SUZA U OKU KOMANDANTA Odmah posle ručka otegle se kolone našeg bataljona i drugih jedinica brigade. Gacamo duboki sneg po planini koja liči na talasastu visoravan izbrazdanu mnogobrojnim dubodolinama. Marš se forsira i kretanje je sve napornije jer prelazimo mnogo brda i jaruga. Utonuo sam u misli. Predstoji nam važan zadatak: likvidirati jako nemačko-ustaško uporište Sitnicu na putu Banja Luka — Mrkonjić-Grad. Kažu, možemo zateći i četnike koji su se tamo sklonili pred naletom naših jedinica. Nemamo tačan pregled neprijateljevih snaga. Ne znamo tačno ni njihov raspored. Pretpostavka je da će glavne snage biti koncetrisane na bregu oko džamije. Treća četa 2. bataljona upravo je dobila taj pravac, njoj je za podršku dodeljeno naše mitraljesko odeljenje. Kada su počele padati prve topovske granate, već se spuštao mrak. Nismo uspeli da se neopaženi privučemo neprijateljevim položajima iako nam je do Sitnice bilo preostalo još dosta puta. Treba očekivati prve sudare negde oko pola noći. Granate se rasprskavaju svuda unaokolo; najmanje je onih koje svojom blizinom ugrožavaju naše kolone. Da li to oni rasteruju strah ili su nas stvarno osetili? A mogućno je da su obavešteni o našem nailasku, pošto je deo stanovnika sela kroz koja prolazimo pod jakim četničkim uticajem. Najzad, s desne strane začulo se pripucavanje. Najpre kratki i retki rafali, a zatim sve gušći i nama brži. To je naša 1. četa, koja je, skrenuvši nešto ranije s glavnog pravca našeg nastupanja, naišla na prve neprijateljeve vojnike. Naš švarcloze je bio za tren oka skinut s konja, Treća četa je već uzimala borbeni raspored i spremala se za okršaj. Vojo Mićković, Vlado Radević i ja poneli emo na leđima teške delove rastavljenog mitraljeza. U etreljačkom smo stroju, imamo još i puške. — Eno ih! — javi se neko. Dočekali su nas vatrom. Guramo po snežnom bespuću, Otvaramo i mi vatru. A zatim gromko „ura" i kao da smo udvostručili snage i korak. Kod četnika se oseća kolebanje: vatra im je neuravnotežena, jenjava. Sjurili smo ih u neku duboku jarugu. Preko nje, na prvom brdu, sve blesnu od dejstva pešadijskog i artiljerijskog oružja. Sada nas vide i znaju gde smo, pa je vatra snažnija. Ispred nas je povisoko brdo, potpuno belo. Na podnožju, gde počinje uspon, ima nešto razređenih oniskih stabljika, koje ne predstavljaju nikakav zakon. Topovi nas odavno prebacuju, a otkako smo počeli grabiti kosom ovog brda, kao da su i bacači prestali da cas traže. Vatra sve žešća. Uspeli smo da savladamo najveći i najstrmiji deo brda i nađosmo se u voćnjacima s retkim golim drvećem. Tu i tamo primećuju se i neke zidine. Napred, na vrhu brda, plamti uraganska paljba iza tamnog, malo uzdignutog polukruga koji kao jedva vidljiv zid obuhvata čitav vrh brega. Poslužšgi smo se svim što je moglo da posluži kao zaklon. Usporili smo nastupanje. Počeli smo, zapravo, da se prebacujemo pomažući jedni druge vatrom. Sada su već i ručne bombe dopirale do nas. Sve jasnije su se videle konture bunkera, a levo od njega zidovi neke građevine. Sa oba pravca sipala je vatra bez prestanka. Naš streljački stroj ležao je za jednim zasekom, sličnom brazdi, visine tridesetak santimetara, čiji je ravnomerni luk obuhvatao prednji deo neprijateljevog utvrđenja. Na prelomima te brazde gotovo nije bilo snega. Od prvog suereta s neprijateljem to je bio prvi prirodni zakon. Iako nizak, jedva da se glava zakloni, izvanredno nam je poslužio pred tako jakim i dobro napravljenim utvrđenjima. Pod neprestanom vatrom iz bunkera, uspeli smo za kratko vreme da vešto postavimo naš teški mitraljez, čije dejstvo su očekivali svi drugovi s velikim nestrpljenjem. Vlado je pred sobom držao kutije s punim mitraljeskim redenicima, ja sam bio uz njegovo levo rame predržavajući redenik, koji je pri brzoj paljbi naš mitraljez snažno vukao. Za mitraljezom, takođe levo, nalazio se u poluležećem stavu Vojo. Oružjem je spretno i pribrano rukovao kao stari ribar kormilom čamca na uzburkanom moru. Zaklonjen gvozdenim štitom mitraljeza, Vojo se koristi malim otvorom na štitu, kroz koji pogled prelazi preko nišana, da bi uočio otvore na bunkeru odakle bije automatska paljba. Nas dvojica to takođe radimo, pridižući glave s vremena na vreme. Nije prošlo mnogo vremena, a po štitu našeg mitraljeza počelo je da dobuje nepijateljevo olovo. Bilo je trenutaka kad je čitav rafal zasuo naš „švarcloze", Nad glavama nam šišti bezbroj mitraljeske tanadi. Desno od nas su oba Marka, a levo Milan i Nikola. Oni nas upozoravaju na ručne bombe upućene na naše mitraljesko gnezdo, koje svojim šištanjem i povremenim svetlucanjem otkrivaju pravac svoga leta. Milan, zamenik komandanta, naročito je aktivan. Obilazi nas. Nastoji da se nekako primakne džamiji, smatra da će tamo najpre da popusti neprijateljeva odbrana. Pri prvom pokušaju bio je lakše ranjen. Međutim ne odustaje od svoje namere. Dugo smo već na snegu, a neprijatelj ne posustaje. Reklo bi se da se vatra pojačava. Prenosi se naređenje komandira da oni koji imaju dve bombe pošalju jednu streljačkim strojem. On je odredio Draga, Dimitrija i Baja da bombe najfolje iskoriste. Prasak naših bombi udvostručava grmljavinu. Pre nego što smo stigli ovde morali smo isturiti jednu grupu bombaša; ona je išla petnaestak metara ispred stroja i negde u blizini sadašnjih naših položaja utrošila desetak bombi, da bi poslednje ostatke neprijatelja saterala u ovaj bunker, na čijem bliskom odstojanju već nekoliko časova vodimo. borbu bez predaha. Tražili smo upotrebu našeg bacača. I ubrzo, negde iz pozadine, počeo je bacač da dejstvuje, ali cilj nije pogađao; pojedine mine eksplodirale su blizu našeg stroja. Gađao je zidine džamije, a nijedna mina nije eksplodirala unutra. Baš tada ranjena su dva druga; nalazili su se blizu zidina a neprijateljeva paljba je bila tako učestana da smo posumnjali da nisu ranjeni i od naših mina. Naš poredak bio je prilično zgusnut: drug do druga na odstjanju tri-četiri metra. Luka prenese Vladu vest o pogibiji Draga Kekovića. Vojo i ja smo je dobro čuli, tako da Vlado nije imao potrebe da nam je ponovi. Nije prošlo mnogo vremena, a sa levog krila doneše glas da je poginuo Milan Raspopović; nešto kasnije — Dimitrije Šaranović i Nikola Perović. Nastojimo da ne smanjimo vatreni pritisak i da neprijatelj ne primeti naše gubitke. Skoro bez zastoja biju automatska oružja s obe strane. Meci su toliko izrovali zemlju na brazdici pred našim glavama da smo Vlado i ja morali povremeno da skidamo s glave i vrata grumenčiće zemlje. Vojo je bio pošteđen toga, jer su rasprnutu zemlju odbijali štit i telo mitraljeza. Nas trojica smo bili tako blizu da smo se dodirivali ramenima. Osećali smo svaki pokret jedan drugome. Nismo ispuštali iz vida neprijatelja: ravnomerno, i bez naročitog dogovaranja, smenjivali smo se u osmatranju. Bilo je kraćih predaha, za nekoliko sekundi. Kratko su prenošene razne poruke i naređenja komande čete. Bili smo, zapravo, jedno mitraljesko odeljenje i dejstvovali smo i disali kao jedan čovek. Vesti o bolnim gubicima javljane su suvo, stezalo nam se u grlu i vilice se kočile... Pridržavao sam rukama Vojovu glavu. Malo iznad desne obrve, više ka sredini čela, jedva se primećivala mala crna mrlja. Niz prste mi je klizila topla Vojova krv pomešana s parčićima platna i kože; na glavi je i dalje stajala, okrenuta malo na stranu, njegova kožna „pilotska" kapa. Pogledao sam Vlada. Naše oči su se srele; očevidno njegov pogled bio je upućen k nama ranije. Bilo mu je jasno. Za tren oka se vučki bacio na mitraljez. Nije mu bilo stalo da li dobro nišani, samo je pritiskao na obarač. To su bili reski i otegnuti rafali revolta i osvete, i počasna paljba palom drugu. Nije dopustio da neprijatelj, a ni naši drugovi osete da je naš mitraljez ma i za trenutak prekinuo vatru. Metak je prošao tačno kroz uski razrez na štitu mitraljeza i Voja pogodio pravo u glavu. Dubok uzdah, oštri šum,a zatim poduži fijuk metka koji se negde daleko u mraku izgubio, klonulost Vojovog tela i njegovo naglo naslanjanje na mene — sve se to odigralo u jednom mahu. Nisam sebi mogao verovati. Ti pokreti i ti šumovi metaka bili su česti. Dizali smo se i saginjali bezbroj puta, bili smo u neprekidnom fizičkom dodiru, često priljubljeni, da bismo uz skladno sadejstvo omogućili što bolje funkcionisanje našeg dragocenog oružja. Isto se desilo i ovog puta, ali nije bilo tog zlokobnog uzdaha. Kada je formirano naše odeljenje, u njegov sastav smo ušli nas trojica — po jedan iz svake čete bataljona (prva je bila Piperska, druga Kučka, a treća Bjelopavlićka). Naše odeljenje je, dakle, bilo oličenje bataljona u malome. Sada je poremećeno to jedinstvo — Vojo je bio u beznadežnom ropcu. Vuka, Lukina sestra, donela je odmah s Milkom neka improvizirala nosila, načinjena od motaka sirovog drveta. Povukli smo Voja nekoliko metara naniže i stavili ga na nosila. Njih dve su zatim podigle nosila i odnele dalje. Pre toga previle su ranu debljim zavojem i gazom. Ostao sam s Vladom. Nismo ispalili ni nekoliko rafala, a naš mitraljez je stao. Bilo je nemogućno rastaviti ga na licu mesta a ne izložiti se otvorenoj opasnosti. To je uvideo i komandir, pa nam je rekao da se povučemo desetak metara iza jednog zida i da pokušamo da ga opravimo. Zid je visok oko metar i po i ne mnogo dugačak. Verovatno je nekada bio strana jedne seoske kuće. Okolo ima još nekih zidina raznolikog oblika i veličine, ali nijedna viša od jednog metra. Vlado je čučnuo. Ostavio sam ga da sam pokuša da otkloni zastoj. Nismo mogli obojica da radimo jednovremeno. Uspravio sam se i naslonio pušku na zid. Sad je Lola bio uz moje desno rame. Došao je s levog krila. Prenosi mi neka zapažanja o toku borbe, pominje poginule druge, kao da proverava da li sam u toku. Tražimo zajednički rupe na bunkeru odakle svetluca neprijateljeva tanad i tamo upravljamo naše karabine. U kratkim prekidima rafala čuje se duboko, potmulo stenjanje — to se Vojo u poslednjem ropcu delio sa životom. Teško mi ga je gledati i slušati, ali ipak — nisam kadar da sprečim da moj pogled ne skrene k njemu. Lola se naglo povi i uhvati za glavu. Zar opet? Ne, nije.. . nije mogućno! Sa njegovog levog obraza krv je gusto navirala. — Dobro je, dobro je, nije ništa strašno! — reče mi. Milka se odmah našla tu i konstatovala da je rana površinska, premezala je jodom i gazom, a onda stavila laki zavoj. To Loli nije smetalo da se ponovo uspravi uz moje rame i da nastavi borbu. U stvari, puščani metak ovlaš mu je zakačio lice i napravio tanki zarez; kao da je proleteo ne metak, nego oštar nož. Počela je da nas obuzima nervoza. I komanda čete se uznemirila. Poginuli su nam još: Ante Bakotić, Jakov Petković, Mate Živković, Joso Čular i Vlado Đukić — sve novi drugovi iz Dalmacije i od Bosanskog Grahova. Upućen je poziv Dušku da donese teški bacač kod nas i da odatle dejstvuje, On objašnjava da je to protiv svih propisa. Ne vidi da do cilja ima više od sedamdeset, osamdeset metara; mina sa tog rastojanja ide gotovo vertikalno i pri jačem strujanju vazduha može se vratiti u cijev! Ipak će pokušati. Idemo ponovo napred. S Vladom sam na istom mestu na kojem smo ranije bili s mitraljezom koji smo ostavili pozadi. Nismo mogli da ga opravimo. Jedna poluga mu se savila i u ovim uslovima se nije mogla ispraviti. Kvar je, izgleda, nastao onda kada je Vlado počeo sam da puca; bio sam tada zauzet s Vojom, te mu nisam mogao pridržavati redenik. Čujemo da nam je došla u pomoć 1. četa. Tako nam je desno krilo bilo osigurano. Naš bacač je uspeo da u unutrašnjost zidina džamije, koja je pretvorena u tvrdu tačku odbrane neprijatelja, ubaci nekoliko mina. Nastalo je komešanje kod neprijatelja. Javljaju nam zdesna da su primetili da se nekoliko njih izvuklo iz bunkera i pobeglo u noć. Uskoro, šapatom, do nas dopire komanda oba komandira da se pripremimo za juriš; prenosimo je dalje na levo krilo. Juriš će početi ručnim bombama. To će biti znak i druge komande ne treba očekivati. Odstupanja nema, a ne može ga stvarno ni biti. Imam utisak da su ostale jedinice levo i desno izvršile zadatak. Tokom noći čuli smo njihovo nastupanje. Odavno se čuje paljba — ali samo kod nas. Okolo međutim, rekao bih, sve je tiho, bez pokreta i šuma. Osećamo da se primiče jutro. U slučaju našeg odstupanja, neprijatelj bi imao priliku da se naslađuje pucajući na nas po pustom, snežnom terenu bez šume i bilo kakvih drugih zaklona. Zar ostaviti toliko drugova nadomak pobede i vratiti se natrag praznih ruku? Šta će, onda, ostati od ugleda čete i bataljona? Juriš je jedini izlaz. Jedinstvena misao prožimala je svakoga od nas. Komanda čete kao da se konsultovala na četnoj konferenciji i od svih nas dobila jednodušno odobrenje za odluku. Snage imamo, umor i hladnoću ne osećamo. Sve je bilo tiho, nigde se nije čuo pucanj kada sam već u praskozorju bio na bunkeru i brojao koracima odstojanje do mesta gde smo pre nekoliko minuta stegli naše mišiće i krenuli u poslednji juriš. Dan je počeo da rudi kada sam odozgo, okrenuvši se za sobom, skrenuo pažnju na to malo rastojanje od svega dvadeset i tri koraka. Na toj blizini smo, dakle, izdržali