Jovan Stamatovic: POZEGA U 1941.

ZLOČINI ČETNIKA

Posle 5-6 dana u Požegu su stigli četnici. Tada je nastalo masovno hapšenje naroda, u prvom redu bivših partizana (većinu su tada ili kasnije likvidirali). Četničke bande s stizale sa Rudnika, sa već napravljenim spiskovima koga treba streljati, i vršile nedela koja bez pomoći okupatora nisu mogli učiniti. Svoje ogorčenje zbog poraza iskaljivale su nad golorukim stanovništvom. Nastupajući u dve kolone komunikacijoi Čačak - Požega, četnici su hvatali pripadnike NOP-a (prem sporazumu između Draže i Nemaca u Divcima 27. novembra dakle dva dana posle sporazuma s predstavnicima Vrhovno štaba NOPOJ). Četnici su počeli otvoreno da sarađuju s okupatorom. U Požegi je radio preki sud sastavljen od Nemaca, ljotićevaca i četnika. Od četnika su u prekom sudu sudelovali Glišić, Pavković, Diša Jovanović i Miljko Marjanović. Presude je potpisivao nemački komandant mesta, ali tek pošto bi članovi »prekog suda« glasali listićem, na kome su se ispisival početna slova kazne: »S« streljanje, »O« oslobađanje. Nemački komandant je uživao pravo dva glasa i njegove presude su se odmah izvršavale. Kod zatvora u Požegi bila su tri komandira: nemački, ljotićevski i četnički; svaki je imao posebne ključem i upadao u zatvor kad je hteo i radio šta je hteo. Zatvori su pored ovoga, bili u svim opštinskim mestima, gde su radili preji četnički sudovi sastavljeni od ljudi koji nisu bili sa tog teren, a dopunjavani su domaćim četovođama i predsednicima opštine. Bilo je dosta streljanja i bez presuda. Uz podršku Nemaca nastalo je obračunavanje kako je ko s kim hteo. Četnička komanda predala je Nemcima oko 100 pristalica NOP-a. Posle gotovo godinu dana robovskog rada kod Nemaca i četničkih starešina neki su sprovedeni u logor, a drugi pušteni kućama.

U decembru 1941. god. četnici su pravili čitave hajke i selima hapseći pripadnike NOP-a sreza požeškog. U Guglju i Jelendolu uhapsili su 9 drugova i ženu Save Markovića (koji je poginuo u prvom sukobu s četnicima). Uhapšene su saslušali štabu Markovića u Jelendolu, pošto su im prethodno svukli bolje odelo i obuću, a dali im pocepano. Neki su bosi sprovedeni Tabanoviće, gde je iz Srednjeg Dobrinja, Tabanovića i Papratita bilo zatvoreno ukupno 17. Među njima je bio i starac od 70 godina Strajin Nikolić iz Loreta, čija su dva sina bila u partizanima. Tu su ih tukli stupcem od kola, primorali ih da jedan gog tuku i viču »živeo kralj«. Dok su oni ležali u hladnoj sobi, četnici su orgijali, pili, upadali u zatvor i tukli zatvorenike. U zatvor je naišao s kamom u rukama i okrutni Manojlo Korać, zv. Major, i počeo da »saslušava« bivše partizane. Njemu su molećivo prilazili rođaci i prijatelji uhapšenih, među njima i Manojlov ratni drug sa solunskog fronta, seljak iz Papratišta, inače rezervni major. Molio ga je za svog komšiju Velimira Maćića, radnika iz ložionice Užica koji je učestvovao u borbama protiv četnika na Trešnjici i u Karanu. Kada je krvnik Manojlo čuo da ga bivši solunski borac moli da pusti iz zatvora partizana, razbesneo se i do besvesti tukao svog ratnog druga korbačem po glavi.

Sutradan su četnici krenuli za Glumač. Sobom su poveli zatvorenike iz Tabanovića da bi ih usput streljali. Na Tabanovačkim livadama odvojili su devetoricu i, krenuvši prema Požegi, streljali ih posle 50 metara, na očigled cele kolone. Dvojica su počeli da beže, ali su ih četnici pristigli i dotukli. Kolona sa ostalim zatvorenicima krenula je prema Liješču gde je i ostale trebalo da streljaju. Nastalo je komešanje čak i njihovih ljudi. Iz kolone se izdvojio Ivan Odžić iz sela Vručana, bivši komita iz prvog svetskog rata, i počeo govoriti da te ljude ne treba streljati jer ih sve poznaje, a bio je i u srodstvu sa Prokopijevićima. Četnik Radojko Đurić je pak predlagao da se svi streljaju. Četnici su se pocepali. Nastalo je glasanje. Radojko je pozvao sve koji su za streljanje da pristupe njemu; od 200 ljudi prišlo mu je samo 4. Ostali su bili na strani Odžića, tj. protiv streljanja, što je razjarilo Đurića. Tada su neki od zatvorenika pušteni, među njima i Kosa Marković, a sa ostalima su produžili za Glumač, gde su se nalazili komandanti Glišić i Marjanović.

U zatvoru u Glumaču bilo je oko 40 zatvorenika koje je, bez ikakvog reda, premlaćivao ko je kad hteo. Tako su do besvesti premlatili Stanojla Krsmanovića, krojačkog radnika iz Požege. Većinu je »preki sud« osudio na smrt, naredivši da se kod Otanjskog mosta iskopa raka gde bi se osuđeni streljali i zakopali. A kada je raka bila gotova, pojavio se predsednik opštine Glumača Miloš Nikolić zahtevajući da se ne strelja niko ko nije iz njegovog sela, te je tako raka ostala prazna. Zatvorenika je bilo najviše iz Požege i Bakionice pa je Miloš Nikolić rekao predsednicima ovih opštiina: »Vodite ih u vaša mesta pa ih streljajte«.

337

Kad je na Tabanovičkim livadama izvršeno streljanje, Vlaisav Nikolić iz Guglja i Obrad Kovačević iz Srednje Dobrinje pogođeni su samo u noge. Pritajili su se dok četnička kolona nije odmakla; zatim su ustali, pozdravili se i otišli svaki svojoj kući (Vlaisavu Nikoliću je tada streljan i sin Srećko. Kovačević se krio u svom selu sve do 1942. godine kada je uhvaćen i sproveden na Banjicu. Vlaisav je otišao u Gugalj i pokušao da skloni kod rođaka Ilije Nikolića, ali ga je ovaj prijavio četnicima; sproveden je u Bakionicu i posle nekoliko dana streljan sa još dvojicom partizana).

Ta četnička jedinica, na čelu sa poručnikom Ilićem i narednikom Tijanićem, prebacila se 8. decembra iz Glumača u Visibabu. U toku noći pohapsila je pripadnike NOP-a i oko 9 časova ujutro dovela do opštine i škole u Visibabi. Četnici su opljačkali kuće preko 50 uhapšenih ljudi iz Visibabe i Rasne i oko 11 časova naredili su da se iskopaju rake. Preki četnički sud je na brzinu osudio 17 ljudi na smrt streljanjem. Budimir Milutinović iz Visibabe, star 55 godina, nosilac Karađorđeve zvezde, a uz to i težak invalid, molio je da bude streljan umesto sina Ljubiše. Četnici su na to pristali, streljali ga, a onda mu streljali i sina. Streljani su gađani mahom u glavu, a leševi su bili tako unakaženi da pri sahrani otac nije prepoznavao rođenog sina: Svi streljani su bili borci 1. i 2. požeške čete.

Ista grupa četnika je otišla 10. decembra u Zdravčiće i streljala 5 partizana: 2 iz mesta (Milutin Jovanović je ležao teško ranjen), i 3 iz drugih jedinica. (Dan ranije, tj. 9. decembra ljotićevci su u Požegi streljali 10 partizana, a 13. decembra streljano je 6 ljudi iz Požege i 14 iz drugih mesta.) Tih dana je i četnička grupa streljala 21 pripadnika NOP-a u Godoviku. Na prekom sudu ovu grupu su optuživali da je protiv srpstva, na šta su Vladimir Ješić i Radojko Miletić odgovorili da su oni protiv Nemaca, a ne protiv Srba. Četnici su ih, poštujući »nadležnost«, predali Nemcima, a ovi su ih 15. decembra streljali još 9 drugova. Stari Milutinović iz sela Rečice, inače borac Solunac čija su tri sina otišla u partizane, nije hteo da odgovori na pitanja pri saslušanju već je četničkom oficiru Radojku Duriću odbrusio da on neće da mu sude beogradski mangupi (misleći upravo na samog Durića). Radojka je ovo razbesnelo; prekinuo je suđenje i naredio da se stari Milutinović bez presude ubije pred opštinom.

U Rogama i Rupeljevu uhapšeno je tih dana oko 80 ljudi od kojih je 1 streljan i 70 internirano, a ostali su pušteni. Bakionici i Prijanovićima uhapšeno je oko 60 od kojih su 4 st ljana (1 iz Bakionice, a 3 iz drugih sela). U Milićevom Selu streljano je 4, a u Gorobilju 3 druga.

Interesantno je napomenuti da je u Svračkovu uhapše oko 45 ljudi, a niko nije streljan. Preki sud je insistirao da 6 osude na smrt, ali se tome pod pritiskom naroda odlučno suprotstavio četovođa sela govoreći: »Lako je vama: sada ste ovde, a sutra idete. Mi ostajemo sa ucveljenim narodom da delimo i dobro i zlo. Nećemo streljanja!« Isti je slučaj bio u selu Glumaču, gde su svi simpatizeri NOP-a dobili po 25 i više batina i pušteni kućama.

Pored masovnih hapšenja, bilo je i pojedinačnih četničkih hajki i gonjenja po selima u okolini Požege. Niko od zatvorenih nije pušten a da nije dobio najmanje 25 batina. Zloglasni četnik, major Korać, postao je okružni načelnik u Užicu. On je naredio da se strogo motri da li simpatizeri NOP-a idu u ckrvu, jer je to bila obaveza.

Prvim transportom uhapšenih u decembru 1941. godine sprovedene je u logor na Banjici 170 drugova i drugarica, od kojih je većina streljana. Držali su se herojski: prkosili su neprijatelju, govorili žandarmima u lice da su izdajnici, uzvikivali revolucionarne parole i pevali pesme dok su išli na streljanje. Mihailo Tomić, učitelj iz Gorobilja, inače rezervni oficir i komandant protivavionske odbrane u Užicu, na saslušanju je otvoreno rekao da je komunista i da je svesno pošao u borbu protiv okupatora. Na Mila Glišića, maturanta iz Požege, vršen je pritisak da izjavi da je pogrešio i da se kaje pa će mu oprostiti život, našta je on kategorički rekao:

»Možete me ubiti, ali pobeda je naša. Više volim da umrem kao komunista nego da sramno živim«. Branka Radović Pumparka (nadimak zbog oca pumpara na vodocrpnoj stanici u Požegi) išla je na streljanje pevajući partizanske pesme. Sličnih primera bilo je i na drugim strelištima sreza požeškog.

Navedeni primeri jasno govore koliku je ogromnu pomoć imao okupator od četnika i drugih kvislinga u brutalnom obračunu sa najboljim sinovima našeg naroda.

U Požegi i okolini četnici su mogli stvoriti takvu zločinačku antinarodnu organizaciju samo uz pomoć okupatora i malog broja bivših oficira i podoficira koji su izdajom zemlje bili spremni da služe okupatoru.

Uticaj partijske organizacije, iako mlade, bio je dosta veliki. Da je bilo organizovano povlačenje prilikom prodora Nemaca u Požegu, 29. novembra, požeški srez bi mogao dati bataljon boraca sposobnih da rešavaju složenije vojničke zadatke. Time bi i broj streljanih partizana bio manji.

Narod požeškog sreza nikada nije voleo izdajnike i sluge okupatora, što najbolje potvrđuje brz obračun s četnicima čak i posle nezapamćenog trogodišnjeg terora.