| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Znao sam ga po pričanju moga oca i brata. Radio je zajedno s njima u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu. Jedne nedelje, bio je lep i sunčan dan, došao je s bratom na ručak. Nisam ga primetio dok me otac nije pozvao s kućnog praga: — Hodi da vidiš ko je došao. Ušao sam u kuću. Preda mnom je stajao mlad čovek, plave talasaste kose i nasmejanih očiju. Pretpostavljao sam da je on, i kada mi je otac rekao: "Milane, to je Kazimir", ja sam mu poleteo u zagrljaj. On me je zagrlio i poljubio. Sa mnom je počeo da se šali i igra kao da smo se poznavali već dugo. Za vreme ručka nisam skidao oči sa njega. Majka me je terala da jedem, ali od uzbuđenja nisam osećao glad. Upoznao sam čoveka iz očevih i bratovljevih priča ne sanjajući da ću se zajedno s njim, iako mnogo mlađi, boriti rame uz rame za slobodu zemlje. Otac me je za vreme školskog raspusta često vodio u Ilijinu Vodu kod Kragujevca. Tu su radili radnici na betoniranju ploča za topove. I ovde sam se sastajao s Kazimirom. U slobodnom vremenu pravio mi je igračke od drveta, kolica, klepetuše... Više puta sam mu pomagao, donoseći materijal. Učio me je kako se struže testerom, kako se radi bradvom, govoreći da će mi to, možda trebati u životu. Za vreme doručka obično sam mu pravio društvo. Kada bih išao da berem ljubičice, jagorčevinu, divlji zumbul, nabrao bih mu buket cveća. On je voleo cveće i uvek bih ga s buketom obradovao. Posle rada nosio ga je sa sobom kući. Jedne zimske večeri, ležeći u krevetu, slušao sam razgovor između oca i majke. Otac je bio strašno ljut. Razgovor se vodio o Kazimiru. Moj otac je neke njegove prijatelje nazivao kukavicama, potkazivačima, ali ja nisam mogao da shvatim šta je bilo posredi. Noć sam nemirno prespavao i odmah sutradan zapitao sam majku o čemu je govorila s ocem. — Ti si, sine, još mali, pa ćeš verovatno kad porasteš znati nešto i o tome — odgovorila je mati. Tom prilikom majka mi je rekla da su neki ljudi tužili Kazimira i da je on zbog toga bio kažnjen. Dugo vreme nisam se sa njim viđao. Za vreme školskog raspusta 1937. (već sam imao šesnaest godina) u Kragujevcu je počelo hapšenje. Policija je hapsila sve napredne ljude, a među njima i Kazimira. Pitao sam oca zašto su ga uhapsili i zašto hapse radnike iz Zavoda, ali je on ćutao, misleći da ga dalje neću pitati. Na moje navaljivanje rekao mi je da su ti ljudi uhapšeni zbog svojih ideja koje današnja vlast ne trpi. S Kazimirom sam se ponovo video posle završetka školovanja 1939. godine. U partizanima smo se sreli u Ravnom Gaju, negde u decembru 1941. Kada sam ga video, bio sam presrećan. U danima odstupanja iz Srbije, u toku teških marševa i gladi, bio je primeran na svakom mestu. I poslednji zalogaj hrane delio je s drugovima. Kada se tih dana delila hrana, a nje je bilo u sasvim malim količinama, svi smo imali u njega poverenja, jer je on bio najpravičniji. Imao sam sreću da budem i u njegovoj četi. Bio mi je politički komesar. O njemu se može reći da je bio ne samo primeran komunista, učitelj, vaspitač, drug, borac i rukovodilac već i dobar stariji brat, otac, najrođeniji. To su osećali svi drugovi. Kada je davao savete, pazio je na to šta će kome reći, jer saveti ne deluju podjednako na svakog. Za svakoga je imao pravi savet, toplu drugarsku reč. Kazimir je umro od gladi. Možda je bilo mogućnosti da se spase posle prebolelog tifusa, ali na navaljivanje pojedinaca iz bataljona da pođe s četom i napusti bolnicu, on je samo odmahivao glavom. Odbio je da ne bude u četi na teretu, znajući da će četa i bataljon imati velike okršaje. Ostao je na jednom ćuviku nad Drinom poželevši nam uspeh i srećan put. To je bio poslednji njegov pozdrav. Nisam verovao da ga više neću videti. Da je poslušao svoje drugove, možda bi danas bio među nama. Milan ĐORĐEVIĆ JANAĆKO
|