praktički čitavu noć na snegu, u vatrenom okršaju bez predaha. Zbog toga se i ne sećam kako smo brzo pretrčali taj put i kada je prestalo da puca; upravo, sećam se da se sve to odigralo, tako reći, u tren oka. Sa bunkera koji je bio pokriven poletelo je nekoliko nas ka zidinama džamije. Bila je puna Nemaca i domobrana. Samo nekoliko njih dočekalo nas je s rukama podignutim u znak predaje — ostali su bili mrtvi ili teško ranjeni. Nekoliko bacačkih mina, koje su eksplodirale unutra, napravile su stravičnu pustoš, pravu kasapnicu. Džamija nije bila velika, ali su joj zidovi ostali netaknuti, pa je dejstvo granata unutra bilo strašno. Između bunkera i džamije ležalo je nekoliko desetina mrtvih neprijateljevih zojnika. U prvom času smo ih preskočidi. Sada se nešto zadržavamo i proveravamo da li ima živih. Vidimo leš žene s nemačkom vojničkom bluzom; suknja, čarape i cipele bili su civilni. Bila je okrenuta ničice s poluotvorenom bluzom na prsima, sva u krvi. Neko joj je stavio na prsa hiljadu kuna, novčanicu ustaške ,,Nezavisne Države Hrvatske", umazanu krvlju. Možda je to i sama uradila u poslednjim samrtničkim grčevima. U svakom slučaju, ova novčanica je simbolično prikazivala platu za sramnu službu koja je, eto, jedan ljudski život izravnala s bezvrednom novčanicom. Ne znam da li se onda za te novce moglo kupiti dve kutije cigareta. Čuo se odnekle dečji plač. Živci su nam, zbog teške borbe i studene noći, toliko popustili da je bilo mogućno očekivati svakakve halucinacije. Ali svi smo ga jasno čuli. Neobično je bilo jedino to što je plač dopirao negde iz zemlje. Sem nas i neprijatelja nikoga nema. Kako bi i moglo biti? Šta će ovde deca? Zar su mogla preživeti ovu stravičnu noć? Neko je viknuo: — Unutra je, na dnu bunkera! Unutrašnjost bunkera imala je nekoliko prostorija raspoređenih na dva sprata; dete je zaista bilo na dnu, u poslednjoj, zajedno s mrtvom majkom. Predali smo ga na čuvanje odborniku mesnog seoskog odbora. Ubrzo smo otkrili tajnu neobičnog prizora. To su bili dete i žena četničkog vojvode Drenovića. Ona se zvala Zorka. Možda je s njom bio i njen muž, pa je u toku borbe umakao, ostavljajući njih dvoje Nemcima i prepuštajući ih neizvesnoj sudbini. Ispod brega vijugala je cesta. U blizini džamije bila je jedna kućica, jedina koja se videla u bližoj okolini. Primećivalo se da su zidovi nekada bili u požaru. Krov je na njoj nov i nekako na brzu ruku sastavljen i nasađen; prozori napola razvaljeni. To je ovde jedino sklonište za naše ranjenike i sanitet. Na nekoliko koraka od kuće, iznad samog puta, pored sveže iskopane rake ležalo je deset palih drugova. Sem Voja, svi su iz 3. čete. Sada je i Vojo s njima. Zajednički su živeli, zajednički su se borili i pali u istoj borbi i na istom mestu — zajednički će, eto, biti i pokopani. S kapom u ruci stajao je iznad duboke rake nem i bez pokreta naš komandant Koča. S druge strane rake prema njemu stajala je 3. četa u nešto izlomljenom poretku. Na Kočinom licu, koje je bilo okrenuto desetini palih proletera, podrhtavali su u grču stegnuti mišići; njegove tako živahne i vedre oči bile su sada setne i orošene. Jedna topla, ljudska suza pala je na tlo kraj buduće humke ... Momčilo VUČEKOVIĆ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument