TRECA KRAJISKA BRIGADA - SJECANJA BORACA
| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
KOD
OSTROŽAČKE TVRĐAVE Nakon formiranja i kraćeg
krstarenja Podgrmečom, 3. krajiška brigada je krenula u napad na cazinsku
krajinu. Međutim, da bi se taj napad izveo trebalo je preći Unu, cestu i železničku
prugu. 1. četa, 1. bataljona je dobila zadatak da u toku noći ovlada mostom
kod Ostrošca, koji su ustaše dobro čuvale. Dobro pripremljenim, a smelo i vešto
izvedenim naladom ovaj zadatak smo potpuno i na vreme izvršili. Kad smo mislili da smo izvršili
svoj deo posla u okviru ove akcije, komandir čete Jovo Miljević nam reče da
ćemo morati krenuti u napad na ostrožačku tvrđavu. Valja priznati da se ovoj
novosti nismo obradovali. Prilazi tvrđavi sa naše strane su jako strmi i okomito padaju do same Une. Svuda oko tvrđave je brisani prostor i po danu je prosto nemoguće doći do nje. Iz tvrđave ustaše povremeno mitraljezima tuku po mostu i po nama i zaklonima. —
Tvrđavu je trebalo likvidirati u toku noći, a ne po danu — viče Lakina iz
neke rupe nedaleko od nas. Ići na nju po ovoj čistini može samo manit. Vidi,
bogati, ta nije niko bena da sada ide gore! Hm, ja neću, a ko hoće neka ide.
Šta misliš ti Nišina? Neću da još kažu: "Slava palom Lakini.Meni se
još živi, a kome se ne živi neka izvoli. Ja ću ga odavde dobrovoljno podržavati. Nišina
onako visok, koštunjav, bleda lica na kojem se još oseća umor od napornog marša
i nespavanja, poznat u četi kao šaljivčina, leži blizu njega, u jednoj rupi.
"Dekovao" se od jednu kamenu ploču od oko dve tone, koju nikakva
bomba ne bi razbila. Samo mu glava viri ispod nje. Trese se kao da ga je
groznica uhvatila. — Šta ti je, koji ti je đavo! Što tako treseš zubima! Čuješ li šta govorim? — pita ga Lakina. — Ajme, majkico, zub me boli, poludeću koliko me boli. — Čekaj, čekaj, boliće on tebe još i više. Vidiš onu "čutu" gore, bo'me ćeš sa mnom na nju, pa kako bude. Priteži opanke i zašrafi zadnjicu! Dok se njih
dvojica šegače, ču se neka vika kod tvrđave, udmah zatim i paljba.
"Ura, partizani!", začuše se povici. Odjednom sve zamuknu, opet tišina.
Šta je sad! Odakle naši
gore? — čudimo se mi. To je 2. bataljon zašao ustašama za leđa, iznenada se pojavio sa suprotne
strane i neprijatelju nije ništa preostalo nego da se povuče u tvrđavu. Kada smo izašli gore i videli kako tvrđava izgleda, tek smo se onda uverili da je ona zaista ogromna. Po spoljnjem izgledu liči na neki veliki, stari zamak. Spoljni zid je od kamena, debeo metar i više. Naokolo se nalaze ugrađene puškarnice iz kojih se može tući na sve strane. Kapija glavnog ulaza, na koju smo sredsredili našu pažnju (ne sluteći da postoji i tajni izlaz koji vodi do blizu reke u visinu mosta, koji smo kasnije osetili pri povlačenju preko Une) zatvorena je ogromnim železnim vratima. Pokušavamo ih otvoriti, ali ne možemo. Vrata su sa unutrašnje strane zamandaljena debelim železnim šipkama. Provirujemo unutra kroz male rupice na vratima, koje su takve veličine da i ekser kroz njih teško prolazi. Svi smo radoznali da vidimo šta ima tamo. Primećujemo predvorje u vidu ogromnog hola, osvetljeno, kako nam se čini, jednom sijalicom. Na dva-tri metra od vrata stoji vojnik sa mašinkom na ramenu. Dobro ga vidimo. Na njemu je ustaška uniforma, a na glavi kapa sa velikim "U". Povremeno nervozno naiđe i pored vrata, ne skidajući pogled sa njih. — Ej, ustašo, šta radiš? Otvori vrata! — vičemo mi. On zastade, okrenu glavu u pravcu odakle se čuo naš glas i reče: — Pazi da neću! Hajde, bolan, ne budi budala ... Sačekajte malo, otvoriću kasnije" i opet produži šetati. Ponovo zadrmasmo vratima, ovog puta jače i brže: — Koliko vas ima unutra? — pitamo ga. Sad će nam topovi doći, ako ne otvorite sve ćemo vas pobiti. — Neka, neka — odgovara ustaša. — Ima nas ovamokarce, ćoće, ka' plive. Odnekud naiđe i Nišana sa Lakinom. — Šta to gledate majkice? — upita Nišana i gurajući se, brzo se probi do vrata. Prope se na prste i kad ugleda ustašu naglo se trže i povika: — Ajme meni, je li ovo onaj pas što
je na nas pucao kad smo bili kod mosta. Pazi ga, kakav je, sunce li mu njegovo. Dođi de, Lakina, brate, da ga vidiš.
Jel'de, zdravlja mi, liči na mog zeljova? Lakina sa nepoverenjem priđe vratima, proviri kroz
jednu rupicu i pošto ga ne primeti odmah, promrmlja nešto, opsova Nišini i
brzo se odmače u stranu. — Tebi se uvek nešto priviđa, beno jedna. Jedva
ga ponovo ubedismo da priđe i pogleda. Ovoga puta ču kako vojničke cokule
zazvoniše unutra, malo više se napregnu i desno oko jače priljubi uz rupicu. — Stvarno, ovo je "čuta", iznenađeno
progovori ne odmičući se od vrata. — Čuknuću ja tebe malo kasnije, samo ti budi tu
— odgovori iznutra ustaša. — Pazi ga, majku mu njegovu, on se kao ne boji.
Dajte, drugovi, da ova vrata odvalimo, valjda možemo
to.
Šta čekate!? — Jes', vraga ćeš odvaliti —
odgovori mu Nišina koji se ponovo prope da bi još malo posmatrao ustašu. — Ej, ti, koliko si ih dosad zaklao? Hajde dina ti reci — upita ga Nišina. — Sada si ti na redu, a za ostale te nije briga — odgovori onaj. — Kada otvorim ova vrata ja tebe neću klati, nego ću te za ... obesiti,
Zeljove. — Videćemo
ko će koga. — Dajte, drugovi, te topove, privucite ih bliže. Sada će ti se gaće
zapaliti — povika Nišina. Ustaša očito iznerviran, ubrza kretanje, a Nišina videvši to reče: — A, ha, Zeljo, videćemo ko će koga. Tog trenutka ustaša se naglo okrenu i automat uperi u vrata, a Nišina kao da ga nešto lupi po glavi, odskoči ustranu i u toj brzini saplete mu se nešto u noge, te se prostre na zemlju koliko je dug. — Ehe, he, — poče se smejati Lakina, koji se nešto odmakao od vrata i zauzeo busiju ispod jednog velikog drveta. —Šta ti je! koji ti je đavo! Čega se tako uplaši? Prpa kićo, deder sad se pokaži! Nišina onako ljut, brzo skoči, praveći se kao da ništa nije ni bilo, iskolači oči na Lakinu i namrgođeno učini ustima: — Br, br, br... Što prkljaš, bolje ti je ćuti. Malo kasnije, po pločniku
iz unutrašnjosti tvrđave, začuše se još neki koraci. Oni na vratima
napregnuto pogledaše kroz rupice i primetiše kako ustaški poručnik brzim
koracima prilazi vratima. Stražar zauze stav mirno, pozdravi ga, a on bez zadržavanje
priđe vratima i reče: — Slušajte vi, tamo: pozovite odmah vašeg komandanta i recite mu da dođe radi pregovora. Ja sam najstariji ovde i hoću samo sa njim da razgovaram. Kad dođe, javite stražaru, on će me obavestiti. Okrenu se, i ponovo iščeznu u mraku tvrđave. — Šta to taj "čuta" viče otuda — pita Lakina. Najbolje bi bilo, drugovi, da mi idemo odavde, ovo ne miriše na dobro. U tom naiđe i Slavko Rodić, umorna i bleda lica, priđe nam i oštro vojnički reče. — Šta radite tu? Što ste se toliko okupili oko tih vrata? Bolje bi bilo da idete tamo na ono brdo i pazite da nas neprijatelj ne iznenadi. Mi mu počesmo pričati, a on ne pokazujući nikakvo interesovanje reče: — Pustite tu bandu, gubite se odavde — (i brzo ode prema brdu gde je i nas slao. Na njegovom licu se primećivalo da je prilično zabrinut. Ne potraja dugo, kad se u tvrđavi začu harmonika, a zatim pesma. Ču se žagor žena, ljudi i plač dece. "Šta je ovo?" — pogledasmo se iznenađeno. Posle smo tek saznali od nekih seljaka da se u tvrđavi sklonilo oko 60 ustaša i dosta muslimanskog življa, naročito žena i dece. Tu našu zbunjenost još više pojača mitraljeski rafal koji se ču od Cazina, a ubrzo i od pravca Bihaća. Nedaleko od nas nastade puškaranje i otpoče žestoka borba, uz eksploziju artiljerijskih granata. U tvrđavi se veselje pojača. U tom momentu stražar priđe vratima i reče: — Sada ćemo izaći. Videćete pošto Musa jare dere, samo još koji minut počekajte. Pri
našem povlačenju preko mosta na Uni, ustaški mitraljez koji je bio zamaskiran
na ulazu iz tajnog tunela tvrđave (gde se nalazio za sve vreme dok smo mi bili
gore) iznenada otvori vatru po mostu kad smo počeli prelaziti reku. Srećom, ne zakači nikoga. Šta da se radi, preko
mosta se ne može, a preći tako veliku reku na drugom mestu je nemoguće. Dok o
tome razgovaramo, Nišina, videći opasnost, odjednom skoči i kao strela
ustremi se preko mosta. Mitraljez zaštekta, a bomba, jedna pa druga,
"tras", baš odakle je zapucalo. Podigosmo glave, kad grupa boraca, među
njima i Branko Tadić, priskače mestu odakle je mitraljez tukao. — Brže, drugovi, brže, prelazite preko reke,
ustaša umače u tunel — viče Branko. Situacija
u vezi sa tvrđavom bila nam je jasna tek kad smo se izvukli iz doline Une i
poodmakli od Ostrošca. Ustaše koje su se zabarikadirale u njoj imale su
radio-stanicu i odmah su zatražili pomoć od garnizona Bihać i Cazin. Pošto
im je, verovatno, odgovoreno da je pojačanje upućeno, oni su hteli po svaku
cenu da nas što duže zadrže i na taj način omoguće pojačanju da naz
iznenadi. Slavko Rodić, koji je rukovodio ovom akcijom, na vreme je prozreo ove
namere ustaša i odmah je preduzeo i odgovarajuće mere. Uvideo je da se tvrđava
ne može zauzeti. Zato je naredio izvlačenje brigade na drugu obalu Une, što
je uspešno izvedeno bez obzira na trenutnu situaciju.
|