| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Ko god je poznavao Petra Pajtina Peru mogao je u njemu osetiti bezgraničnu ljubav i toplinu prema čoveku i nadasve — prema životu. Čak i onog kišovitog junskog jutra, neposredno pred svoju pogibiju, unosio je onu dragu vedrinu, živost i šalu, tako da su njegovi saborci za trenutak zaboravljali da smrt vreba na svakom koraku i da predstoje mnogobrojne teškoće da bi se neprijatelj slomio i savladao ... Upoznali smo se u Kraljevu neposredno posle kapitulacije Jugoslavije, krajem aprila 1941. godine, kada sam s majkom došao kao izbeglica iz Skoplja. Prvih dana maja našao sam se sa njim u VIII/b razredu kraljevačke gimnazije. Sedeli smo zajedno u istoj klupi. Moram priznati odmah me je osvojio svojom iskrenošću i neposrednošću. Ali jedna od najvećih njegovih ljudskih vrednosti i osobina bila je krajnja ljudska osećajnost i dečačka živost. Nije nam trebalo više od nedelju dana da postanemo bliski drugovi. Učili smo i radili zajedno skoro čitav maj, a već prvih dana juna smo položili i veliku maturu. Posle mature često je razmišljao šta će studirati kad se bude rat završio i isterao okupator. Govorio mi je da će jednoga dana postati mašinski inženjer i da će njegove mašine biti neobično delo konstruktorske veštine! Voleo je da sanjari, da mašta, ponekad se zanosio poput deteta... Rođen u porodici železničkog radnika sredinom decembra 1922. godine u Subotici, Pajtin je od malih nogu osetio gorčinu života. Što god je više rastao, raslo je u njemu i razočaranje u režim i poredak. Zbog toga nije ni čudno što se već krajem 1939. našao u VII razredu kraljevačke gimnazije među aktivnim antifašistima, a već sledeće godine u članstvu Skoja sa Nikolom Bugarčićem, Nikolom Jončićem Kočom, Zoranom Katićem, Radošem Rakićem i mnogim drugima. Tri četvrtine učenika VIII/b bili su aktivni članovi Skoja. Kroz skojevsku organizaciju i preko oca Mihajla, starog sindikalnog radnika i opozicionera, učesnika generalnog štrajka železničara, Pera je sve više uobličavao svoj lik pripadnika komunističke omladine Jugoslavije. Sećam se kao danas da nam je Pajtin svakog dana prenosio vesti raznih radio-stanica u svetu, jer mu je otac prilično dobro govorio nekoliko jezika, pa smo tako bili obavešteni o svim događijima koji su nas interesovalrh. Pričao nam je da je posle 22. juna, kada je Nemačka objavila rat SSSR. skoro svakodnevno molio oca da po čitavu noć sluša vesti dok bi on čuvao stražu. No to nije potrajalo dugo. Već oko 1. jula Nemci su im oduzeli radio-aparat i dali potvrdu, kojoj su se u porodici često podsmevali, sve dok je stari nije zapalio. Znam da je onog dana kada su im oduzeli radio-aparat bio više nego tužan, skoro očajan, i da je već počeo da smišlja i pravi planove za osvetu. Oca su mu, zbog dobrog poznavanja nemačkog jezika, Nemci pokušavali da nateraju da bude njihov tumač u fabrici vagona, ali je to Mihajlo energično odbio. Zbog toga su ga u oktobarskom pokolju streljali među prvima baš tu, u krugu fabrike. Pera mi je često pričao o svojima, naročito o ocu i majci. Divio se očevom držanju i veri u sutra. — Zar bi Pajtin otac, kao sin radničke klase?!, smeo sebe prodati za okupatorsku salamu i šećer?! — znao je da kaže. Uvek je tokom rata, kad god smo razgovarali o svojim bliskim i dragim, ljudski iskreno žalio onaj septembarski dan prilikom ilegalnog polaeka u odred što se nije pozdravio sa sestrom, koju je neobično voleo. Za vreme dejstva našeg odreda u borbama za Kraljevo i oko Kraljeva, Pajtin je pokazivao neopisivu hrabrost i smelost. Među prvima se uvek javljao za vanredne akcije. Jedan od prvih je bio i u grupi bombaša koji su se na organizovanom tečaju u Mataruškoj Banji pripremali za konačni obračun s okupatorskim garnizonom u Kraljevu. U prvoj ofanzivi, prilikom povlačenja odreda sa terena Kraljeva, rastali smo se. Ponovo smo se sreli u Novoj Varoši, posle više od Dvadeset dana rastanka. Ne znam ko je zbog toga bio srećniji od nas dvojice. Srdačan stisak ruku, poljupci i zagrljaj ... Kada smo se u prvi sumrak decembarske noći počeli °D Nove Varoši probijati ka Limu, pozvao me da zajednički čamcem pređemo reku, jer je on odlično plivao, pa Je, valjda, želeo da mi pomogne ako bi se čamac prevrnuo, JeR sam bio neplivač. Po dolasku u oslobođeno Rudo smestili smo se u napuštenoj kafanici na samom trgu. Spavali smo jedan do drugog, na podu prekrivenom slamom. O formiranju 1. proleterske brigade bili smo obavešteni dan-dva ranije. Radovao se tome događaju i ne shvatajući tada, kao uostalom ni većina nas, veličinu tog trenutka. Predstavljao je sebi i celoj četi lik našeg vrhovnog komandanta, druga Tita, i pričao kako ga zamišlja. Jer Tito je naš najveći drug! Pravio je o njemu sve mogućne kombinacije. A kada se pred nama pojavio stasit i temperamentan čovek, u kratkom kožnom kaputu s nemačkim parabelumom o opasaču i s "ruskom" kapom, Pajtin je skočio i ljubeći me tražio da mu potvrdim tačnost njegovih predviđanja. Trenutak posle toga zavladao je tajac. Stajali smo postrojeni na platou malog trga bosanske varošice i slušali kao u zanosu reči svog vrhovnog komandanta: "Drugovi, vi ste najbolji sinovi naše zemlje i naših naroda... Vi ste iskra iz koje će buknuti plamen širom naše zemlje... Vi ćete izvršiti istorisku misiju oslobođenja naše porobljene domovine..." Reči druga Tita upijaju se u nas i prodiru do dna duše. Radosni drhtaj nas obuzima. Nehotice pogledah u Pajtina; suze pomešane s krupnim vlažnim snegom neprekidno ga rose. I dok Tito govori, Pajtin odista plače. Suza suzu stiže... Mnogo puta kasnije, tokom dugih noći u marševanju, na partizanskim noćištima, stražarskom mestu ili u patroli, nije mogao da mi objasni svoje suze. Stalno i uporno je tvrdio da su suze spontano išle mimo njegove volje. Kada je drug Tito završio govor i mi s bataljonom pošli u svoju malu kafanicu, pokušavao je da nas u četi ubedi u našu snagu i veličinu. Poput deteta, razdragano i veselo tvrdio je da smo jedina sila u Evropi posle SSSR i da ćemo svakog neprijatelja pregaziti onog trenutka kad ee sa njim uhvatimo ukoštac. U prvoj akciji našeg bataljona i brigade na Gaočićima izgubili smo sedam divnih drugova, među njima školskog druga Zorana Katića, jednog od najboljih omladinaca kraljevačke gimnazije. I dok je jedna četa, posle završene borbe, sprovodila 124 talijanska zarobljenika sa mnoštvom ilena u Rudo, dotle je naša četa sahranjivala poginule drugove. Mrak je već počeo da se spušta kada je izvršena sahrana. Pajtin mi je kasnije pričao da je smrzlu zemlju bilo teško kopati, ali da je dobio takvu snagu da je radio za dvojicu, jer je trebalo iskopati veću raku za sedam drugova i pre mraka ih sahraniti. Kada su ih sahranili i kada su i poslednji grumen tvrde, smrzle zemlje bacili na grob, odata im je počast plotunom. Drugovi su mi pričali da su se u tom trenutku Pajtinu suze kotrljale niz lice. Posle napornog marša uoči nove, 1942. godine, 31. decembra, našli smo se u Rogatici. Pajtin se više puta u mislima vraćao na Gaočiće, na izginule drugove, na poginulog Zorana i ranjenog Koču. | — Ne, ne mogu iz sebe Gaočiće izbrisati! Oni su u meni, i deo mene je u njima! Zar smo morali izgubiti sedam divnih drugova i imati više od deset ranjenih? — pokušao je da svojim oskudnim vojnim znanjem rekonstruiše borbu na Gaočićima. Živim pokretima ruku unosio bi se sagovornicima u lice. Nama nekolicini je tvrdio da bi on, da je bio komandant, ceo taj posao svršio sa najviše deset do petnaest boraca — bombaša, i to za vrlo kratko vreme! Takav je bio i ostao do kraja dečački poletan. Ko ne bi shvatio tu njegovu mladićsku neobuzdanost, mogao bi pretpostaviti da je preterano ambiciozan i samouveren. Mnoge borbe koje je Kraljevački bataljon vodio u istočnoj Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Crnoj Gori i Sandžaku vezane su za ime i ličnost ovog dvadesetogodišnjeg puškomitraljesca, člana Komunističke partije Jugoslavije. Ta kako bi se mogla zaboraviti njegova hrabrost kada je s nekolicinom drugova iz bataljona, u mrkloj majskoj noći 1942., podišao talijanskom logoru na Kozari kod Čajniča i eksplozijom bombi i vatrom puškomitraljeza stavio do znanja Talijanima da su partizani u njihovom logoru? Ko će izbrisati iz sećanja neopisivo junaštvo Pajtinovo U borbi sa četničkim bandama po Hercegovini kada ih je svojim puškomitraljezom razgonio kao krda poplašenih ovaca! U borbama na položajima kod Kupresa — u selu Brdima i Šokačkoj Mali, prvih dana septembra 1942., Pajtin se ručnim bombama obračunavao sa ustašama, sve dok nije bio ranjen. Pa čak i kad je bio ranjen nije se povinovao naređenju komandira Vučka da se povuče, sve dok i poslednju bombu sa svog opasača nije bacio na neprijatelja. Takav je bio i ostao sve do svoje pogibije. Posle uspešnog probijanja preko Neretve i razbijanja četničkih bandi negde u prvoj polovini marta 1943. dobio je pegavi tifus i kao teški bolesnik prebačen je u divizijsku bolnicu. Sticajem okolnosti i tamo smo bili zajedno. Kao komesar bolnice svakodnevno sam ga ubeđivao da što duže tu ostane. Ali su svi moji predlozi, sva moja nastojanja i ubeđivanja ostali bez rezultata. Iako se još nije bio oporavio, jer nije bilo prošlo ni dva meseca od početka bolesti, Pajtin je u drugoj polovini maja napustio divizijsku bolnicu, bolje reći — pobegao iz nje. Iako se jedva kretao, drugovi iz bataljona su ga prihvatili i on je pri štabu proveo kraće vreme, a zatim otišao u svoju četu. Svi su bili iznenađeni, ali su se morali pomiriti, jer je on tako hteo. Bio je vodnik 2. voda i već krajem maja učestvovao je u borbi protiv Nemaca na Zlatnom boru. Teške napore i svakodnevne okršaje, ovaj neizlečeni i neoporavljeni rekonvalescent podnosio je natčovečanski. Svi su se čudili i pitali otkuda mu takva snaga. Ali njegova volja je uvek pobeđivala, pa je tako bilo i ovoga puta. Kogod je Pajtina malo bolje poznavao nije se morao čuditi njegovoj snazi i njegovom duhu. Poslednji put smo se sreli na planinskom masivu Vučeva. Nosio je nemačku mašinku, trofej sa Zlatnog bora, i pričao mi o toj akciji i pogibiji divnih drugova iz našeg bataljona: Živana, komandanta bataljona, Šuce, komandira čete, vodnika Milosava Spasojevića Deve i drugih. Nisam ni slutio da će to biti poslednji naš susret i da će za koji dan nestati i on, kao i mnogi drugi. ... Na prilazima Sutjeeci, iznad Popovog Mosta, tog kišovitog junskog dana pao je Petar Pajtin, vodnik 2. čete Kraljevačkog bataljon^. Pri protivjurišu Nemaca izašao je iza drveta koje mu je služilo kao zaklon i počeo iz stojećeg stava da rešeta mašinkom po nemačkom stroju. Bio je, kažu gnevan — psovao je, vikao je i pretio Nemcima da tuda neće proći. I, eto, zamišljam ga kako se i mrtav isprečio da im skrati put. Uoči same pogibije pravio je šale i viceve sa drugovima u četi. Po čudnoj igri sudbine najviše se šalio s Miloradom Trimunovićem Midom, našim školskim drugom i zamenikom komesara čete, koji je na isti način i na istom mestu svega nekoliko trenutaka kasnije takođe poginuo. Pajtin je pogođen u glavu, a Trimunović u srce. S njima je prestala da odzvanja u četi i njihova omiljena pesma, koju bi uvek prihvatila cela četa: "Naše oči gore jasno..." Milan BELOJEVIĆ MAČAK
|