| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeći dokument |
|
Dobili smo zadatak da izvršimo napad na Ivan-sedlo. Kad je pala noć, krenuli smo prema nemačkim položajima. Sem našeg, u akciji učestvuje i Kragujevački bataljon. Razvili smo se u streljački stroj (Rudarska i 1. četa) i tiho se, pod zaštitom noći, privlačimo Nemcima. Bili smo ojačani velikim brojem puškomitraljeza. Mislim da smo ih imali petnaest do dvadeset. Uspeli smo da se neopaženo privučemo Nemcima i da ih iznenadimo. Prva četa je nastupala na desno, a Rudarska na levom krilu. Bio sam pored Bubala u Rudarskoj četi. Zatekli smo Nemce kako lože vatre. Iznenada smo osuli vatru na njih iz svih oružja. Među njima je nastala uzbuna i pometnja. Bubalo je, kao i uvek, bio među prvima koji su jurišali. Skočio je bez dvoumljenja u prvi bunker i pobio Nemce u njemu. Posle toga je s delovima 1. čete napadao na kosu koja se pružala pred nama. Potpuno smo rasturili Nemce i osvojili kosu. Borba se rasplamsala, žestoka obostrana paljba je zaglušivala uši. Opet smo pošli u juriš. Znali smo da levo od nas treba da napadaju Kragujevčani. Zbog toga sam zvao: "Alo, Kragujevčani". Tada su Nemci s velikim snagama izvršili žestok protivnapad. Nastao je pravi vatreni pakao. Trebalo je doneti odluku. Boža Kalember je potražio Bubala da se savetuju. Zapitao me je gde je Bubalo. Odgovorio sam: — Pa znaš i sam — uvek tamo gde se najžešće puca. I zaista, našli smo
Bubala kako iz stojećeg stava sipa rafale iz puškomitraljeza. U borbi koja se dalje razgarala opet smo se razdvojili. Kada sam se nešto kasnije prebacio na desnu stranu, naišao sam na njega. Namah mi se nešto u grudima sklupčalo kada sam ga video kako leži teško ranjen. Drugarica Slavka ga je bila zaklonila iza bukava. Imao je na sebi kišnu kabanicu. Priskočio sam, kleknuo i nožem rasekao kabanicu. Iz grudi, na levoj strani, lila je krv. Rasekao sam i odeću. Ispod leve sise zjapila je rana. Uspeo sam da ispod rebara izvučem poveći geler. Slavka je donela zavoj i previla ga. Za sve to vreme, u toku moje "operacije" i Slavkinog previjanja, Bubalo se povremeno samo trzao, ali glasa nije pustio. Mogao sam da pretpostavim kakvi su to bili bolovi i koliko je tu trebalo snage da ih ćutke podnosi. — Drži se, dobri moj druže — progovorio sam zazadivljen njegovim držanjem. Položili smo ga na ćebe i poneli niz padinu, oko dvesta metara, do jednog kamenjara. Bilo nas je troje. U jednom trenutku nisam mogao više. Spremno me je zamenila drugarica Stana iz Mrkonjića. Osam sati smo nosili Bubala u ćebetu. Sećam se divne požrtvovanosti drugarice Stane. I držanja Bubalovog — ni da jaukne za sve to vreme. Ostavili smo ga u bolnici i vratili se u bataljon. Prošlo je dva ili tri dana, bili smo na položaju kod sela Trešnjevica, kada je stigla vest da je Bubalo podlegao ranama. Sećam se kako je odjednom nastao tajac u četi. Ljudi nisu hteli da poveruju da je takav borac umro. Pred nama je iskrsavao lik voljenoga druga. Snažan, lepo razvijen, uredan, uvek nasmejan, živahan, hitar. Nosio je zaplenjeni nemački puškomitraljez šarac s remnikom preko ramena i držeći šakom vrh cevi. Kretao se s njim lako i čilo u svojim gumenjacima, kao da nema nikakvog tereta. Znao sam ga kao mladića, rudarskog radnika iz Trepče. Zajedno smo tamo radili. Iako vrlo mlad, bio je član Ursovih sindikata. Ubrzo je postao i kandidat za člana Partije. Došao je aprilski rat 1941. godine i uspostavljena je vlast okupatora. U tim sudbonosnim danima Bubalo se nije dvoumio: znao je gde mu je mesto, — 20. septembra zajedno smo otišli u partizane. Već prvih dana, u Kopaoničkom odredu "Todor Milićević", pokazao je spremnost da izvrši svaki zadatak. Odvažno je polazio u svaku akciju. Prilikom povlačenja iz Srbije za Sandžak, kada su se mnogi pitali šta će sada biti, Bubalo nije bio zabrinut. Imao je puno poverenje u Partiju i Vrhovni štab, bio je uveren u pravednost stvari za koju se bori, u neminovnost pobede. U Rudom je 21. decembra, kada je čuo Titove reči, dobio rečitu potvrdu da je njegova vera bila osnovana. Bio je toga dana neobično veseo i raspoložen. "Video sam Titaa, ponavljao je vedar i nasmejan. Bubalo, rudar-proleter, postao je borac-proleter. Na borbenom putu 1. proleterske imao je prilike da ispolji svoju hrabrost i druge odlike nepokolebljivog i neustrašivog borca. Kako smo ulazili iz borbe u borbu, tako je Bubalo postajao sve iskusniji i veštiji borac, koji je već umeo i druge da uči ratnoj veštini. Uporedo s tim izrastao je i Bubalo-komunista, zatim partijski sekretar ćelije i član bataljonskog biroa, dosledan partijac, koji je uvek bio primer drugima. Stekao je poštovanje i poverenje svojih drugova u četi i postavljen je za zamenika komesara čete. Spreman je bio da uvek pruža pomoć drugu, da ga razume, da mu da objašnjenje, da ga ubedi, da pozitivno utiče na njega, ali i da komunistički otvoreno ukaže na slabosti i greške. Imao je za to dovoljno moralnih kvalifikacija. On je kao običan borac zaslužio da mu se poveri puškomitraljez još u Srbiji, kad smo ih malo imali. Kao puškomitraljezac ispoljio je ne samo vanrednu hrabrost nego i primerno držanje borca. Nikad se nije potužio da mu je teško, da je premoren, da mu treba pomoć. Kasnije, kad je postao partijski rukovodilac, to mu nije udarilo u glavu — znao je iz vlastitog iskustva s kakvim se sve teškoćama borci nose, znao je kako im je, šta misle i osećaju u svakoj situaciji. Zato je bilo prirodno i njemu svojstveno da na maršu, kada je umor nadvladavao i poslednje fizičke snage boraca, redovno smenjuje , drugove uzimajući od njih puškomitraljez da ga on nosi; za vreme predaha se trudio da nauči nepismenog Dotlića i druge da čitaju i pip!u, jer je on vrlo dobro znao da sve dotle dok su nepismeni — oni ne mogu biti ravni drugima; kad je trebalo podeliti na jednake delove oskudnu količinu hrane ili zamotuljak duvana — nikada nije izneverio očekivanja i poverenje svojih saboraca; briga za bolesne drugove i za ranjenike upotpunjavala je plemeniti lik ovog rudara-komuniste... Zbog svega toga on je uživao veliki ugled među borcima i njihovu nepodeljenu ljubav. Zato je teško, zaista, bilo poverovati da takvog čoveka više nema, da nas je zauvek ostavio. Proko ŽIGIĆ.
|