MIĆA ŠUCA   Upoznao sam ga u odredu. Došao je nekoliko dana posle mene. Bio je mali, žgoljav, sa krivim nogama i velikom glavom na tankom vratu i snažnim ramenima. Na glavi su se isticala dva velika uha i svetloplave oči, duboko sakrivene u očnim dupljama. I u njima uvek neki plamen, žar nekog raspoloženja, neke strasti. Sve je u njemu i na njemu bilo skromno. Nisam ga video da se glasno smeje ili raduje. On je to činio na svoj način, ne dajući bučnog oduška svom trenutnom raspoloženju. Sve što je činio radio je tiho, bez buke, gotovo krijući se od pogleda drugih. Kao da se bojao da mu neko ne preotme posao. Dobijao sam utisak da je sebe opterećivao zadacima i obavezama koji su bili teški i obimni i za jače ljude. Ali on je, preuzimajući te zadatke, poznavao sebe i sopstvene snage. Zato je tako i radio. Kada smo išli u akciju ili se vraćali noseći na sebi sanduk s municijom, on me je, onako žgoljav i nezgrapan, podsećao na mrava koji, noseći nešto, batrga preko trave žureći kući. Pognuo bi se pod sandukom municije, puška bi ga udarala po glavi jer je zbog sanduka nije mogao bolje namestiti, dok bi mu o boku visila vojnička torbica. Znojio bi se, kosa bi mu uvek bila zbog toga vlažna, a kapa na ivicama masna. Spoticao bi se, padao, naročito noću, ali se dizao i bez buke i šuma ulazio u stroj hvatajući korak desetine. Kada bismo pokušali da mu pomognemo, on je to odbijao govoreći: "Ne brinite vi za Miću, on će to što nosi doneti tamo gde treba". Iako mali, slab, čak i nejak, loše hranjen i pre i sada, imao je snage napretek. Snažna volja davala mu je snagu. A volju je jačao, hranio svešću da je ova revolucija njegova i da za nju mora biti hrabar, jak, zdrav i izdržljiv. I on je to bio. Od prvog do zadnjeg dana. Zato ga nismo videli nejakog, iako se fizička slabost osećala na celom telu; umornog, iako su mu oči bile blede i bez sjaja; sebičnog i proždrljivog, mada je stalno gladovao, pa mu se strepnja gladi uvukla u dušu; nikada sa strahom u očima, Mada ga je, kao i svi mi, nosio u sebi. Onda kada bismo, umorni od pešačenja i borbi, legali ne birajući tlo ispod nas, znali smo šta Mića radi: uređuje svoju skromnu odeću, čisti pušku, vadi iglu i konac s voskom da zakrpi cipele i torbu s mnogim pregradama. U svakoj pregradi moglo se naći od svačeg pomalo — od pribora za jelo pa do političke literature. U najvećoj pregradi držao je knjige i brošure. Kada bismo ga pitali šta nosi u torbi, on bi odgovorio: "To je moj agit-prop". Miću nikad niko gotovo nije slao na zadatke. Njemu bi priličio nadimak — večiti dobrovoljac. Uvek se dobrovoljno javljao, bez obzira na tegobe i napore koje stvaraju patroliranje, stražarenje i izviđanje. Kao da je tražio priliku da se neprekidno kali, da neprekidno doživljava revoluciju, da se za nju bori. Dok je sve to moglo nekako da se razume, njegovo skrivanje straha ili, bolje rečeno, nepoznavanje straha izgledalo je nestvarno. I ja i mnogi drugi verovali smo da Mića ne poznaje strah i da zato lako, bez uzbuđenja, korača u susret neprijatelju. Neki su mu zbog toga zavideli. Mislili su — lako je Mići da ide u bombaše ili prethodnicu kada nije svestan opasnosti. On ne zna šta je to strah. O tome su neki glasno govorili. Mića je ćutao. Zbog čega? Tada to nisam znao sebi da objasnim. Verovao sam da on ćuti zbog toga što nije znao pravi odgovor. Dogodilo se to posle napada na ustaško uporište Šćit, jula 1942. Opet smo bili u prethodnici. Ali i u prethodnici ima prethodnice. To su oni na čelu, koji prvi naiđu na neprijatelja, prime vatru na sebe da bi se drugi pripremili i napali sa što manje žrtava. Biti u takvoj. prethodnici značilo je suočiti se sa smrću oči u oči. To su najteži zadaci. Čovek je napet, u stalnom iščekivanju prvog pucnja ili praska bombe. Mi smo se uvek bojali tog prvog pucnja, jer nismo znali kome je namenjen. Idući obazrivo ka bunkerima uz put smo stalno gledali levo i desno, posmatrali zaklone: veći kamen, uvalu, drvo, spremni da na prvi pucanj uhvatimo zaklon. Mića je to prezirao. On je išao napred uspravno i bez oklevanja. I ovog puta sam bio uveren da nije tražio zaklon. Opet je bio bez straha. Sa njegovom poznatom torbicom četvrtastog oblika, poput onih koje su nosili u prvim razredima osnovne škole, on je išao prema bunkeru. Onako mali, bio je nalik na osnovca, odličnog đaka koji ide u školu s pripremljenom lekcijom, a deo puta od škole koristi da proveri još jedanput zna li svoju zadaću. A on ju je znao. Ništa ga nije moglo zbuniti, imao je odgovora za sve. Kada je ispaljen prvi rafal, dok smo mi legali iza zaklona, on je već bacio dve bombe i pucajući iz puške išao pravo ka uporištu. Uporište je bilo likvidirano. Neposredno posle toga imali smo partijski sastanak. raspravljali smo o držanju komunista u toj akciji. Kritikovan je jedan drug zbog straha koji ga je sprečio da izvrši svoj deo zadatka. Neko mu je ukazao na Mićino držanje u akcijama. Ovaj je, braneći se, rekao da Mića ne zna za strah i da se zato tako drži u svim akcijama. Mislili smo da Mića neće reagovati, ali smo se prevarili. Ovog puta Mića je imao odgovor. Čekao je samo momenat. Nikada ga takvog nisam video. Skočio je, uperio prst u tog druga, zatim u nas ostale i rekao: — Nije istina da ja ne znam za strah. To pričaju oni kojima treba opravdanje za loše držanje u borbi. Ja se bojim isto tako, i ja znam za strah o kome vi pričate, i meni kolena klecaju od njega, ali ja se borim protiv straha. Dok idem prema bunkeru, sto puta mi neki drugi Mića kaže: ne idi, opasno je, poginućeš. Na svako "ne idi" ja dva puta ponovim "moraš da ideš", i idem. Idem, jer sam član Partije, disciplinovan komunista, jer znam da samo tako možemo pobediti. Seo je sav zadihan i znojav. Ovo ga je iscrplo. Oči su mu sijale, usne bile natečene i crvene kao u nekoj vatri. Mislio sam da je bolestan. Zapravo, tog trenutka sam shvatio da je on tuberkulozni bolesnik. I bio je zbog toga veći, snažniji, pravi čovek. Boreći se sa samim sobom, strahom u sebi i bolešću koja ga je razdirala, izlazio je uvek kao pobednik. Poginuo je godinu dana kasnije, u petoj ofanzivi. Tražio sam dobrovoljce za nasilno izviđanje. Nemci su bili i levo i desno od nas. Svuda. Nismo znali na koliko metara. Mića je otišao da to utvrdi. Kada sam mu izdavao zadatak, za trenutak sam se kolebao. Već sam hteo da tražim drugog, kada mi on jednim gestom povrati sigurnost: — Ne brini, druže komandiru, Mića stiže svuda i živ se vraća. Nije prošlo ni deset minuta, a prolomiše se dve snažne eksplozije propraćene rafalima mašinskih pušaka. Onda se sve utišalo. Znali smo da je naišao na zasedu. Osluškivali smo pažljivo kao da smo još nešto očekivali, kao da smo znali da Mića nije rekao zadnju reč. I doista. Posle dva do tri minuta od prve eksplozije čuli smo još jednu snažnu detonaciju i onda potpuni mir. Pogledali smo se, a zatim oborili poglede ka zemlji. Lazar SAVIČEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument