KRAJ STOLETNE BUKVE.   Zelengora, odakle nam je pretila smrtna opasnost gotovo sa svih strana, bila je za nama. Naše jedinice su uklanjale čelične prepreke jednu za drugom, a na Balinovcu je neprijatelj doživeo težak udarac baš u trenutku kada je računao da je nastupio čas potpunog uništenja svih naših snaga koje su se našle u dolini legendarne Sutjeske. Dugačke kolone 1. divizije silazile su prema Miljevini povlačeći se kroz guste šume. Osećali smo preokret u našu korist — sve je očevidnije bilo da smo se izvukli ispod uništavajućeg udara neprijatelja. Mnogobrojne eskadrile aviona krstarile su nad širim područjem Zelengore i Sutjeske. Mi se zbog toga nismo mnogo uznemiravali, ali takva aktivnost avijacije navodila je na razmišljanje. Možda su se toliki avioni okomili na kolone ranjenika i bolesnika, ili je neprijatelju na nekim sektorima fronta postalo teskobno. Bili smo na domaku Miljevine. Novi obruč, koji je išao duž komunikacije Foča—Kalinovik, još nije bio raskinut. Ceo dan su naši bataljoni vodili borbu protiv neprijateljevih tenkova i pešadije koji su nastojali da nam onemoguće da se dohvatimo padina Jahorine. Avioni su nadletali naše položaje, bombardovali i mitraljirali sva mesta u kojima su otkrili komoru, deo partizanske kolone, dim, bilo šta sumnjivo. Bolnica, sklonjena u šumi, očekivala je naređenje za pokret. Mirovalo se i odmaralo, više ćutalo nego razgovaralo — štedela se snaga koja je gotovo do poslednjeg atoma bila isceđena. Oko podne, ne sećam se tačno datuma, prodorni šum štuka nagoveštavao je još iz daljine da preti opasnost. Opet bombardovanje naših položaja. Bio je lep dan, pun sunca, pa smo kroz krošnje starih borova zurili u modro nebo, odakle je vrebala opasnost od neprijatelja, kome ovoga puta, zbog malo municije, nismo mogli ništa. Avioni su se okomili na naše položaje, na rejone gde se vodila ogorčena borba, od koje je zavisilo da li ćemo razbiti i ovaj obruč i stvoriti prolaz za jedinice, spasonosni izlaz za iscrpene borce i izmučene ranjenike. Ipak, počele su da padaju avionske bombe i na onaj deo šume u kojem su se nalazill ranjenici. Neko viknu: — Sklonite se! Pogledam: svuda samo borovi. Kuda? Nikakvrhh drugih zaklona nema. Da bude još mučnije, od krošnji ,crveća gotovo se i ne vide avioni, koje inače dobro čujemo, niti otkačene bombe nad našim glavama. To je neprijatno osećanje — bespomoćno gledanje u nebo i čekanje ishoda. Grupa njih pođe prema nekoj gomili kamenja u želji da se tamo zakloni od teških bombi. Drugarica Ljubica Živković je sedela pokraj neke razvaljene barake i neće ni da se pomeri s mesta. — Beži odatle, Ljubice! — povika neki drug. — Znaju oni za tu baraku, gađaće je! — Neću odavde nikuda. Prisloniću se uz ovo stablo! — reče ona odmahnuvši rukom. Stara bukva je na prvi pogled pružala dobru zaštitu. Otrčah do one gomile kamenja ispod koje su se već bili gotovo zavukli oni drugovi. Bombe padoše u neposrednoj blizini. Tri žestoke eksplozije. Onda nasta mir ispunjen stravičnim iščekivanjem da li je ko stradao ili ne. Plašili smo se da ne naiđe nov nalet, pa se iiko nije pomicao sa svoga mesta. Minuti su prolazili, strah od novog talasa bombardovanja se smanjivao, a neizvesnost šta se maločas zbilo rasla. Ustali smo oprezno i gledalR1 unaokolo. Kraj stare bukve ugledasmo jeziv prizor: Ljubica je ležala u krvi. Obe noge joj je raznela avionska bomba. Još se držala rukama za stablo koje joj nije pružilo zaštitu. Na licu ove uvek vedre i hrabre drugarice ostao je grč od bola. Nije davala znake života. Svi smo bili duboko ožalošćeni. Stajali smo nad njenim lešom nemi i nepomični. Kao da nismo verovvali očima. Njeno prijatno čavrljanje i zvonki smeh, njena primerna briga oko ranjenih drugova — sve je nestalo. Ostala je lepa uspomena na druga i borca, na bolničarku koja je s toplinom obavljala svoj posao, prkoseći svim opasnostima i ne žaleći sebe. Sahranili smo je pod tim stoletnim stablom, koje, sigurno, i danas postoji. Dr Mika PAVLOVIĆ   Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument