Mila bio je nečasan i nemoralan, ali je tim putem trebalo diskvalifikovati svoje protivnike. Običan građanin, na startu, prilikom početka objavljivanja ovih spiskova, mogao je da uoči da se tu radi o teškim obmanama i lažima. No, ni to Redakciji lista nije smetalo, jer se to sve uklapalo u nji-hovu urećivačku politiku.

Uz ove tekstove, koji su publikovani u 19 brojeva, "Čačanski glas" u isto vreme objavljuje 22. februara 2002. članak Vladimira Stegnjajića "Zločini crvene kuhinje su stvarnost", a zatim 1. marta članak Milenka Markovića "Zločin se može oprostiti, ali ne može zaboraviti" i članak Srećka Ćosića "Kaljanjem Ćosića SUBNOR pokušava da opravda zločince". Svi ovi članci pružali su podršku profesoru Mir-Milu, ali su u njima ponovljeni i prošireni napadi na NOR i SUBNOR, a Marković u svom članku nazvao boračku organizaciju zločinačkom.

Po pojavi ovih tekstova na stranicama "Čačanskog glasa", predstavnici Opštinskog odbora SUBNOR-a zatražili su sastanak sa direktorom "Čačanskog glasa" Draganom Kovačevićem da bi ukazali na štetnost koja može nastupiti u lansiranju ovakvih laži na stranicama ovog lista. Sa direktorom Kovačevićem razgovare su vodili predstavnici SUBNOR-a Pantelija Vasović i Radisav Nedović. Direktor Kovačević nije prihvatio ocenu predstavnika boraca da su ti podaci lažni, niti da obustavi dalje objavljivanje ovih tekstova, ali je postignut sporazum da SUBNOR pripremi svoj odgovor i da će i SUBNOR-u ustupiti isti broj stranica za štampanje odgovora, koliko su koristili pisci ovih tekstova, kao i da se profesoru Mir-Milu omogući da objavi svoje tekstove za trnavski srez i Čačak, i da se tada omogući da SUBNOR da svoj odgovor.

Po prijemu odgovora od Opštinskog odbora SUBNOR-a, koji je naslovljen sa "Zločin bez kazne je obmana", uredništvo "Čačanskog glasa" je prihvatilo da počne objavljivanje primljenih tekstova. Štampanje je počelo 8. februara i nastavljeno 15. februara 2002. godine. Posle objavljivanja u ta dva broja uredništvo zahteva od Opštinskog odbora SUBNOR-a da tekstove skrati ili da se to skraćivanje prepusti uredništvu. Ovo se čini i pored toga što je čitav tekst koji je dat kao odgovor upola manji od tekstova na koje se odgovaralo. Opštinski odbor SUBNOR-a nije mogao da pristane na takvo prepravljanje svog odgovora, jer bi se menjala suština odgovora, što je, po svemu ceneći, i bio cilj Uredništva, pa je iz tih razloga povučen odgovor.

Da bi o svemu ovome građani i pripadnici boračke organizacije saznali pravu istinu o onome što je pisao profesor Mir-Milo, Opštinski odbor SUBNOR-a bio je primoran da štampa publikaciju koju je naslovio "Obmana nazvana - zločin bez kazne". Ova publikacija je objavljena u tiražu od 1.000 primeraka i ceo tiraž je darovan članstvu i građanima. Time su demantovane mnoge laži "cenjenog profesora", posle čega je i uredništvo "Čačanskog glasa" bilo primorano da dalje obustavi objavljivanje njegovih tekstova. Međutim, nije uredništvo samo odbilo da štampa odgovor Opštinskog odbora SUBNOR-a. U vezi sa napisima profesora i članka Vladimira Stegnjajića i Mihaila Markovića reagovali su neki članovi boračke organizacije. Tako se uredništvu obratila Leposava Šundić-Nešović iz Čačka 25. februara pismom naslovljenim sa "Istina je jedna", pa je Vjera Krupež iz Čačka, 12. marta 2002. godine pismom pod naslovom "Svedok". Onda je Milenko Glišović, penzioner iz Čačka, poslao pismo Opštinskom odboru SUBNOR-a, koje je prosleđeno "Čačanskom glasu". U svojim pismima svi su oni reagovali na laži koje su objavljene u "Čačanskom glasu". Uredništvo ni jedno reagovanje ovih građana nije htelo da objavi. Nekim od ovih građana prilikom njihove posete Uredništvu radi predaje svojih reagovanja ironično je rečeno da je ta pisma trebalo da predaju Opštinskom odboru SUBNOR-a.

Da je uredništvo svoje stranice stavljalo na raspolaganje svima onima koji su želeli da ma šta bilo napišu protiv NOP-a i SUBNOR-a govori i to da je u listu od 1. novembra 2002. godine štampan članak Vladimira Stegnjajića pod naslovom "Crvene magle u (de)politizovanom domu vojske". U ovom članku Stegnjajić upućuje teške uvrede rukovodstvu SUBNOR-a, uključujući i rukovodstvo Republičkog i Saveznog Odbora SUBNOR-a. Povod za ove Stegnjajićeve uvrede bila je promocija knjiga "Dokumenta sa suđenja Rav-nogorskom pokretu 10. juna - 15. juli 1946. godine". Na ove uvrede Stegnjajića reagovao je Opštinski odbor SUBNOR-a 5. novembra 2002. člankom pod na-slovom "Opet Stegnjajić". I ovo reagovanje završilo je u fioci "cenjene urednice lista".

PROMOCIJA "ZATAMNJENE PROŠLOSTI" NA STRANICAMA "ČAČANSKOG GLASA"

Posle pojave knjiga "Zatamnjena prošlost" Gorana Davidovića i Miloša Timotijevića, već više od dve godine pune se stranice "Čačanskog glasa" sa tekstovima iz tih publikacija, u kojima se veliča četništvo i pokret Draže Mihailovića, a na najgrublji način vrši satanizacija komunista, NOR-a i svega onog što je u vezi sa ovim pokretom. Te knjige su pisane neobjektivno, protkane su ostrašćenom mržnjom, prema jednom antifašističkom pokretu, dok je prema drugom iskazivana velika naklonost. No, ovo-ga puta mi ne želimo davati posebnu ocenu ovih publikacija pošto Opštinski odbor SUBNOR-a priprema knjigu kojom želi da rasvetli mnoge nečasne i neobjektivne radnje u stvaranju ovih publikacija. Mi, ovog puta, želimo da ukažemo na ponašanje "Čačanskog glasa" u promovisanju ovih knjiga objavljujući tekstove u kojima se veliča četnički pokret i na najcrnji način kleveta NOR, ne krijući, pri tom, privrženost lista četničkom pokretu.

Mnogo je tekstova objavljeno u "Čačanskom glasu" u kojima je negativ-no tretirana Narodnooslobodilačka borba na koje je tekstove bilo mnogo razloga da se uloži prigovor. Međutim, imajući u vidu kakvu su sudbinu imali, ranije podnošeni prigovori, smatrano je bespredmetno te prigovore ponovo davati. Međutim, kada su neki tekstovi sa svojom sadržinom počeli da izazivaju građane, kao i pojava fotografija na stranicama lista - kao što su Žarka Borišića, Milutina Jankovića, Predraga Rakovića i mnogih drugih opštinskim odborima SUBNOR-a u Čačku i Lučanima počeli su da se obraćaju građani čije su porodice bile žrtve ovih zločinaca, sa zahtevom da se spreči objavljivanje takvih fotografija i tekstova, SUBNOR je bio primoran da se ponovo oglasi.

Po pojavi fotografije Žarka Borišića u listu od 1. novembra 2002. godine Opštinski odbor SUBNOR-a uložilo je protest, naslovljen sa "Aveti zla na stranicama Čačanskog glasa", u kome je dato više podataka o zločincu Žarku Borišiću, uz primedbu redakciji zbog čega se omogućava oživljavanje ovakvih zločinaca. Uredništvo lista je sve primedbe brisalo iz teksta, a objavilo je navode iz teksta o zločinima Borišića u tri slučaja kako je streljano ili zaklano 26 osoba. Izostavljanjem delova tekst je izgubio u svojoj sadržini, što je, očito, bila namera redakcije.

U broju lista od 13. decembra objavljena je fotografija zločinca Milutina Jankovića, koji je prikazan kao veliki nacionalni junak. Reagovanje građana Dragačeva je bilo veliko. Ovo je podstaklo Opštinski odbor SUBNOR-a iz Lučana, Opštinski odbor SUBNOR-a iz Čačka i Okružni od-bor SUBNOR-a Moravičkog okruga da napišu zajednički prigovor na tu okolnost. Naslovili su ga sa "Junaci zatamnjene prošlosti na stranicama Čačanskog glasa". Ovo reagovanje su 17. decembra uručili glavnom i odgovor-nom uredniku "Čačanskog glasa" Milevi Aleksandrić, Svetislav Mirković, predsednik Opštinskog odbora u Lučanima, Pantelija Vasović, predsednik Opštinskog i Okružnog odbora u Čačku, i Radisav Nedović, potpredsednik Opštinskog odbora SUBNOR-a u Čačku.

Po upoznavanju sa tekstom Mileva Aleksandrić, dosta hladno i oholo, saopšti da ona ovo neće da objavi i da žali što je nešto ranije objavljivala naše prigovore, dodajući da je ona iz četničke porodice i da je ona i njena porodica mnogo zla pretrpela od komunista. Niko od nas ne osporava pravo Milevi Aleksandrić da se diči svojim poreklom. Neka to radi i ubuduće! Ali, niko ne može da da za pravo urednici da se tako ponaša, jer "Čačanski glas" nije njeno vlasništvo i ona nema pravo da to što radi - radi za svoj interes, ili za interes stranke kojoj ona pripada.

I posle ovog što smo naveli, malicozna je, a možda i drska, izjava urednice u listu od 27. maja 2005. godine "da nije tačno da za drugo mišljenje nema mesta u novinama", ili takvu oholost kada kaže: "Kome se ne sviđa, ne mora da čita novine". Zar ovakva izjava ne prestavlja simbol osionosti i nasilja, koji se sprovode prema onima koji decenijama čitaju ovaj list.

Zbog takve osionosti i odnosa SUBNOR je bio u situaciji da se više puta obraća pismima pojedinim rukovodiocima "Čačanskog glasa" sa zah411

 tevima da se prekine sa takvim ponašanjem i satanizacijom NOR-a i SUB-NOR-a.

Pisma su upućivana:

- 18. februara 2002. godine, glavnom uredniku,

- 3. aprila 2002. godine direktoru i glavnom uredniku,

- 15. maja 2002. godine lično direktoru Draganu Kovačeviću i glav-nom uredniku,

- 25. novembra 2002. godine glavnoj urednici Milevi Aleksandrić. U ovim pismima traženo je da redakcija omogući da SUBNOR ima ista prava koja se daju drugim korisnicima usluga i da SUBNOR ima ta prava u objavljivanju svojih članaka koji se daju drugima.

U "Čačanskom glasu" od 22. aprila 2005. godine novinarka Zorica Zoćević počela je da objavljuje svedočenje Slavka Tomaševića o zločinima na Moravi 1945. godine. On, naime, svedoči da je zakopao oko 4.500 ljudi, dok se u podnaslovu teksta kaže da je bilo "ih oko sedam hiljada Srba iz čitave Šumadije". S obzirom da je Slavko Tomašević o ovim komunističkim zločinima svedočio 1990. godine, kazujući tada da je sahranio 1.400, ili nekada i 1.500 streljanih, istraživanjem je utvrđeno da on u vreme u kome je govorio nije bio u čačanskom zatvoru, već u redovima NOVJ, što je saopšteno javnosti, o čemu je i urednica "Čačanskog glasa" Danica Otašević objavila o ovom listu članak i upoznala javnost da je Slavko Tomašević lagao. Više smo nego iznenađeni kada smo pročitali da Tomašević opet priča o istim "zločinima" i da mu uredništvo "Čačanskog glasa" ustupa svoje stranice. Zbog toga su predstavnici SUBNOR-a Pantelija Vasović i Radisav Nedović, 26. aprila, posetili direktora ove ustanove Svetlanu Kojanović i ponovo joj predočili činjenice da je Tomašević svoje laži mnogo ranije pričao, da je te priče objavljivao "Čačanski glas" i da je njihov list to kasnije demantovao, oglasivši da je Slavko Tomašević - lažov.

U ovom susretu sa direktorkom Kojanović stavili smo joj na uvid uverenje vojnih organa iz koje se vidi da Slavko Tomašević u vremenu o kome priča nije bio u čačanskom zatvoru, već pripadnik NOVJ, kao i rešenje o njegovom penzionisanju, da mu je ovaj period priznat u dvostrukom trajanju...., čime je ostvario boračku penziju, koju prima već trideset godina. Sve ovo nedvosmisleno svedoči da Tomašević nije mogao biti u istom vremenu u čačanskom zatvoru i u NOVJ. Iskreno smo očekivali da će, ako ni za šta drugo, ono zbog ugleda lista, obustaviti objavljivanje ovih laži, koje su, po svojoj sadržini, obične izmišljotine i nebuloze. Zbog toga smo bili zaprepašćeni kada su u sledećem broju lista kazivanja Tomaševića nastavljena da se objavljuju. Sa ovim činom nestalo je i ono malo iluzija, koje su postojale, da ovaj list služi građanima i da je demokratski.

Nasuprot tome, ubeđeni smo da izdavačku politiku vodi četničko-ravnogorski lobi i da su ga pretvorili u ravnogorsko glasilo.

No, pošto je tako, kako jeste, radi naše javnosti, moramo da se vra-timo pričama Slavka Tomaševića. Onima nekada, a i - sada. Njih je vešto ukonponovala novinarka Zorica Zoćević, stavljajući im bombaste naslove: "Bez istine nema mira među ljudima", "Jeo svoj dnevnik", "Dželatu želim da živi sto godina", "Mučitelji su najveći lažovi". Time je valjda htela da privuče čitaoce. Tako Tomašević priča. Dok je ranije kazivao da je u zatvoru proveo od Nikoljdana 1944. do Savindana 1945. godine, što čini 40 dana, sada priča neodređeno i kaže da je tu bio nekoliko meseci. Dok je ranije pričao da je on tu na obali Morave, pored "Borčevog" igrališta, sahranio 1.400, ili 1.500 ubijenih, sada se taj broj popeo na 4.500 usmrćenih! U ovom "svedočenju" dao je i mnogo više podataka o "mučenjima" koja su primenjivana nad uhapšenim i nad njim samim. Tu je priča o letvi u koju su bili ukucani ekseri i sa takvom letvom, koja je imala preko dvadeset eksera, tukli njega i druge zatvorenike. Krv je tekla iz tela, a letvu su iz tela zločinci teško izvlačili, - on je sve to preživeo. Priča o devojci kojoj su odsekli dojke i noge, pa su je izneli na Bedem i ostavili da umre. Dodaje da su zatvori bili prepuni, pa su zatvorenici ležali pod stepenicama, ali njega, Slavka Tomaševića, odvojiše u posebnu sobu i zatvoriše ga sa psom vučjakom, pa psa hrane džigericama, a njemu, Slavku, ne daju ništa. Trpi gladan. Priča da je jeo svoj dnevnik, da su ga lekari spasavali operacijom. Konstatovali su da je on fenomen. I tu je mnogo drugih nebuloza. Sve ovo novinarka prihvati kao verodostojno i požuri da upozna javnost kako su komunisti mučili i ubijali svoje protivnike. Da bi to imalo veću vrednost, ona napisa priču o starcu koga je srela pred crkvom, koji je došao da se ispoveda za zločine koje je činio i da traži oproštaj, ali ona tako napravi grešku, što nije utvrdila koji je to starac bio, pa ga sada poziva da se javi. Lepa priča, koja se po svemu uklapa u kolor kazivanja Tomaševića. A kad se obe priče spoje, imaju neku veću vrednost, jer ovu drugu je ispričala, ko bi drugi nego novinarka uglednog lista. Da nije tragično, možda bi sve ovo bilo mnogo smešno.

No, da se sve ovo ne bi svodilo na retoriku, pogledajmo malo činjenice koje nas vode na to "stratište" na obali Morave. Istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević u trećoj knjizi "Zatamnjena prošlost", čiji su oni autori, priložili su spisak svih usmrćenih u Drugom svetskom ratu. Pored ličnih podataka za svakog ubijenog, dati su i podaci od koga je dotična osoba ubijena i na kome mestu je to učinjeno. Sledeći njihova saznanja, sačinili smo spisak svih osoba koje su od strane OZN-e, KNOJ-a, milicije i drugih organa ubijeni na području Čačka, sa ciljem da bi došli do podataka u ubijanju na obali Morave. Iako sumnjamo, a podaci nam to potvrćuju, da su i autori imali želju da što više žrtava lociraju na obalu Morave, jer bi sa tim bile potvrđene i njihove priče o masovnom ubijanju na ovom mestu. Iz ovih spiskova utvrdili smo da je u Čačku od 1. decembra 1944. godine do kraja 1950. godine ubijeno 247 osoba. Sva ta ubistva su izvršili OZN-a, KNOJ i milicija, kako tvrdi autor. Međutim, među ovim ubijenim ima skoro polovina osoba za koje se sa sigurnošću zna da nisu ubijani u Čačku. Veći broj njih su kao odmetnici ginuli na drugim mestima, dok se za mnoge Čačane, koji imaju samo svoje ime i prezime, ne zna se da li su uopšte postojali, jer najveći broj njih niko od osoba iz iste generacije nije poznavao. Na tom spisku se nalaze i osobe koje su umrle prirodnom smrću pre Drugog svetskog rata, pa i osobe koje su po dva puta upisane u spiskove i dva puta ubijene od OZN-e. Jedan od njih je prvo streljan, pa je drugi put ubijen batinama, ali je ta osoba preživela oba "ubistva" i umrla je prirodnom smrću u dubokoj starosti 1992. godine. Ovo samo navodimo kao ilustraciju o tome koliko su podaci i autora "Zatamljene prošlosti" validni. Našom revizijom ovih spiskova doći ćemo verovatno do približnih podataka, a mnogi poznavaoci prilika tvrde da je u Čačku posle rata ubijeno oko 150 osoba. To su bile osobe koje su u toku rata vršile teške zločine i koje su bile u službi okupatora.

Bez naklonosti "Čačanskog glasa" sejači mržnji i laži bili bi uskraćeni da šire i truju našu javnost i mlade ljude, koji to vreme upoznaju preko štampe ili publikacija, koje govore o tom vremenu. Izgleda da su neki novinari u "Čačanskom glasu" zaduženi da pronalaze ličnosti koje i mogu nešto ružno ispričati o prošlom vremenu. Te priče, ili "ispovesti" oni prenose od reči do reči, ili kako njima odgovara ne ulazeći u to da li su isti-nite, ili da li uopšte imaju neku realnost. Građani Čačka su uskoro preko svog lista saznali, iz pera novinarke Zorice Zoćević da je brat Ratka Mitrovića poginuo kao četnik i da se njihova majka privolela sinu partizanu i da nikada nije htela da izaće na grob sinu četniku! Da li je potreban komentar na ovakvu glupost? To novinarki ispriča jedan četnik iz Dragačeva i ona ne pita nikoga da li je ova priča moguća. Mnogi Čačani su se smejali na ovo "otkriće" novinarke, dok su neki i poverovali da je tako i da se to do sada krilo.

Koliko je "Čačanski glas" vezan za četnički pokret, najbolje je da pogledate izveštaje sa proslava na Ravnoj gori. Koliko je prostora posvećeno toj proslavi, a izveštaj o proslavi 9. maja, Dana pobede, u Spomen-parku, i u Sremu, koji praznik slavi čitav svet, a Evropa ga uzela za svoj praznik, zabeležen je u listu na prostoru jedne vizit-kartice.

APEL ČLANSTVU SUBNOR-a I DEMOKRATSKI OPREDELJENIM

NA OSNOVU SVEGA NAVEDENOG, PREDSEDNItTVO OP-tTINSKOG ODBORA SUBNOR-a OBRAĆA SE SVOJIM ČLANOVIMA, ČLANOVIMA NJIHOVIH PORODICA, PORODICAMA PALIH BO-RACA I NJIHOVOJ RODBINI, SVIM POtTENIM DEMOKRATSKI ORIJENTISANIM GRAĐANIMA I GRAĐANIMA KOJIMA JE ISTI-NA SVETINJA, DA PRESTANU DA KUPUJU I ČITAJU OVAJ LIST, KOJI VItE NE SLUŽI GRAĐANIMA, VEĆ GRUPI OSOBA U URED-NItTVU LISTA KOJI SU OVO GLASILO PRETVORILI U RAVNO-GORSKO.

NE KALJAJTE LIK ĐORĐA - ĐOKA MILOVANOVIĆA!

U zaglavlju lista stoji odštampano da je - osnivač lista Đorđe-Đoko Milovanović. Milovanović, je kao komandant artiljerije u Čačanskom narodnooslobodilačkom partizanskom odredu "Dr Dragiša Mišović", uhvaćen od četnika i predat Nemcima, koji su ga streljali u Vojnotehničkom zavodu u Čačku 22. decembra 1941. godine.

Toga dana Opštinski odbor SUBNOR-a, svake godine, organizuje posetu ovom stratištu, odaje poštu i polaže cveće Đoku Milovanoviću i njegovim drutovima. Posle "oktobarske revolucije", kada je nova vlast preuzela upravu nad ovim listom, niko i nikada nije se pojavio da na tom stratištu oda poštu i položi buket cveća svom osnivaču. Nema ni reči, napisane, u tom "njegovom" listu o njegovoj smrti.

Iritiran takvim odnosom prema osnivaču lista i ličnosti slobode, kakvo je bio Đorđe-Đoka Milovanović, Opštinski odbor SUBNOR-a je 27. decembra 2002. godine uputio pismo "Čačanskom glasu" i, pored ostalog, istakao:

"Ako je "poštovanje" "Čačanskog glasa" prema svom osnivaču, tako kakav jeste, možda bi ime Đoka Milovanovića trebalo brisati iz zaglavlja lista. Uostalom, oni koji ne poštuju dela i herojsko žrtvovanje Đorđa-Đoka Milovanovića, kao i njegova opredeljenja o slobodnom i demokratski javnom glasilu, trebalo bi da osnuju novi list koji bi odgovarao nekoj sasvim drugoj uređivačkoj politici.

Opštinski odbor SUBNOR-a, s obzirom na uređivačku politiku "Čačanskog glasa", stoji i dalje na tom stanovištvu, da se ovakvom uređivač-kom politikom ne kalja lik Đorđa-Đoka Milovanovića, da se što pre treba odrediti prema njegovoj ličnosti".

ISTINA JE JEDNA

U Vašem listu u poslednje vreme pojavljuju se napisi o počinjenim zločinima nad pripadnicima četničkog pokreta.

Za mnoge stradalnike izriču se žalopojke o njihovoj smrti, među kojima se posebno ističe svirepo ubistvo Žarka Anđelkovića.

Rođena sam i živela sam u selu Kačulicama i te događaje dobro poznajem i pamtim. Taj monstrum, a ne čovek, Žarko Anđelković činio je teške zločine nad stanovništvom svih uzrasta i pola. Pod njegovom kamom okončali su život:

Iz porodice Radoša Kaplarevića iz Mršinaca: Nenad, Filip, David, Radomir, zatim Milan Karović i supruga Kosara, Đorđević Žarko i Kovačević Malina. U Goričanima: Bešević Jelena, Vesković Ratko i Momir Miladinović, a u Kačulicama Dragićević Milomir, zajedno sa sveštenikom Milisavom Perišišćem, i Sekula Vesković, iz Žaočana Kristifor Risimović i drugi. Sve je njih na svirep način, najčešće klanjem, ubijao.

Netačni su navodi da je Anđelković na svirep način ubijen, kako se to u tim napisima navodi. On je sproveden u Slatinu, gde je bila stanica milicije, gde su građani hteli da ga ličnuju, zbog čega su morali hitno da ga sprovedu u Čačak, gde je odgovarao za svoja nedela.

Lično su mi poznata njegova nedela, a videla sam kad je uhvaćen i kada ga je milicija pored zadruge u Kačulicama sprovela u Slatinu, a potom u Čačak.

25. februar 2002. godine

Leposava Šundić-Nešović, iz Kačulica, sa stanom u Čačku

315

SVEDOK

U "Čačanskom glasu" broj 7 od 22. februara pročitala sam članak sa potpisom Stegnjajić, u kome pominje logor u Smederevskoj Palanci u kome je bila omladina, koju je, po Stegnjajiću, trebalo sačuvati od komunističkog uticaja.

Čitajući napisano, čudila sam se kako može neko ko nije bio učesnik pojedinih događaja da piše o tome iznoseći neistine.

U taj logor prebačena sam iz logora na Banjici i u njemu sam bila od osnivanja do raspuštanja, pa su mi događaji i stanje u logoru dobro poznati.

Svedok sam fizičkih i psihičkih maltretiranja od strane Uprave logora, vaspitača i onih pitomaca koji su prihvatili njihove ljotićevsko-fašističke ideje. Oni su bili poslušni batinaši i mnogi su na sebi osetili njihovo prevaspitavanje. Pa, ne kaže se uzalud u narodu da je poturica gori od Turčina.

Mnogi od nas i danas nose ožiljke batina, boravka u "beloj" kući, zatvora u zatvoru, gladi, ispiranja mozga njihovim idejama želeći da od nas na-prave robote koji će misliti i raditi po njihovim zahtevima.

Sećamo se mi i izolatora, odvajanja, izolovanje onih koji su branili svoja načela.

U Jajincima kraj Beograda, u zajedničkoj humci, leže i naši drugovi, streljani samo zato što su želeli slobodu, jer su branili svoje ideje, sanjali o životu bez žice i bajoneta. Sećanja su još živa, pa zato molimo one koji pišu o nekim događajima na osnovu rekla-kazala da se uzdrže od toga, bar dok ima još nas živih učesnika toga vremena.

Savetujemo da nabave knjigu Miloša Krstića, napisanu na osnovu dokumenata Specijalne policije i Gestapoa.

12. marta 2002. godine

Vjera Krupež

OPŠTINSKOJ ORGANIZACIJI SAVEZA BORACA

Čitajući dnevnu štampu u listu u jednom feljtonu pročitao sam o dogaćajima - ratnim neprijatnostima i pogibijia učesnika događaja davne 1944. godine gde je u mestu zv. Lopatnica u neposrednoj blizini bivšeg skladišta artiljerijske municije na mestu zvanom Roćevići koje je skladište municije uništeno svakako bombardovanjem od strane nemačih oružanih snaga u ratu 1941. godine, a kojom prilikom je poginulo više od 20 pripadnika četnika pod komandom ond. komandanta jedinice kapetana Martinovića iz sastava četničkog korpusa kojim je komandovao tadašnji komandant kapetan Raković.

Ne mogu preći preko pisanja o ovom događaju a da kao neposredni učesnik ovog nesrećnog slučaja ne napišem istinu o njemu sa željom da se preko štampe objavi demanti iskrivljenih činjenica nemilog događaja.

Rođen sam 1920. godine, starosni sam penzioner i u 82. godini starosti ne želim svašta da se piše i iskrivljuju činjenice istine, pa mi je želja u dubokoj starosti da izjavim sledeće:

Te, 1944. godine bio sam vojnik Jugoslovenske vojske u otadžbini (jasnije rečeno u četnicima Draže Mihailovića). Komandant bataljona bio je kapetan Vlade Martinović. Pripadao sam Prvoj četi, kojom je komandovao pešadijski narednik Momčilo Glišović iz sela Međuvršja, a njegov zamenik bio je Milutin Mićović iz sela Riđaga.

U selu Međuvršju izvršena je mobilizacija, te sam ja (ovde potpisani) mobilisan zajedno sa Previslavom Teodosijevićem, Radomirom Teodosijevićem i sa nama je bio tadašnji komandir čete Momčilo Z. Glišović iz Međuvršja. U sastavu Prve čete bili su mobilisani vojnici (četnici), pored sela Međuvršja, i iz sela Pakovraća, Riđaga, Parmenca, Pridvorice i Beljine.

Zborno mesto Trnavskog bataljona pod komandom kapetana Martinovića bilo je selo Trnava kod Čačka. Smešteni smo u kućama Mihaila Vujovića, Jera i Mileve Vujović i drugim kućama istog sela.

Ne mogu se setiti tačno datuma, ali tom prilikom, kada je formiran bataljon, bili smo postrojeni u selu Trnavi kod Vujovića kuće, gde nam je ondašnji komandant korpusa (Raković) održao govor sa rečima da naša jedinica ide u pravcu Kosova a radi zaštite Srba od balista. Ovoga se vrlo dobro i sad sećam.

U popodnevnim satima iz Trnave u stroju krenuli smo vencem planine Jelice u pravcu Kraljeva. Bio sam pripadnik Prve čete, a u kojoj četi imali smo nemački mitraljez zvani "šarac", kojim je rukovao Petar Milojević iz Riđaga, a njegov pomoćnik bio je neki Kićo Krstović iz Riđaga. Četa moja je imala oko 40 vojnika. Formirani bataljon imao je više četa, a koliko - ne mogu se setiti. Svakako oko četiri čete. Putujući planinskim vencem u stroju a iznad sela Premeće ili Petnice od strane komande bataljona dat je znak za odmor, a to je bilo u večernjim satima. Stiglo je naređenje da se po dva vojnika izdvoje iz svake čete. U tom momentu čuli su se zvuci automobila. Bilo nam je zabrinjavajuće otkuda sada kamioni, jer smo dobro znali da automobile imaju samo Nemci i niko više. Bili smo oprezni da ne dođe do iznenađenja, jer smo svi imali oružje i čekali šta se zbiva. Određeni vojnici (četnici), iz svake čete po dvojica, otišli su na određeni zadatak. Povratkom, ti određeni vojnici doneli su nam sanduke sa municijom za "mauzerove" puške, boja čaura bila je SMB (sivo-maslinasta boja). Dobili smo od te municije popunu, tako da je svaki od nas dobio, u popuni, od oko 30 - 40 metaka. Obavešteni smo da je municija dopremljena posredstvom Nemaca.

Bilo nam je zabrinjavajuće zašto Nemci da nam daju municiju kada su balisti na Kosovu pripadnici i saradnici sa Nemcima.

Bataljon je krenuo sa tog mesta maršrutom Roćevići - Lopatnica i dalje. Putovali smo cele noći. Iz stroja iskakali su pojedinci sa željom da nabave rakije u vojničke čuturice. Usput pilo je se sve do dolaska na breg Lopatnice.

Sećam se dobro da je Petar Milojević dao svom pomoćniku u Roćevićima mitraljez, a on je našao jednu topovsku granatu, svakako poljske haubice, oko 120 mm. Pilo se, a on je rekao: "Negde ćemo se odmoriti". Bio je u pripitom stanju.

Jutarnje sunce se pojavilo. Sa brega, pored rečice Lopatnice, dat je znak, sa čela, za odmor. Tom prilikom, da bi iskoristio brzinu zauzeća mesta u rečici da sednem na panj odsečene vrbe, jer je put bio dosta težak - pošao sam tamo. Petar Milojević, koji je bio u sredini Prve čete sa komadirom čete, bacio je sa ramena topovsku granatu, koju je nosio, ona je eksplodirala i pokosila celu sredinu Prve čete i sve naokolo koliki je bio domet granate. Pošto sam na brzinu seo na panj, odjeknula je eksplozija i tom prilikom bio sam kontuzovan od detonacije, povređen po čelu i glavi i nisam mogao, od tih povreda, da se snađem, jer je granata, ekspolodirala na udaljenosti od oko 4-5 metara. Na moju sreću, povrede nisu bile smrtonosne.

Tada je oko mene bilo mrtvih, po sećanju oko 18-19 ljudi; moja tri saborca (Momčilo Z. Glišović. Previslav i Radomir Teodosijević) su razneti od granate, a oko njih je bio strašan prizor. Kasnije sam saznao da je bilo 20 - 30 mrtvih, a više ranjenih.

Prema saznanju, u selu Pridvorici, ima jedan ranjeni učesnik, a to je Radoš Bojović, a da li je i sada živ, ne mogu reći, premda se govori da je još živ, a ostao je bez noge.

S obzirom na moje ranjavanje i kontuziju glave, do sela Trnave (tačnije do škole trnavske), dovezli su me volovskim kolima sa telima izginulih, a odatle jedva sam došao kući, u selo Mećuvršje.

O ovom tragičnom slučaju Trnavski bataljon sa Prvom četom nije bio ni u nikakvoj borbi; slučaj pogibije je jasan, obezbeđenje municije je jasno ko nam je dopremio, pa su netačna pisanja autora u štampi suprotno ovom slučaju koje je za mene nezaboravan. I u 82. godini imam posledica koje trpim pa neka me zovu kako hoće, četnikom ili vojnikom Jugoslovenske vojske u otadžbini, a ja ne bežim od istine, a neka mlađim generacijama autori samo prikažu istinu, a nikako iskrivljenje zbivanja slučaja u Lopatnici pri pogibiji mojih saboraca, itd.

Koristim priliku da se predstavim da sam u jesen 1941. godine bio pripadnik Jeličkog četničkog odreda pod komandom Jovana Bojovića u koaliciji četničko-partizanskoj, a zatim u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini do 1944. godine, a od decembra 1944. u NOVJ sve do 1947. godine, kada sam se zaposlio u preduzeće "Hidrogradnja" u Čačku, čiji sam sada starosni penzioner.

Analogno ovoj izjavi, želim da se demantuju laži i iskrivljenjima istine, o čemu upoznati javnost i mlaće generacije.

Čačak, 20. mart 2002. Milenko Glišović, starosni penzioner iz Čačka

318

 GOSPODINU,

DRAGANU KOVAČEVIĆU,

- DIREKTORU I DOSKORAtNJEM UREDNIKU "ČAČANSKOG GLASA"

U prilogu pisma dostavljamo Vam našu publikaciju "Obmana nazvana zločin bez kazne", koja u sebi sadrži odgovor - reagovanje na članke koji su objavljeni u Vašem listu od 14. 10. 2001 - 01. 02. 2002. godine, autora "profesora Mir-Mila".

Predstavnici Opštinskog odbora SUBNOR-a obraćali su se Vama 18. decembra 2001. i 8. februara 2002. godine reagujući na teške laži koje se objavljuju u Vašem listu. Oba puta smo se dogovorili da Savez boraca napiše odgovor na te klevete i da će te Vi obezbediti novinski prostor koliko je dato i autoru ovih članaka.

Mećutim, odmah po prijemu naših odgovora Vaša redakcija je počela da vrši selekciju šta će od naših odgovora objaviti, a šta neće, što normalno ovo nismo mogli prihvatiti, jer se sadržina odgovora u osnovi menja.

Sve ovo govori koliko je Vaš list slobodno javno glasilo i koliko je demokratsko. Samim tim, ovo govori i o Vašoj ličnosti kao poslanika i javne političke ličnosti - koliko ste privrženi demokratskim načelima.

Iz ove naše publikacije, ako želite, možete sasgledati neistine - laži i manipulacije sa kojima se poslužio autor ovih napisa, a za koje ste Vi osporili naše pravo da informišete javnost.

Pored tekstova koje je objavljivao "profesor Mir-Milo", štampali ste i članke predstavnika Okružnog odbora Ravnogorskog pokreta Vladimira Stegnjajića i pravnika Milenka Markovića, ali naša reagovanja na ove članke odbili ste da objavite, kao i reagovanja drugih građana koja mi u na-šoj publikaciji objavljujemo.

Vi ste bili u obavezi po Zakonu o štampi da nam omogućite objavljivanje odgovora na te neistine, a Vi to niste hteli da učinite.

ZA OPŠTINSKI ODBOR SUBNOR-a

Predsednik Pantelija Vasović

UREDNIŠTVU "ČAČANSKOG GLASA"

- Glavnom uredniku Milevi Aleksandrić

Poštovana gospođo Aleksandrić!

Nismo imali iluziju da će Vaš odnos prema NOR-u i organizaciji SUBNOR-a biti bitno popravljen posle razgovora koji su vođeni između naših predstavnika, Vašeg direktora i Vas, kao urednika lista, u vašoj kući 11. novembra 2002. godine. Ali, isto tako, nismo očekivali takvu vašu nekorektnost, neobjektivnost, a i drskost koju ste posle toga ispoljili prema organizaciji SUBNOR-a. Povod za ovo što pišemo jeste Vaš novi postupak kod štampanja u Vašem listu našeg saopštenja povodom objavljivanja fotografija zločinca Žarka Borišića.

Opštinski odbor SUBNOR-a, po zahtevu mnogih svojih članova, kroz to svoje saopštenje izrazio je protest, koji je upućen prevashodno uredništvu Vašeg lista i onima koji su kumovali da se fotografija tog zločinca nađe na stranicama lista kome ste Vi urednik. Naš protest - saopštenje je naslovljen "Aveti zla na stranicama "Čačanskog glasa", jer smo decidirano rekli ko te aveti oživljava. No, Vi svesno iz našeg saopštenja, izbaciste mnoge delove, a promeniste i naslov našeg saopštenja, tako da čitalac ne zna kome je ovo saopštenje upućeno. Izbaciste iz teksta i naš osvrt sa pitanji-ma: "Kome je ta fotografija namenjena i sa kojim ciljem", "Kakve se poruke preko njih upućuju i kome", "Ko to i zašto oživljava aveti zla Drugog svetskog rata"... Sva ta pitanja bila su upućena Vašem uredništvu i Vama, gospođo Aleksandrić, jer zločinac Žarko Borišić nije sam došao na stranice Vašeg lista. Vi ste ga tamo stavili uz pomoć onih koji su poželeli da ožive njegov lik. Izbrisaste iz teksta i reči iz našeg saopštenja "Batinaš, ubica, koljaš". Zar Vi sprečavate da se jedan takav monstrum, kakav je bio Žarko Borišić, ne može nazvati pravim imenom, jer da je on stvarno bio takav, govori Vam samo nekoliko podataka koje smo dali u našem saopštenju o njegovim zločinima? Mi u saopštenju dadosmo i dobronameran savet onima koji te zločince obožavaju - da im to ne zameravamo, ali neka fotografije tih svojih ljubicama drže u svojim domovima, jer morali bi imati u vidu da su živi mnogi potomci koji su bili žrtve njihovih idola. Vidite, gospođo uredniče, Vi sve to izbaciste iz našeg saopštenja, i ne tražiste od nas saglasnost, a to saopštenje dobi drugu sadržinu. Da Vas podsetimo da to saopštenje nije imalo privatni karakter. Ono je usledilo u ime organizacije koja u svojim redovima danas ima 2.500 članova. To su u najvećem broju učesnici rata od 1941. do 1945. godine, ali i njihovi potomci, poštovaoci NOR-a i učesnici rata 1990 - 1999. godine.

Međutim, taj Vaš odnos prema boračkoj organizaciji nije svežijeg datuma, pa, u tom cilju, želimo da Vam nešto kažemo. Vi nama saopštiste da ste Vi glavni urednik tek od 1. marta 2002. godine, a da za ranije postupke ne odgovarate. Da Vas podsetimo kakav je odnos prema boračkoj organizaciji od kada Vi dođoste na čelo Redakcije.

U Vašem listu od 22. februara 2002. godine objavljen je članak, na dve trećine stranice, Vladimira Stegnjajića pod naslovom "Zločini crvene kuhinje su stvarnost", kojim je pružio podršku "Profesoru Mir-Milu" za njegovo kazivanje o komunističkim zločinima u dvadeset brojeva Vašeg lista. Na taj Stegnjajićev napis, koji je pun teških laži, Opštinski odbor je 27. februara predao Vašoj rRedakciji odgovor pod naslovom: "Da li je zločin crvene kuhinje stvarnost, ili u pitanju patološka mržnja". Ovaj naš od-govor, iako je predat samo jedan dan pre Vašeg preuzimanja dužnosti glavnog urednika, nije objavljen ni u jednom sledećem broju Vašeg lista. Prvog mar-ta u vašem listu objavljen je članak nekog pravnika Milenka Markovića (za koga mi nismo mogli saznati ko je on) pod naslovom "Zločin se može oprostiti ali se ne može zaboraviti". I on pruža svesrdnu podršku kazivanju "profesoru Mir-Milu". Taj člankopisac nazva čitav SUBNOR zločincima, a vi to objaviste i još potvrdi da su navodi "profesora Mir-Mila" svi tačni i da tu nema obmana. Usledio je naš odgovor pod naslovom "Obmane su velike i teške, gospodine Milenko Markoviću". Ovaj odgovor je predat Vašoj redakciji 6. marta 2002. godine. Doživeo je istu sudbinu - Vi ga niste hteli objaviti. Član naše organizacije Leposava Šundić-Nešović je 26. februara predala Redakciji svoje reagovanje na pisanje Vašeg lista pod naslovom "Istina je jedna", kojim svedoči o usumrćenju koljača Žarka Anćelkovića, koji se u mnogo čemu razlikuje od onoga što je pisao Vaš list. Ni taj članak Leposave Šundić-Nešović ne htedoste objaviti. Vjera Krupež, logorašica iz logora u Smederevskoj Palanci, 12. marta 2002. godine je Vama predala svoje reagovanje pod naslovom "Svedok", kao odgovor na pisanje Stegnjajića o uslovima života omladine u Smederevskoj Palanci, ali ni taj odgovor se nije mogao naći na stranicama Vašeg lista.

I poslednje Vaše odbijanje da nam štampate odgovor Vladimiru Stegnjajiću na njegov članak "Crvene magle u /de/politizovanom domu vojske", objavljen u listu 1. novembra, odbili ste da štampate, sa objašnjenjem da mi vređamo Stegnjajića. Mi smo u našem odgovoru pokušali da kažemo čitaocima pravu istinu o tome ko je Stegnjajić, kakve je zločine u nedavnoj prošlosti pokušao da učini nedužnom narodu, što je sušta istina i da taj Stegnjajić danas preko "Čačanskog glasa" piše razne izmišljotine i nebuloze.

Da Vas podsetimo i na to, gospođo Aleksandrić, da je Vaš list nešto ranije u svojih dvadeset brojeva objavljivao kazivanje "profesora Mir-Mila" o nekim komunističkim zločinima, koja nisu imala nikakvih utemeljenja u istini. Danas Vaš list objavljuje feljton "Istorija ravnogoraca čačanskog kraja", dok nešto ranije o promociji knjige narodnom heroju Radenku Mandiću, iako je Vaš novinar prisustvovao promociji, ni jedna reč u Vašem listu nije objavljena.

Sve ovo govori kakav je odnos Uredništva Vašeg lista prema organizaciji SUBNOR-a i kakva je Vaša uređivačka politika i kome je naklonjena.

Mi smo Vam više puta isticali da mi ne tražimo od Uredništva da nas štiti od neosnovanih napada, ali samo da nama dozvoli da na te napade odgovorimo.

Napominjemo i ovo - da naših 2.500 članova putem raznih poreza pu-ni opštinsku kasu iz koje se ta kuća finansira, pa, ako ništa drugo, iz mo-ralnih razloga ne bi trebalo da se tako ponašate prema borcima.

S obzirom da smo vi više puta na ovakav odnos ukazivali redakcija "Čačanskog glasa" i da se tu ništa ne može da menja, nije isključeno da usko-ro svoja prava zatražimo sudskim putem, a naćićemo i rešenje da svoje član-stvo i širu javnost o ovome svemu obavestimo drugim putem.

Čačak, 25. 11. 2002. godine

OPŠTINSKI ODBOR SUBNOR-a


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument