CVET   Kraj tvrde, uske staze, uklesane u kamenu, koja se u oštrim lukovima gotovo okomitom liticom spuštala dole, duboko, unedogled, otvarao se na jutarnjem suncu žuti cvet žutilovke. Kakvom li se čudesnom igrom poigrala priroda kad je, oštrim vetrom nošenu, jedva vidljivu semenku, bacila na ovaj beli krš! Kakva li joj je snaga kad je i na kamenu mogla da okoreni, izraste i razvije žuti cvet — obojen jutarnjim i večenjim crvenim sunčevim odsjajima na ovoj sivobeloj steni, iz čije se pukotine izvija nežna cevasta stabljika i tri kržljava zatvorenozelena listića! Nikakvog drugog bilja ni rastinja okolo. Svuda goli kamen kanjona Tare. Glavom pored žutog cveta, bez ijedne kose, spaljene vatrom tifusa, leži izduženo detinje golo telo mrtvog partizana. Crni mrav, sićušne glave i debelog tela, šeta se po voštanoj koži. Uvlači se pa izlazi iz plitkih bora pupka. Bele oči gledaju prema žutom cvetu. Nos istanjen štrči kao oštra ivica sekire. Usta otvorena. Preko retkih žutih zuba plazio se, belinom vatre tifusara, opaljeni jezik. Jezik se jedva primetno pomicao napred-nazad, preko ivice zuba. To je bio još jedini pokret ovog živog mrtvaca. Sve drugo se već predalo smrti ili je, možda, još lagano umiralo. Možda su to poslednji grčevi života koji izlaze iz tankih kostiju obloženih žutom kožom, a ne mogu da se otkače. Drži se još tu, kao da bi hteo da se vrati. Rano jutranje sunce pokrivalo je svojim kosim zraCima telo mrtvog partizana, kao da je svojom nežnom toplotom htelo da mu podgreje i pokrene ukočene zenice belih očiju. Razdragana jutrom i neočekivanim obrokom ječmene ^aše, vijugala je niz liticu kanjona omanja partizanska J^dinica. Pored mrtvog partizana za trenutak je zastajao svaki borac. Gledao ga pogledom punim užasa i, žureći napred, naglo zamicao. Svaki je video žuti cvet, staklene oči mrtvoga partizana, crnu tačku mrava od koga se ne brani mršava grana ruke bačena u stranu. Svaki je to video i zamislio sebe ... Mukla tišina, koja je dolazila od čela kolone do poslednjeg borca koji još nije stigao do žutoga cveta, brzo je hvatala kolonu kao da ju je gutala od čela do začelja. Na kraju kolone išao je komesar i u čudu se pitao: "Kako se to naglo menja raspoloženje boraca? Čudan li je čovek!" Najpre je spazio žutu boju cveta i iskreno mu se obradovao, a onda video golo telo mrtvog partizana i naglo se trgao i stao. Cvet kraj glave mrtvog druga! To nije običan žuti cvet žutilovke! To je spomenik koji mu je priroda podigla dok je umirao. Žuti cvet nikao iz strasne želje za životom — borca koji umire. Žuto cveće koje je zapalilo jako jutarnje sunce više glave umirućeg borca. Zamislio se komesar. U mašti stvarao predstavu o tome kako se to dogodilo... Kolona neke partizanske bolnice, za kojom u razmaku od jednog dana idemo kao zaštitnica, ugibala se pod teretom nosila teško ranjenih boraca i tifusara, koji nisu imali ni toliko snage da mogu jahati. Tifusaru je hrana život, a gladovanje — sigurna smrt. On to zna i zato neumorno traži — "jesti". Bolnica već nekoliko dana nema nikakve hrane... Konje ne smeju klati. Nema snage koja može izdržati da nosi još jedna nosila, a borca ne mogu ostaviti. "Jesti ... jesti ... jesti ..." — govorile su duboko upale, groznicom upaljene oči. Krčala su otvorena usta i jezik što se miče u njima, a smrt ga je grabila sve više iz časa u čas. Dok su se borci koji su ga nosili odmarali kraj strme staze, spazio je mali pupoljak žutoga cveta i s krajnjim naporom prošaputao iz dubine glasa: — Tamo ... kod cveta ... umirem ... Ostavili su umirućeg druga uvijenog u ćebe — i otišli. Naišao je onda nekakav čovek, četnik ili seljak — lutalica, koji se krije i beži od svake vojske, i istrgao ćebe ispod mrtvoga partizana. A on je umirao dugo, teško gledajući kako se pred njegovim očima otvara cvet jake žute boje i neočekivane lepote. Možda se isto ovako rodio, pored žutoga cveta, na njivi koju je majka okopavala sve do samog porođaja!? Možda se mutno sećao kako je iz grube drvene kolevke u dvorištu gledao žut drenov cvet na plavom dalekom nebu nad sobom? Možda je pomislio na žute iskre koje su vrcale iz majčinih očiju dok ga je otvrdlim žuljevima milovala kad ga je ispraćala u veliki i nepoznati svet — da postane svoj čovek i sam zarađuje za život? Možda se setio devojke! Žuti cvet imala je u ustima dok je bežala i branila se, a on je čvrsto grlio i ljubio. Žutim cvetom koji je iz svoje kose izvukla zakitila mu je šajkaču kad je polazio u borbu: — Neka te na mene podseća ... da mi se vratiš... Poslednji borac zamicao je iza lakta vrletne stazice i gubio se iz vida komesaru. Komesar skide kapu i duboko se pokloni mrtvome drugu, a zatim potrča za jedinicom. Za njegovim čvrstim korakom runilo se i kotrljalo sitno sivo kamenje. Malo posle toga vratila su se dva borca, da sahrane mrtvoga druga. Kosi jutarnji sunčevi zraci razvijali su krunicu zakasnelog žutog cveta kraj mrtvoga partizana. Blagoje BOGAVAC Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument