DVA
SAVETOVANJA U SELU DRAGODOLU I POVRATAK JEDINICA ODREDA NA SVOJ TEREN
Padom
Užica više nismo imali slobodne teritorije u zapadnoj Srbiji. Glavnina
partizanskih snaga povlačila se preko Zlatibora s Vrhovnim štabom za Sandžak.
Posle
pada Užica četnici su potpuno otvoreno stupili u saradnju s Nemcima. Počeli
su da odlaze kod Nemaca u gradove, da od njih primaju municiju i hranu, naređenja
i instrukcije kako da uništavaju partizane. Za mrtvog ili živog uhvaćenog
partizanskog rukovodioca Nemci i Nedićeva vlada daval su im nagrade. Naš položaj
bivao je sve teži. Neprijatelja je bilo sve više, a nas sve manje. Veliki
problem bio je nedostatak municije. Sve manje smo je zaplenjivali, a sve više
trošili. Branili smo se uporno. Urednog snabdevanja nije više moglo biti.
U
takvoj situaciji je oko 1. decembra održan u selu Dragodolu sastanak OK
za Šabac s vojnim i političkim rukovodiocima Podrinjskog NOP
odreda. Sastanku je prisustvovao instruktor PK Miloš Minić. Tom prilikom analizirana je nastala
situacija i budući zadaci odreda. Već 4. decembra je u istom
selu održano savetovanje vojnih i političkih rukovodilaca Podrinjskog i
Valjevskog odreda i Tamnavskog bataljona. Na savetovanju je konstatovano da ne
možemo više prihvatiti frontalne borbe i da naši napadi na neprijatelja treba
da budu gerilski. Odlučeno je takođe da se odred vrati na svoj teren.
Nekoliko
dana posle ovog savetovanja u Dragodol je došao Mirko Tomić Seljak, član
Glavnog štaba NOP odreda
za Srbiju. Sazvano je ponovo savetovanje navedenih štabova. Tomić je izneo
nastalu vojnu situaciju u Srbiji i direktive Vrhovnog štaba. I na ovom
savetovanju ostalo se pri tome da Podrinjski NOPO i Tamnavski bataljon krenu na
svoj teren. Bilo je mišljenja da se na svom terenu nećemo moći održati, da
ćemo
biti
razbijeni i uništeni. Diskutovalo se da treba poći s glavninom u Sandžak. Na
kraju je ipak odlučeno da odredi idu na svoj teren.
Radi
izvršenja ovog zadatka štab Podrinjskog odreda okupio je polovinom decembra
sve čete u Dragodolu. Ovde je odred formirao dva bataljona koji je trebalo da
pođu na svoj teren. Odred je nastojao da se oslobodi svih koji usled
iznemoglosti i bolesti ne bi mogli izdržati teške marševe. Bila je tu i
kulturna ekipa, a Dragodol je postao neka vrsta centra naše »slobodne
teritorije«. U njemu je bilo još rezerve hrane, izvučene iz Podrinja.
Organizovane su i pekare u kojima je
hleb
pečen e samo za naš već i za Valjevski odred.
Četnici
su bili svuda oko nas. Bilo ih je mnogo. Napadali su nas gde su mogli. Postali
su nam neprijatelj broj jedan. U Dragodolu smo ostavili sve radionice, bolesne i
iznemogle. Računali smo da to neće dugo trajati. Mislili smo da
ćemo se vratiti po njih kad odred ispita teren. Sem
toga, u blizini je bio Valjevski odred koji bi ih štitio. Odred se spremao da
krene. U dva bataljona bilo je 6 četa; ukupno oko 350 boraca.
Štab odreda
ostao je gotovo u istom sastavu, samo što je
na mesto
komesara odreda došao Radovan Vuković, predratni revolucionar i poznati politički
zatvorenik iz Sremske Mitrovice. On je zamenio
Stevu Filipovića koji je postavljen za komandanta Pocerskog bataljona
Podrinjskog odreda.
Svi
članovi Okružnog komiteta bili su sa odredom, nijedan nije ostao na terenu šabačkog
okruga. Nije nam bilo poznato više kako je u Podrinju. Čuli smo samo da su
Nemci pobili naroda, naročito u Mačvi, da su pohvatali nekoliko hiljada
seljaka i oterali ih u logor u Šabac, koji su formirali u vojnim kasarnama.
Samo Podrinje je bilo puno neprijateljske vojske, ne toliko Nemaca koliko
izdajnika svih mogućih boja. Tu su se skupili u želji da nas napadnu.
Odred
je krenuo na svoj teren po bataljonima u dva pravca. Čete nisu išle istim
pravcem. Sa odredom su bili i članovi okružnog komiteta. Štab
odreda i OK rasporedili su se .po bataljonima. Trebalo je pokazati
narodu da Odred nije uništen. Trebalo je podići moral i veru da su partizani
neuništivi, pogotovo što su Nemci već bili objavili da su nas uništili. Dali
smo i zvanično saopštenje da je Podrinjski NOPO uništen. Četnici
su kao vuci jurišali na partizanske porodice i progonili ih.
Zavladao je strašan teror. Muškarci su bili većinom u logoru, a kod kuće su
ostale samo žene i sitna deca.
Mačvanski
bataljon, s kojima su išli komandant i komesar i četiri člana OK (Zdravko
Šestić, Vera Blagojević, Dušan Ostojić i Lala Stanković) trebalo
je da stigne do 20. decem
bra
na planinu Cer na određeno mesto. Sa Pocerskim bataljonom išli su zamenik
komandanta odreda Danilo Lekić, sekretar OK
Dobrosav Radosavljević Narod, član OK M. Petrović Ujka i instruktor PK
Mile Ivković. Bataljon se kretao preko
Jadra.
Čete
Pocerskog bataljona nisu krenule zajedno već u
razmaku
1—2 dana. Četa koja je pošla prva, noću je zalutala. Tek 19. decembra
uspela je da stigne u Badanju. Tu su je napali četnici i razbili. Kasnije se četa
skupila na Ceru, ali u manjem broju. Druga četa stigla je preko Rađevine i
Bukora u Miloševac, u Pocerinu, 19. decembra. Ujutro su je napali četnici i
razbili je. Tom prilikom poginuo je komesar čete Lolić, a teško je
ranjen i zarobljen Boško Stojković Točkonja. Četa se kasnije prikupila i
sutradan je stigla na zakazano mesto na Ceru, gde je već bio stigao i Mačvanski
bataljon. Treća četa sa kojom je bio zamenik komandanta odreda Danilo Lekić,
zatim štab Pocerskog bataljona i navedeni drugovi iz OK,
krenula je dan-dva kasnije od ostalih četa. Ona nije stigla na Cer.
Četnika,
nedićevaca i Rusa — belogardejaca bilo je gotovo u svim selima. Teško je
bilo ma gde se odmoriti, a da nas oni ne napadnu. Čete su bile stalno u
pokretu, izbegavale su borbe. Samo
smo se branili. Ali četnici su nam stalno bili za petama. U predahu teško se
mogla obezbediti hrana. Nije bilo za to vremena. Municije je bilo sve manje, više
je nismo plenili. Trošili smo što smo imali, a i to je bilo pri kraju. Bilo je
dosta golih i bosih boraca koji su noge uvijali u krpe, pa čak ni :tih krpa
nije bilo dovoljno. Najteže su prolazile drugarice. One bile još slabije obučene.
I nisu roptale. Zima je bila strašna. Prava sibirska. Oružje se ledilo. Teško
smo se kretali. Banditi su nas gonili, pucali nam u noge, hteli bi žive da
nas uhvate. Čuvali smo noge koje su tada bile nekako skuplje od glave. U sela
nismo zalazili jer su tamo bili neprijateljski vojnici Po šumama smo ložili
vatre da se nekako otkravimo. Hrane nije bilo.
U
jednoj kolibi na Ceru štab odreda je pozvao na savetovanje štab Mačvanskog
bataljona, komandire i komesare četa. Na sastanku se raspravljalo šta da se
dalje radi s odredom, kako ga održati, kako ga hraniti, obezbediti municijom,
minimum odeće i obuće. Posle duge diskusije čete su postrojene. Govorio
im je komandant odreda Jerković i komandant bataljona Danilo Bakić:
Nalazimo se u teškoj situaciji. Nemamo više slobodne
teritorije. Neprijatelja ima mnogo. Mi od sada maramo da živimo takoreći »hajdučkim
životom«. Zato, ko nije, kako kaže narodna pesma, kadar sas i uteći i na
strašnom mestu postojati, neka slobodno napusti. Mi nećemo moći da' vodimo računa
o bolesnim i iznemoglim. Ko ode, nećemo ga smatrati za dezertera. Neka gleda da
se sačuva do proleća, a onda ćemo se naći i — ponovo u borbu. Cilj nam je
da se održimo do proleća. Da bismo se održali, možda ćemo se morati
podeliti na desetine, pa čak i na trojke. Treba održavati vezu među sobom. Na
proleće ćemo se sastati.
Ovo
bi značilo rasformiranje odreda. Ipak, posle govora javila su se. svega
dvojica-trojica da ga napuste.
Četama
su određeni tereni, ali se unapred reklo da će se i one rasturiti po grupama.
U ovakvoj situaciji u Mačvu su poslate tri čete, u Jadar jedna i u Pocerinu
jedna. Sve se to odigralo za 4—5 dana na Ceru.
Za
to vreme su zamenik komandanta odreda Danilo Lekić i sekretar OK
Dobrosav Radosavljević bili su zajedno sa štabom
Pocerskog bataljona u četi koja je zakasnila da u zakazano vreme stigne na Cer.
Ova četa stigla je oko 22. decembra u Gornju Sipulju. Odavde su poslali kurire
u Milinu da bi uhvatili vezu s drugim dvema četama. Kuriri su se vratili ne
uhvativši vezu. Posle toga, 24. i 25. decembra, Dobrosav Radosavljević, Danilo
Lekić i Steva Filipović, komandant Pocerskog bataljona, sa dva kurira krenuli
su da hvataju vezu s drugim četama i odredom. Tako su došli na Cer, gde su ih
napali četnici, pa su se morali razdvojiti. Radosavljević je otišao prema Mačvi
i kasnije se našao s komandantom odreda Jerkovićem i komesarom Mačvanskog
bataljona, članom OK Lalom
Stankovićem. Danilo Lekić, Steva Filipović i jedan kurir krenuli su natrag ka
svojoj četi u G. Sipulju. Usput su zalutali i stigli u selo Trbosilje. Ušli su
u jednu kuću da se raspitaju za put i tako su nabasah na četnike. Kolubarac je
išao napred i četnici su ga uhvatili. Lekić i kurir uspeli su da im pobegnu.
Probijajući se između sela, Lekić je uspeo da se posle nekoliko dana vrati u
Dragodol, gde su bile naše radionice i bolnica.
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |