Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

OKUPLJANJE MANJIH GRUPA Nije nam želja da polemišemo sa autorima u vezi postojanja četničkog pokreta. I kad bismo hteli u pogledu njegovog postojanja nešto da menjamo, ne bismo uspeli, jer je on u osnovi postojao, onakav kakav je bio. Ali, mi želimo da ukažemo na mnoge netačnosti u vezi sa njihovom brojnošću, jačinom i aktivnostima koje su činili njihovi vojni odredi. Autori dokazuju da koreni četničkog pokreta počinju da se razvijaju prvih dana po kapitulaciji Jugoslovenske vojske, navodeći neke događaje koji nemaju nikakve veze, niti predznake četništva, već isključivo su vezani za ostatke raspada bivše Jugoslovenske vojske. Opšte je poznato da su prilikom raspada Jugoslovenske vojske mnogi njeni pripadnici, naročito oni koji su se za vreme kapitulacije našli na raznim mestima van Srbije, a izbegli su zarobljavanje, imali velike probleme da se prebace svojim domovima. Iste te probleme imali su vojnici koji su se našli u Srbiji, a trebalo je da stignu svojim kućama van Srbije. U tim rasturenim grupama bilo je vojnika, podoficira i oficira. Ta prebacivanja vršena su van putnih komunikacija, najčešće selima i mnogim bespućima, što je uslovilo da se na našim prostorima naće veliki broj vojnih lica, čitav mesec dana posle kapitulacije Jugslovenske vojske. Bilo je tu i onih koji su posle dolaska u svoja rodna mesta morali skrivati, jer je okupator preko vlasti tražio sve one koji su bili pod oružjem radi slanja u zarobljeništvo. Čak je i Draža Mihailović sa svojom grupom oficira i podoficira stigao na Ravnu goru čitav mesec dana po kapitulaciji zemlje. Sve te grupe, koje su se pojavljivale po našim selima, svejedno da li su ih činili oficiri, podoficiri ili obični vojnici, nisu tada imale nikakve veze sa četništvom. Bili su to pripadnici rasturene vojske Jugoslavije, čiji je cilj skrivanja bio da izbegnu zarobljavanje i da sačuvaju svoje živote. Prvo okupljanje u vidu četništva u Srbiji je počeo Kosta Pećanac, koji je imao neko iskustvo četništva iz vremena Prvog svetskog rata, pa je smatrao da se kroz taj vid organizovanja treba pripremiti za otpor okupatoru. Ali, ubrzo se priklonio okupatorima i postao njihov saradnik. Četnički pokret pod rukovodstvom Dragoljuba Draže Mihailovića je počeo da se razvija nekoliko meseci po njegovom dolasku na Ravnu goru. On je polovinom juna počeo oko sebe da okuplja oficire koji nisu pali u ropstvo i da ih šalje na teren u razne krajeve radi formiranja vojnih jedinica. U tom cilju polovinom juna je i jedan broj oficira stigao u Dragačevo. Ta grupa oficira, koju su činili Neško Nedić, Dušan Đorić, Bogosav Tripković, David - Dačo Simović, Uroš Katanić i Marko Muzikravić, smestila se u selu Guberevcima. Oni se odmah povezuju sa uticajnim političarima u Dragačevu, meću kojima su bili bivši poslanici i predsednici opština. Uz njihovu pomoć, oni po selima organizuju zborove prestavljajući se kao predstavnici "Jugoslovenske vojske u otadžbini" i najavljivajući formiranje vojnih jedinica radi vođenja borbe protiv okupatora.1" 1. "Čačanski kraj u NOB - hronologija događaja", Čačak, 1968, str. 34-35. Ova grupa oficira sve do polovine avgusta nije ništa učinila u pogledu formiranja vojnih jedinica. Po mnogim zapisima i sećanju mnogih savremenika, polovinom avgusta je izvršeno foršranje vojnih jedinica uz postavljanje komandnog kadra. Formiranje tih vojnih jedinica, obavljeno je po "uputstvu" za izvršenje zadataka četničkih odreda Jugoslovenske vojske, koje je dobijeno od Vrhovne četničke komande. Ne zna se datum izdavanja tog uputstva, ali, prema rekonstrukciji nastanka nekih drugih naredbi Vrhovne četničke komande, smatra se da je izdato polovinom avgusta 1941. godine, što odgovara vremenu kada se pristupilo formiranju četničkih vojnih jedinica.2 To odgovara vremenu koje je ostalo u sećanju mnogih učesnika ovih događaja. 2. "Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u", tom XII, knj. 1, str. 19-22. Po formiranju ovih jedinica, svi vojni obveznici ostali su kod svojh kuća, uz obaveštenje da će biti pozvani kad bude vreme za borbu protiv okupatora. Nastao je problem - najveći broj boraca nije imao naoružanje, izuzev po neku pušku, koju je posedovalo jedva 10 odsto upisaih. U to vreme četnici nisu vodili nikakve borbene akcije protiv okupatorskih oružanih snaga, pa ih iz tih razloga ni Nemci nisu smatrali opasnim po svoje oružane snage. Pored toga, četnici su imali dobre odnose sa žandarmima i predstavnicima vlasti, pa su otuda živeli bezbrižno. Jedina oružana jedinica na području Dragačeva bila je manja grupa koja se nalazila oko štaba Jeličkog četničkog odreda. Ona je, kako je jednom prilikom rekao njen komandant Jovan Bojović, brojala desetinu vojnika.3 To stanje je bilo sve do mobilizacije u drugoj polovini septembra 1941. 3. "Čačanski kraj u NOB - hronologija događaja", Čačak, 1968, str. 95. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument