ZBOR NA GRBIĆA GLAVICI Oko 10. maja 1941. godine — seća se Sima Poznanović — u Kosjerić, upravo u moju kuću na brdu, došao je Jože Baruh, delegat Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, radi pripremanja ustanka protiv okupatora. U selu je bilo samo dva člana KPJ: moj komšija Maksim Marković i ja. Pripadali smo partijskoj organizaciji čiji je sekretar bio Milorad Jevtović, službenik Sreskog suda u Kosjeriću, inače rezervni poručnik (koji je posle kapitulacije bivše jugoslovenske vojske odveden u zarobljeništvo u Nemačku, ali je iste godine pobegao odatle i u okolini Čačka poginuo kao partizan). Jože Baruh je bio kod mene (kasnije i još neki drugovi) sve do formiranja prve partizanske čete, septembra 1941. godine. Stanovali su u mojoj štali koja se nalazila na brdu više kuće, a dobar deo vremena provodili i u obližnjoj šumi. Za njih smo znali samo Maksim i ja. Jože mi je jednom pomogao u kopanju kukuruza, kada su ga videle i moje komšije, ali ga niko nije prokazao. Jednog dana kada su iz Užica, preko Jelove gore, išli prema mojoj kući Jože Baruh, Duško Višić i Mito Igumanović, u našu kuću su banuli žandarmi. Iz centra Kosjerića, gde su Nemci hvatali ljude da bi ih streljali na Bukovima (pohvatano je i ubijeno preko 80), bežalo se na brdo. Jedan od izbeglih, Tanasije Radojičić, bravar iz Kosjerića, znao je da ovi drugovi idu kod mene pa je to javio žandarmima. Tri žandarma su me u sumrak videli kako se iz šume vraćam sa dve puške ali me, izgleda, nisu smeli napasti, jer se već pričalo kako »u šumi ima na stotine partizana«. Žandarmi su tu noć prenoćili u mojoj kući, a Duško, Jože i Mito na štali. Jedan od tih žandarma bio je komandir stanice u Kosjeriću. Poveo je sa mnom razgovor, savetujući mi »da čuvam puške«, a i oni će svoje predati partizanima »samo kad ja javim«, dok će on otići u Hrvatsku »da se bori protiv ustaša koji kolju srpski živalj«. Od tada ovi žandarmi nisu nikad više izašli na ovaj teren. Jedan od prvih zadataka naše partijske organizacije bio je sazivanje narodnog zbora na kome će pomenuti drugovi preneti direktive CK KPJ za dizanje ustanka i formirati prvu partizansku četu u ovom kraju. Bio je 8. jun, nedelja. Išli smo od kuće do kuće i sazivali ljude na zbor koji je zakazan na Grbića glavici, šumovitom brdu iznad Kosjerića. Sveža junska noć. Ptice se razletele po šumi, a ljudi i žene, umorni od kopanja kukuruza, okupljaju se na zbor kakav nikad ovde i u ovo doba nije održan. Maksim Marković otvara poluglasno zbor. Kaže da su »došli drugovi« koji će objasniti u kakvoj se situaciji nalazi naša zemlja. Reč je dobio Jože Baruh. Ponet revolucionarnim žarom, nije mogao da govori tiho, kao što je prethodno dogovoreno. Obrativši se ljudima sa: »Drugovi i drugarice« prikazao je situaciju u kojoj se našla naša zemlja »izdana od kralja koji je pobegao i vlade koja je kapitulirala pred nemačkim okupatorom, koji sada pljačka i strelja naš narod. Komunistička partija Jugoslavije stala je na čelo svog naroda i organizovaće u celoj zemlji borbu protiv okupatora i domaćih izdajnika.« Niko od prisutnih ni da se nakašlje, a noćnu tišinu samo remeti ćuk svojom monotonom pesmom. Zatim je istim tonom govorio i Dušan Višić, delegat Okružnog komiteta KPJ za Užice. To je bio prvi susret naroda Kosjerića i okoline sa komunistima. Osveženi borbenim rečima posle utučenosti koja ih nije napuštala od kapitulacije, ljudi su se tiho razilazili i međusobno sašaptavali: »To su, dakle, komunisti! Teško nama da smo poverovali propagandi!« Očito je bilo da su oduševljeni zborom, da vole komuniste, ali još ne shvataju njihovu snagu. Pored poverljivih ljudi, zboru su prisustvovali i neki reakcionari kao: Milić Milićević, Dragiša Živanović, Milorad Lujić i dr. koji su kasnije prebacivali na komuniste krivicu za streljanja mase građana na Bukovima, 28. jula, i u Užicu, koja su u stvari, usledila kao odmazda zbog pogibije jednog Nemca na Bukovima. Tako je Miodrag Đurović iz Ražane govorio Nemcima: — Idite u Kosjerić, tamo su komunisti, držali su zbor na Grbića glavici. A Nemci su hvatali ljude ne samo u Ražani negö i u čitavoj okolini Kosjerića. Posle zbora smo Maksim i ja pozvati kod sreskog načelnika Mirka Marčetića u Kosjerić. Čim nas je ugledao obasuo nas je pretnjom »da se ne igramo glavama«. Pri izlasku iz njegove kancelarije presreo nas je policijski pisar Prelević i lio rekao: »Radite što ste započeli, ne slušajte Marčetića«. Tako smo i učinili. Ubrzo posle zbora, na brdu Benkovača iznad moje kuće formirali smo prvu partizansku četu u tom kraju Tom brdu je narod docnije.dao novo ime — Maksimovo brdo). Sadržaj zbornika sećanja Sadržaj članka o Kosjeriću Prethodni dokument Sledeći dokument