| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Svanuo je 25. maj. Tmuran. Kiša je preetala. Penjemo se uz strminu. Gore je — Zlatni bor. Ulazimo u šumu. Dugo idemo kroz nju. Iza naših leđa počinje borba. Duž kolone prolazi Živan,[1] komandant našeg bataljona. Mali, okretan čovek. Požuruje nas. Posle nepuna dva sata hoda izbijamo na ivicu šume. Počinje kiša. Napred, po samoj ivici šume, isturamo osmatrače. Koglande četa odlaze komandantu bataljona. Čekamo. Najzad, Duško[2] se vraća. Skuplja vodnike, desetare i političke delegate vodova. Svi odlazimo do ivice šume. Ispred nas: zapuštena njiva, dve kuće izvaljenih prozora i vrata, kao slepe. Treća je nešto više. Gore, iznad treće kuće, blaga kosa, dugačka jedno stotinu metara. Na njenim krajevima bunkeri. Sredinom, krivudava linija rova. Ispred rovovske linije izbačena zemlja. Crvena. Duško objašnjava: — Levo, odozdo, napadaće Rudarska, odozgo — Prva. Mi idemo po sredini. Posle Vujaklija[3] objašnjava zbog čega moramo da izbacimo Nemce sa tih položaja. Tim pravcem treba da prođu ranjenici. Sa tog vrha Nemci bi uništili kolone naše bolnice... Zatim Duško raspoređuje: — Prvo kreću bombaši! U kućama su Nemci, sigurio, isturili neko svoje odeljenje! To je, naravno, samo pretpostavka. Kada ovladamo kućama, kreće se odmah dalje, prema bunkerima i rovu... Moramo ih izbaciti odatle! Za nama već guraju kolone ranjenika i tifusara... Čitava četa se prebacuje do ivice šume. Nemci nasumce izbacuju rafale prema šumi. Kuršumi glođu mokra stabla. Poneka mina tresne iza nas. Šuma ječi. U grupu bombaša ulazi i Pega,[4] pored Vlaste,[5] Save[6]i Milivoja.[7] Polaze. Sa njima su pošli i bombaši iz Rudarske i Prve. Ne čujem više nikakvu pucnjavu. U mojim ušima tišina čekanja... Puze: oprezno, na razmaku od metar . . . Bole me oči. Prevalili su polovinu. Nalaze se na međi, stotinak metara od prve dve kuće. Leže neko vreme, a zatim jedag? po jedan nastavljaju. Milivoje je najbliži kući. Ustaje, naglo, i trči prema njoj. Rafal iz kuće. Sava, Vlasta i Pega trče za Milivojem prema kući i tuku mašinkama... Čitava četa polazi. Pred samom kućom Sava čudno zamlatara rukama. Milivoje prvi uskače u kuću. U trku prelazimo preko blatnjave oranice. Gnjecava zemlja krade korake. U stvari — gladni smo... Gomilamo se oko kuće. Savu neko donosi do trema. . . Duško viče: — Ne gomilaj se! Jedan deo čete prebacuje se do susedne kuće. Iz rovova i bunkera biju tako da imaš utisak da je sve to jedan pucanj, užasno snažan, dug i ogroman... Mine treskaju. Mnoge ne eksplodiraju. Kada takva tresne, učini ti se da neka ogromna šaka ošamari mokru zemlju... Prilazim Savi: bez kape je; mokra kosa spustila se na čelo, a ruke drži na stomaku. Između prljavih, blatnjavih prstiju cedi se krv. Slavka[8] hoće da ga previje, a on odmahuje glavom i šapatom kaže: — Malo vode! — Ne može, Savo! Ne
valja da piješ vodu! Pega je grub. Odgurne Slavku i prinosi čuturicu. Slavka se ne miri: — Ali, Pego, kako
ranjeniku vodu! — Ranjeniku! — Pegi se bele zubi. Voda se sliva niz Savinu bradu, koja je sve šiljatija ... # Nailazi Duško: — Uzmi mu dokumenta! — gleda i dalje u mene, a zatim dodaje: — Sahranite ga ovde! Rudarska i Prva ostaju prikovane na položajima. Tako je sada sama naša četa prema rovovima i bunkerima ... Živan, komandant, pretrčava do nas: — Tu ostajemo, — reče sav zadihan — a posle ćemo već nešto videti! Sada će rudari i Prva još jednom pokušati. Od Živana saznajemo da je poginuo Rade,[9] komesar Rudarske. Živan kaže: — Pogodila ga usred
čela, posred petokrake na kapi! Gleda zatim na časovnik: — Za deset minuta oni kreću! I mi odmah polazimo! Stiže Branka. Komad granate zasekao je po grudima. Duško hoće da je previje, ali ona odbija. Katica[10] je najbliža. — Smešno, boga mu, — ljuti se Duško — kakav je to stid! Ona mu ništa ne kaže. Samo se nasmeši. Bacači kao da traže džepove; mine pljušte iza kuće .. . Zasipa nas blato, fićukaju komadi čelika... Odjednom na vrata kuće, pored kojih stojimo, ispadaju dva Nemca. Živan je najpribraniji. Puca iz parabeluma. Utrčavamo u kuću. Kokan leži preko puškomitraljeza — rafal iz mašinke skoro ga je prepolovio. Tako smo objasnili ovaj iznenadni upad Nemaca. U kući sada ostavljamo trojicu. Vraćamo se na stara mesta. Jedan Nemac leži na tuđem pragu koji je pokušao da prekorači. Drugi je to uspeo i sada je izvrnut na leđa. Zenice razlivene — možda od kiše, a možda i zbog iznenađenja... Obrijan je, ali ne dobro — ispod levog uha ostale su plave dlačice. Plav je, njegova zelena, mokra uniforma sa SS-oznakama na okovratniku, čudno odudara od belog, tuđeg lica... Kožna torbica se u padu prebacila i leži sa strane, pored same glave. Otvaram je: sekcija terena Ze Tjentišta, vojničke sitnice i pismo s poštanskim žigom Ludbrega. "Primila sam tvoje cismo. Posle toliko vremena. Kažeš da ste imali borbu. Ipak, zar nisi imao vremena da se sa nekoliko redaka javiš! Ili, možda, ta divlja zemlja nema pošte. Ljuta sam, jer me tvoja nemarnost baca u nepotrebnu brigu. Potrudi se da se javljaš makar samo potpisom... Kod nas — tako! Nešto si mi govorio o odsuetvu. Ovde je došlo proleće. Sve je u cvetu. Kako je tamo? Mora je dosadno, a još ta nova kampanja. Čuvaj se prehlade, jer proleće može da prevari.. Ostavio sam pismo, jer su Nemci opet pokušali napad. Ima ih oko stotinu. Nešto galame. Živan komanduje juriš. Polazimo svi. Oni nisu izdržali. Uskačemo u prve bunkere. Bombe kljucaju. Ništa više ne čujem. Samo vidim: skokove levo i desno i šik busenja vlažne zemlje koja odskače ranjena bombama... Jednog Nemca iznenađuje kuršum u trenutku kad hoće da izvuče dršku bombe. Iz otkinute ruke smrt je zaustavila krvarenje ... U bunkerima smo, u prvoj liniji rovova. Na pedesetak metara, druga. Kod bunkera, sa zaklonjene strane, rudari kopaju grob za jednog druga. Dolazi Dunja: — Poginuo je Deva, a Lika je teško ranjen! Zatim mi pruža Devin dnevnik. Poslednji datum "Dvadeseti maj... Artem je umro u Centralnoj bolnici u kojoj je proveo dva meseca. Bio sam sa vodom u nabavku hrane. Naišli na zasedu. Jedva sam se izvukao. Cela brigada spava u šumi, pored vatre..." U bunkeru miriše na rat ... Prazne, isprane porcije poređane po polici više otvora za cev teškog mitraljeza. Dunja seda za tek zaplenjeni teški mitraljez Ulazim u rov. Pega nešto žvaće: — Uzmi! — kaže i pruža mi komad hleba. Duško viče. On je na levom krilu. Do nas, rovom, stiže Milivoje: — Naš vod treba da drži ovaj deo rova. Pošalji Dunji u bunker još dvojicu. Ja ću biti na levom krilu. Rafali preko rova. Jedna mina tresnu negde u sredini rova. Pritisak vazduha obara i mene i Pegu,. Trčim prema mestu eksplozije. Milivoje, Vlasta, Čeda i Bora naginju se nad nekim. Proguram se i vidim crvene čarape, malo isprljane blatom. Milivoje okreće lice prema meni: — U leđa ga pogodila! Čeda i Vlasta ostaju da sahrane Ikicu. U prvi sumrak, razbijen svetlećim kuršumima, Nemcima bacaju pakete s municijom iz bregejaca. Jumba me zove. Stoji na ulazu u bunker. Prilazim mu: — Liku operišu u bunkeru! Treba neko da pomogne! Zemlja podrhtava od treska. Prihvatam se karbituše. Lika me pozdravlja klimanjem glave. U bunkeru je tesno i Lika sedi na dva sastavljena sanduka od municije leđima oslonjen o hladan zid bunkera, dok hirurg pere ruke. Meni se čini da nema nameru da prestane ... Najzad, hirurg prilazi. Jumba seda sa strane sanduka, licem okrenut Liki, a ovaj mu kaže: — Ma nema potrebe, ja sam ne želim da gledam! Jumba ipak ostaje tako. Sa karbitušom ja i još jedna drugarica stojimo više noge, koju hirurg seče ispod kolena. Dunja, za teškim mitraljezom, zuri u mrak... Hirurg mora da seče još više. Plamičci na našim karbitušama poigravaju ... Preko tek odsečene noge drugarica prebacuje šatorsko krilo. Čeda iznosi kofu. Hirurg zavija cigaretu, a Lika kaže: — Ala bih pio mleka! Jumba ustaje i spušta svoju karbitušu na pod. Svetlost je sada u jednom delu bunkera, pod našim nogama. Možda se zbog toga ne usuđujem da i ja svoju spustim. Dunja, za teškim mitraljezom, kaže: — Voleo bih da pucam iz ovog teškog mitraljeza! Liki po čelu graške znoja ... Jedna krupna kap curi prema oku. Hteo bih da je obrišem, ali mi on kaže: — Ovde je već! — i pokazuje rukom na stomak.
Lika je apsolvent medicine i zbog toga je sasvim besmisleno Jumbino uveravanje: — Možda i nije! Šta znaš! Okačinjem karbitušu više opranih, poređanih porcija, zatim mahnem Liki rukom. Znoj je u njegovim očima. Kiša je prestala, čak je i vedro. Mesec se naslućuje iza crnila šume. U rovu, od Pege
saznajem da je mina pogodila u štab bataljona. Ranjeni su zamenik komesara,
zamenik komandanta i još neki drugovi. Ubrzo do nas sa Duškom, stiže komesar bataljona. Duško uzima jednu desetinu našeg voda; polazimo prema koji je s nekolicinom pošao da zaobiđe Nemce. Najpre se spuštamo, a onda veremo po kamenjaru. Živana nalazimo sa dvojicom boraca ispod same vi gde je druga linija nemačkog rova i njihov logor iza nje ... Živan nas raspoređuje. Duško psuje mesec, koji se odjednom pojavljuje iznad visoravni... Oprezno puzimo prema njoj, Tamo, kod naših položaja, u toku dana, neprestano kuva. Pega, koji puzi pored mene, šapuće mi: — Izgleda, kod nas sasvim zagustilo! Izlazimo na samu visoravan. Sad mi se čini da sam potpuno nag, da belinu moje gladne kože lepo vide Nemci iz rova i logora... Naježio sam se, a noć ječi ... Mina tresnu iza nas. Duško, koji je sasvim desno, nešto viče. Iz rova otvaraju vatru, zatim nas neko doziva. Mislim da je to drug iz 1. čete... Vraćamo se nazad. Na mestu odakle smo pošli nalazimo Živana i dvojicu iz 1. čete nad njim. Mina je pala na metar od njega. Pravimo nosila i vraćamo se. Ponekad on zaječi. Mrak je, jer je mesec ponovo odlutao... Ili su ga zaklonili. Duško previja Živana. Prethodno pipa rukama, pa tek onda stavlja zavoj... Njega nema dovoljno. Bila je zora kad smo se vratili. Hirurg nam kaže da će morati da mu odseče nogu. Traži da to mi objasnimo Živanu. Međutim ovaj neće ni da čuje. Kaže: — Neka probaju i bez sečenja! Unosimo ga u bunker. Haubice počinju da riju. Izgleda da se svitanje zaustavilo. Živorad MIHAILOVIĆ [1] Живан Маричић. [2] Дутнан Карић. [3] Милутин Вујовић. [4] Предраг Михаиловић. [5] Властимир Дробњаковић. [6] Сава Кнежевић. [7] Миливоје Ракић [8] Славка Вуковић. [9] Раде Миличевић. [10] Катица Чачић.
|