| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
UMESTO PREDGOVORA Koča Popović je o našoj narodnooslobodilačkoj borbi objavio samo nekoliko članaka u vreme rata ili neposredno po njegovom okončavanju, a tek je sada, u petoj deceniji mira, dozvolio, ne baš laka srca, da se iz rukopisa koji su nastali između 1941. i 1945. godine obelodani ponešto od onoga što se po završetku rata iz komandantske torbice preselilo u arhivske ladice. Tako se, makar kao kroz odškrinuti prozor, pojavljuje samo deo njegovih zapisa pod naslovom Beleške uz ratovanje koje obuhvataju ratni Dnevnik, Beležnicu i nekoliko drugih njegovih beležaka. Preostali, mnogo veći deo njegovih zapisa — jer nije prestao da piše sve do sadašnjih dana — namenjen je kao Legat Arhivu grada Beograda. Koča je počeo da vodi Dnevnik 19. decembra 1941. i pisao ga je sve do 6. marta 1945. godine u obliku šeme, u malom notesu sa linijama, veličine 10x6,5 cm, na francuskom jeziku, sa ponekom reci i na srpskohrvatskom. Na prvoj strani, kao naslov, stoji: Itineraire de la 1. brigade — Marš-ruta 1. brigade, na levoj polovini strane arrivees — dolasci, a na desnoj departs — polasci. Ispod tih naslova upisivao je nazive mesta ili regiona u koje je došao ili iz kojih je polazio. Po sredini lista je pisao datume, a zatim približno vreme polaska ili dolaska. Uz neke datume ubeležio je kratko i neki važan događaj, kao na primer: la bataille (borba), attaquons (napadamo), toute la nuit (ćelu noć), neige (sneg), ili na srpskohrvatskom — pad Zvornika. Takav Dnevnik neodoljivo upućuje na razmišljanje da ga je autor vodio sa namerom za kasnije korišćenje kao podsetnik za detaljniju obradu događaja. U Dnevniku je pedantno zabeležio 468 marševa, od kojih 192 noćnih, a 32 duža od 50 kilometara. I u tom velikom broju podataka samo jedan datum je podvučen — 9. VI 1943. godine — dan polaska u proboj neprijateljskog obruča na Zelengori — na Balinovcu, »najsjajniji podvig u našem NOR-u«, kako je autor o tome kasnije zabeležio. Koča je dozvolio da se Dnevnik ne priređuje po šemi, ali da se strogo poštuje njegova tačnost. Takođe je dozvolio da se oznake vremena, pisane skraćeno, prvi put prevedu prema značenju u Dnevniku, a zatim stalno pišu na srpskohrvatskom jeziku: avant l'aube — pred zoru; a l'aube — u zoru; matin — ujutro; midi — u podne; apres midi — posle podne; soir — uveče; nuit — noću; minuit — u ponoć. Beležnicu, pak, Koča je počeo da piše krajem 1942. godine, upravo u vreme kada je otišao iz 1. proleterske brigade za komandanta 1. proleterske divizije. Ta koincidencija nije slučajna. Život u brigadi bio je sadržajan, dinamičan, raznovrstan i zahtevao je od njenih starešina potpuno angažovanje. Odlaskom na novu dužnost, malo podalje od streljačkog stroja i rovova, nešto dalje od neposrednog kontakta sa borcima o kojima je stalno vodio brigu i koje je voleo svom ljubavlju — jurišlijama, bombašima, puškomitraljescima, komandirima i političkim komesarima i nadasve velikim drugovima Prve proleterske brigade, Koča kao da je osetio da može i treba da piše i o njima, kao i o još ponečemu što nije sam rat. Beležnica je jedan omanji blok kockastog papira veličine 20x12 cm, sa 75 listića. Ukupno je ispisao 147 pedantno obeleženih strana. Na mnogim mestima iskrižan je deo napisanog teksta ili otkinut deo lista. Autor objašnjava — to nije bilo lepo rečeno. Pisao je nalivperom, neke stranice napisane olovkom posle je »prepisao« mastilom. Autor je Beležnicu pisao na srpskohrvatskom i francuskom, rede na engleskom, ruskom, nemačkom i španskom jeziku. Treba imati na umu da je Koča bilingva, da je prvo naučio da piše na francuskom pa tek onda na srpskom. Koča kaže da mu je uvek bilo lakše da piše na francuskom nego na srpskohrvatskom. To se i oseća u Beležnici. Tekst na ruskom jeziku pisao je fonetski — latinicom (!) i izrazio je svoju želju da tako ostane i u knjizi. Sve tekstove koji su pisani na stranim jezicima i prevedeni Koča je autorizovao. Pored toga, autor je insistirao da se njegov tekst prenese autentično, prvo na stranom jeziku, a potom pre-vod. Prevodi onih tekstova koje je Koča pisao na stranom jeziku stavljeni su u uglastu zagradu ili su u napomeni. Sadržaj Beležnice čine: opisi ljudi, predela i interesantnih događaja, razmišljanja o mnogim problemima, sećanja, doživljaji, ponešto o ratu, naročito posle prelaza u Srbiju, i misli posvećene jednoj velikoj autorovoj ljubavi. Uz Beležnicu, Koča je dao i nekoliko posebnih zapisa — o načelniku Vrhovnog štaba, o Sutjesci, neka razmišljanja o ratu, o vojničkim pravilima, lične podsetnike i slično. Beležnica je pisana ondašnjim pravopisom i tako je, uglavnom, ostalo, osim u pojedinim slučajevima gde se moralo inter-venisati. U tekstu ima više skraćenica. Dopunjavanje je posebno naznačeno tekstom u uglastim zagradama. Sadržaj Beležnice, Dnevnika i posebnih zapisa veoma je raznovrstan. Međutim, sva tri dela, pojedinačno ili skupa, ne čine jedinstvenu celinu, ne postoji kontinuitet zbivanja, niti bi se to moglo predstaviti kao knjiga. Zato je u dogovoru sa autorom bilo potrebno napraviti zajedničku osnovu, spone i dati potrebna objašnjenja. Izabrani naslov Beleške uz ratovanje upućivao je na to da se kao osnova kompozicije knjige uzme Kočino ratovanje i u taj vremenski sled ugrade Dnevnik, Belžnica i posebni zapisi uz potrebne komentare. Komandovanje Koče Popovića karakteristično je naročito u periodu kada je bio komandant 1. proleterske brigade, kada se tek učilo veštini komandovanja, kada je brigada učila i drugi učili od nje. Okolnost što je brigada bila neposredno potčinjena Vrhovnom štabu, odnosno Vrhovnom komandantu, uslovljavala je specifičnosti u njenom radu, a posebno u radu njenog Štaba. U takvoj situaciji Koča, kao njen komandant, bori se za njen uspeh i razvitak i, naravno, za svoja shvatanja njene uloge i načina dejstvovanja. Zbog toga se svi dokumenti, a naročito izveštaji iz prve godine ratovanja, znatno razlikuju od kasnije nastalih dokumenata. U njima, osim podataka o borbenim dejstvima, ima mnogo više procena situacija, raznih predloga, uputstava o komando-vanju brigadom, kritike i slično. U izboru dokumenata nastojalo se, koliko je to bilo moguće, da to budu dokumenti pisani ili potpisani Kočinom rukom i da po sadržaju ne budu »suviše ratni«, da ne »ubiju duh« Beležnice. Odabrani su upravo oni dokumenti za koje mislimo da su nezaobilazni, koji prirodno pristaju uz sadržaj Beležnice. Zbog svega već rečenog razumljivo da su bili neizbežni i određeni komentari. Oni se izdvajaju posebnim slogom, ili kao objašnjenje u napomenama. Dato je i nekoliko fotokopija koje potvrđuju autentičnost Kočinog teksta. Iako knjiga nema pretenzije naučnog rada, u napomenama su uneti izvori dokumenata zbog značaja njihovog sadržaja ili što se sada prvi put objavljuju. Ima u Kočinim rukopisima poneka skraćenica, neidentifikovana ličnost, neka teže razumljiva ili usamljena misao, ili, pak, poneka teže shvatljiva metafora. Ukoliko je u tom smislu i bila neka intervencija u tekstu, to je na određeni način i označeno. A što se u tekstu mnogo govori o Koči »kriv« je rat i ono što je u njemu Koča ostvario kao komandant i vojni mislilac izuzetne intelektualne snage i vidovitosti. Čitajući knjigu, prateći bogatstvo tema, način izražavanja i mišljenja Koče Popovića, mnogi čitaoci će verovatno zažaliti što Koča nije objavio još ponešto od toga što je zapisao. Miloš Vuksanović
|