ZA BRIGADOM   Pripreme za pokret su izvršene brzo i temeljno. Komandant 1. bataljona je ostavio Nika Đuraševića i mene za vezu s delovima naše i 2. dalmatinske brigade. Borci su odmicali u noć, u pravcu Balinovca. Komandant brigade navrati pored nas dvojice. Reče nam da tu ostanemo najviše dvadesetak minuta. Priupitasmo ga kojim pravcem da idemo da bismo stigli brigadu. On nam reče i pođe za brigadom. Minuti su sporo prolazili, činili su se duži nego sati. Petnaest ih je već prošlo, a iz očekivanih jedinica nije niko pristizao. Borba se nigde nije čula. To nas je uznemirilo. Počela se javljati misao da su jedinice koje očekujemo otišle možda drugim putem, stigle brigadu i zajedno s njom prošle kroz neprijateljev obruč bez borbe. Prošlo je bilo već četrdeset pet minuta od kako smo ostali ovde. Ostati do jutra, značilo je naći tu sigurnu smrt. Odlučili smo da krenemo pravcem kojim je prošla brigada. U nekoj dolini južno od nas čulo se dozivanje. Pomislili smo da su to delovi naših jedinica. Nismo se javili, jer se moglo dogoditi da to bude i neprijatelj. Čekali smo neko vreme, ali iz tog pravca niko nije dolazio. Samo se sad čuo tup udar sekire i dozivanje, koje zbog daljine nismo mogli razumeti. Prošlo je novih petnaest minuta. Šta da radimo? Da idemo i proverimo ko je U dolini? Dogovorili smo se da ja pođem, a Niko da sačeka da ne bi odnekud naišle slučajno jedinice koje smo očekivali. Rastanak nas je uzbudio. Pomislio sam: "Može se vrlo lako deeiti da se više nikada ne vidimo". Spustio sam se oprezno niz strmu stranu. Udari sekire su se čuli sve jasnije. Osetio sam i miris dima. Puzeći između drveća privlačio sam se vatri. Nekoliko siluete su promicale tamo-amo, nisam mogao raspoznati jesu li to naši ili neprijateljevi vojnici. Kad sam se primakao sasvim blizu čuo sam riječ "druže". Ustao sam i uputio se k vatri. Oko nje su bili borci iz Kragujevačkog bataljona, među kojima i nekoliko ranjenika. Iznenadili su se kada su me ugledali. Nije bilo mnogo vremena za razgovor. Rekao sam im da ugase vatru i objasnio im naređenje štaba brigade — da odbace sve euvišno, da sa sobom uzmu što više bombi, municije i lakšeg oružja. Odista su teško mogli da ee pomire s tim da ostave komoru i uz to pojedine lične stvari s kojima se, može biti, nerado rastaju. Ali druge nije bilo. Ispeli smo se na proplanak, gde nas je čekao Niko. Bilo nas je oko četrdeset boraca. Jaka grupa, što uliva pouzdanje. Sada je već lakše. Borba se nigde unaokolo ne čuje. Probijaćemo se sami, za brigadom. Nismo daleko odmakli kad naiđosmo na ostavljene brigadne i bataljonske komore. Konji su stajali, natovareni kazanima i opremom. Dalje nisu mogli. Ispred njih se nalazila visoka stena, a sa dve strane zjapila je provalija. Tužna slika. U prolazu poneko bi konje pomilovao rukom. To im je bio poslednji pozdrav. Posle nekoliko koraka izgledalo je da ii mi ne možemo dalje. Zagledali smo levo i desno, ali uzalud — samo duboka provalija! Ali kuda, kojim putem je prošla brigada? Da se nije vratila natrag? Ili je možda prošla cored nas, a mi je nismo primetili? Ne, to nije bilo mogućno! Izgledalo je kao da su kolone brigade u zemlju propale. Ponovo smo tragali. Pronađosmo nekakav uzani prolaz, ali kako utvrditi da je brigada baš tuda prošla? Srećom, jedan od boraca je imao baterijsku lampu. Svetlost ogrnusmo šinjelima. Pred nama se ukazaše tragovi. Brigada se ovuda spustila! Uhvatismo se za ruke i počesmo silaziti. Pred zoru smo bili u podnožju. Posle je sve bilo lakše. Stigli smo delove brigade. A kad smo se javili štabu, komandant je baš izdavao naređenje štabovima bataljona za juriš na Balinovac. Onda je brigada, u streljačkom stroju, izvršila onaj poznati juriš koji je označio proboj obruča pete ofanzive. Vlado PEJAKOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument