Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

ZAKLETVA BORCA ČAČANSKOG NARODNOOSLOBODILAČKOG PARTIZANSKOG ODREDA "DR DRAGIŠA MIŠOVIĆ" 1941. GODINE Ja, sin srpskog naroda, zaklinjem se svojom čašću da u Čačanski narodnooslobodilački odred "Dr Dragiša Mišović" stupam sa čvrstom odlukom da se borim protiv fašističih okupatora i izdajnika srpskog naroda. Obavezujem se da ću izvršavati naređenja svojih pretpostavljenih bez pogovora, da ću čuvati disciplinu odreda, da ću snositi sve posledice kršenja discipline i neizvršavanja dužnosti borca za narodna prava i slobodu. Mi, narodni partizani Jugoslavije, latili smo se oružja za nemilosrdnu borbu protiv krvoločnih neprijatelja koji porobiše našu zemlju i istrebljuju naše narode. U ime slobode i pravde našeg naroda, zaklinjemo se da ćemo disciplinovano, uporno i neustrašivo, ne štedeći svoje krvi i života, voditi borbu do potpunog uništenja fašističkog osvajača i svih narodnih izdajnika.   ISTINA JE NEPORECIVA I Na temu Narodnooslobodilačkog rata naroda čačanskog kraja štampano je više publikacija. Najpre Hronologija događaja sa oko 2.000 hronoloških jedinica, 1968. godine, u tiražu od 5.000 primeraka, zatim Pali borci i žrtve 1977. na 456 stranica sa 4.642 imena u tiražu od 5.000 primeraka, "Čačanski odred" 1982. na 478 stranica u tiražu od 4.000 primeraka. U poslednjoj deceniji na istu temu štampano je trotomno delo sa nazivom "Zatamnjena prošlost - istorija ravnogoraca čačanskog kraja" autora Miloša Timotijevića i Gorana Davidovića. Namerno sam za odrednicu naveo temu "NARODNOOSLOBODILAČKI RAT" u oba slučaja, jer su to bili ili su trebalo da budu DVA ANTIFAŠISTIČKA POKRETA na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Sve tri publikacije štampane od 1968. godine imaju za osnovni naslov "ČAČANSKI KRAJ U NOB" sa podnaslovima, koji su navedeni. Ovo poslednje trotomno delo nema taj osnovni naslov, i nehoptično su autori naslovom odredili i mesto "Jugoslovenske vojske u otadžbini", namerno ne kažem četnički pokret, jer je on to bio samo kratko, od početka ustanka do početka novembra 1941. godine, a zatim postao JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADŽBINI sa ministrom vojske DRAGOLJUBOM - DRAŽOM MIHAILOVIĆEM. Upravo ova knjiga, odnosno njeni autori nedvosmisleno su odgovorili na pitanje čime se bavio RAVNOGORSKI POKRET i šta je on i kako darivao svom srpskom narodu. Namerno sam naveo termin "Ravnogorski pokret", a ne četnički pokret, odnosno Jugoslovenska vojska u otadžbini, s obzirom na tradicije četničkog pokreta i Jugoslovenske, odnosno Srpske vojske - narodne, oslobodilačke, slobodarske, što ravnogorci škada od kraja 1941. godine do oslobođenja zemlje nisu bili. Zaprepašćuje ANIMO3NOST (po Milanu Vujakliji ljutina; ogorčenost; mržnja; srdžba; razdražljivost, žestina, neprijateljsko raspoloženje prema kome ili čemu, autora protome publikacije "Zatamnjena prošlost", tih relativno mladih ljudi "istoričara" prema jednom vremenu i njegovim akterima s obzirom da su rođeni nakon završetka rata i strahovitih napora preživelih u ratnim stradanjima u obnovi i izgradnji ratom opustošene zemlje. Sa nipodaštavanjem govore o "generaciji lokalnih istoriografa i onih koji su sa maskom istoričara na licu, a ideologijom marksizma i lenjinizma u mislima i srcu nastojali da se bave istorijom". Za ovakvu tvrdnju ne navedoše ama ni jedan događaj, ličnost, ili činjenicu iz navedenih publikacija na temu NOB-e čačanskog kraja, zatim rekoše: "Klasni radikalizam komunista unapred je isključivao moralnu odgovornost za nasilje", ili: "U toku okupacije pretrpeli su mnoga nasilja a po dolasku na vlast pružila im se prilika DA NAMIRE KRV". Zatim kažu: "Tako su u ime slave pobednika trajno iza sebe ostavili težak zadah zločina. Niko sa toliko mržnje nije satirao srpstvo kao komunisti. Odnarođeni Srbi pokrivali su Jasenovac i druge jame pa po toj logici zašto to ne i u Čačku". Dalje navedoše: "Najveća tajna njihove istorije je završna faza komunističke revolucije - masovne likvidacije političkih protivnika u čačanskom kraju". Na kraju staviše šlag na tortu zaključkom: "Ratni bubnjevi iz građanskog rata na području čačanskog kraja i danas TUTNJE - pola veka nakon 1945. godine". Interesantno je naglasiti da autori publikacija pogotovu u napisima u štampi, ili feljtonima, gotovo nikada nisu upotrebili termine Partizanski pokret, NOB ili NOR, već su uvek kao termin koristili reč "komunistički", što je, samo po sebi, značilo da je taj pokret i sve što je za njega vezano anatemisano. S obzirom da njihove želje i nameru, zo je i sasvim logično, jer pokret za koji se zalažu koristio samo taj termin. "Zatutnjao" je, kako izjavi istoričar Goran Davidović, "svedok" Slavko Tomašević, "starac u gunju", kako reče dr Radoslav Stojanović, doktor prava, izjavom na skupu u Domu kulature u Čačku - da je na obalama Morave kod "Borčevog" igrališta streljano krajem 1944. i početkom 1945. godine oko 1.400 ljudi, iz samo njemu poznatih razloga nastavio je sa bubnjevima Goran Davidović izjavama, napisima i feljtonima. da je u Čačku streljano 12.000 ljudi. Neshvatljivo je da ne razmisliše o brojki koju koriste i mogućnosti da nešto slično bude istina. Još je neshvatljivije da obojica nakon dokaza koje su imali da je "svedok lagao", kako je napisao urednik "Čačanskog Glasa" na osnovu dokumentacije, koja mu je predočena, ne rekoše da su prevareni ("Svedok" Slavko Tomašević je bio od 20. oktobra 1944. do 10. aprila 1947. u Narodnooslobodilačkoj vojsci, odnosno Jugoslovenskoj armiji, i to mu je vreme priznato u borački staž u dvostrukom trajanju), i da se izviniše narodu, koji su obmanjivali i trovali. Ravnogorski pokret, pogotovu u čačanskom kraju, imao je tri karakteristike svog delovanja: najpre je do prvih novembarskih dana 1941. Godine sarađivao sa Čačanskim NONodredom "Dr Dragiša Mišović", zatim je, po naredbi Dragoljuba - Draže Mihailovića, počeo otvorenu saradnju (kolaboraciju) sa Nemcima naročito posle sastanka u Divcima da bi, najzad, ne povinujući se naredbi kralja smenjivanju sa dužnosti ministra vojske u avgustu 1944. nastavio još čvršću saradnju sa Nemcima, pa, čak, od aprila 1945. i sa ustašama. Najzad, pokret koji je Draža Mihailović vodio nakon smenjivanja i proglasa Petra II Karađorđevića najbolje je ocenio sam kralj. Autorima publikacije "Zatamnjena prošlost" služi kao poštapalica neprekidno satanizovanje komunista i zato naglasiše da je NOP uzrokovan isključivo napadom Hitlera na SSSR. Tačno je da je to bila velika pogodnost, međutim, nisu znali ili nisu hteli da znaju da je u Čačku već 1935. godine, po ugledu na Francusku, formiran antifašistički pokret pod nazivom "Narodni front slobode", da je tog vremena u Čačak dolazio ministar spoljnih poslova Francuske Delbos, da je dr Dragiša Mišović na čuvenom zboru u hotelu "Kasina" u Čačku 1938. Godine, pored ostalog, rekao: "Protiv nas je prosuto more laži i danas će se još toliko prosuti. Kažu da smo mi plaćenici Moskve, a mi smo samo verni potomci Hajduk Veljka, Tanaska Rajića i drugih naših slavnih predaka, koji su se borili za slobodu svoga naroda, a mi tu borbu samo nastavljamo. Mi izjavljujemo da nećemo dozvoliti da nam komanduje ni Rim, ni Berlin, ni Moskva. Nama se prebacuje da smo protiv privatne svojine, međutim, mi najviše poštujemo privatnu svojinu pod uslovom da je ta svojina stečena isključivo svojim radom i znojem. Nama se podmeće da smo za krv, revoluciju, a mi, bez ikakvog straha i plašenja, otvoreno proglašavamo da mi nismo ni za kakvu krv, jer nam je svaka kap krvi radnog čoveka isuviše i draga i skupa. Mi hoćemo da izvojujemo pravo slobode i hleba za sve. Mi nećemo da robovi postanu gospodari, a gospodari robovi, već hoćemo da svaki čovek ima obezbeđenu egzistenciju pod jednakim uslovima i da hoće da radi". Obraćajući se bugarskim studentima, dr Mišović, pored ostalog, kaže: "Mi moramo poći sasvim novim putevima ako ne želimo da se ceo svet pretvori u jednu veliku ludnicu kao što beše 1914. godine. Trinaest miliona kostura, ratnih žrtava razbacanih po Evropi, dvadeset miliona prosjaka luta i prosi. To su rezultati rata. Nema pobednika i pobeđenih. Svi smo pobeđeni. Jedino liferanti i fabrikanti oružja koriste se ovim ogromnim morem krvi vaših i naših najboljih očeva i braće. Oslobodimo se okova, skinimo mržnju sa očiju, sagorimo sve stare i otrcane pojmove koji nam još zakrečavaju lobanje. Prihvatimo novp ideal - ideal spasa, slobodne savesti i najčistijeg morala, bratstva među narodima. Braća smo, to ne treba dokazivati. Sve nam je zajedničko - i prošlost i zajedničke nesreće koje smo preživeli pogreškom nekoliko ljudi". Nije slučajno Čačanski NOP odred nosio ime dr Dragiše Mišovića. Ovaj, po mnogo čemu neponovljiv čovek, svojim radom i svojom vrednošću satkao je jedinstvo seoske, zanatlijske i srednjoškolske omaladine, kojima je takvo programsko opredeljenje, zbog uslova života datog vremena, izuzetno odgovaralo i time jedino, pored ostalog, može da se objasni bujanje soci-jalnih zahteva u trećoj i četvrtoj dekadi prošlog veka. Time se, takođe, daje odgovor na pitanje zašto je Čačanski NOP odred bio najbrojniji i po vatrenoj moći najsnažniji ustaničkih dana 1941. godine na šerišoriji Srbije, odnosno šadašnje Jugoslavije. U ranije štampanim publikacijama na ovu temu, kao i u nekim od priloga u ovoj knjizi, navedeno je kakakv je sve na-por činjen na ovom terenu da bi se izbegao međusobni sukob i da bi sve snage bile usmerene na okupatora. Međutim, u tome se nije uspelo, a zašto - sigurno najbolji odgovor daju dokumenta okupatora i ravnogoraca. Po naređenju sa Ravne gore radi napada na oslobođeni Čačak noću između 3. i 4. novembra počeli su prvi napadi na borce Čačanskog NOP odreda. Nastala je strahovita hajka na borce, članove njihovih porodica i sve druge koji su ma na koji način podržavali partizanski pokret. Već 1. decembra 1941. godine komandant Jeličkog četničkog odreda Miloje Mojsilović izdaje proglas, u kome se kaže: "Komuniste prokazujte i iste ne skrivajte, i svako ko ne bude ovako uradio biće ubijen, a cela porodica biće uništena, a kuća zapaljena. Svaki onaj koji bude prikrivao komunistu, ili njegovo oružje biće zaklan. Ovo ne smatrajte šalom, već uzmite ozbiljno, a vama je poznat naš strašni sud koji je nastupio posle više naših opomena". Neki dan kasnije isti vojvoda, kao član štaba "Složna braća" (Miloje Mojsilović - "Sveti Ilija", Božo Javorac i Đura Smederevac), 3. decembra, iz Trnave, piše: "Komandantu Nemačke oružane sile, molim pošaljite dva kamiona za prevoz zarobljenih komunista, koje treba odmah streljati bez ikakvog izgovora, odnosno daljeg proveravanja". (Radi se o pohvatanim borcima koji su bili kod svojih kuća, jer je Trnavski bataljon, po odluci štaba, predao oružje koje je sakriveno). On je, pred postrojenim borcima, streljao, 7. decembra, komandira Prve trnavske čete Obrena Živkovića i artiljerca Bogdana Subotića, a kasnije, takođe, pred postrojenim borcima, naredio je, 13. decembra, da se streljaju Rade Azanjac maturant Čačanske gimnazije, komesar Prve trnavske čete, i Đorđe Kalinjin, komandir konjice Čačanskog NOP odreda. Štab "Složna braća" 1. decembra izdaje novu naredbu, u kojoj se kaže: "Pošto sam od predsednika Vlade i glavnoko-mandujućih nemačkih vlasti dobio sektor komandovanja, od-nosno čišćenje od komunista u istim sektorima imam zavesti red sa braćom Javorcem i Đorđom Smederevcom i to u sre zovimna: šrnavskom, dragačevskom, ariljskom, moravičkom, požeškom i žičkom. Da se u postavljanju vlasti ne može niko mešati već samo mi dole potpisani, a svako drugo lice biće na licu mesta streljano bez ikakvog drugog SUDA. Po potrebi za članove Prekog suda određujemo jednog od potpisnika, pukovnika Milisava Bojovića, Pera Lukačevića, Sredoja Brkića i Stanojla Plazinića. Sedište suda biće u Ivanjici i isti će zasedati svake nedelje u 8 sati u Sreskoj sali u Ivanjici. U svom opširnom izveštaju štabu na Ravnoj gori Predrag Raković, kapetan, komandant Ljubićke brigade, a kasnije Drugog ravnogorskog korpusa, za period decembar 1941 - decembar 1942. pored ostalog kaže: "Od decembra 1941. do aprila 1942. odred mi se stalno nalazio na terenu sreza ljubićskog jačine 400 ljudi pod oružjem... Na dan 1. marta, primio sam komandu mesta u Čačku sa svojim odredom, mada sam ilegalan. Srezom sam gospodario sa svojim odredom, a ponekad su vršili pretres Nemci i dobrovoljci (ljotićevci). Preko Marisava (Marisav Petrović komandant ljotićevaca, saradnika okupatora od prvog dana - DSS) uspeo sam da se upoznam sa nemačkim komandantom FRIKEOM. (Ovaj nadimak je Raković često imao u dopisivanju sa štabom na Ravnoj gori - DSS). Vrhovna četnička komanda sa Ravne gore šalje 10. decembra 1942. telegram Predragu Rakoviću, tada već komandantu Drugog ravnogorskog korpusa, u kome se, pored ostalog, ka-že: "Javljaju mi da u srezu trnavskom ima komunista. Preduzeti najenergičnije njihovo uništenje bez milosti. Poručnik Ristović (Mijuško, komandant trnavske četničke brigade - DSS) imao je dovoljno vremena od 30 novembra 1941 godine kada je primio OVLAŠĆENJE za srez trnavski da komuniste sve do sada uništi JER MU JE TO PRVI I NAJVAŽNIJI ZADATAK BIO. Drugo ništa nije imao da radi više od godinu dana pa ni to nije uradio. Saopštite mu i kontrolišite ga u radu pa me povremeno izveštavajte o tome". Postupajući po tom naređenju, Raković 25. decembra 1942. izveštava Vrhovnu komandu na Ravnoj gori, pa, pored ostalog, kaže: "Sa uspešnim napredovanjem Rusa na frontu, ovi naši izrodi srpstva, ovi naši trockisti nešto su počeli da se muvaju, ali slabih izgleda i nada na najmanji uspeh barem u ovom kraju imaju. Svaki koji se oseti da nešto pokušava zamrkne, ali ne osvane. Do sada sam ih priličan broj li kvidirao, Poručniku Risšoviću sam naredio da po vašoj deieši počne čišćenje i on je preduzeo zaista da ih sistematski UTAMANJUJE". Kakvu je pažnju četnička Vrhovna komanda poklanjala čačanskom kraju, vidi se, pored navedenog, i iz pisma koje je Mirko Lalatović, obaveštajni oficir Draže Mihailovića, poslao Predragu Rakoviću 18. marta 1943. godine. U njemu naglašava: "Komuniste moramo nemilosrdno uništavati. Sada se tučemo sa njihovim snagama u oblasti Konjica (IV ofanziva - DSS). Vidim da i Vi ne sedite skrštenih ruku. Vaš skorašnji lov dobro je koštao komuniste (misli na hvatanje OK u Vapi, i pogibiju 14 od 25 boraca Čačanskog odreda u Ostri 5. marta - DSS). Preduzmite još sve za skidanje Mandića i njegove grupe". Da bi izvršio to naređenje Vrhovne komande, Živorad Katanić (novi komandant trnavske brigade - DSS) piše komandantu korpusa Rakoviću i kaže: "Moje je mišljenje da bi trebalo više ljudstva da bi se ova banda očistila". Raković mu odgovara naglašavajući: "Uglavnom se slažem sa izveštajem i mišljenja sam takođe da bi trebalo SVE BIVŠE PAR-TIZANE KOJI SU KOD SVOJIH KUĆA LIKVIDIRATI TAKOĐE BI TREBALO LIKVIDIRATI SA PORODICAMA AKTIVNIH KOMUNISTA". Karakteristično je i SAOPŠTENJE Prekog suda Drugog ravogorskog korpusa, koje glasi: "Zbog aktivne saradnje sa terorističkom grupom komunista, zbog organizovanja i širenja usmene i pismene propagande protiv Jugoslovenske vojske u otaibini, kao i zbog vrbovanja pripadnika ove vojske da se odmetnu i pristupe grupi komunističkih terorista osuđeni su na smrt od strane Vojnog prekod suda IIravnogorskog korpusa i streljani na dan 5. avgusta 1944. godine.(Slede imena osam zemljoradnika, jednog radnika i dve domaćice od kojih je jedna imala devetoro dece; svih 11 nisu streljani, već su zaklani u selu Rakovi - DSS). Na kraju saopštenja se kaže: "Skreće se pažnja stanovništvu da će se kazniti smrću svako lice koje bude sarađivalo sa terorističkom grupom komunista, ili na ma koji DRUGI NAČIN RADILO PROTIV JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTADŽBINI". Ta i takva Jugoslovenska vojska u otadžbini ostavila je pustoš kod rodoljuba - antifašista. Od 1941. do 1944. godine usmrtili su 702 svoja sunarodnika. Među njima je i 99 žena. Zaklali su 209 osoba, a među njima i 61 ženu. Među usmrćenima je 101 mlađi od 20 godina, a 239 od 20 do 30 godina. Živote su izgubili: 380 zemljoradnika, 130 radnika, 81 domaćica, 23 učenika, 14 prosvetnih radnika, 17 studenata, 10 službenika, šest oficira i podoficira Jugoslovenske vojske, zatim 33 osobe raznih zanimanja, među kojima je dvoje dece. Radi dokazivanja lojalnosti okupatorima predali su Nemcima 497 svojih sugrađana, od čega je 18 žena, koje su Nemci streljali, ili su život izgubili na raznim stratištima, ili u koncentracionim logorima. U ovaj broj nisu ušli oni koji su uhvaćeni i predati Nemcima, a koji su ih deportovali u razne logore, koji su imali sreće da prežive užase kojima su bili izloženi. Na ove načine usmrćeni su: 116 ljudi koji nisu imali ni 20 godina, a 216 starosti između 20 i 30 godina. Na ovaj način slobodu nije dočekalo: 247 zemljoradnika, 148 radnika, 30 učenika, 15 studenata, 12 trgovaca, devet učitelja, sedam oficira i podoficira, četiri diplomirana pravnika, uz 25 žrtava raznih zanimanja. Kako ni uporni zahtevi Saveznika i savezničkih zemalja nisu pri Vrhovnom štabu ravnogoraca da počnu akcije pro-tiv okupatora dali rezultat, Vinston Čerčil je polovinom avgusta 1944, govoreći u engleskom parlamentu, pored ostalog, rekao: "SVAKI ČOVEK I SVAKA DRŽAVA KOJI KORAČAJU SA HITLEROM, NAŠI SU NEPRIJATELJI. SVAKI ČOVEK I SVE DRŽAVE KOJI SE BORE PROTIV NACIZMA IMAĆE NAŠU POMOĆ ". Nemački komandant za Jugoistok feldmaršal Maksimilijan Vajks 20. avgusta 1944. godine, u svom izveštaju Vrhovnoj komandi, kaže: DRAŽA MIHAILOVIĆ JE NAJPOZITIVNIJI ELEMENT U BORBI PROTIV PARTIZANA, KOGA SE U OVOME ČASU NI PO KOJU CENU NE MOŽE ODREĆI". Ove činjenice, kao i potreba da se spreči izvlačenje vrlo brojne nemačke vojne formacije iz Grčke pod nazivom "GRUPACIJE E", kralj Petar II Karađorđević, svojim ukazom, krajem avgusta, "ODUZIMA KOMANDU" Draži Mihailoviću i priznaje samo Maršala Tita za "jedinog vođu OSLOBODILAČKIH SNAGA OTPORA". Na svom proglasu od 12. septembra kralj Petar II kaže: "U ovim sudbonosnim i velikim danima za Jugoslaviju, pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci, koja je jednodušno priznata od naših velikih saveznika: Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država. Svi oni koji se ne odazovu ovom pozivu u cilju interesa svoga naroda i njihove budućnosti i koji OSTANU UZ OKUPATORA neće moći da se oslobode IZDAJNIČKOG ŽIGA ni pred narodom ni pred istorijom". Još je Konfučije rekao: "LAKO JE RADITI, TEŠKO JE MISLITI", a Fedar je rekao: "Ljudi se obično varaju zbog pogrešne naklonosti". U slučaju autora publikacije "Za-tamnjena prošlost" ima delimično nečega od navedenog iz njihovih misli. Međutim, ANIMOZNOST, sa kojom su opterećeni, prelazi sve granice razumnog i shvatljivog. Možda je najbliža istini sentanca: "OD OČIJU JE MALO KORISTI AKO JE UM SLEP". U bezumlju mržnje ni malo nije slučajno satanizovanje NOPa i njegovih pristalica upotrebljavanjem najpogrdnijih epiteta i ocena kao: "Pružila im se prilika da namire krv", zatim: "Klasni radikalizam komunista unapred je isključivao moralnu odgovornost za nasilje". Ili: "U ime slave pobednika trajno su iza sebe ostavili težak zadah zločina". Najzad: "Niko sa toliko mržnje nije satirao srpstvo kao komunisti". Kao začinu na sve to, stavljaju bombast naslov: "CRVENI TEROR". Pokušao sam da kroz vaspitanje generacije kojoj pripadam i kojoj je pripadao ogroman broj učesnika NOP-a ukažem na naša stremljenja, osećanja i želje, zbog kojih smo se žrtvovali i u ratnim danima i u obnovi ratom razorene i opustošene privredno zaostale zemlje. Pokušao sam da dokumentima ravnogoraca predočim samo delić zločina kojima su presečeni životi ogromnog broja mladića i devojaka u dobu kada su se najviše radovali životu. Želja mi je da ih odbranim od onih koji ponovo pokušavaju da ih ubijaju. Ovo čini njihov sapatnik, koji je sa 18 godina uzeo pušku u ruke, osoba koju su ravnogorci zatvarali 1941. Godine, nekoliko puta tukli, zabranili da nastavi školovanje u Učiteljskoj školi, zatvorenik u Čačku, Upravi Grada Beograda, stanovnik zatvora Specijalne policije u Đušinoj ulici u Beogradu, logoraš Banjice i koncentracionog logora Mauthauzen. Ovo činim u ime mladosti koja je, u nemogućim uslovima logora na Banjici, pevala: "MI LEŽIMO NA BANJICI, JER SMO KRIVI SAMO ŠTO SMO ZA SVOJ NAROD SPREMNI ŽIVOT DA DAMO". Ovo činim u ime radnika Dragana Bojovića, koji piše: "Tata pišem ti nekoliko sati pred smrt. tta ćeš tako je moralo biti. Milunka (to mu je sestra - DSS) kad budeš čitala ove redove mene više neće biti među živima. tta ćeš možda je sudbina tako htela, a možda su ljudi tako napravili, a to je verovatnije. Nije mi žao što umirem jer znam da sam radio za dobro čovečanstva, jer sam bio pošten kroz ceo život, i kao takav umirem. Pozdravi sve naše i sve ostale moje prijatelje, a neprijatelje sažaljevam jer su bedni. Mnogo te voli brat. 26. 12. 1941. godine". Ovo činim u ime zemljoradnika Miladina Boškovića, koji, u pismu pred streljanje, pored ostalog, piše svojoj porodici - supruzi Nataliji i deci - Milenku, Tomu i Bosi: "Zbo-gom Natalija neka ti je bogom prosto. Čuvaj decu i nemoj da se svađaju. Milenko, Tomo i Boso slušajte majku nemojte da se družite sa svakim. Ostali ste bez oca. Vi ste mali i ja vam želim svaku sreću. Po tužbi sam propao. Amanet Nataliji i deci da ne budu lopovi, da ne lažu, da ne panjkaju, da vode računa s kim se prijatelje, da budete dobri radnici, ne dozvoli-te da vas niko ne nišani prstom. Natalija vodi računa o tvom zdravlju, jer od tebe zavisi moja porodica. Nemoj ništa da se plašite nisam vam ostavio rđava dela. Zbogom da vam je bogom prosto. Pozdrav ocu, neka oprosti. Raspoložite se samo i ja sam raspoložen. 24. decembra 1941. godine. Pozdrav od Miladina Boškovića". Ovo činim u ime Ljubomira Miladinovića, učenika Čačanske gimnazije, koji u pismu kaže: "Dragi moji evo vam pišem poslednje pismo. Danas treba da budem streljan. Nemojte da mnogo očajavate jer se umreti mora i ja ginem ponosno za dobro svoga naroda. Pao sam kao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a u Čačku. Dragi moji tata i mama, ja znam da će vam biti teško ali savladajte bol i budite ponosni što ste imali ovakvog sina. Padam pored drugova: doktora, inženjera, radnika i seljaka. Tata čuvaj mamu i gledajte da vi ostanete živi i da uživate u onome za šta se vaš sin borio. I meni je teško ali kad pogledam drugove kako nasmejano i sa uzdig-nutom pesnicom polaze u smrt lakše mi je. NIKOGA NEMOJTE KRIVITI ZA MOJU SMRT. 12. 6. 1944. Ljubomir Miladinović". Gospoda istoričari, autori publikacije, "Zatamnjena prošlost" i niza članaka i feljtona slične sadržine, satanizovaše partizanski pokret i njegove učesnike, ne želeći da znaju da je krajem Drugog svetskog rata to bila respektabilna vojna sila, koja je iz fašističkog stroja izbacila 447.000 mrtvih vojnika, da je zarobila 559.434 vojnika, uni-štila, ili osvojila 4.630 topova, 13.396 mitraljeza, 49.813 automata, 590.984 puške, 7.149 minobacača, 309 aviona, 928 tenkova, 20.000 motornih vozila... Gospodo istoričari, šta je bio ravnogorski pokret posle Proglasa kralja Petra II od 12. septembra 1944. Godine? Pa, pošto niste hteli da znate - potonuo je u totalnu izdaju. Vi napisaste: "Odnarođeni Srbi prikrivali su Jasenovac i druge srpske jame", a ne želeste da saznate da je vaš idol DRAŽA MIHAILOVIĆ u aprilu 1945. godine pisao ALOJZU STEPINCU, tom, valjda to znate, PROMOTERU I JASENOVCA i drugih srpskih jama, kako napisaste. U obraćanju Stepincu on, pored ostalog, kaže: "Bez obzira na sve one momente i okolnosti, koji su nas ili koji bi nas mogli deliti, ja smatram za svoju dužnost, da zamolim i Vašu Preuzvišenost, da uloži sav svoj uticaj i sve svoje napore u cilju aktiviranja svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma. Upućujući vam ovu molbu, ja želim da verujem, da će Vaša Preuzvišenost, idući stopa-ma svojih velikih predaka, odgovoriti svim onim istorijskim dužnostima i zadacima, koji se pred Vašu Preuzvišenost postavljaju u današnjim teškim vremenima. U tom verovanju i nadi ja preporučujem Vašoj blagonaklonoj pažnji donosioca ovog pisma i molim Vašu Preuzvišenost da i ovom prilikom (znači bilo je i ranije - DSS) primi izraze mog osobitoga poštovanja. Vrhovna komanda, 15. april 1945. Armijski general Drag. M. Mihailović, s.r." Na kraju, gospodo "istoričari", znano je: julskih dana 1941. godine ustanak protiv okupatora i njegove udarne pesnice nemačkog nacizma počela su dva ANTIFAŠISTIČKA POKRETA - partizanski i četnički. Zajedništvo je kratko trajalo, do Dražinog sastanka sa Nemcima u Divcima 11. novembra 1941. godine, koje je predvodio pukovnik Rudolf Kogard. Prema nemačkom zapisniku sa tog sastanka, Draža je Nemcima nudio saradnju, a član njegovog Vrhovnog štaba Aleksandar Mišić je, pored ostalog, rekao: "Mi Vam nećemo biti neverni. Mi idemo tako daleko da Vas molimo da uputite oficire za vezu kod nas da se uvere u našu borbu protiv komunista". Na istom sastanku Draža je izjavio: "NEĆEMO SE BORITI PROTIV NEMACA NI ONDA KADA NAM TA BORBA BUDE NAMETNUTA". Najzad, pukovnik Pantić, takođe član delegacije na pregovorima, rekao je: "Komunisti su prvi počeli borbu". (Draža se Nemcima izvinjavao što su se oni priklju-čili pri oslobođenju Krupnja ili opkoljavanju Kraljeva - DSS). Pokret Mihailovića je nacionalni koji nikada ni u kom slučaju nije nameravao da se bori protiv nemačkih snaga". Ravnogorci su, odnosno Jugoslovenska vosjka u otadžbi-ni, od toga dana do završeta rata ispoštovali data obeća-nja. Nigde i nikada nisu se borili protiv okupatorskog ne-mačkog nacizma, ali su zato STALNO ISISTEMATSKI UNIŠTAVALI KOMUNISTE, a da tragedija bude veća, ti "komunisti" su bili - SLOBODARSKI SRPSKI NAROD. O SVEMU OVOME OCENU NISU DALI SAMO pisci komunističke istorije, VEĆ I SAVEZNICI - antihitlerovska koalicija na sastancima u Teheranu, na Jalti i u Potsdamu. Ocenu o njima dao je i Čerčil svojim govorima nakon koga im je uskraćena pomoć, zatim Kralj Petar II smenjivanjem Draže Mihailovića, proglasom od 12. septembra 1944. godine. Najzad, Stevan Moljević, PREDSEDNIK CENTRALNOG NACIONALNOG KOMITETA, na poslednjem sastanku tog tela u Okruglici, u novembru 1944. godine, pored ostalog, rekao je: "ŠTA SMO MI U OVOM RATU POKAZALI SRPSKOM NARODU? SVOJE KAME, BRADE I PIJANE KOMANDANTE, KOJI ŠTIPAJU SNAŠE, SEKS I GIBANICE, TO JE NAŠ PROGRAM I TO JE NAŠA ZASTAVA... RULJA KOJA ZAUDARA NA RAKIJU, TO SMO BILI I OSTALI". II Autori ove publikacije Radisav Nedović i Pantelija Vasović nisu "istoriografi sa maskom istoričara a ideologijom marksizma-lenjinizma"; oni čak nisu završili fakultet na kome se uči istorija, upravo - oni su samo svedoci nekih zbivanja, kako u toku NOR-a, tako i u toku izgradnje naše zaostale ratom opustošene zemlje. Daleko više no autori publikacije "Zatamnjena prošlost", osetili su blagodeti života između dva rata, užase koje su preživeli njihovi sugrađani, a ponajviše njihove generacije od okupatora, a pogotovu sunarodnika - RAVNOGORACA. Nisu očekivali da im za ono što su dali u Oslobodilačkoj borbi ili posleratnoj izgradnji posleratne generacije podižu spomenike; međutim, još manje su pretpostavljali da će ih za more krvi koju su prosuli u borbi protiv okupatora-fašizma, za tone znoja i neviđenog samopregora u izgradnji, kada nije bilo ograničeno radno vreme i kada se gladovalo i radilo uz pesmu i veselje, njihovi potomci pljuvati skandirajući "KOMUNJARE" i "CRVENA BANDO" Shvatili su bolje nego mnogi drugi njihovi sapatnici da se, zahvaljujući višestranačkoj vlasti, prema njima malo šta promenilo. U ratu, da bi ih "OTSTRELILI" ravnogorci su ih proglasili komunistima ako se pogleda ma koji doku-ment ravnogoraca, oni su "LIKVIDIRALI" samo komuniste. Danas su oni predstavnici nekog vremena, koje je kršteno kao vreme nasilja, jednoumlja, a upravo to je vreme kada je naša zemlja bila putokaz kako se bori protiv okupatora i kako se za jedno kratko vreme od zaostalosti može stići u red srednje razvijenih zemalja Evrope. Upravo to je i vreme kada su se ti najžešći kritičari besplatno školovali, lečili, dobijali stanove ili kredite za kuće, to je vreme kad su se u mnogome izbrisale granice u načinu života sela i Grada. Nedović i Vasović su i ranije znali da su saradnici okupatora ubijajući svoje sugrađane postali zločinci i zato su pre svih, ili možda bolje od drugih, shvatili svu pogubnost za SRPSTVO prekrajanja istorije, u šta spadaju i autori publikacije "ZATAMNJENA PROŠLOST". Uložili su ogroman trud i svoje slobodno vreme da, kao penzioneri, u odmaklom životnom dobu, daju svoj doprinos za odbranu svoje mladosti, a pogotovu da odbrane SLOBODARE kojima zlotvori, kada im presekoše živote, sprečiše da uživaju u SLOBODI KOJOJ SU DARIVALI SVE. U ime toga, autorima, Nedoviću i Vasoviću, nemerljiva zahvalnost što nam podariše ovu knjigu. Autorima edicije "ZATAMNJENA PROŠLOST", koji, satanizujući komuniste, a preko njih i NOP i svoj narod, s obzirom da se često pozivaju na tradicije i pravoslavlje da razmisle zašto prevariše crkvu željom da se, zbog novca koljaši sahrane u kriptu crkve, o onome što je vladika NIKOLAJ VELIMIROVIĆ rekao: "Znaš, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčen suzama i pakosti" i daje odgovor: "ZATO ŠTO POBEDI KRVNIKE OKO SEBE. A NE POBEDI IH U SEBI". Na kraju ako je ono što su pisali lokalni i istoriografi, pa i Nedović i Vasović "istorija sa greškom", onda je publikacija "Zatamnjena prošlost", "greška bez istorije". (Proširena verzija recenzije). Dragoljub S. SUBOTIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument