ARTEM Ne sećam se nekog zadatka ili posla u kome Artem nije učestvovao; bez ustezanja i roptanja. Ipak, bilo bi nepravedno kada bih rekao da je to činio s oduševljenjem. Oduševljenje je, mislim, uvek vezano za relativno kratak pe~ riod, za jedan postupak, za jednu akciju, da bi zatim splaslo. Tu uvek postoje neke oscilacije. Artem je bio drukčiji, bez padova i uspona, neprekidno nošen onim što je činio, angažujući se celim bićem. Zato je snažno delovao na druge. Od mnogih drugova koje sam poznavao, mislim da je Artem bio najstariji borac. U sve poslove i zadatke unosio je ozbiljnost, odgovornost i upornost, koje su se nama, njegovim vršnjacima, činile malo preteranim, meni, čak, malo nameštenim, nestvarnim. Verovao sam da je to samo privremeno, te da će kasnije i iz njega izbiti ono što smo i ja i mnogi drugi u sebi nosili. Mislio sam da ću i na njegovom licu nekada pročitati umor, videti namrgođeno lice kada bude trebalo da izvrši neki zadatak koji mu se neće svideti, da ću ga čuti kako gunđa zbog hrane, zbog toga što bez smene mora da nosi eksploziv ili puškomitraljez. Tada sam priželjkivao da Artema makar za trenutak vidim slabog , samo zato da bih, upoređujući ga sa sobom, mogao reći da ni on nije bolji od mene. Želja mi se nije ispunila. Nekoliko dana pre nego što smo krenuli na Sitnicu zanoćili smo u nekom selu kod Ključa. Bio je novembar. Spavali smo napolju, okolo vatara ili između njih. Tako se i Artem odmarao. U jednom trenutku plamen mu je zahvatio čakšire, i dok ih je gasio, nogavice su mu već bile pro~ gorele. On je bez razmišljanja, da ne bi izgledao „neuredno" odeven, odrezao nogavice do iznad kolena i lepo ih poravnao. Posmatrao sam ga tih dana kako korača kroz sneg golih nogu i divio mu se. Nije se nikom žalio. Nikome nije rekao da mu je hladno. Nedelju dana smo gonili četnike po Manjači i, kao za inat, nismo imali nikakvog plena. Artem je i dalje ostao u stroju s kratkim pantalonama. Uoči napada na Sitnicu javio se dobrovoljno u prethodnicu. Išao je ispred mene ozbiljan i uveren da od njega zavisi izvršenje zadatka bataljona, i zato mu nije smetao sneg do pojasa. Kada smo se približili bunkerima, zauzeo je položaj kao da priprema svoje radno mesto u fabrici, pregledao mitraljez, odšrafio bombe i očekivao dolazak glavnine čete. Na znak napada je skočio, jurnuo i bacio bombe, i u tom trenutku je pao pogođen u glavu. Artem, Miodrag Urošević, metalski radnik iz Kragujevca, poginuo je sa istim izrazom na licu koji je nosio za sve vreme koje sam ga poznavao. Kada sam ga video mrtvog, učinilo mi se kao da je, premoren ali zadovoljan zbog obavljenog posla, zaspao. Lazar SAVIĆEVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument