| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Kraljevački bataljon je ulazio u ueki klanac između dve strme strane, kad nešto iznenada zašišta i zaklobuča iznad glava boraca. Oni popadaše u retku paprat. Granata grunu. Diže se zemlja uvis i poškropi borce. Oni ustadoše i, iznenađeni, pogledaše u pravcu odakle je došla granata, naprežući sluh ne bi li čuli ponovni pucanj. — Trkom napred! — prenosila se komanda. Čelo bataljona prelazilo je u trk, dok se kraj kolone gurao napred praveći mali nered u bacačkom vodu. Artem[1], komandir bacačkog voda, koji je bio na začelju, upravo je izmahnuo prutom i ošinuo preko mršavih sapi poslednjeg konja u koloni koga je konjovodac uzaludno vukao da požuri. Sa rzanjem konja, batom mnogih nogu i zveketom sanduka municije i kuvarskih kazana izmeša se kratki podmukli klepet i šištanje druge granate. Artem se baci na zemlju. Iza njega se podiže paprat i zemlja, odjeknu eksplozija i pokri ga beli dim. Iz dima izlete konj i besno pojuri napred, gazeći borca pred sobom. Artem se podiže na ruke, pa onda klonu. Dva najbliža borca
hitro mu priđoše, podigoše ga između sebe i trkom zamakoše u klanac za
bataljonom. Gore, u strani, padoše još dve granate i opet zavlada tišina. I sve bi bilo brzo zaboravljeno, kao u stotinu sličnih događaja, da u koloni nisu bila nosila i na njima beskrvno i bledo Artemovo lice. Jednu ruku držao je na gRUDima i pipao prstima nepravilne oblike parčeta granate, koje mu je, zajedno sa zemljom iz duboke rane na listu noge, izvadila bolničarka dok ga je previjala. Četiri borca koji su ga nosili nejednako su koračali stranom, stenjući pod nosilima, dok je on gledao tamdže vrhove planina koji su se lagano udaljavali. Borci su se smenjivali pod nosilima. Lagano je padao mrak. Kolona je žurila da se dohvati planinske visoravni još za dana. Počeše najpre retke krupne kapljice, a zatim čitavi mlazevi rane proletnje kiše. Kroz pomrčinu, gustu kao testo, kolona je sporo odmicala. Mala mršava bolničarka prebacila je svoje šatorsko krilo preko glave i gornjeg dela nosila i zaštitila ranjenika od ledenih mlazeva koji su neprestano lili iz mrkle noći. Njeni drugovi, pogureni i šćućureni, uvučeni ispod šatorskih krila ili ćebadi, nisu ni primetili da je ona ostala nezaštićena i da joj niz vrat teče mlaz vode. Sve teže je noga nalazila oslonac na ugaženom blatu koje je kolona ostavljala za sobom. Borci su ćutke nosili ranjenog druga, držeći čvrsto nosila nad sobom. Artem je znao kako je drugovima teško. I on je po sličnoj noći nosio ranjenog druga. Proklinjao je sebe i želeo da umre, da što pre oslobodi teških napora svoje drugove. Kiša se skupljala u koritu nosila napravljenih od šatorskog krila i kvasila Artemova leđa sve do vrata podignutog na rancu, koji mu je služio kao jastuk. Ležao je u vodi. Jeza ga je hvatala. Drhtao je i gubio i ono malo toplote koju je iznureno telo stvaralo i molio drugove da ga spuste negde, da ga ostave, da prekrate muke i sebi i njemu. Njegove reči niko nije slušao, niti je mogao čuti. Šljapkalo se bespućem. Mlazevi kiše su i dalje dobovali po šatorskim krilima, prebačenim preko glava boraca. Nabujali potoci jezivo su šumeli u mrkloj noći. Kolona se kidala, zastajala, pa ipak išla nekom nevidljivom cilju, nekom siromašnom planinskom selu u kojem će se, možda, ogrejati, osušiti, naspavati i nahraniti. A to selo, nekoliko crnih tačkica na karti komandantovoj, bilo je nedostižno daleko. U zlo doba noći, negde pred zoru, kolona umornih i pokislih boraca naiđe na dve-tri polurazvaljene štale sa senom na tavanu. To je to selo na komandantovoj karti. Jedno od uništenih i spaljenih sela. U stvari, to su bile uboge seoske brvnare, čija je ogolela brvna sprala plaha jesenja kiša, stvarajući crne potočiće. Dve-tri štale stoje kao jedina potvrda da je tu nekada bilo selo i da će, ako je ijedan njegov stanovnik živ, opet tu biti, jer takav je čovek: vratr^će se rodnoj grudi i zaorati posnu zemlju makar noktima i ostati joj veran dok ima daha u njegovim prsima. Zaplamsale su vatre. Borci su cedili svoja mokra odela, pa opet ih oblačili, okretali leđa vatri praveći živu ogradu oko nje. Ta ograda se isparavala. Pušila. Para se mešala s dimom i grizla oči boraca. Oni su trljali oči rukama, ali podnosili. Grejali su uska ramena i nalazili reči za humor, za podsmeh svome nezavidnom položaju, mokrom hrbatu i praznom stomaku, i ko zna po koji put dočaravali ono šta bi bilo dobro za ovakav slučaj — što se uvek svodilo na isto: topla kuća, suva preobuka, masna večera i meka postelja. Skidajući Artema s nosila iz kojih su izručili vedricu vode, drugovi su ga upitali kako mu je. On je neprirodno veselo, rastežući lice, žuto na odsjaju plamena, ispružio ruke prema plamenu i odgovorio: — Dobro mi je, drugovi. Samo, ne osećam više ovu ranjenu nogu; od kolena nadole, čini mi se kao da je nemam. Na njegovom licu nije se gasio osmeh. Bolničarka mu opipa list noge. Oseti neku čudnu mekoću kao kad hleb nabubrio od kvasca pritisneš rukom. Ona brzo trže ruku, prestrašena od iznenadne misli — gangrena. Hitro pogleda ranjenika. On je, naslonjen na suvo seno, već spavao. Titraji plamena igrali su se s njegovim žutim osmehom. U tom trenutku bio je čudno lep sa svojim mršavim detinjim licem, lako osenčenim muškom nausnicom, senkom oko očiju i visokim ravnim čelom. Bolničarki bi neizrecivo žao tog mladog čoveka i ona se povuče u mrak. Saže se kao da nešto pretura po svojoj torbi i nečujno zaplaka. Zatim izađe. Nađe komesara u drugoj štali kraj vatre i ispriča mu o smrtnoj opasnosti u kojoj se Artem nalazi. Već iste noći pošao je kurir u brigadnu bolnicu da zadrži lekara. S prvim nagoveštajem novoga dana, bataljon krenu s ranjenikom da bi ga spasao. Oko podne bili su u selu. Dok su borci u borovoj šumi čekali na obrok mesa i brašnene čorbe, brigadni lekar je poslovao u jednoj kući oko Artema. Pipao mu je nogu od kolena ka bedru i pitao ga da li oseća dodir. Artem se smejao i odgovorio da oseća tek negde u preponama, upravo na mestu gde se noga završava. — Zakasnili smo.
Dohvatila se već stomaka. Ako već i nije, onda će to biti za još koji
trenutak, a posle toga živeće samo nekoliko sati. Pokušaćemo da joj preprečimo
put — šapnu lekar bolničarki kraj sebe. — Samo mirno lezi, Arteme. Izvršićemo malu operaciju —tešio ga je lekar. Hitro je zasekao okolo butne kosti debelo meso, iz koga nije potekla krv nego neka vodnjikava, rozikasta tečnost. Šuštalo je pod kožom. Artem je mirno ležao. Osmehivao se na svoje drugove i sve mu se činilo lepo i radosno. Lekar je zamolio dvojicu boraca da čvrsto drže nogu, dok je on hitro ostrugao testericom debelu butnu kost. Artem je gledao u zid obasjan kvadratićem sunca što je ulazilo kroz usko prozorče, gotovo i ne obraćajući pažnju na to šta se radi s njegovom nogom, a onda zaklopi oči kao da tone u san. — Nismo uspeli — reče lekar gledajući ga. U rukama borca ostade žuta, zavojem omotana odsečena noga njegovog druga. On poblede. Zajedno s nogom u rukama srušio se na pod kraj ranjenika. I ostali koji su to gledali bili su bledi kao krpa. Artem se budio i čudno ih gledao sa osmehom na licu. Ispod košulje virila je zasečena trupina. Dole, na podu, kraj kreveta, ležala je njegova žuta, beživotna noga. Njegovi drugovi su se opraštali s njim ne mogavši da izdrže potresnu sliku druga koji umire pred njihovim očima. On nije svestan da ga smrt već ima u svojim rukama. On samo vidi sunce, kuću, svoje drugove oko sebe, lekara i bolničarku, koji se brinu o njemu, i on je zbog toga veseo i radost mu je u srcu, i smeje se smeje... A to što se on smeje, za sve druge je znak da umire, lagano, sigurno i bezbolno. On je umirao, a bataljon je kretao iz sela. Prolazila je duga kolona kraj njegovoga kreveta i drugovi su mu ćutke stezali ruku. On se svima smejao i gledao ih očima punim radosti. Za njih je on već mrtav. Odaju mu poštu jer to neće moći učiniti kad bude stvarno umro. A on je mislio na život. Ganula ga je ta pažnja drugova. Pitao se da li je on tu pažnju zaslužio i čime. Kako su dobri i mili svi ti njegovi drugovi. Ćutke je išla kolona bataljona. Borci su nosili u sebi sliku druga koji je ostao u selu, koji im se svima široko smejao i radosno rekao zbogom, uveren da će ga preneti u brigadnu bolnicu i da će iz nje brzo izaći i vratiti se svojim drugovima. Na kraju kolone išla je bolničarka i plakala. Blagoje BOGAVAC
|