Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


POČETAK SUKOBA ČETNIKA I PARTIZANA

Pre nego što pređemo na utvrđivanje međusobnih zločina da bi dokazali ko je otpočeo građanski rat na našem području, da vidimo šta napisaše autori. Na stranici 115. oni otkriše da je građanski rat na čačanskom području počeo 9. jula 1941. godine ubistvom dvojice žandarma na granici Trbušana i Vranića, koje izvršiše partizani pod komandom Slavka Krupeža. Znači, građanski rat je počeo ubistvom osoba koje su bile u službi okupatora. Oni, dakle, ubistvo onih koji su u teškom vremenu služili tuđinu proglasiše za početak građanskog rata na području čačanskog kraja. Čudno! Neverovatno!

Nije poznato da neki narod, u bilo kojoj državi na svetu, nije kažnjavao svoje građane koji su se u nekom teškom vremenu za svoj narod stavili na stranu onoga ko je taj narod tlačio i ugrožavao.

Takvo praštanje u prošlosti nije činio ni naš narod. Da podsetimo autore, da je Karađorđe Petrović u vreme Prvog srpskog ustanka preduzimao najdrastičnije kazne protiv onih koji su pokušali da čine usluge Turcima. U članu 24. svog Zakona, da bi onemogućio saradnju sa Turcima uhoda i špijuna, predvideo je kazne: "Koji bi se Srbin uhvatio i osvedočio da... špiunluk da... narod svoj izda, taj se kaštiguje, da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo i da se ne skida dok kost traje".72

72. Dr Gojko Desnica, "Stvaranje srpske države u revoluciji 1804-1815", Beograd, 1947, str. 405.

Za ovakve drastične kazne niko Karađorđa nije osućivao, niti mu je pripisivao da je vodio bratoubilački rat. Suprotno od toga, naši istoričari ubistvo ovih saradnika okupatora okarakterisaše kao zločin i početak bratoubilačkog i građanskog rata, čime pokušvaju da amnestiraju saradnike okupatora i da ih prikažu kao komunističke žrtve.

Ako su autori želeli da utvrde prave činjenice mećusobnih sukoba, nisu morali to da traže meću onima koji su stradali kao saradnici okupatora. Mogli su to da potraže meću dve ustaničke formacije. Sigurno da bi tu mogli naći odgovarajući i suštinski odgovor.

Pošto to oni nisu učinili, voljni smo da im mi tu pomognemo da bi začetak tih mećusobnih sukoba na pravi način otkrili. Evo nekih slučajeva začetka tih sukoba:

U selu Planinici kod Mionice, u noći izmeću 30. i 31. avgusta 1941. godine, jedna četnička jedidnica, kojom je komandovao lično Draža Mihailović, napala je vod partizana Valjevskog odreda, koji se nalazio u zgradi osnovne škole. U tom napadu ubijena su dva partizana. Povodom tog slučaja, a da ne bi došlo do većih mećusobnih sukoba, Miloš Minić, kao predstavnik partizana, 11. septembra posetio je Vrhovnu četničku komandu i tom prilikom se razgovaralo o tom slučaju. U vezi sa tim napadom Dragiša Vasić, tada član Vrhovne četničke komande, u jednoj svojoj izjavi je rekao da je to bio "početak građanskog rata".73

73. Prof. dr Miodrag Zečević, "Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokre-tu, 10. juni - 15. juli 1946", Beograd, str. 240247.

Na dan 22. septembra 1941. godine na mestu Ruja u Dučalovićima četnički vojvoda Milutin Janković, na svirep način, ubija Vojislava Pajića, zamenika komesara Dragačevske čete Odreda "Dr Dragiša Mišović". Autori u svojim kazivanjima ovo ubistvo pravdaju urođenom naravi Jankovića, ali i njegovom osećajnošću zbog nepotrebnog stradanja njegovog sela, koje su Nemci bombardovali zbog napada na njihove jedinice od strane partizana prilikom njihovog povlačenja iz Požege, konstatujući: "Vojno gledano akcija partizana bila je nepotrebna". Tragikomična je konstatacija da je ovaj zločinac izvršio ubistvo zbog stradanja njegovog sela, ako se zna da je on u tom svom selu palio domove svojih seljaka i ubijao svoje komšije i srodnike.

Bili su to ekscesi koji su od strane četnika izazvani u prvim danima ustanka iako su već bili postignuti sporazumi o zajedničkoj borbi protiv okupatora. Rukovodstva partizanskih odreda gasila su ove pojave i vodili računa da ne dođe do većih sukoba. Zna se da su povodom ovog slučaja Bogdan Kapelan i Milojko Ćirjaković održali sastanak sa Jovanom Bojovićem, komandantom Jeličkog četničkog odreda, da situaciju oko ubistva Pajića smire. Međutim, očito je, smirivanje da ne doće do međusobnih sukoba nije moglo dugo da se održi.74 Ti sukobi nisu postojali samo zbog toga što su ova dva pokreta imali različite političke ciljeve i idejna stremljenja. Njihova razmimoilaženja bila su mnogo veća oko strategije borbe protiv okupatora. Poznato je da rukovodstvo četničkog pokreta nije bilo za aktivnu borbu. Njima je više odgovarala pasiva, uz, očekivanje da velike sile reše pitanje rata sa Nemačkom, pa i sudbinu naše zemlje. Nije im smetala ni postojeća vlast, koja je u službi okupatora. Čak su sa predstavnicima ove vlasti imali do-bre odnose i u svojim planovima ako bi došlo do oslobođenja nisu hteli tu vlast menjati. Suprotno tom stavu, partizani su služenje okupatoru smatrali izdajom naroda i hteli su da prilikom oslobođenja biraju druge organe vlasti.

74. "Čačanski kraj u NOB- hronogogija događaja", str. 95; kazivanje Miloj-ka Ćirjakovića jednom od autora.

Kada su nemačke jedinice pod stalnim pritiskom, isključivo partizanskih odreda, bile primorane da napuste neke gradove u zapadnoj Srbiji, Vrhovna četnička komanda bila je primorana da, pod pretnjom gubljenja podrške naroda, preuzme nešto aktivniju borbu protiv okuptora. Oslobođenjem Čačka obe vojne formacije su se suočile sa mnogo problema, koje su morale zajednički rešavati. Mogla se odmah uočiti različitost u pristupu tim problemima, da su razlike ogromne, što je ukazivalo da saradnja ne može dugo trajati. Dva nepomirljiva pokreta nisu mogla da uspostave čvršću saradnju. Svaka strana je pokušavala da za sebe ostvari veća prava, što je iz dana u dan slabilo i onako loše veze. Već početkom novembra sve spone koje su do tada postojale, bile su rasturene.


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument